НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » О КАНОНИЗАЦИЈИ ПЕТРА II ПЕТРОВИЋА ЊЕГОША

О КАНОНИЗАЦИЈИ ПЕТРА II ПЕТРОВИЋА ЊЕГОША

Архимандрит др НИКОДИМ (Богосављевић)
О КАНОНИЗАЦИЈИ ПЕТРА II ПЕТРОВИЋА ЊЕГОША
 
1. Његош је, несумњиво, највећи србски песник. Нико не може посумњати ни у горостатност његове самородне вере. Све су то претходна времена и поколења показала, потврдила и прихватила. Није се, међутим, никада покретало питање његове светости. И тек недавно она је дошла на ред, да о њој Срби, тј. Србска Црква, дају суд. То питање је на прошлогодишњем СА Сабору покренуо Митр. Амфилохије. Најпре је два дана уочи почетка СА Сабора СПЦ, 19. 05. 2013. год., у храм Цетињског манастира унео икону, а у току Литургије, певањем тропара и беседом, објавио да ће се тог дана, на нивоу Митрополије црногорско-приморске, као свети славити Митрополит Петар II Петровић Његош. Митр. Амфилохије је Његоша назвао Цетињским пустињаком и Ловћенским тајновидцем, објашњавајући овај други назив речима: „Све оно што је видио Свети нови Петар Други Петровић Његош, Ловћенски тајновидац, све је то испуњено најдубљим виђењем и сазнањем, а то је виђење Слова предвјечнога Оца кроз кога је све постало што је постало. То је он и записао у свом завјештању“. Митрополит је још рекао да ће на предстојећем Сабору „бити покренуто питање канонизације и уношење у Диптих Светих Митрополита Петра Другог Петровића Његоша и на свеправославном нивоу“[1]. Много опширнија најава оваквог чина објављена је у Васкршњој поруци Митр. Амфилохија. У њој он Његоша назива светим пустињаком, пророком, тајновидцем и боговидцем, изједначавајући његово духовно општење са Богом са духовним искустовом Светих Апостола: „Повукавши се у келију Цетињског манастира у току четрдесетодневног Васкршњег поста, Његош је очевидно доживио молитвено виђење најдубље истине и тајне живота, записавши то виђење у ‘Лучи Микрокозми’. То његово виђење је сво у знаку свјетлости Христовог васкрсења и бесмртности постојања ‘свих свјетова’ и човјека. У ономе што је суштинско његово виђење, и из њега рођено знање, истовјетно је са виђењем тајновидца Јована Богослова и боговидца Апостола Павла. Јован Богослов, свједочи’оно што је видио, чуо и опипао, о Слову (Логосу) живота (ср. 1.Јн. 1, 1), – да ‘Све кроз њега постаде, и без њега ништа не постаде што је постало’ као и то ‘да Слово постаде тијело и настани се међу нама, и видјесмо славу његову’ (Јн. 1, 3, 14). Истовјетно је са тим и свједочењеЊегошево, сажето у његовом Завјештању: ‘Твоје је Слово све из ништа створило, твоме је Закону све покорно’„[2]. Епитети „тајновидац“ и „боговидац“ користе се и у тропару и кондаку, испеваним у Његошеву част: „Петре нови, Ловћенски Тајновидче“ и „Петре Цетињски Боговидче“. „Његош је на икони представљен у архијерејским одеждама. У десној руци он држи ловћенску цркву Светог Петра Цетињског, а у левој свитак са стиховима из ‘Луче микрокозма’, посвећеним Христу васкрсломе. На икони је исписано: Свети Митрополит Петар Други, Ловћенски тајновидац“[3]. Коначно, на Лучиндан 2013. појавило се и Житије Светог Митрополита Петра Другог[4]. На Сабору је предлог Митр. Амфилохија најпре прихваћен на разматрање, а потом повучен.
Будући да се питање канонизације светитеља тиче читавог сабора Цркве, редове који следе прилажемо тражењу одговора у вези проглашења светости Митр. Петра II Петровића Његоша. У том покушају ћемо најпре кренути од сагледавања елемената устаљеног процеса објављивања и проглашавање нечије светости од стране Цркве, заједно са одговарајућим црквенимправилима иусловима који се имају испунити и показатитоком поступка саме канонизације. Исто тако ћемо погледати шта сачувани подаци, везани за Његошев живот и пастирски рад, говоре поводом његове светости. И на крају ћемо анализирати својства Његошевог богословља, које, као доказ његове светости,износи и тумачиМитр. Амфилохије.
2. Сам свечани чин канонизације светитеља од стране Цркве, његово уврштавање у календар светих, са прихватањем иконе, Житија и Службе, јесте круна и завршни чин односа верног народа према одређеном Божијем човеку. „Црквена власт својим актом само потврђује ту самоосведоченост, која је дело саборне самосвести Цркве, и озакоњује поштовање Светих“[5].Уобичајено је да се светитељ још за живота сматра светим, да би му се верници, по његовој блаженој кончини, молитвено обраћали, долазећи на његов гроб и тражећи од њега заступништво пред Господом. Такође су уобичајена чудесна исцељења на његовом гробу, разна његова јављања вернима на сну или јави и сл. Последња потврда његове светости, пре самог чина канонизације, могла би бити вађење његових нетрулежнихмоштију. Дакле,православни народ, Тело Цркве, јесте онај који некога сматра или не сматра, прихвати или не прихвати као светог, асвештеноначалије Цркве потврђује и свечано, као празник Цркве, објављује његову светост, као сведочанство богоуподобљавања те боголике личности, односно, као објаве његовог обожења, његовог грађанства у Небеском Јерусалиму.
Ништа од наведногу вези светости Митрополита Петра II не постоји у Црној Гори. За време скоро петнаестогодишњег боравка у Митрополији црногорско-приморској, писац ових редова није чуо ни на једном месту, у Цркви, на црквеним саборима и у домовима верних, помен о Његошевој светости. Његови стихови су се, разумљиво, казивали и уз гусле говорили, али о његовој светости ни слова. Са овим је сагласна чињеница да за 160 година од Његошевогупокојења није остао ни један писани запис о помињању његове светости. Ни речи о његовој светости не записују његови најбољи тумачи: Вук Караџић, Љуба Ненадовић, Св. Николај Велимировић, Иво Андрић, Исидора Секулић, Жарко Видовић.“Не постоји никакво молитвено поштовање Његоша као свеца у народу Божјем иако га народ српски неизмерно воли и поштује због његовог узорног србовања и величине песничког генија“[6].Остаје усамљено сведочанство свештеника Вука Поповића, које он износи у свом писму Вуку Караџићу, 10/22. 11. 1851., описујући Његошеву кончину и сахрану: „Обучен је био у најљепшој одежди што му је руска царица поклонила била, и тако у дивном архијерејском одјелу накићен, прућен просве цркве у одру, с отвореним очима и засукатим брцима изгледао је кажу као жив, и мирисао као ружа или као Свет“. О народу који је нарицао каже: „Они сви веле: ‘да је Свет, и да је жив, а Свет по земљи ишао, и кад су га љубили познали су га по руци мекој као памук да је Свет“. И додаје: „Дакле, сва је прилика да ћемо на Ловћену имати до неколико година манастир и свеца“[7]. Из наведеног се види да о. Вук Поповић није био лично присутан овом догађају, тако да његово сведочанство, с обзиром да је из друге руке, губи на вредности. Другачије је, чак би смо могли рећи и противно, сведочење Милорада Медаковића, који је, за разлику од Поповића, био непосредни учесник самог догађаја: „Ђорђије први предложи, да се сахрани кано архијереј у архијерејским ризама са митром на глави и крстом у руци,и ‘кад није стијо ићи обучен ка архијереј на овом свијету, а оно нека иде на та свијет’. Обуку га у богате архијерејске ризе, које је добио од цара Николе на дар, све у самоме злату, натакну му на главу драгоцјену архијерејску митру, опет дар великога цара; метну му на врат напрсни крст, а у десну руку ручни крст, кано кад сужи службу Божију“[8].Потупно су другачија – несумњива и општа – уверења о светости Његошевог стрица, Св. Петра Цетињског. „Народ се незаборавно сјећа, и управо као неку моћ Светиње приписује онима мјестима, ђе је овај побожни Архијереј живио; куда је пролазио и шта је кад коме рекао. Свака његова ријеч била је обучена у неку Светињу, и садржавала је богату хришћанску науку. Чак и данас, сваки дом сматра се срећнијем, ако су његови предци били удостојени,да их овај Свети муж посјети и благослови. (…) Такви осјећаји не постоје само код Православних него и код Римокатолика, које је осјећаје Свети овај муж, и код њих оставио, кад се у почетку овога вијека (19-тог, нап. В.Д.), кроз ондашње ратно доба у Бокешком Приморју и Дубровнику налазио“[9]. Можемо навести и сведочанство Љубе Ненадовића из Рима. При уласку у Петрову цркву прва помисао владичине пратње јесте на Св. Петра Цетињског. Ђука Срдановић, управитељ двора владичиног, који је служио и Св. Петру, каже: „Он је светац! Још док је по земљи ходио шћаше се посветити. Што рекне оно се догоди… Још за живота његова нисмо га друкше звали него ‘свети владика’. Бојали смо се његове клетве више него оштре сабље“[10].Ове речи Ђука изговара у присуству Петра II само седам месеци пре његовог упокојења, без и иједног наговештаја да би се нешто тако и њему могло приписати. О томе да је Св. Петар још за живота поштован као светац, говори и Вук Караџић: „Тек што се вијест о смрти владичиној разнијела, навале на Цетиње Црногорци са свију страна да се исплачу и искукају на ковчегу владичину, кога су као свеца поштовали, и који је њима пола стољећа тако мудро и тако сретно управљао“; „Њега је народ као свеца још за живота поштовао због његова чиста и беспријекорна живота који је проводио строго по манастирском правилу“[11]. Православни народ, дакле, има непогрешиво духовно чуло за препознавање и поштовање светог човека. Ово чуло у Петру II није препознало светог човека.
