О књизи “Црвени шатор”

Питање:
ПОМАЖЕ БОГ ЧАСНИ ОЦИ, Читајући Ваш одговор око тумачења Старог Писма, сетила сам се књиге коју сам прочитала пре пар месеци.
Реч је о књизи “Црвени шатор” Аните Дијамант. Ова књига је понела многобројне похвале, а радња је смештена баш у доба Јаковљевог живота са својим женама. Коментари књиге су: “Библија би изгледала овако да ју је писала жена”… “Величанствено…” итд. Мени се чини да је то све вулгаризација Старог писма, али једноставно не знам како је писац са толиком самоувереношħу могла да пише о женама Јаковљевим и њему. Да ли ту заиста има и трунке истине? Мислим, такве ствари нигде не пишу у Библији, па ми ништа није јасно…Откуд смелости? Да ли уопште читати такву литературу? Привукао ме је коментар на полеђини и помињање Јакова и Лие, Рахеле… ХВАЛА
Тијана


Одговор:
Драга Тијана, Прочитао сам неке делове књиге, није било досадно. Познавање женске психологије и старозаветне јеврејске традиције, у комбинацији са ауторкином бујном маштом, привлачи пажњу читалаца. Али, прича ми делује приземно и ускогрудо. На основу оно мало што сам прочитао, чини ми се даје главна јунакиња суптилно егоцентрична, кипећи од пуноће разних мисли, сећања и горко – киселих осећања, али духовно празна и без љубави, готово опседнута собом, са јаком интуицијом која не служи ничему, већ сама себи… Не могу да замислим да би иједна духовна књига, а још мање Библија, изгледала овако, ма ко да је писао, жена или мушкарац… Немам утисак да је мадам Дијамант начисто са неким основним начелима духовности. Али, имам утисак да врло добро познаје пустош у савременим душама и духовно-бесплодну окренутост самој себи. Можда сам ја претерано критичан али, тако ми се чини… Што се тиче питања самоуверености ауторке, и смелости да се овако вулгаризују и банализују личности из Светог Писма, мислим да ни то није ништа ново. Многи аутори су то учинили пре ње. Историја је пуна несувислих романа о разним личностима из Хришћанске историје, па и о самом Господу Исусу Христу (у наше време: Да Винчијев код, Света Крв, свети грал… и т.д.) И ја се питам како то могу и како смеју? Али, људи од памтивека лутају по пустарама и развалинама историје, не обраћају се Богу, већ у својој гордости мисле да ће сами себе спасити ништавила. А сви знамо да су прах, који разноси ветар светских догађаја и трендова. Било је и већих писаца од ње. Али, сада њихова дела покрива дебели слој прашине, више нису у моди. Тако ће и ово дело, као мехурић сапунице нестати, а истина ће остати. У међувремену, деца воле да се играју мехурићима сапунице… Поздравља те, о. Срба

2 Comments

  1. Poenta romana je ženska solidarnost, podrška, ženske sudbine, žene kao sestre i žene kao suparnice, žene kao robovi očeva i muževa, odnos žena prema deci, prema mužu, prema porodici, žene kao negovateljice, žene kao sveštenice, njihova duhovnost, njihova snaga ispoljena kroz patnju i telesnu i duhovnu, njihova krotkost i njihov bes, njihova sreća i njihov bol. Za očekivati je bilo da možda nećete razumeti ni želeti da razumete, ali da na tako perfidan način obmanjujete, a niste ni pročitali je neočekivano, i dok čitam vaš odgovor, čak i smešno.
    @Tijana, motivi i likovi su možda biblijski, i radnja smeštena u taj vremenski opseg, ali nema veze sa Svetim Pismom. To je samo jedna topla ženska priča. Ne brinite, nećete u pakao ako je pročitate.

  2. Сматрам да је ова критика преоштра… Иако књига сама по себи заиста јесте помало патетична и стилски лоше написана, коначно нам даје увид у живот жена у библијским временима. Не тврдим да је свака чињеница испоштована, међутим, ауторка наводи изворе које је користила… Главна јунакиња, рекло би се, жели да сачува приче жена – своју, па и приче баки и мајки од заборава. Не бих баш демонизовала књигу толико… Али свако има свој став. Битно је наравно не читати је као свети документ (нипошто), већ као сваку другу књигу која спада под белетристику.