3. О условима за канонизацију светитеља ћемо се упознати навођењем ставова Митр. Никодима Милаша: „Канонизација светитеља припада искључиво архијерејском сабору, који томе приступа колико опрезно, толико исто и са највећом строгошћу. Нормом за ово важи слиједеће. Ако се једно лице одликовало у свему и свагда узоритом светињом живота, ако су га свагда украшавале све хришћанске врлине, ако су дјела његова била свагда таква, да су показивала живу унутрашњу тежњу да се приближи идеалу светиње, и свагда су служиле за узор у љубави и побожности, ако су црте пророштва и чудотворства код тог лица биле, или је тијело његово послије смрти давало знаке светитељства, једном ријечју, ако је неко лице у животу и смрти такво било, каквим може бити само један светитељ, тада се јавља код више црквене власти мисао, да томе лицу треба одавати црквено поштовање, то јест, да га треба признати и прогласити за светитеља и угодника божјега. Испитује се тада најподробније све што се тог лица тиче, па ако се очигледним свједоџбама докаже, да је оно светитељски живјело и умрло, и то се покаже на начин да нико на свијету не може рећи противу светиње његове, тада архијеријски сабор проглашује то лице за светитеља, и наређује свима и свакоме, који цркви припада, да се том лицу одаје јавно црквено штовање, да му се чува тијело на светом мјесту и да му се света успомена сваке године прославља иу одређени дан, као светитеља и божјег угодника“[12].
Посматрајући живот Митр. Петра II Његоша, у светлу наведених услова, могле би се у њему пронаћи црте и догађаји који са њима нису сагласни. Поћи ћемо од сведочанстава Његошевих савременика. За разлику од његовог стрица, Св. Петра Цетињског, који је за живота био велики миротворац и умиритељ крвне освете међу братствима и племенима Црне Горе, Његош је био на лошем гласу као човек који није држао до своје задате речи и који је наређивао да се погубе људи који би к њемудолазалили на његова обећања[13]. Први такав случај догодио се у лето 1843. године, када је „на вјеру“ позвао 20-так никшићких и херцеговачких ага и бегова, да би 12-орицу од њих, у повратку побили његови перјаници. Овај догађај војвода Илија Пламенац описује следећим речима: „Ови нечовечки догађај у Острог би године… Иза овога непоштенога дјела велики ијед уљеже у сву Црну Гору и учини се Црногорцима за ту пријевару и вољели би били да је у битки каквој погинуло пет стотина Црногораца, па макар бираниа. И на сваки крај Црне Горе изгуби се ријеч поштена и вјера пред сваким… Пошто се ово догоди у Острог владика от онда поче губит здравље и почеше се сви крајеви од њега одбијат. Могу увјерит читаоца да је мене све ово добро познато, и за нјеколико година ходио по Бечу и Италији поради здравља код доктора. Али све је било узалуд“[14]. Његош је наређивао да се на превару погубе многи прваци из свих крајева Црне Горе. Сердар Раде Пламенац о томе пише овако: „..Позови их да се поврате са изруком његове заклетве ‘да се поврате на Божју вјеру па ће му опростит све’. Онда ови сваки кад се поврати на ову заклетву будне преварен и предат на мушкетарију, па њему тај успјех његове мудре ‘пулитике’ бјеше особито пријатан и свијем могућим служаше се и шираше га као свој највиши владалачки успјех ‘све на својој страни па ма коим било средством'“; „Многе је кривце позва на вјеру и своју заклетву да им неће животима ништа бит, па кад су се повраћали на његову вјеру он их дао перјаницима да их мушкетају. Он је ужива с крвопролићем и држа је да се с тијем начином земља стеже…“[15]. Слично је прошао и Никола Милошевић Васојевић: „Његош је позао Васојевића да дође на Цетиње, и одлучно се решио да припреми да се убије. На путу за Цетиње, у селу Доњи Загарач, 30. маја 1844, убили су Васојевића перјаници Вуко и Тодор Торомани и њихов рођак Мића Тороман, сви из Његуша. Сахранио га је Петар Ћупић из Загарача. Кнез Данило је наредио да се Васојевићев гроб поравна, тако да се не би више знало за њега“[16]. Према војводи Марку Миљанову, Петар II Петровић је на наведени начин погубио осамдесет тројицу људи: „У народ се броји да је владика Раде побио 83 бираније љуђи Брђана, Црногораца и Примораца. У првину се Кучима престављало који не би све учинио што му Владика рече да ће божа казна панут’ на њега и да ће га Владика проклет’, ка што је св. Петар проклео оне пријед речене; јер у то је вријеме народ и калуђере и попове сматра ка свеце, а камо ли владике. Но пошто Кучи виђеше како се Бог разгњеви на послушнике Владичине и убице Вукићеве и Џуџове, увјерише се да није Богу угодно све оно што Владика рече“[17].
4. Било би неуобичајено али, по нама, не и препрека за нечију светост писање песме какву је написао Његош, познату Ноћ скупља вијека (1845.). Зато што је био млад када ју је написао и чињеница да је није објављивао за живота нас подстиче да је прихватимо као унутрашњу тајну његове младалачке душе, која је, стицајем околности, постала јавна. Овакве се речи разумевања и оправдавања, поготово кад је расправа о његовој светости у питању, не могу, међутим, изрећи и за његов став који он изговара на болесничкој постељи, годину дана пре упокојења: „Неки су ме совјетовали да очи на женски пол не окрећем, а човјек не може и са самртнога одра да очи не баци на красно створеније“[18]. Овакве речи једног православног митрополита, изговорене пред упокојење, не морају бити препрека његовом спасењу, али сигурно не могу говорити у прилог његове светости.
5. Реченом се могу придодати и примедбе на рачун начина вршења Његошеве митрополитске службе. Митрополит Јувеналије, који је годинама био на челу канонизационе комисије Московске патријаршије, каже да је сведочанство светости једног архијереја“високо црквено патријарашко и епископско служење“[19]. Највећа служба Богу и његовој пастви јесте епископско освештавање и поучавање народа Божијег речју Божјом. Самим тим је највеће дело, највећа жртва коју човек може принети Богу и ближњима јесте, од Богочовека Христа установљена, Св. Литургија. Митр. Петар II је, међутим, оставио веће ради мањег; наиме, бавио се писањем и читањем, а потпуно запоставио архијерејску службу. М. Медаковић бележи о животу младог митрополита 1837. г. у Псковској лаври: „Владику смјесте у манастир, у којем добије простран стан, даду му кувара и сву потребну прислугу. Али при свему томе удобству владици је било досадно живити у манастиру – њему је било милије да живи међу свијетом. Он је одвећ млад примио тај духовни чин на себе, за који он нигда није марио, што је много шкодило њему и његовијем Црногорцима. У Пскову се владика облачио у грађанско одијело, јашио сваки дан коња и шета се са ћерима ондашњег губернатора. Ђорђија му чињаше примјетбе, да то Руси нерадо гледају; али младост у највећем јеку развитка не обзираше се на никакве примјетбе; а кад се опет строжије суди, тешко је било и замјерити му“[20].Слично је било и у Црној Гори: „Уопше владика није марио за црковна дјела, која се њега кано архијереја тичу. За вријеме мојег боравка у Црној Гори – за четири године, владика је само једном служио литурђију и да није било да попи и ђакони, не би ни тад. Он је на једној литурђији зађаконио 72 а на другој запопио 70. Прије но што ће то учинити, ја сам му напоменуо да је то против црквеније канона, а да се он при хиротонисању заклео, да неће више на литурђији рукополагати до једног ђакона, а другог за свештеника… На то ће владика: ‘Кад зависи од моје воље, онда ћу ја то све одједном’. Ја сам пак желио и једва сам чека, да видим ту архијерејску службу, јер сам мислио, да такво што нећу виђети у православној цркви: Владика, који бјеше од највишије људи, у лицу лијеп и кад обуче оне богате окруте, што му их дарова цар Никола, мораше се помишљати да се то тешко даје виђети…Владика се поче облачити, али ја чекам с нестрпљењем кад ће се обући, да видим тога великог горског орла, да видим особити украс у нашој цркви. Владика се исправи, али се види, да он осјећа на себи велики терет, па бјеше сагнут и невесео па читаше одвећ тихо са полугласом“[21].У својој побожности и црквености, Његош се није разликовао од осталог народа, који му је поверен на руковођење и просвећивање:“Владика носаше непрестано црногорско ођело. Он се разликовеше од осталије Црногораца само тијем што носаше браду, а и овој не даваше да расте дугачка… У празничне дневи иђаше у цркву, али не сваки пут“; „Послије обједа (објед је био у 5 часова поподне) шеташе по пољу и пушаше цигаре од љешанског дувана“[22].О облачењу слично сведочи и Вук Караџић: „Кад сам ја 1837. године у Бечу пријатељски напоменуо да би за њега боље било да се и у одијелу и у животу више придржава чина духовнога, он се на мене осјекнуо с ријечима: ‘Иди с Богом. Ти какав си, ти би мене затворио у манастир; нијесам ја калуђер, него самсвјетовни владика'“[23].
Чини нам се неуверљивим покушајМитр. Амфилохија да у Житију Светога Петра Другог оправда његову незаинтересованост за богослужење и невршење архијерејске пастирске службе. Против оптужби на Његошев рачун да није волео богослужење,Митр. Амфилохије ставља то што је био „човјек дубоке молитвености и непоновљиве свекосмичкерелигиозности“, и што је он заједно са анђелима и арханђелима у својим виђењима служио пред небеским жртвеником: „Уведен Анђелом чуваром ‘у поља блажена, у творењем освештани храм,/ у опширно светилиште бића’, приведен њиме ‘к вјечноме огњишту’, служећи Свештену Литургијукод ‘Престола Свесветија’ он је чуо ‘гласе бесмртне музике,/ и небесну њену армонију/ која сладост благодатну лије’… Не само што Ловћенски тајновидац непрекидно славослови и богослужи са анђелима и арханђелима сабраним око ‘светога Трона вишњега’, и жртвеника Његовог, него су сви свјетови, ‘миријаде сјајнијех сунаца’ – пламтећа кандила око тога ‘високог Престола престолa’, на коме сежртваблагодаренија приноси и ‘на све сјајне сажиже мирове/ у чистоти луча огњенијех’… За овог Светог тајновидца, Литургија која се служи у времену, оваплоћењем Бога Слова и Његовим Васкрсењем, на земним Саборима, слика је и одсјај и наставак Свештене Службе која се служи од искони на ‘Престолу Свесветија’, гдје су сви свјетови ‘круна Бога истинога/ са којом је сам себе вјенчао над вјечношћу и над временима'“. И апологију завршава са: „Не само „Луча“, него и све Његошево знање засновано је на Откривењу (анђела чувара), на виђењу Тајне. Ријетко је ко, па и од Отаца Цркве (са изузетком Светог апостола Павла, писца скривеног иза списа Светог Дионисија Ареопагита, Светог Максима Исповједника, Светог Јована Дамаскина), доживио и служио ‘Свештену Литургију у сабору Свесветија’ (свих свјетова видљивих и невидљивих) на Божанственом престолу Вишњега, као што је то чинио овај Свети пустињак Цетињски“[24].Иако ћемо омолитвености, богословљу и тајновидству Петра II говорити ниже, на овом месту морамо рећи да наведене поетске слике из Луче микрокозме немају никакве везе са „Откривењем (анђела чувара)“ и са „виђењем Тајне„, већ су плод поестких умних слика генијалног песника и његове моћи да те умне творевине оваплоти и обуче у најподеснија тела и хаљине речи. За почетак треба рећи да је прва слика о богослужењу Митр. Петра IIСв. Литургије на небеском жртвенику, заједно са анђелима и арханђелима, плод произвољног тумачења Митр. Амфилохија. У Лучи се уопште не помиње „Свештена Литургија“, „Свештена Служба“, „богослужење“, „служење“, већ само „олтар“ „жертва“, „светилиште“ и „храм“, али и они невезано са богослужењем, и то подједнако везани за Бога и за зле силе („носи завјет на олтар вишњега“ – „богохулни срушени олтари“; „заждиће се жертва к твоме трону“ – „злу је жертву принио велику“; „у творењем освештаном храму“ – „храм се мрачни засја заточниках“). Одсуство наведених израза у Лучи показује да за Митр. Петар II, с обзиром да није богослужио на небесима, самим тим, та непостојећа небеска Литургија не може бити „Литургија која се служи у времену, оваплоћењем Бога Слова и Његовим Васкрсењем, на земним Саборима, слика и одсјај и наставак Свештене Службе која се служи од искони на ‘Престолу Свесветија’…“. Пре се може закључити да је одсуство богослужења и Свештене Литургије у Лучи последица његовог одсуства у животу Петра II, односно, доказ да није реч ни о каквом виђењу, него умно преношење стања са земље на небо. Даље, да „виђење“ митр. Петра II нема никакве везе са виђењима Светог апостола Павла, Светог Дионисија Ареопагита, Светог Максима Исповедника и Светог Јована Дамаскина, довољно је питати се зашто би православни архијереј имао виђење службе – за коју смо видели да је није имао – коју су анђели и арханђели пред Престолом Господњим вршили пре стварања човека и, што је још важније, пре Оваплоћења Слова Божијег, а не Небеску Литургију коју савршава Велики Архијереј Богочовек Исус Христос?И управо у чињеници да је путовао за маштаријама свога ума, ми видимо разлог која је у њему рађала незаинтересованост и безвољност да служи Службу над службама за коју је био постављен. Желећи да одбрани своје тумачење и сам Митр. Амфилохије упада у богословску грешку када каже: „За овог Светог тајновидца, Литургија која се служи у времену, оваплоћењем Бога Слова и Његовим Васкрсењем, на земним Саборима, слика је и одсјај и наставак Свештене Службе која се служи од искони на ‘Престолу Свесветија’…“.Пре свега, пре стварања анђела Пресвета Тројица није могла Самој Себи служити Свештену Службу. Њено је служење „на ‘Престолу Свесветија'“ отпочело тек стварањем анђела. Питамо се зато како веће може бити слика и одсјај мањега? Св. Литургија Богочовека Исуса Христа само условно може бити наставак анђелске, првоначалне, преоваплоћенскеслужбе, али не и њена слика и одсјај, односно, анђелска служба може бити само праслика, праискра Службе Јагњета Божијег. Зато је хипербола и нетачно поређење поетских маштања ловћенског песника са истинским, у Духу Светоме, виђењима и откривењима наведених светитеља. Осим тога, испада, по апологијиМитр. Амфилохија, да Митр. Петар II, пошто већ „богослужи са анђелима и арханђелима сабраним око ‘светога Трона вишњега’, и жртвеника Његовог“, онда и нема потребе за служењем Св. Литургије овде на земљи.
6. У прилог наведеним особинама, као препрекама за светост Петра II, можемо додати и његову последњу жељу да буде сахрањен на Ловћену. Познати су примери да су светитељи остављали заповести да њихова тела не буду сахрањена у земљи, већ бачена зверима[25], али не и да буду сахрањени на највишој планини свога отачаства. Несмирена је и нескромна, поетски романтичарска и епска Његошева жеља да за живота самоме себи одреди највиши споменик. Њему, као великану вере и речи, Ловћен и припада, али је требало да остави да се тога сете и почаст му укажу његови потомци. О славољубљу Петровића, која се у оно време постизала јунаштвом и песништвом, говори Љ. Ненадовић: „Сви Петровићи, од кад се зна за њих, преко свега љубе славу. То је њихов живот. Ко се прослави и остави леп спомен за собом, тај се имао и рашта родити. Лепо јунаштво и лепа песма доносе славу. Досадашња историја свих народа то двоје к небу је подизала: пренашала их на богове. Јунаштво је подизало песму, а песма је подизала јунаштво. Свет је навикао обоје да слави. Јунаци и песници и не маре за друго“[26]. Његош је, према томе, спомену свога песништва и јунаштва придодао споменик, који је уздигао на врх планине, који је одувек припадао боговима.Зато нам се чини исправним поређење које у вези Његошевогловећенског спомениканаводи Митр. Амфилохије: „Већега и постојанијега споменика нема; пирамиде, гробови египатских краљева, шта су друго него мала гомила камења према Ловћенском врху, према Владичином споменику!? И кад на овом свету нестане брегова и људи, мени се чини, још ће трајати два црногорска колоса: Ловћен и Његош…“[27]. Заиста: и пирамиде и владичин ловћенски споменик су споменици људске таштине, с великом разликом: прве су подизали идолопоклонички фараони, а потоњи православни првосвештеник – зато његов споменик остаје споменик веће сујете.
Наведено нам омогућава да закључимо да се Митр. Петар II није „одликовао у свему и свагда узоритом светињом живота“, да га нису“свагда украшавале све хришћанске врлине“, односно, да нису“дјела његова била свагда таква, да су показивала живу унутрашњу тежњу да се приближи идеалу светиње“, и нису“свагда служиле за узор у љубави и побожности“, односно, да се не испуњава ни услов „да нико на свијету не може рећи противу светиње његове“.
7. Ни за кончинуЊегошеву се не може рећи да је сведочанство једног светог и светлог преласка из смрти у живот. Не због тога што се његов одлазак са овог света не поклапа са христоликимжртвоприношењем светих мученика нити са блаженим кончинама светитеља и преподобних, какво је представљање Св. Петра Цетињског, већ зато што се тај крај одвијао под тужном сенком трагедије, без радосног осећаја победе живота над смрћу. „Слаб је сасвим, као вејка; ноге су му танке као штапови, нос ушиљен, уши провидне, благе и замишљене очи упале у главу. Лице му је бледо: кад је гневан, лака румен прелази му преко лица да за собом остави још јаче бледило; утисак је као кад се утре кап црвена вина с белог карарског мрамора. Још је млад, без и једне седе, иначе огромна људина, тим већа жалост кад га човек погледа. Суморан, ‘види страшну уру пред очима’, осећа тешко умирање после тешкога живота. Уз то, сломљен, разочаран, пун горког искуства, титан који умире“[28]. „Ненадовићев Његош је тужни Прометеј окован ланцима болести и ропства. Тмуран, готово нагнут над гробом, овај гигант самим постојањем открива дубљи смисао живота“[29]. Описима кончине Петра II, писаних од историчара књижевности, сличан је и опис Св. Николаја Велимировића: „И овај сиромашни млади кнез с цетињског поља, који се по лепоти и мудрости могао равнати с најлепшим и најмудријим у свету, осећао се убитачно усамљен. Он је себе видео на висини између које и неба није било посредника сем ћутљиве стихије. Над њиме, ‘ћутљиво небо’, под њиме неразум и неблаженство! Трнов венац на глави и тешки крст на леђима! То је био његов владалачки орнат, под којим је он корачао кроз живот као путник кроз пустињу, као ‘сирак тужни без нигђе никога'(Г.В.).Каква трагедија! Како дубок, искрен, разумљив песимизам њенога Јунака!“[30].Његошев крај је последица његовог личног избора: он је имао два природна дара и један добијен свише; по природи је био песник и херој, а с неба је добио дар свештенства. Он је тим редом и усавршавао своје дарове, али је у херојству сагорео. Предао се вољно на жртвеник поезије и епике Завета, не крепећи се Христом, не освећујући се својим свештенством. Да је преживео четредесетеон би свакако дошао до мира који у душу насељава првосвештеничка богоумудреност, каква је красила Св. Петра Цетињског; дошао би до мисли коју је Господ рекао Св. Силуану Атонском: „Држи ум своју у аду и не очајавај“, односно, чинио би оно што је чинио његов стриц који је у још тежим временима сву своју наду полагао на Бога. Овако, Његош није преболео митологију древне грчке поезије, нити патос, занос епске сујете. Хтео је да зло у свету и у себи победи сам, без Христа, и, наравно, сагорео је, био је поражен од света и самога себе. Он је доследно одживео своју поезију: „Хероји, по Његошу, свршују трагично -‘Да, витеза сустопицетрагически конац прати’… ‘Трагически конац’ имао је и живот грчко-римских хероја. Живот хероја је без изузетка трагедија. Херој долази у свет као заточник правде; живот његов од почетка није његов; херој је жртва, увек, без изузетка, жртва. Он не долази у свет на благовање но на муке: он је ‘мученик овога свијета’. Мука, то је огањ, на коме се он кали. Хероју не трују живот горчином само нехеројски, мали људи око њега, за које он ради, него често и само небо. И с неба, тог јединог уточишта гоњеног хероја, често се одговара иронијом –‘Јунаку се чешће путах хоће/ ведро небо насмијат грохотом.’И небо и земља, дакле, изгледа понекад, да су у завери против хероја. Он је усамљен, но он стоји на своме месту до краја. Неправда над њим тријумфује, но он остаје савезник правде до гроба. Учини ли му се понекад, цео свет – ‘ад и сви људи – ‘паклени духови’, он верује ипак, да светлост и правда постоје негде у свету, ма и скривени од њега; он их погледа свакога часа, да се појаве на својим тријумфалним огњеним колима. Витез верује до краја и конца, да је светлост боља од таме и правда од кривде. Он верује, и у смислу те своје вере он вазда „и збори и твори , и вазда твори како збори“[31]. Млади Митр. Петар II тек је кренуо путем стазе светости и није је прешао до краја. Тај пут је сачињен од три степена: вере, наде и љубави. Његош се зауставио, својом кривицом, тј. својим избором, на првом степену вере; није прешао на други степеник јер се није уздао у Бога, већ је наду полагао у себе. Доказ за то је његово запостављено свештенство, његово ретко причешћивање. Без Христа он се истопио и сагорео: остао је „титан који умире“, „тужни Прометеј окован ланцима болести и ропства“, „витез трагическог конца“, зато што није успео нити стигао да уђе у тајну Христове победе над светом, победе живота над смрћу. Иво Андрић је његов пут трагедије сажео следећим речима: „Излаз је нађен. Трагедија, завршиће се као свака трагедија: пропашћу главног јунака и, доцније, победом његове мисли“[32]. Живео је у митологији, у Старом Завету, као да свет, укључујући и Србе, није искупљен и ослобођен Христовом жртвом. Уместо да приноси новозаветну Христову бескрвну жртву као првосвештеник, он је себе, као песник и јунак, принео као крвну жртвусвепаљеницу. Он је учинио оно што се од њега није тражило јер није чинио оно за шта је добио благослов.
8. Слично се може казати и за то да ли „тијело његово послије смрти давало знаке светитељства“. Приликом преношења Његошевог тела на Ловћен, отворен је његов гроб 27. 08. 1855., и о томе сведочи М. Медаковић: „Кад ће се носити смртни остаци владичини на Ловћен – док то чује његов стари Томо Марков, којем бјеше тад сто година, дојаши на коњу на Цетиње да и он испрати свога сина. Кад се отвори озидана рака, види се да је скриња много изагњила и да се тако однијете не може, те књаз Даниле нареди да се начини друга нова, у коју да се стави онако како је, али оћаше књаз Даниле да види владику, па то каже своме секретару, а овај ће му рећи, да то нипошто не чини, јер црковни канони забрањују отварати гроб прије седам година. ‘Али само малко да виђу какав је’ – рећи ће књаз – а секретар: – ‘Нимало – нипошто’; али књаз нареди да малко отворе, а у то дође и стари Томо, те кад отворе само једна рука бјеше цијела, коју старац са сузама пољуби, а остало бјеше кано глиб – па се много кајаше књаз Даниле, што није послуша ријечи својега секретара“[33].У Житију Светог Митрополита Петра Другог, Митр. Амфилохије наведени опис сужава на „једна рука бјеше цијела, коју је са сузама пољубио његов стогодишњи отац Томо, дојахавши на коњу са Његуша, да га испрати“, не помињући „глиб“ и „кајање књаза Данила“, допуњује га до сада непознатим предањем: „предање каже да је то била десна рука, којом је писао ‘Горски Вијенац’ и ‘Лучу Микрокозму'“[34]. За разлику од непознатог предања, познато је да на његовом гробу није било молитвеног народног обраћања нити чудотворстава, односно, можемо рећи да није „тијело његово послије смрти давало знаке светитељства“. „Не постоје никаква сведочења о исцелењу било кога молитвеним заступништвом Његоша нити о каквом чудотворном дејству његових моштију“[35].
9. Пре него што на крају кажемо и о Његошевом богословљу и његовој апологији исписаној од Митр. Амфилохија, задржаћемо се на ставу потоњег, који гласи: „Тај који каже да Његош не може бити светац, мери Његоша са самим собом“[36]. Овим Митрополит као да хоће да пресече сваку расправу и сумњу о светости Петра II Његоша, јер се по унутрашњој (не)логици овог противречног става сви они који би негативно измерили његову светост на самом почетку не би били у праву, јер би то морали да чине на погрешан начин – мерећи светост Његоша својом несветошћу. То на другој страни значи да негативни мерачи светости Његоша не би могли да се издигну изнад своје субјективности на неутрално поље објективности. Њима насупрот, они који су за светост Његошеву, до таквог мишљења не долазе, изгледа, мерењем те светости, већ, вероватно, откривењем свише, или то раде на основу сопствене светости. Другим речима, Митрополитову поруку можемо схватити да о светости једног светитеља могу расуђивати (не и мерити и судити) само свети, што не одговара ипостаси Цркве, јер је Тело Христово, народ Божији, иако свето својом Главом, састављено од грешника који се кају. Уопште, Предање о светости светих не зна за изразе мерити, судити, расправљати, већ зна за немушто, на вери и благодати Божијој порођено,унутрашње сведочанство, које се опет изражава кроз побожно, молитвено-скрушено поклоњење и обраћање гробу, моштима, икони, најпре неканонизованог, а потом од Цркве канонизованог светог човека. Наведени став Митр. Амфилохије проширује на свом предавању у Ваљеву, 18. 10. 2013., где каже: „Ко сам ја, ‘ајде ја вас питам, ко сам ја да узимам себе за мјеру?; то је безумље. Опростите ми, али то је… да ја сада собом мјерим Николаја и Св. Петра II Петровића Његоша, Ловћенског тајновидца, и Светога оца Јустина?“[37]. Овде се додатно уводи прекомерно, што значи непотребно и лажно смирење, које опет за циљ има исти задатак: да прекрати сваку помисао, и затим расправу о светости Петра II, која је додатно појачана стављањем Његоша међу канонизоване Св. Николаја и Св. Јустина и, несумњиво, личним ауторитетом Митр. Амфилохија. Нечија светост није табуисани идол, недодирљиво златно теле пред којим се ничице пада, већ духовно имање и посед Цркве, о коме се словесни и духоносни верници слободно и одговорно распитују, допуњују, уверавају, трагајући за саборним „амин“ или „достојан“, које Црква не може несаборски да произнесе. Истина се никада у Цркви није објављивала путем прекраћивања расправе, путем једноумља, што је особеност папистичке религиозне заједнице, већ, супротно, управо путем расправе у смирењу и љубави, по речима Св. Ап. Павла да треба и подвајања да буду међу нама (1. Кор. 11, 19), не само да се утврди ко је постојанији, већ и да би се објавила истина Сабора.
10. Критици најтеже може даодолиЊегошево богословље, а с њим и његова апологија исписана од стране Митр. Амфилохија[38]. Можемо одмах рећи да је његово богословље, када се извуче из поетског оквира, најблаже речено неправославно, несветоотачко, а тачније речено јерес. О овоме је говорио и Св. Николај, мада са настојањем да га, као млади хуманиста, ублажи и оправослави. Он набраја све мањкавости Његошеве богословске мисли, записане, пре свега, на страницама Луче микрокозма. Не пратећи оквире библијске антропологије[39], он у својој поетској фикцији ствара Адама заједно са анђелима на небу, пре стварања Земље: „Човек – Адам – није створен после но далеко пре стварања земље. Он је живео на небу, као бесмртан дух, као анђео, по чину млађи од Михаила, Гаврила и Сатане, но ипак као ‘војвода’ једног ‘многобројног легиона’ анђела“[40]. Адам је најпре следбеник Сатане у његовој побуни против Бога, затим се каје, и, за разлику од првог, који са својим легионима бива бачен у Тартар, бива кажњен добијањем тела, смрти и бацањем за казну на, за то створеној, Земљи. „Човек је пре егзистирао, или тачније: све су људске душе пре-егзистирале, и овај свет је створен да буде човеку местом издржања осуде. Из тога следује, да човек на земљи никад ни дана није био блажен; земља никад није била градина насладе – Едем, но од почетка осуђеничко острво – Сахалин“[41]. На крају, Земља ће бити спаљена, а човек ће се вратити у царство духова, неки одмах у блаженство а неки у ад на додатно очишћење. „Па ипак ће људима по смрти бити свима једнако, ако не одмах, а оно после извесног времена; јер ова вечна осуда приврженика Сатаниних врло је релативна за Његоша. Његово ‘вјечно’ овде не значи више него дуго. После, дакле, дугог ‘риданија’ грешника у царству мрака доћи ће време, кад ће ‘сви краји запламтети светлошћу’, кад ће сви‘мири и простори страшни /слаткогласномгрмјет’ армонијом /вјечне среће и вјечне љубави'(Л. М.).Тада ће свакако и Сатана са својим ‘милионима’ присталица бити ослобођен мрачнога Ада и повратити се у своје херувимско достојанство. Тада – најдаље тада и душе грешних људи скочиће слично варницама из Ада у своје првобитно огњиште, као што ће то и душе праведних одмах по смрти и без проласка кроз Ад“[42]. У неправославностЊегошевог богословља спада и теистички антропоморфизам: „У ‘Лучи Микрокозма’ Бог је представљен као изванредан човек, изванредно моћан, изванредно леп, изванредно интелигентан. Бог седи на престолу и разговара са својим архистратизима, који се – представљају као људи мање моћи и сјајности него Бог, а веће него земаљски људи. Бог гледа, размишља, осећа, гневи се, брине, суди, у борби са Сатаном он се вози на колесницама“[43]. Слажемо се са младим Николајем који каже: „Његош се у свом индивидуалном верском самообразовању од почетка упутио једном нарочитом Хришћанству“. Морамо, међутим, да додамо да је на свом путу „индивидуалног верског самообразовања“ запао у својеврсни ћорсокак, безизлаз „једног нарочитог Хришћанства“, из кога га је могао извести само Христос, тачније, само лични сусрет са Христом. Нажалост, до тог сусрета није дошло, зато што је Његош био упоран у својој романтичарско-епској визији трагичног саможртвовања, односно, био упоран да не упозна Христа. О његовом познавању митолошко-старозаветног безличног и безименог Бога сведочи читава његова поезији и читав његов живот; а о непознавању Христа нам, осим читавог његовог живота, сведоче само неколико строфа посвећених Спаситељу људског рода. Оне нису довољне за тврдњу да је „свједочење Његошево, сажето у његовом Завјештању: ‘Твоје је Слово све из ништа створило, твоме је Закону све покорно’“ истоветно духовним искуствима Св. Ап. Јована и Павла.
Сумирајући о богословљу Његошевом, извученом из оквира поетских слобода, закључујемо о постојању платонског учења о преегзистенцији човекове бесмртне душе и њеном робовању у смртном телу; манихејског учења о телу, материји као нечему лошем и осуђеног учења о апокатастази, којом су обухваћени сви људи, Сатана и пали анђели. Ове и неправославне мисли које ћемо још наводити, које сведоче о Његошевом неслагању са Књигом постања, Митр. Амфилохије овако оправдава: „Он премешта пад у преегзистенцију, није му био довољан библијски оквир о паду прародитеља, Ева је пробала јабуку, па је дала Адаму, он је остао веран тој основној библијској истини Откривења, само што он даје једну дубљу, метафизичку димензију“[44]. Ако се прихвати овакво тумачење, онда испада да је Луча микрокозма допуна и продубљивање Књиге постања, и, ако јој би се признао богооткривењски карактер, онда би се могло размишљати и о покретању поступка за њено прибрајање канонским књигама Светог Писма.
11. Поред наведених богословских мањкавости неправославног Његошевог богословствовања, ми додајемо следеће елементе које не одговарају православном догматском учењу, које, дакле, Бог није могао открити ловћенском, не „тајновидцу“, већ поети: ватреном поети „сатварају и кличу богиње“; Сатана за собом није повео „шести“, већ трећи „дио небесног воинства“; нигде се у виђењима Светих не помињу на небесима мостови и фонтане („Од рубина хиљаде мостовах / у правилне над њом стали дуге; / сви редови гордијех фонтанах, / који скачу у небесна поља, / од ње иду, у њу се повраћу“); блаженство је за Његоша гледање лепоте небеских светова и појање химни, а не живот у заједници с Богом („Славословни ликови ангелах, / на безбројне хоре, легионе / усијати у блажена поља, / расхорена слаткогласијама / и химнама вјечите љубови, /уживају бесмртну насладу / коју смртни не зна вообразит“; „да уживаш вјечите сладости / у предјеле неба блаженога“); не може Божији трон бити „горди“ и Он нема трон нити палату („Наврх горе трон се горди виси / и палата превјечнога цара“), већ обитава на анђелском чину Престола; анђели не „могу ходит на ноге лагане“, већ само „могу лећет ка огњене муње“ („неки пјешком, а неки на крила“); у вечности се не смењују дан и ноћ, нити анђели иду на починак („сад ће време бити од одиха, / што ви код вас ноћу називате“; „Дан к вечеру бјеше већ нагнуо / у цвијетне небесне равнине“); по Његошу, није само Бог Творац, већ творе и Божији духови („Хиљаде ти Божијех духовах / занешени њојзи ревноваху; / опивени њеном поезијом, / по блиједом тумараху св’јету / и ствараху различне предмете“); по узору на реку заборава Лету, поета, по савету анђела, пије воду сећања, како би се сетио свога пада („Ту ти сједи и воде се напиј / са бистрога тога источника; / она ће ти управо открити / страшну судбу твога паденија!'“); према Постању Бог је створио свет из два маха: прво невидљиви и потом видљиви; у Лучи Он непрестано ствара („Свемогући на трон сједијаше, / таинственом украшен порфиром, / творителном зањат поезијом; / к престолу му св’јетломе мирови / из мрачнога царства изницаху“); архангели убеђују Сатану да се покаје и Бог ће му опростити; у вечности, међутим, за анђеле нема покајања нити праштања („Благи творац многомилостив је, / опростиће твоје заблуждење“); за Његоша је, као и у Тестаменсту, небиће вечни сан („Рад чеса је ваш владалац горди / мене од сна будио вјечнога“); на небу се води „рат крвави“, и анђели, „бесмртни војници“ леже на гомиле, „сви у љуте ране огрезнули“, а „копља, мачи и пламене стр’јеле / ангелском су крвљу обојени“ и „двије војске крвљу окупате“; небо и простор имају границе („на границе неба доћераше“); Бог изговара имена подземних река грчке митологије: Стикс, Коцита, Флегетон, Менте, Лета, на којој „страже кћери Горгонове“; Бог зна и за хидре, ехидне, химере, драконе и фурије; помиње се и Кербер; Бог је творац смрти („Смрт ћу извест из мрачне тавнице, / на земљу је пуштит међу њима“); Бог ствара нови легион да би намирио број палих анђела, а по Предању то треба да буде број спасених људи („и рођење новог легиона, / којега је на вјечно блаженство / свемогући из бездне извео / да намири погубљену војску“). С обзиром на то да је много слика, односа и вредности Његошевом маштом пренесено на небо, закључујемо да је смер путовања идеја био са земље на небо, супротно, дакле, смеру који бива у бого- и тајновиђењима – са неба на земљу.Његошевом маштом са земље на небо и вечност су отишли време и дан и ноћ, мостови и фонтане, ноге и крв и сан анђелима, и палата и трон Божији, и покајање и опраштање, и грчка митологија и блаженство наслађивања створеном лепотом… Зато додајемо: заиста је неозбиљно наведене поетске слике, међу којима има и наивних и неумесних, извући из оквира поезије, пребацити у област догматике и прогласити за богословље и то још за светоотачко!
12. На основу реченог о Његошевом „богословљу“ звучи, благо речено, чудно и неозбиљно, напред навођено поређење његовог душевних, уметничких, маштарских визија са духовним боговиђењима Св. Ап. Павла, Св. Дионисија Ареопагита, Св. Максима Исповедника, Св. Јована Дамаскина, учињено од стране Митр. Амфилохија. Кључно је поимање епитета Тајновидац, који митрополит приписије Петру II. Ми смо о њему већ говорили. Поред навођеног места, Митрополит га поткрепљује следећим мислима у Житију: „У ‘Лучи’, вођен свјетлоносним Анђелом, он се успиње до ‘Горе тронодржне’ и у ‘преливима њезине свјетлости’, доживљава и описује виђење ‘Божанског престола свесветија’ на коме се служи Свештена свекосмичка Литургија. Овај Ловћенски тајновидац је истовремено, пророк Јеремија и пророк Исаија, а уз то и псалмопјевац Давид, са којим заједно поје: ‘…Слава тебјепоказавшему нам свјет (=свјетлост)’. Његово виђење је виђење Светог Јована Богослова – ‘Слова Божијег које је све из ништа створило, чијем је закону све покорно’, ‘Сина достојног Оца превјечнога’, ‘који се обукао у человјечество, наоружан оружјем правде и стријелама Светог Просвештења’. Он, Божанском свјетлошћу обасјан, види како ‘Свемогуће Слово Створитеља својом стваралачком силом пуни простор свјетовима (мировима), а мирове (свјетове) сретним ангелима'“; „Овај свештени и богонадахнути поета пјева као очевидац „свештеној Гори“ у Јерусалиму, пећинама „…ђе се Сунце Христијанству родило, ђе је небо јасли освештало, ђе су цари небеском Младенцу, похитали с даром поклонит се…“; „Он је, надахнут непрекидним богомислијем, знао, у духу молитвених тиховатеља, како свједоче савременици, дуго да ћути. Чудили су се многи том његовом ћутању. Данима је ћутао, или гледајући тајне, или се враћајући од виђења. Очевидно, негдје другдје је био. Како ли је и могао, погружен у небеска виђења, чудеса тајни небеских и сазерцања тајни – бавити се земаљским пословима, управљати бесудном земљом и народом!… Заиста, ко са вјером Богу вапије, отвара му се и задобија духовни вид, какав је задобио Свети Његош“. И онда следи закључак: „Несумњиво је, дакле, оно што је до данас од многих остало скривено и засијењено њиме као пјесником, философом, народним господарем, да је Он заиста један од великих Отаца Цркве Христове и њених Апостола“[45].
И Св. Николај неколико пута у својој РелигијиЊегошевој ловћенског поету назива цетињским тајновидцем: „У своме лету кроз васиону за својим светлим путовођом наш песник је видео њеног Творца где је ‘творитељномзањатпојезијом'“;“Поетама и кроз поете говори Бог. Божанске тајне, тајне природе или нашег живота Бог открива само поетама: ‘Свемогућство светом тајном шаптисамо души пламена појете’„; „Поета је прави божји свештеник; његов је позив стално величање творца; он је надахнут с висине, рођен је од Духа божја и девојке Земље“; „Но да је Његош живео у време Заратустре, они би обојица били апостоли једне и исте вере; а да се Заратустра родио случајно под Ловћеном, он би први постао ученик цетињскога тајновидца. Но време их је поделило својим гигантским, хиљадугодишњим корацима, и они се нигде више не додирују до у храму Бога светлости“[46]; „Потребан је орфејско-дионисијевски транс, при коме се човек с божанством сједињује, или апокалиптички сан[47], у коме се откривају надземаљске ствари, или моћ ‘говорити језике’, коју су имали ученици Христови, или моћ пренети се и ‘до трећег неба’ као апостол Павле, и видети рај и чути ‘неисказане речи’ (II Кор. 12, 1-5), или моћ спустити се у Ад, као Хомер и Данте. Ко може описати песнички ентузијазам, који је младог Петра П Петровића пренео у бесмртни свет и пропутио његовој лучи микрокозма пут кроз тајанствене небесне сфере купане у светлости и блаженству, које је Адам морао напустити?“; „Но тајновидцу цетињском, у чијој су се визији приказале сјајне, бљештеће фигуре небесних становника, тело људско изгледа бескрајно мизерно; оно је ‘блатна телесина’; лице човека није слично и подобно лицу Божјем, но тек ангелском…“.
Више је него јасна неправославност хуманистичко-романтичарске мисли младог Николаја. Вероватно је и ово дело имао на уму Лелићкитајновидац када је рекао да би било боље да све што је написао пре 1924. није било написано.Мора да су му после искуства истинског боговиђења у Дахауњегове сопствене мисли о мистичким искуствима Петра II биле смешне. Но, млади Николај нам и у Религији Његошевој појашњава о карактеру виђења цетињског тајновидца. Он каже: „Он посматра нашу планету из далеких висина, из небесних, елисејских поља, из света херувима и серафима, из кога је његова машта свако зло, сваки неред, бол, смртност, глупост, протерала и сваким га добром украсила“; „Он је, истина, знао за један бољи, сјајнији и хармоничнији свет од нашега; он се маштом својом пео у њ, уживао у њему, путовао кроза њ, и свој нам путопис оставио; он је видео ‘небесни Јерусалим’, нашу људску праколевку; он је хаџијао по најсветијим местима, где је Исток не само једнога сунца но свију васионских сунаца, и где нема Голготе и Пилата. Па као што се једна палата, из висине посматрана, чини као једна безформа гомила камења, а из близине, са земље, напротив, усхићава и плени својим гордим димензијама и својом симетријом, тако и ова наша земаљска палата губи своју гордост и симетрију и претвара се у једно дармарно, ‘гнило царство материје’, губећи и своју доброту и лепоту, кад се посматра из сјајних, златооких висина, из бољих и срећнијих светова. Његош је знао за све светове, он их је у своме ентузијазму гледао, но он није могао, слично манихејцима и платонистима и тиваидским пустињацима[48], својим духом бити стално прикован за идеално, небесно царство, и никад се не вратити са свога хаџилука к себи, к својима, и никад не отворити своју душу и срце и пред лепотама – и ако инфериорним небесним – своје земаљске домовине, ове физичке тамнице, која, и ако је тамница, ипак је и као таква дело једног највишег мајстора, једног уметника без сравњења, који је недостижан у укусу и разумевању уметничких дела сваке врсте, како оних која поражавају својом раскоши у радости и тицијанској пуноћи задовољства тако и оних која поражавају својим михеланџелскимдемонизмом“. Сам, дакле, Николај каже да је Његошево виђење „небеског Јерусалима“ и хаџијање „по најсветијим местима“ – које Митр. Амфилохије назива виђењем „свештеног и богонадахнутог поете“ – плод његове маште, производ његовог ума, путопис са његовог песничког путовања, за који није потребно учествовање благодати Божије. Николај каже да је он „у своме ентузијазму гледао“; овде ентузијазам (грч. en- y, theos бог, entheos оду-шевљен богом, enthusiasmos божанско одушевљење, усхићење) не треба схватити као богонадахнутоиступљење, већ занос, усхићење ума, којом својом природном, створеном енергијом путује и ствара своје визије, виђења непостојећих светова. О пореклу и методама „богословља“ Митр. Петра II сведочи и Љ. Ненадовић када говори о утицају Симе Милутиновића на младог ученика: „Раде, и пре доласка Симина, почео је правити шаљиве и сатиричне песмице; али може бити да би се варница у њему угасила да Сима у то време није дошао, и својим говором и причањем отворио његовом младом уображењу пространа чаробна поља поезије; показао му путању која преко Парнаса води у Пантеон вечите славе“[49]. Оно што је на почетку учинио С. Милутиновић, то је Његош наставио касније да чини сам: да својим „уображењем“ отвара „пространа чаробна поља поезије“. Никаквног места у свему томе није било, нити је могло бити, за Божије откривања, тј. за виђења небеских тајни. Није, дакле, Његош био „уведен Анђелом чуваром ‘у поља блажена, у творењем освештани храм,/ у опширно светилиште бића’, приведен њиме ‘к вјечноме огњишту'“, већ му је његов учитељ С. Милутиновић „отворио пространа чаробна поља поезије“, показао му пут који „преко Парнаса води у Пантеон вечите славе“.
На овом месту треба поставити питање: како може Бог Истина да у Својим Откривењима тајновидцу открива непостојеће, тј. неистину? Како је Бог могао Духом Светим да „Ловћенском тајновидцу“ открије неистине о Себи, Царству Небеском, стварању Адама, земљи, које је он, као што смо говорили, неправославно, неоплатонистичко-манихејски изложио у Лучи микрокозма? Уметничко, песничко стваралаштво је област душевног живота, где ум, као словесни орган душе, путује по безобалним пространствима своје маште, и ствара непостојеће – ма колико оне наликовале или се приближавале постојећем – стварности, истини. Овде је реч о (не)разликовању створених и нестворених, тварних од нетварних енергија; прве су својство створених словесних бића, човека и анђела, а друге су Божанске. И само помоћу других човек, очишћен од страсти након дугог подвига, или према посебним промишљањима Божијим код почетника, долази до боговиђењатаворске, нестворене светлости, у којој се откривају тајне (истине, не полуистине) о Богу, човеку и творевини.
13. Преп. Никита Ститато виђењу и откривењу пише: „Виђења све време остају непроменљива, не преображавајући се једно у друго. Она остављају печат у уму, услед чега на многе године остају незаборавна. Она показују дешавања будућих ствари и души доносе корист, приводећи је у умилење кроз представе страшних изгледа. Она онога ко их види чине удубљеним у себе и пуним трепета због неизмењивог умозрења страшних ствари које су изображене. Марљиви ревнитељи речена виђења треба да сматрају драгоценим. Откривења су, пак, умозрења чисте и просвећене душе изнад сваког чула. Она представљају извесна дивна божанствена дела и схватања, тајноводство у скривене Божије тајне, догађање за нас најважнијих предмета и општу измену светских и људских ствари“[50].Преп. Никита описује пут којим се долази до тајновиђења: „Онога ко добровољно себе предаје врлинским напорима и са врелим усрђем ходи подвижничким путем, Бог удостојава великих дарова. Крећући се у напредовању ка средини, он долази до божанствених откривења и виђења, постајући све светлији и мудрији уколико се више напреже његов подвижнички труд“[51]. Св. Григорије Синаит набраја тајне које Бог открива при откривењу: „Ми сматрамо да постоји осам првих виђења: прво – о Богу, безвидно (безоблично) и беспочетно, нестворено, узрок свега, Тројично Јединство и надсуштаствено Божанство; друго је поредак и устројство умних сила; треће је састав постојећег; четврто – домострој снисхођења Речи; пето је – Васкрсење целог света; шесто – страшни и други Христов долазак; седмо – вечна мука, и осмо Царство Небеско, које нема краја“[52]. Тек након дугог подвига Бог исихасти открива тајне и он постаје тајновидац: „Када пак, уз помоћ Божију, горе наведеним подвигом, а нарочито најдубљим смирењем човек очисти своју душу и срце од душевне нечистоте и телесних страсти благодат Божија, заједничка мати свих, узевши ум који је очистила као дете за руку га узводи као по степеницама ка поменутим духовним виђењима, откривајући уму, у складу с мером његовог очишћења, неизрециве и уму непојамне Божанствене тајне и то се праведно назива истинским духовним виђењем, ово је молитва созерцања, или по светом Исаку, чиста молитва, од ње потичу трепет и виђење. Међутим, до ових виђења нико не може да дође својим напором, својим подвигом, ако га не посети Бог и ако га не уведе у њих Својом благодаћу. Уколико се пак неко дрзне да усходи у оваква виђења мимо светлости благодати Божије, он по светом Григорију Синаиту, нека зна да уображава маштања, а не виђења, пошто га вара дух маштања“[53]. Ништа од овога Његош није видео, нити је могао видети, јер се није бавио подвижништвом нити тиховатељско-молитвеним умним делањем, као што тврди Митр. Амфилохије[54], него се бавио проучавањем класичне митологије и књижевности, исазрцањем својих умотворина, стварањем генијалних, непоновљивих поетских слика и визија, или, савременим језиком речено – уметничким стваралаштвом. У Лучи нема ни виђења будућих догађаја, нити откривења тајни Царства Небеског, већ само полуистине поетских визија. Једино где је Његош чврсто стајао „ногама на земљи“ био је Косовски Завет, чега је последица непоколебива истина предања испевана у стаменом, трезвеном и немаштарскомГорском вијенцу.
14. У прилог наше тврдње да поета Његош мислима ствара умне визије и није тајновидац, боговидац, помаже нам он сам својим сведочанствима у стиховима. Тако у Црногорац свемогућему Богу он стихом „Мисли су ми бура јака“ потврђује да до слика долази размишљањем, а не виђењем. Још су изричитији следећи стихови: „Ја умнима летим крилма / око сунца и планетах, / знадем њину величину, / знадем њина круг течења, / њину свјетлост и бистроту“. На „крилима ума“, дакле, песник лети по васељени и њиме, умом, испитује, упознаје, ствара и дочарава њене светове. Никакве тајне њему Бог не открива, већ он сам, као философ и песник, истражује. Коначно, у истој песми: „Ум си кратак дао чојку, / не може те ни назрети, / акамоли видијети, / већ ум лети чојка слијеп / по простору бескрајноме / тражећ св’јетло по тавнини / како сова у мрак ноћни“. Ум човеков, био, макар, генијалан као Његошев, лети слеп по пространствима, опипавајући по мраку ограничености створене људске природе. И у Лучи Његош сведочи о томе како је он мислима улазио у тајне природе („Колико сам и колико путах, / дубокијем заузет мислима / у цвијетнолоно природино… матер штедру запитивасмјело / рад чеса је творац сатворио“), и како је његова душа лишена крила маште падала у униније („крилатога лишена мечтања, / мрачне јој се отворе пропасти, / са ужасом да је гладне прождру“). Ово су непобитна сведочанства методологије Његошевог стваралаштва: не богооткривење, не тајновиђење, већ умно истраживање и разумно стварање слика, визија, имагинација, словесних уобразиља. Речено нам, сматрамо, даје за право да Његошево поетско-философско искуство назовемо управо оним атрибутима које негира Митр. Амфилохије: у питању је „фантазија“, „песничко привиђење“, „књишко-поетско маштање“.
15. Све мањкавости богословља Петра II су разумљиве ако се има на уму његово богословско образовање. Оставши рано без свог светог стрица, он је остао без духовног руковођења, па је самом себи одређивао путеве и циљеве свога образовања и усавршавања. Њега је више занимало класично него богословско образовање. Разумљиво је, отуда, да је његово поимање Бога, човека и света уметничко и философско, као плод прочитаног и одмишљеног. И. Секулић пише: „Познато је да је Владика радо помињао имена и догађаје из својих лектира, из опште историје, грчке митологије и философије. Аргументисао је чак њима. Што никада, ама баш никада, није поменуо ни додирнуо, то су Оци цркве, теолози, свеци“[55]. О нехришћанским слојевима у Његошевој поезији-богословљу говори проф. М. Ломпар: „Трагови платонизма код Његоша утврђени су на свим нивоима његове песничке структуре. Утврђени су прво филолошки. Ми врло добро знамо које књиге Његош читао јер је остао траг његове оловке на тим књигама. Професор МиронФлашар, који је докторирао са истраживањем античког наслеђа код Његоша, дао је немерљиве доприносе у тој ствари и казао је веома прецизно да је Његош читао и руске класицистичке песнике, код којих су била присутна не само платоничарска него и многа езотеричка учења. Обично се поједностављено 18. век посматра као век рационализма и разума – што је тачно, али, ако пажљиво загледамо 18. век, видећемо да је то само његово лице. Наличје каже да је то век езотерије, век читавог низа различитих учења и друштава које се појављују као контраст на власт разума. Његош је био упознат са езотеријским учењима. Његов учитељ Сима Сарајлија био је члан масонског реда и један број езотеричких учења могао је тако доћи до Његоша. Његошев учитељ француског такође је био масон. Према томе, Његош је био човек у духовном току свога времена, а то време је било разнородно и утицаји који су до њега долазили били су различити. Мени се чини да је његово песничко искуство плурално и вишеоблично. Он није песник једног комада и једног лива, и он као песник губи ако га посматрамо само у једној усконационалној димензији, зато што је он неко ко је идеју о тој нацији, српској нацији, изнео на највећу позорницу европске историје. Сматрам да је он као песник имао елементе различитих идеја, хеленских и хришћанских, и да је те елементе спајао по песничком начелу, које није начело теолошког система нити је начело неке философске расправе. Као што има платонистичких и гностичких елемената у Лучи микрокозми, тако никако не би смели да превидимо да се Луча микрокозма завршава молитвом Христу“[56]. На две године до упокојења Његош је и даље радио на свом класичном, запостављајући, одлажући, своје богословско образовање. Остало је забележено да је више ценио класичне писце него савремене руске богослове: „Свештеник Рајевски се у руској амбасади у Бечу зачудио 1849. да је митрополит Петар II Његош тражио по књижарама књиге Демостенаи Цицерона. Кад је опоменут да ‘се данас у Русији објављују предивне богословске књиге, као књиге епископа Макарија и Филарета’, Његош је одмахнуо руком: ‘Макарије и Филарет, то су све трице и кучине што могу написати у Русији. А Демостен и Цицерон, то је нешто друго'“[57]. „Све ово је, можемо искрено рећи, опроштено Његошу као слободном ствараоцу, песнику чија имагинација лети с краја на крај васионе и тражи познање. Али једном свецу то не може да се опрости јер је светачко богословље свагда светопредањски утемељено и оно се прихвата као парадигма правоверја“[58].
16. Његош је велики, највећи, али не и светац. Његош, дакле, остаје, као што га је назвао Св. Николај, песнички, философски и религиозни геније, сабирна тачка Србког Завета[59], али не и светитељ. Он своје природне генијалне дарове – ум и веру – није преобразио, није оностранио. Иако својом маштом путује ван њега, он, као Прометеј, остаје прикован и привезан за овај свет. Чини нам се да је основни разлог овоме то што он није послушао први савет свога светога стрица: да се моли Богу. Његош је својом космички великом вером непрекидно стајао пред Богом, али је то радио без речи – он са Богом није молитвено разговарао. Он је са Господом разговарао само када је био на крилима своје поетске маште, певајући Му химне, али док је био на крсту страдања личног и свога народа, он је ћутао; није роптао, али се није ни молио. Изабрао је епски, херојски крај, који је достојан поштовања, али не и уздизања на нивопрослављања светости. Генија рађа народ својим страдањем, а светитеља Бог, по мери његових трудова и молитви. „Геније је неко ко се, Богом благословен, тако рађа, а светац се постаје Божјом благодаћу и својим подвигом, ако је Христос у средишту таквог, самонадилажућегподвизавања“[60].
Исписујући и довршавајући ова слова против Његошеве канонизације, ми, смирено, с поштовањем и љубављу, остајемо заветником Његошевог и Свесрбског Косовског Завета, правећи земни поклон пред ловћенским висинама његовог поетског генија, вере и духовног лика.
 
Манастир Св. Ап. Петра и Павла, Рибница,
Св. Василије Острошки, 2014.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Литургијско уношење иконе Светог Митрополита Петра Другог, Тајновидца ловћенског,http://www.mitropolija.com/liturgijsko-unosenje-ikone-svetog-mitropolita-petra-drugog-tajnovidca-lovcenskog/ (21. 10. 2013.).
  2. Васкршња порука Митрополита Амфилохија, http://www.mitropolija.com/vaskrsnja-poruka-mitropolita-amfilohija/ (21. 10. 2013.).
  3. Литургијско уношење иконе Светог Митрополита Петра Другог, Тајновидца ловћенског.
  4. Митр. Амфилохије, Житије Светог Митрополита Петра Другог – Цетињског пустињака и Ловћенског тајновидца, http://www.mitropolija.com/zitije-svetog-mitropolita-petra-drugog-cetinjskog-pustinjaka-i-lovcenskog-tajnovidca/ (24. 04. 2014.).
  5. Булгаков С. (свешт.), у: Косово – земља живих 1389-1989/ У знаку Крста Часног и Слободе Златне, Београд – Ћелија Пиперска 1989, 47; према: Димитријевић В., Чворовић З., Светац или геније? Или о покушају канонизације Његоша, http://borbazaveru.info/content/view/5773/85/ (21. 10. 2013.).
  6. Димитријевић В., Чворовић З,, Светац или геније? Или о покушају канонизације Његоша.
  7. VukPopovicRisnjaninopisujeNjegosevusmrtVukuKaradzicu, http://www.montenegrina.net/pages/pages1/istorija/cguxixvijeku/risnjaninopisujenjegosevusmrt.htm (24. 04. 2014.).
  8. Према: Димитријевић В., Чворовић З., Светац или геније? Или о покушају канонизације Његоша.
  9. Свети Петар Цетињски/ Чудотворац и државотворац, Цетиње 2008, 42; према: Димитријевић В., Чворовић З., Светац или геније? Или о покушају канонизације Његоша.
  10. Ненадовић Љ., Писма из Италије, Београд 1971, 90.
  11. Караџић В., Црна Гора и Црногорци,http://www.rastko.rs/knjizevnost/vuk/vkaradzic-crnagora.html (24. 04. 2014.).
  12. Никодим Милаш, Православно црквено право, књ. 5, Београд-Шибеник 2004; према: Димитријевић В., Чворовић З., Светац или геније? Или о покушају канонизације Његоша.
  13. „Методи владавине Светога Петра и Његоша су се суштински разликовали. Док је Свети Петар сам себе приносио на жртву, неуморно, деценијама мирећи завађена црногорска племена, користећи се, искључиво, ријечима, владика Раде је организовао „гвардију“ једну врсту полиције, која је имала, репресивним методама, спроводити његову вољу. И та врста владавине Његошеве није спорна гледајући са земаљске стране (зачеци организовања државе). Но, у духовном смислу правила је непроцјењиве штете, и често међу црногорским племенима доводила до омразе сопственог владике“, Мистовић В., Његошева канонизација, за или против?,http://borbazaveru.info/content/view/5783/37/ (21. 10. 2013.).
  14. И. Пламенац, Мемоари, Подгорица 2004, 45-46. Његошево сведочанство је другачије и гласи: „По кратком времену како је у народ изишла ријеч о састанку, почела су се откривати злоумишљенија турска да намјеравају мене на састанку убити пошто их стало да стало. Утом дође вријеме и од састанка, и ја пођем у Острог, а они некизи дођу у Никшиће. Цијелијех 5 дана варали су ме и чекао сам их када ће изисти на састанку к мени, док ево ти их шести дан ђе иду, но та исти дан, мало прије него што ће они доћи, мени се да чрез једнога пријатеља открити све њихово зло намјереније, зато их и не пустим к себе, нити хћенем с њима станка чинити, јер знам да ни о чему другоме варалице не раде, него да плету мрежу да у њу мене ухвате. Црногорци, који су чули шта Турци раде, и они су се о злу турскоме договарали, па кад виде да ја Турке к себи не примам, онда они те су око мене били и другијех неколико људи од оближњега села скоче на оружје да оне Турке исијеку. Ја сам се свакојако старао да те ствари било не би, и половину Турака учинио сам спасти, а 9 или 10 од њих близу саме границе исијеку Црногорци“, Петар II Петровић Његош, Писмо Јеремији М. Гагићу, 29. јула 1843., Изабрана писма, http://www.rastko.rs/rastko-cg/umjetnost/ppnjegos-pismac.html (08. 05. 2014.).
  15. Р. Т. Пламенац, Мемоари, Подгорица 1997, 445, 455.
  16. Дурковић-Јакшић Љ., Србијанско-црногорска сарадња (1830-1851), САНУ, Београд 1957, 56. Опет Његошево другачије сведочење: „Видим, како из твојега писма тако из писма од 22а августа Настасије, супруге покојнога кнеза Николе Васојевића, да жели знати ђе је и како је он погинуо. Он сеје био упутио с једнијем турскијем ускоком из Подгорице (који се је наша с покојнијем Николом у Васојевиће) да иде пут Србије к својојзи фамиљи, него, како човек који готово бјеше полудио, како и сами знате, премјени свој план и с пута се близу границе српске поврати и опет обрне натраг преко Турске докле дође на границу црногорску наспрама фортице спушке у Косови Луг. Тебе је и мјесто познато. Ускок, спроводник кнежев, који је зла Црногорцима чинио, не смједе унутра у Црну Гору уљести, заиште на граници од кнеза да му плати обећану [награду] што га је довле спроводио и с њиме тумаро даде, но кнез, како убоги сиромах, није има шта да му да. Спроводник му хћедне силом узети нешто, а кнез не допушти. Ту се посваде и упири спроводник пушком и убије кнеза, и отале он утеци. То је било 30а маја 1844. год. на двије уре ноћи. Ти знаш какве су наше крајине, које су готово свагда у рату с Турцима. Крајичници наши оближњи, како чују да пушка пукне, тако их се 10 слети к ономе мјесту, помисле да Турци кога на крајину убију и, за њихово удивљење, нађу човека у прљаве турске хаљинетине и помисле даје Турчин и шћедну му главу посјећи, но кад виде да глава није обривана него ошишана, не усуде се посјећи га, почну искрај њега викати: ко га уби, и зашто, и ко је убијен? После им се јави ускок испод саме фортице спушке и на вјеру се састане с некима од нашијех и каже им ко га је убио и рашта. Овај биједни и сожаљења достојни сиромах буде укопат у Загарачу, а оно сиромашкога пртљага што је његово било и коњина те неваљала остане под руке од суда, ко се први јави од стране његове супруге да му се предаде. Строги је испит учињен судејскијем начином над онијем селом близу којега је он погинуо, неколико је сељана у тавницу било позатворено, но, када сеје ствар развиђела како је, одпуштили су се. Убица је онај исти вече утека натраг у Турску. Име му је Гигоје Вукотин, фамилијом Божовић. Он је средњега стаса, нажуте косе, који има око 26 год[ина] тек што му је почела наусница пробијати. Може бити да је та исти убица који је расказива супруги покојнога Николе његову смрт, јербо нам нитко не каже даје у ове оближње градове турске.“, Петар II Петровић Његош, Писмо Сими Милутиновићу, 25. септембра 1844., Изабрана писма.
  17. М. Миљанов, Племе Кучи у народној причи и пјесмиII, Подгорица 1967, 102-103. Сердар Раде Пламенац наводи како народу није било мило што је владика 1837. и 1839. Аустрији продао Манастир Маине и Стањевићи: „Владика Раде добио је великимрзав и неповјерење код народа што је попуштио од црногорског земљишта Аустрији и кад је примио новац за попуштање земље а не дао га за накнаду узетих земаља онијема чије су земље биле, зато је народ узео да их је Владика прода за свој лични интерес“, Р. Т. Пламенац, н. д., 443. Народу није била по вољи и Његошева одлука да државне новце да својој родбини: „Тестаменат је био по вољи свакоме, само једна одлука владичина: да добит на 100.000 ф. што су у Бечу, има се давати оцу матери и двјема удатим сестрама, док су живи, не би многијем мила, говорећи: ‘Оно није његово него наше'“, VukPopovicRisnjaninopisujeNjegosevusmrtVukuKaradzicu.
  18. Петар II Петровић Његош, Писмо Петру Маринковићу, 10/22. 08. 1850., Изабрана писма.
  19. Према: Димитријевић В., Чворовић З., Светац или геније? Или о покушају канонизације Његоша.
  20. Исто.
  21. Исто.
  22. Исто.
  23. Караџић В., Живот српских војвода, Београд1967,199.
  24. Митр. Амфилохије, Житије Светог Митрополита Петра Другог – Цетињског пустињака и Ловћенског тајновидца. Ставаљајући Петра II раме уз раме са највећим богословима, разумљиво је да је он за Митр. Амфилохија већи богослов и од Св. Саве: „Све више схватам, свака част Св. Сави, али таквог богослова српски народ није имао до Његоша“. Не само да је Његош већи богослов од Св. Саве него је најдубљи богослов у Европи: „Европа нема таквог дубоког богослова ни пјесника, ни зналца, ни философа, ни мудраца какав је био Петар II Петровић Његош“, Петар Други Петровић Његош ловћенски Тајновидац и Свети Владика Николај Жички, http://www.svetigora.com/node/13664 (21. 10. 2013.).
  25. „Уз ово, ја, недостојни Нил, молим мени блиску господу и браћу, сличну ми по нарави: када скончам, тело моје баците у пустињу да га поједу звери и птице, јер је много згрешило Богу и није достојно погреба. Ако тако не учините, онда, ископавши јаму на месту на којем сам живео, сахраните ме без икаквих почасти.“, Духовно завештање преподнобног Нила Сорског, http://svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/SvetiNilSorskiPredanjeODuhovnomZivotu/SvetiNilSorskiPredanjeODuhovnomZivotu29.htm (12. 05. 2014.).
  26. Ненадовић Љ., О Црногорцима, Изабрана дела, Београд 1958, 175-176.
  27. Петар Други Петровић Његош ловћенски Тајновидац и Свети Владика Николај Жички.
  28. Поповић П., Љубомир Ненадовић као путописац, Споменица о столетници Љубомира П. Ненадовића, Ваљево 1995, 240.
  29. Поповић М., Љубомир Ненадовић (1826-1895), Споменица о столетници Љубомира П. Ненадовића, Ваљево 1995, 298.
  30. Св. Николај Велимировић, Религија Његошева, http://svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/ReligijaNjegoseva/Nikolaj0101.htm (08. 05. 2014.). И Његош уздише над својом судбином: „О судбино, судбино, рашта си к мени тако строга? Ја сам твој великомученик!“, Петар 2. Петровић Његош, Писмо Јеремији М. Гагићу, 11. новембра 1847, Изабрана писма.
  31. Исто.
  32. Андрић И., Његош као трагични јунак косовске мисли, http://www.srpskilist.net/istorijski-osvrt/njegos-kao-tragicni-junak-kosovske-misli (05. 05. 2014.).
  33. Исто. „Већ наредни сачувани извештај о стању Његоевих посмртних остатака – када је поглавар Цркве митрополит Иларион (Рогановић) са свештенством и вјерницима 1879. поправљао капелу – не помиње Његошевунераспаднуту руку. Не постоји ни црквено признато свједочанство о чудотворном дјејству његових ‘моштију'“, Jovanovic V., JeliNjegos svetitelj?,http://www.monitor.co.me/index.php?option=comcontent&view=article&id=4366:je-li-njego-svetitelj&catid=2971:broj-1180&Itemid=4214 (21. 10. 2013.).
  34. Митр. Амфилохије, Житије Светог Митрополита Петра Другог – Цетињског пустињака и Ловћенског тајновидца.
  35. Димитријевић В., Чворовић З., Светац или геније? Или о покушају канонизације Његоша.
  36. Амфилохије: Руси већ сматрају Његоша за свеца, http://srbin.info/2013/05/amfilohije-rusi-vec-smatraju-njegosa-za-sveca/ (21. 10. 2013.). Слично пише, проширујући ову мисао, у Житију: „Он не проповиједа и не приповиједа; он не поучава и не моралише. А то је управо оно што многе саблажњава, од времена његових савременика, па све до данашњих дана. Тако суде о њему по одијевању, по поезији, по његовој владарској страни, приписују му – нецрквеност, световност, погрешна учења. Такви судећи о њему по себи, немоћни су да допру до његове опитне, унутарње религиозности, боље рећи – виђења Тајне, равног виђењу најдубљих пророка и апостола Христових“, Митр. Амфилохије, Житије Светог Митрополита Петра Другог – Цетињског пустињака и Ловћенског тајновидца.
  37. Петар Други Петровић Његош ловћенски Тајновидац и Свети Владика Николај Жички.
  38. Уп. критику текста М. Бећковића од стране Р. Лазића: Пролегомена Матије Бећковића за канонизацију Његоша (са коментaрима Родољуба Лазића), http://borbazaveru.info/content/view/5774/37/ (21. 10. 2013.).
  39. Уп.: Богосављевић Н. (протос.), О Његошевој библијској антропологији, Православље 1049.
  40. Св. Николај Велимировић, Религија Његошева.
  41. Исто.
  42. Исто.
  43. Исто.
  44. Петар Други Петровић Његош ловћенски Тајновидац и Свети Владика Николај Жички.
  45. Митр. Амфилохије, Житије Светог Митрополита Петра Другог – Цетињског пустињака и Ловћенског тајновидца.
  46. Тешко да је Заратустра у „храму Бога светлости“. За Његоша верујемо да је у њему.
  47. Поново спајање неспојивих искустава: „орфејско-дионисијевског транса“, изазиваног вином и блудом, и „апокалиптичког сна“ хришћанских боговиђења.
  48. Млади хуманиста Николај меша прелестна, лажна, демононадахнута душевна искуства манихејаца и платониста, са истинитим, Светим Духом објављених духовних бого- и тајно-виђења тиваидскихисихаста.
  49. Ненадовић Љ., О Црногорцима, 175.
  50. Преп. Никита Ститат, Друга стотина природних и душесловних поглавља о очишћењу ума, гл. 61, ДобротољубљеV, Хиландар.
  51. Исто, гл. 81.
  52. Према: Схиигуман Харитон Валаамски, Умно делање. О молитви Исусовој, http://svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/UmnoDelanje/UmnoDelanje25.htm (10.05. 2014.).
  53. Исто.
  54. Такође видети неуспешни покушај: Миљковић С., Елементи исихазма у Његошевој Лучи микрокозма, http://www.vidovdan.org/arhiva/print122.html (23. 10. 2013.).
  55. Сумрак Ловћена, Вршац, Шабац 1989, 233-234.
  56. Ломпар М., На чему је пала српска интелигенција, http://www.glavaizid.rs/?p=8171 (08. 05. 2014.). Уп.: В. Павићевић, Објашњење уз Лучу микрокозма, Луча микрокозма, Целокупна дела Петра II Петровића Његоша, књ. трећа, Београд 1982, 333-336; 344-345; Радуловић Н., Езотерични оквири Луче микрокозма, Зборник Матице српске за књижевност и језик, Нови Сад 2007, LV/3, 511-544.
  57. Екмечић М.,: Дуго кретање између клања и орања / историја Срба у Новом веку (1492 – 1992), Београд 2010, 239.
  58. В. Димитријевић, З.Чворовић, Светац или геније? Или о покушају канонизације Његоша.
  59. „Он је постао и остао заувек извор духовног ослобађања, љубави и радости српске – наш Прометеј, прикован за Ловћен као за Кавказ, коме су црни гавранови аустроугарштине и титоизма (некад) и дукљаноидског усташтва (данас!) кљували и кљују јетру својим србомрзачком кљуновима, рушећи два пута заветну ловћенску капелу Светог Петра Цетињског и подижући, упркос његовој завештајној вољи, фараонски Мештровићев маузолеј у коме и сада чаме напаћене кости владичине. Он је наш Атлас, који носи духовно небо српства у своме стиху: ‘Нека буде што бити не може!’, којим је бивало и бива све вредно у нашој страшној и свештеној историји, од Лазаревог боја 1389, преко Јасеновца, до одбране Косова и Метохије 1999. године, од Банатске буне 1594, преко Кочине крајине и Првог устанка до 1912. и Куманова“, Димитријевић В., Чворовић З., Светац или геније? Или о покушајуканонизацијеЊегоша.
  60. Исто.

 


Припремио:
Иван Ташић

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *