NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » O JEDINO MOGUĆEM OPTIMIZMU

O JEDINO MOGUĆEM OPTIMIZMU

Avva JUSTIN ĆELIJSKI
 
O JEDINO MOGUĆEM OPTIMIZMU[1]
 
Ovaj svet je u stalnom potopu stradanja. To je jedina stvar koju ne treba dokazivati. Ona je očevidna za svakoga. Reducirajte čoveka na jedno čulo, on će i tada bolno osećati da je ovaj život potopljen tragizmom. Istorija čovečanstva se stalno davi u tom potopu, zato kroz poslednje decenije sve nervoznijim tempom hita svome kraju. Iz mračne, ali mnogoplodne utrobe istorije niču pokolenja, i potopljena stradanjem sa jaukom iščezavaju u mrak; iz nebića izlaze u biće, i vraćaju se opet – da li u nebiće? Pri samom ulazu u svet, svako pokolenje već je bremenito mukom; a pri izlazu iz sveta kao jedino nasledstvo sledećem pokolenju ostavlja: muku, tragizam, bol. Ograničite dokaze, suzite argumentaciju: zadržite se na sadašnjici našoj, ukotvite misao svoju u njoj: ne izgleda li vam da se sav svet raskomponovao, raspao na sastavne elemente, koji se u divljem haosu hrvu i uzajamno istrebljuju? Tragizam naše sadašnjice gura svakog iole misaonog čoveka u neizdržljivi pesimizam. A kada našu sadašnjicu pomnožite prošlošću, onda ćete u rezultatu dobiti: užas, užas, i samo užas. Neka strašna kob, neko vampirski krvožedno priviđenje prohodi istoriju čovečanstva, oblači se u telo njeno, lomi ga, kida i u penu baca.
Slaže se epoha na epohu, i gle, slaže se muka na muku. Čudovište neko nemilosrdno davi istoriju čovečanstva. Poselo joj je sva čula. Plodna je istorija; utroba njena neprestano rađa bol na bol, stradanje na stradanje, užas na užas. Kada bi čovek, ograničen na pet čula, bio u stanju da makar za jedan momenat sagleda sva stradanja istorijskog čovečanstva, od neizdržljivog užasa čula bi mu popucala, i telo, i duša. Siromah je čulima čovek; možda je to i bolje; zar bi čula mogla izdržati, kada bi on mogao u jednom momentu sagledati sav život celokupne istorije čovečanstva? Čovek vidi i zna neke razlomke istorije, i zar oni i njega samog ne pretvaraju u razlomak, koji od užasa nikako ne može da dođe do jedinstva, nikako da se sabere u ceo broj. Tragizam istorije razbio je čoveka u strašan razlomak. Mnogo mu je i pet čula. Nije malo onih koji žude da im se čula svedu na minimum, e da bi se očajanje svelo na minimum. Kroz pet čula suviše mnogo tragizma uđe u čoveka. Gledan iz količine tragizma koju može smestiti: čovek je širok. suviše širok, trebalo bi ga suziti. No ma koliko suzili čoveka, on ipak ne može ne videti: kako pokolenje za pokolenjem umire i iščezava u neku jezivu tajnu nebića. Izgleda da su čula data čoveku da mu budu pipci, kojima će na svakom koraku u istoriji napipati smrt. Pružite jedno svoje čulo do kraja ma kog bića u istoriji, i ono će kao kraj njegov, kao završetak njegov nesumnjivo napipati smrt.
I stvarno, čula su pipci smrti. Ma koliko naprezao čovek sebe da prevaziđe tragizam života, ne može ne osetiti da stalno ostaje u neotvorljivoj tamnici smrti. Izgleda da je istorija čovečanstva sa svih strana zapečaćena neotpečativim pečatima smrti. Rađajući se na svet čovek je od prvog momenta kandidat za smrt. Utroba koja nas rađa nije drugo do rođena sestra groba. I čovek ulazeći u grob, ulazi ko zna u kakvu utrobu, sposobnu za kakva strašna rođenja, i avaj, priviđenja.
Na dugom strašnom putu kroz istoriju u čoveku se naslagalo toliko bolova, toliko užasa, toliko smrti da je smrt postala jedina kategorija, u kojoj se kreće i biva sav život istorije, u kojoj on nastaje, ostaje, a možda i prestaje. Kroz istoriju u čoveku se izradilo jedno ubeđenje: ako ima ičeg neophodnog u ovom svetu, onda je to smrt. To ubeđenje postalo je dogmom svake istoriske epohe. Jezovita realnost smrti primorala je čovečanstvo da to ubeđenje formuliše u dogmu: smrt je neophodnost. Tu strašnu dogmu predavao je u nasledstvo: otac – sinu, čovek – čoveku. Pokolenje – pokolenju. Ako čovek bez predrasuda zagleda u istoriju ovog čudnovatog sveta, mora priznati da je ovaj svet ogromna vodenica, koja neprestano melje hranu za večno gladno čudovište – smrt. I mene melje, i tebe, prijatelju, i sve nas; melje, dok nas jednog dana ne samelje.
Recite mi, kako mogu biti optimist, kada sam priklješten između dva vodenična kamena, koji će me dotle mleti dok me sasvim ne samelju? Može li biti optimist muva u paukovoj mreži? Može li biti optimist crv u slavujevom kljunu, i slavuj u Jastrebovom kljunu? Od užasa čovek oseća da je ovaj život neko strašno priviđenje i mračno zatočenje. Izgleda, neko nas je poslao na zatočenje odvratnom priviđenju; poslao je nas, koji smo i sami od iste materije od koje i priviđenje. Dovoljno je jedno oko čoveku pa da vidi da je naša planeta – trkalište priviđenja, trkalište kaldrmisano lobanjama ljudskim I još trkalište – sa svih strana zatvoreno smrću. A vaseljena ogromna grobnica, hermetički zatvorena grobnica, po kojoj ljudi kao očajne krtice neprestano riju, i nikako da je proriju.
Cela istorija je afirmacija smrti. Kroz svaki atom svoj ona jedno tvrdi: smrt je neophodnost; svaki čovek je smrtan, neizostavno smrtan. To je finale svakog ljudskog bića; to je testament, koji za sobom nepremjeno ostavlja svaki žitelj naše planete. Taj testament ostavili su svakome od nas pretci naši; u njemu stoje samo ove tri reči: smrt je neophodnost.
Recite, gospodo, može li čovek sa takvim testamentom i u ovakvom svetu biti optimist? Je li moguć optimizam u svetu, u kome je smrt najneophodnija neophodnost? A to pitanje znači: ima li smisla ovakav svet, ovakav život, ovakav čovek? Pitanje optimizma pitanje je smisla životnog. Ako je moguć smisao života, moguć je i optimizam. Odgovor na to pitanje moguć je jedino kroz odgovor na pitanje smrti. Rešenjem problema smrti rešava se u samoj stvari centralni problem. Posredno ili neposredno, svi se problemi u krajnjoj liniji svode na problem smrti. Produžite ma koji problem do kraja, on će se neminovno izviti u problem smrti. Otuda od rešenja problema smrti zavisi rešenje svih ostalih problema. Silom svoje svudaprisutne realnosti kobna dogma: smrt je neophodnost, postala je lozinkom istorije čovečanstva. Sva su bića obzidana smrću; onda recite: je li moguć optimizam u ovakvom svetu? To je probno pitanje za sve bogove i za sve ljude. Ako iko odgovori na to pitanje, onda je to bog naš, i nema drugih bogova, i ne trebaju nam. No odgovoriti na to pitanje može samo onaj koji omogući optimizam u ovakvom svetu. Omogućiti optimizam znači: pobediti smrt, pobediti kobnu lozinku i dogmu istorije: smrt je neophodnost; znači: rešiti završno i apsolutno problem smrti. Da li to može učiniti nauka, ili filosofija, ili kultura. ili koja religija? Da bi nepristrasno došli do odgovora na to pitanje, ja ću problem smrti staviti lice u lice sa naukom, sa filosofijom, sa kulturom, sa religijama. Odgovarajući na to pitanje, one će dati odgovor o svojoj stvarnoj vrednosti; daće odgovor o mogućnosti ili nemogućnosti optimizma u ovom svetu.
Suočite problem smrti sa savremenom naukom. Da bi rešila problem smrti nauka je mobilisala sve svoje sile; no rezultat svih naučnih napora sabira se u jedan zaključak: u svetu vladaju prirodni zakoni; oni su neophodni i neizmenljivi; i smrt je zakon, i to zakon neophodan i neizmenljiv; u ovakvom svetu, i ovakvom čoveku smrt je neophodnost. Odgovor svoj na strašni problem smrti nauka uvija u tajanstvenu reč: neophodnost. No time ona ne rešava problem, već ga samo konstatuje i afirmira. U samoj stvari, taj odgovor je osuda čoveka i čovečanstva na večni užas, i stradanje, i muku. Tim odgovorom nauka priznaje činjenicu da je smrt neophodnost. No, gospodo, ta baš činjenica i jeste najveće prokletstvo za rod ljudski. Ja moram izvući konsekvence iz tog dogmata savremene nauke: ako je smrt neophodnost, onda je nemoguć naučni optimizam; neophodnost, ostaje neophodnošću; čovečanstvo je osuđeno na permanentni status quo ante, t.j, smrt je neophodnost za sve ljude; svi su umrli, dakle i mi ćemo umreti. Ako je smrt neuklonljiva neophodnost onda je u osnovi progres nemoguć. Ne samo nemoguć, već i nepotreban. Jer našta mi progres, kada se on sastoji u tome, da, me od kolevke isprati do groba? Našta mi sve te besmislene muke i stradanja, koje podnosim na prokletom putu između kolevke i groba? Na šta mi sav trud, i rad, i dužnost, kada umirem sav bez ostatka? Sve to što se zove progres, i rad, i dužnost, sve su to vampiri, koji me sišu, sišu, sišu… Prokleti bili! Gospodo, treba biti iskren: ako je smrt neophodnost, onda je ovaj život najveći podsmeh, najpodrugljiviji dar, i glavno: užas, neizdržljivi užas. Neophodnost smrti za nauku je neuklonljiva i nepobediva; to znači: nauka ne može naći smisao životu, niti biti optimizam za čoveka. Pred problemom smrti umire i sama nauka. Mnogi govore: nauka je sila, nauka je moć. No recite sami: zar je sila, koja je bezsilna pred smrću, u samoj stvari sila? Zar je moć, koja je nemoćna pred smrću, u samoj stvari moć? Nema pobede mimo one koja pobeđuje smrt; i nema optimizma mimo te pobede; i nema moći mimo te moći; i nema sile mimo te sile. Vele: nauka je čovekoljubiva. No kakvo je to čovekoljublje, kada čoveka ostavlja u smrti? Kada je nemoćna da ga odbrani od smrti? Čovekoljublje je: pobediti smrt. I nema drugog.
Stavite problem smrti lice u lice sa svima savremenim i nesavremenim filosofijama. Kratko rečeno: sva logika svih filosofija sliva se u jedan princip: kategorije ljudskog mišljenja dokazuju nemogućnost pobede nad smrću. Smrt je logička posledica fizičke trošnosti čovekove; smrt je neophodna, u svakom slučaju smrt tela. Ovakav odgovor draži me na pitanje: kako filosofije smrtnog čoveka mogu pobediti smrt? A bez pobede nad smrću, kako mogu dati smisao čoveku, optimizam čoveku? Svi su filosofi smrtni, to dokazuju ne samo njihove filosofije, već i njihovi grobovi. Nema filosofa koji nije umro; i ako je umro, koga je njegova filosofija vaskrsla. To je osuda svakog optimizma. To dokazuje jedno: da je filosofski optimizam nemoguć. U samoj stvari, filosofije i nisu drugo do aritmetika pesimizma. Kada čovek sa ivice groba posmatra svet, onda mu nijedna filosofija ne može zasladiti gorku tajnu smrti. Zamislite: meni je umro brat, sestra, majka. U svakom atomu mom vri žalost neiskazana. Na šta ću se nasloniti? Ko će me utešiti? Filosofija je nema; nauka je gluvonema, da bi me mogla utešiti. Tek pred strašnom stvarnošću smrti, ja osećam i doznajem da su i filosofija i nauka u stvari ne blagovest, već gorkovest. Zar može biti blagom vešću vest, koja ne može oblagovestiti pelengorku tajnu smrti?
Suočite problem smrti sa evropskom kulturom. Mnoge je beznadežne evropska kultura nadom okrilila. No slaba su to krila da teško telo čovekovo dignu iznad smrti. Smrt ih u korenu saseca. I kulturni se čovek oseća očajno nemoćan pred strašilnim faktom smrti. Kultura ne stvara čoveka pobediocem smrti, jer je i sama delo smrtnog čoveka. Sva je sazdana od čoveka i po čoveku. Ispilila se iz čoveka; sva je ograđena čovekom, a to će reći: smrću. Ja stojim na ivici groba i na terazijama smrti merim kulturu: i gle, lakša je od ništa. Pred smrću ona se savija u zgrčenu nulu. Sve tekovine njene smrt polako nagriza, roni, dok ih sve ne odroni i odnese u mračnu utrobu svoju. Zar kultura koja ne može pobediti smrt, u samoj stvari prestavlja silu, koja joj se od mnogih pripisuje? Zar ona koja je sva smrtna, može biti optimizam za čoveka? Zar ona koja ne može osmisliti smrt, može biti smisao života? Kulturni optimizam je nemoguć, jer je kultura pobeđena od smrti. U tome je njen tragizam i tragizam njenih poklonika.
Stavite problem smrti pred vanhrišćanske religije. Sve te religije muče se nad problemom smrti; i rešavajući ga, one ga ili obilaze, ili negiraju, ili preskaču. Najtipičnije su od njih: bramanizam i budizam. Za bramanizam: smrt je kao i sav vidljivi svet – Maja, varljiva realnost, nebiće. Neegzistencija. Problem smrti spada u neku vrstu samozvanih realnosti, koje treba prevazići silom volje svoje. Sav je vidljivi svet izložba priviđenja, koja iščiljavaju u nerealne fantome. Na taj način bramanizam ne rešava, već negira problem smrti. A budizam? Budizam je punoletstvo očajanja: to je ne samo filosofija, već i religija pesimizma. Tajna nebića je prijatnija od gorke i pregorke tajne bića. Smrt je oslobođenje od okova ovog strašnog čudovišta što se svet zove. Iza smrti blaženstvo je nirvane. Tako budizam ne rešava, već preskače problem smrti; ne pobeđuje smrt, već je očajno proklinje. Tako ili skoro tako i ostale religije ne predstavljaju drugo do bankrotstvo pred problemom smrti.
Zato što je nauci nemoguće pobediti smrt, nemoguć je naučni optimizam; zato što je filosofiji nemoguće pobediti smrt, nemoguć je filosofski optimizam; zato što je kulturi nemoguće pobediti smrt, nemoguć je kulturni optimizam; iz istog razloga je nemoguć i bramanski i budiski optimizam, i optimizam ma koje nehrišćanske religije. Vrednost, pravu vrednost svake od njih pronaći ćete, ako ih pročitate u kontekstu sa smrću. I kroz nauku, i kroz filosofiju, i kroz religije mnoge čovek pokušava da pobedi smrt, i nikako ne uspeva; nikako da prenese sebe u besmrtnost; nikako da pronađe polugu, kojom će i telo svoje moći ubaciti u besmrtnu realnost. Otuda sve one bankrotiraju pred problemom tela. Telo je proba i provera svih religija, filosofija i nauka: koja bankrotira na problemu tela, neminovno bankrotira i na problemu duha. Ko pobedi smrt tela, ko da besmrtnost telu, taj je mnogoželjeni Spasitelj i Bog; taj je osmislitelj tela i optimizator; taj je smisao života i sveta, i optimizam čoveka i čovečanstva. No dotle pesimizam i očajanje je udeo čovekov. Čovek je sam, a oko njega ćuti bezobalni okean smrti. Potopljen smrću čovek riče od uzdaha srca svoga, i niko da odgovori, niko od ljudi, niko od bogova. I ako što odmuca nauka, ili filosofija, ili religija, sve je to opijum, koji nikako ne može da opije i uspava užasom smrti probuđenu dušu i telo čovekovo. Čovek je budan njime: po svakom nervu klizi kao olovo problem smrti. Telo čezne da reši prokleti problem. No zemlja je suviše surevnjiva na telo: ni preko jedanaestog kilometra ne pušta ga iznad sebe. Nema tačke na našoj planeti, sa koje bi čovek mogao sa živim telom izleteti iz atmosfere zemljine. Atmosfera zemlje opasana je nerazdvojnim prstenom smrti. Mrtvački sanduk nosi na sebi i oko sebe zemlja. Istok i Zapad, Sever i Jug sklapaju se nad čovečanstvom u mrtvački sanduk. Naša planeta ima i suviše centripetalne sile za sve što je smrtno. Sav elektricitet bola, užasa, tragizma sabira se u jedan grom, grom smrti, protiv koga nema gromobrana. Smrt je vrhovno zlo, koje sintezira sva zla; vrhovni užas, koji sintezira sve užase; vrhovni tragizam, koji sintezira sve tragizme. Pred tim vrhovnim zlom, pred tim vrhovnim užasom, pred tim vrhovnim tragizmom, obamire u očajanju i nemoći sav ljudski duh i sve čovečanstvo. Zato nikakav čovek, niti išta čovečje može biti čovekov optimizam. Užas smrti me gura iza čoveka, iznad čoveka ka Bogočoveku. Jer što je nemoguće čoveku, moguće je Bogočoveku. Čoveku je nemoguće pobediti smrt, ali je zato moguće Bogočoveku. I On je pobeđuje vaskrsenjem; i tom pobedom rešava prokleti problem smrti; rešava ga ne teorijski, ne apstraktno, ne aprioristički, već događajem, doživljajem, faktom vaskrsenja.
Vaskrsenje Hristovo je prevrat, prvi radikalni prevrat i revolucija u istoriji čovečanstva. Ono je podelilo istoriju na dva dela: u prvom delu vladala je deviza: smrt je neophodnost; u drugom delu počinje da vlada deviza: vaskrsenje je neophodnost. Vaskrsenje Hristovo je vododelnica istorije: do njega bio je čovek i čovečanstvo, od njega počinje Bogočovek i bogočovečanstvo; do njega optimizam je bio nemoguć, od njega on postaje moguć. Iz fakta vaskrsenja Hristovog rodila se filosofija vaskrsenja, koja nepobitno pokazuje i dokazuje da je neophodnost ne smrt, već besmrtnost, ne pobeda smrti, već pobeda nad smrću. U tom, jedino u tom faktu, jedino u toj postavci, moguć je optimizam. Praktično ubeđenje i filosofska dogma: smrt je neophodnost, vrhunac je i punoletstvo pesimizma. Ta dogma ima svoje postulate u principima: greh je neophodnost, zlo je neophodnost. No i filosofija vaskrsenja ima svoje postulate; evo njih: bezgrešnost je neophodnost; dobro je neophodnost. Kad je vaskrsenje Bogočoveka fakt, događaj, doživljaj, onda nema ni jedne bogočovečanske vrline i osobine koja za čoveka ne bi mogla postati fakt, događaj, doživljaj.
Fakt vaskrsenja Hristovog nije ograničen vremenom i prostorom; on je sa svake strane beskrajan i beskonačan kao i sama ličnost Bogočoveka Hrista. To je fakt i događaj koji se razrasta u mnogomilioni život svih hrišćana, svih bestelesnih bića, svih telesnih bića, svih koji su učlanili sebe u večno živo Bogočovečansko telo Hristovo – Crkvu, koji su postali sutelesnici Hristovi. Crkva i nije drugo do neprekidno i beskrajno produžavanje jednog događaja, jednog fakta: vaskrsenja Hristovog. To je nov organizam, nova realnost – beskrajna i beskonačna. Tu nema granica vremenih i prostornih. Fakt vaskrsenja Hristovog je temelj Crkve, temelj svakoga hrišćanina. Ako se čovek ne nazida na njemu, nazidao se na živom pesku; jer svi temelji mimo tog temelja nisu drugo do živi pesak.
Filosofija vaskrsenja je u stvari jedina optimistička. Jedina realna, jedina istinska, jedina besmrtna filosofija, jer izvodi um ljudski iz zagušljive atmosfere smrtimanih filosofija. Upoređene sa njom, sve ostale filosofije su filosofije smrti, filosofije pesimizma, filosofije očajanja: jer se sve kreću u krugu smrti, jer je smrt njihov neprobojni circulus vitiosus. Vaskrsenjem Svojim Hristos je probio taj poročni krug smrti: izvršio prelaz iz smrti u besmrtnost, iz vremena u večnost. U ličnosti Njegovoj izvršio je taj prelaz i čovek, ali ne kao čovek već kao Bogočovek. Zato je Vaskrsenje centralni fakt: iz njega se izvodi i na njega se svodi sva hrišćanska ideologija i pragmatika. Od čoveka se jedno traži: da usvoji taj fakt, da doživi taj doživljaj, da ga preživi sa Hristom; od njega se traži: da vaskrsne svoje mrtvace sjedinjujući dušu svoju sa vaskrslom dušom Bogočoveka Hrista, i srce svoje sa vaskrslim srcem Njegovim, i um svoj sa vaskrslim umom Njegovim, i telo svoje sa vaskrslim telom Njegovim, i svu ličnost svoju sa vaskrslom ličnošću Njegovom.
Do Hristovog vaskrsenja optimizam je bio nepoznat, jer nemoguć. U vaskrsenju on se rodio na svet. Vaskrsenje je pobeda nad smrću, zato je do vaskrsenja optimizam mogao biti moguća realnost; sa vaskrsenjem on postaje ostvarena realnost. Vaskrsenjem je Hristos osmislio telo, osmislio materiju, osmislio duh. Vaskrsenjem je prvi put završno i slavno rešen strašni problem tela. Rešen je ovako: telo je ljudsko stvoreno za besmrtnost i bogočovečansku večnost; sa telom i materija sva, jer je sva tvar zastupljena u telu ljudskom. Vaskrsenjem Svojim Gospod Hristos je postao optimizam tela, optimizam materije, optimizam duha. Čovek je vaskrsnut iz prokletog groba pesimizma. Vaskrsnut i proslavljen; vaskrsnuto je i proslavljeno i telo njegovo, i duh, i materija. Vaskrsenjem Svojim Hristos je obogočovečio telo, dao mu večni smisao i večnu vrednost. Do vaskrsenja materija je bila obescenjena i podcenjena, jer je bila smrtna. Vaskrsenjem Svojim Hristos je prvi pravom cenom, večnom cenom ocenio telo i dokazao da je i ono za Boga, da je i ono dostojno da večno sedi s desne strane Boga Oca. Hristos je verovao u telo, zato se i obukao u telo; i mi verujemo u telo, ali u telo vaskrslo, u telo sveto, u telo obogočovečeno, u telo obestrašćeno.
Vaskrsni optimizam omogućava beskrajni progres čoveka i čovečanstva ka božanskom savršenstvu. No ako je smrt završetak čoveka i čovečanstva, onda su sve čovekove čežnje za progresom – najprokletija i najpodrugljiva svojstva, koje je neko ubacio u čoveka, da bi mu se što jedkije podsmehnuo. U tom slučaju najbolje je i najdoslednije je: zamreti u očajnoj inerciji i izvršiti samoubistvo, jer bi život bio nesnosna tiranija i podsmeh. Mnogi ne priznaju vaskrsenje Hristovo, a govore i propovedaju optimizam. No svi ti optimizmi, bili oni naučni ili filosofski, ili kulturni, nisu dugo do koncentrični krugovi upisani u krugu smrti. Optimizam koji izneveri i napusti čoveka u stradanju, u smrti – nije optimizam, već falsifikat optimizma. Optimizam koji ne može osmisliti i opravdati stradanje, smrt, život, čoveka, svet – nije optimizam, već maskirani pesimizam. Takvi su svi optimizmi – sem optimizma vaskrslog Gospoda Hrista.
Sam fakt vaskrsenja nije neprirodna pojava u sferi ljudskog života, jer je sama čežnja čovekova za besmrtnošću i pobedom nad smrću – od iskoni prisutna u čovečanstvu, i prirodna. Svi su prirodno, nagonski ispoljavali tu čežnju, no Hristos je prvi tu čežnju ispunio, ostvario, dao joj telo i završnu punoću. Vaskrsenje nije bilo neprirodno i neočekivano nametnuto čovečanstvu, već je neophodni postulat celokupne psihe i tela, celokupne ličnosti čovekove. Do vaskrsenja Hristovog u čoveku je bila, ako ne realna besmrtnost, onda nesumnjivo – simvol besmrtnosti, koji se izražavao u čežnji za besmrtnošću. Osećanje besmrtnosti bilo je zakržljalo u čoveku, paralizovano, – vaskrsenjem Svojim Gospod ga je vaskrsao i osvežio. Ono je bilo kao zrno gorušično, koje je Hristos vaskrsenjem uzrasto u ogromno drvo. Vaskrsenjem je čovek produžen do večnosti i udubljen do bogočovečnosti. Vaskrsenjem je čovek pretvoren u ogromnog ispolina, u kome se vrši prelaz iz vremena u večnost. Vaskrsenje vaspostavlja organsko jedinstvo između ovog i onog života: premošćuje smrću stvorenu provaliju između ovostranog i onostranog, između Boga i čoveka. Optimizam uspeva samo u blaženom osećaju organskog i bogočovečanskog svejedinstva: jedinstva Boga sa čovekom, ovostranog sa onostranim, jedinstva ostvarenog u licu Bogočoveka Hrista. U Njemu – sav ovaj svet predstaje Bogu – osmislen, obnovljen, obožen, opravdan: zemlja se organski sjedinjuje sa nebom, život vremeni sa životom večnim; sve stupa u proces postupnog obogočovečavanja, čiji će završni momenat biti Strašni Sud. Pre tog završnog momenta proces obogočovečavanja i svejedinjenja vrši se kroz bogočovečanske podvige: veru, ljubav, nadu, molitvu, post, bogoljublje, hristoljublje, bratoljublje, milostivost, žalostivost, krotost, smirenost. Upražnjavanje ovih podviga u ovom svetu postepeno razrasta u čoveku osećanje i saznanje bogočovečanskog svejedinstva i služi mu kao uvod u završnu, apokaliptičku sintezu, koja će nastupiti pri opštem vaskrsenju svih umrlih. Tada će nastati sveblaženo carstvo Hristovog optimizma. No dotle treba proveriti svoj optimizam. Provera se vrši usvajanjem ili odbacivanjem formule optimizma. Ona je vrlo kratka; evo nje: „Hristos voskrese!“ – „Vaistinu voskrese!“ Ko svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svim umom svojim, i svim telom svojim usvoji tu formulu i preživi, i izgovori, vaistinu je optimist. Ko je odbaci, i ne htedne svim srcem, svim umom, i svim telom reći: „Vaistinu voskrese!“ samoubica je, mrtvace nosi u sebi, mrtvu dušu, mrtvo srce, mrtav um, mrtvo telo. Za njega nema optimizma; on je voljni rob očajanja, pesimizma i smrti.
Ako čovek vaskrsenjem Hristovim ne osmisli i ne opravda stradanje i smrt, kako može biti optimist? Koja je to moja radost, koja se neće razmileti u crve, ako nije u isto vreme i Hristova radost? Koje je to stradanje, koje neće završiti očajanjem i smrću bez vaskrsenja, ako nije i Hristovo stradanje? Optimist si bez Hrista? Molim te, stani na ivicu svog groba, i onda pogledaj u objekt svoga optimizma. Ne osećaš li kako i po tebi i po objektu optimizma tvog gamižu crvi? Molim te zaroni pogled svoj samo nekoliko milimetara u kožu na licu tvog objekta optimizma, i sagledaćeš lobanju, tu buduću obitelj moljaca i crva. Reci, kako se osećaš? Ne osećaš li se kao čovek kome su se odjedanput svi atomi u telu pretvorili u crve? Svi tvoji optimizmi, sve tvoje radosti, ako nisu Hristove opasane su očajanjem. Optimizam je i za tebe i za mene jedino moguć, ako se u telo naše ne stidi obući Hristos, ako se ne stidi učiniti ga telom Svojim, telom besmrtnim, večnim i bogočovečnim.
Na tegobnom dugom putu kroz istoriju smrt je za čoveka postala nešto prirodno, nešto neophodno, toliko je čovek izvratio sebe i bogodani plan života. Hristovo vaskrsenje menja tu istorijsku izvraćenost čoveka: što je bilo prirodno postaje neprirodno; smrt postaje neprirodna, a vaskrsenje postaje prirodno. Tako je vaskrsenjem u istini izvršena promena svih vrednosti, izvršena jednom za svagda. Vaskrsenje Hristovo je ustanak protiv istorije čovečanstva, protiv njene glavne devize: smrt je neophodnost. Vele: istorija je učiteljica. Da, ali učiteljica pesimizma, čiji se sav udžbenik iscrpljuje prokletom dogmom: svi su ljudi smrtni. Hoćeš li da postaneš optimist, digni ustanak protiv istorije smrtnog čovečanstva i protiv njene dogme. Iskustvo istorije je nešto što treba pobediti; i Hristos ga je pobedio, i s pravom rekao: ja pobedih svet. Svi pre mene lupeži su i hajduci.
Vaskrsenjem Svojim Hristos poziva na bunt protiv istorije, ukoliko je ona tvrđenje da je smrt neizmenljiva neophodnost. Jesi li Hristov, pozvan si da budeš oseka te opšte plime. Hoćeš li da budeš optimist moraš verovati u Hristovo i u svoje vaskrsenje. U koliko je protiv istorijskog iskustva, u koliko je nov fakt i događaj – vaskrsenje je čudo. No čovek je i pozvan da bude čudotvorac: da vaskrsne sebe sa Hristom, da bi se spasao smrti. Ne treba se bojati: kroz čudo ulazi čovek u ovaj svet, kroz čudo izlazi iz ovog sveta: svet je ograđen čudima, to su njegove carinarnice.
Bez podviga i čuda nema optimizma. Što je smrtno crvinjak je, pesimizam je. Mora se ići iza smrtnog, iza tela, iza duha, iza genija, iza čoveka, iza heruvima i serafima… Kuda? Iza čoveka ka vaskrslom Bogočoveku. Bez tog podviga čovek ne može naći ni mrvu optimizma.
Jedan se čovek neizmerno mučio problemom smrti i optimizma. Dođe mu prijatelj i sa mnogo krasnorečivosti predloži mu jednog genija za optimizam. Stani, prijatelju, reče mu izmučeni čovek. Ukroti vale svoje rečitosti. Ti mi predlažeš, genija za optimizam. Tvoj genije je umro; telo se njegovo rasturilo u crve; smrt mu je istrošila sva čula i ispepelila do užasa. Zar mi to predlažeš kao rešenje problema smrti i optimizma? I pre tebe, neki su mi za optimizam predlagali nauku, neki filosofiju, neki kulturu, neki budizam, neki anarhizam, i avaj, predlagali su mi muku na muku, grob na grob na, smrt na smrt.
Problem smrti je naš problem; po preimućstvu slovenski problem. Ako se iko danas muči tim problemom, muče se Sloveni. Šta je najgore za nas? Najbolji Srbin odgovara: smrt. A najbolje? Pobeda nad smrću, odgovara isti Srbin Sv. Sava. U čemu je naš optimizam? U vaskrslom Bogočoveku, tom jedinom pobeditelju smrti. Formula slovenskog optimizma iscrpljuje se uskršnjim pozdravom: Hristos voskrese! i odpozdravom: vaistinu voskrese! Tu nam je formulu predao divni Rastko. On je duši naroda našeg kazao neiskazanu tajnu čarobnog Gospoda Isusa. I kroz njega se duša naša zaljubila u Gospoda Hrista. Hristos je optimizam Rastkov; Hristos je optimizam naš. Vaskrsenjem svojim On je na svu večnost ljubavlju zarobio dušu nežnoga Rastka. Kroz Rastka On nam je otkrio glavnu dužnost našu. Evo nje: vaskrslim Bogočovekom treba vaskrsnuti mrtvace naše. No savremenici naši kao da naročito izbegavaju tu Rastkom otkrivenu našu dužnost. Ustumarao se um njihov, i oni se lome po bespućima evropske kulture, koja je sva sazdana po obrazu i podobiju smrtnog čoveka. Probajte čoveka: isceđen, on daje žuč i pelen. I mnogohvaljena savest njegova luči gorčinu. Evropa je dugo cedila i iscedila do srži čoveka. I šta je iscedila? Gorčinu, otrov, pesimizam, očajanje. Gorak je čovek, očajno gorak. Kad kažeš: čovek, ti kažeš: pesimizam, smrt, kad kažeš Bogočovek, ti kažeš: optimizam, vaskrsenje. Evropa je jedno pokazala: da čovek ne može biti optimizam, da je besmisleno i smrtonosno hvaliti se čovekom, evropskim čovekom. Gledano i cenjeno po delima i podvizima svojim, evropsko se čovečanstvo nalazi u najstrašnijem stadijumu trogloditstva. Ja ostajem pri faktima; govoreći to ja se naslanjam na bezbrojne grobove evropske; a Evropa je postala groblje; svaki kamen po grob, svaki grob po užas. Zar u Evropu ići po optimizam? Zar na groblje, čiji mrtvaci ne žele da vaskrsnu? Kuda, kuda ćemo onda ići po optimizam, ako ne u Evropu? U Sv. Goru, u Jerusalim, odgovara Rastko; tamo je vaskrsli Bogočovek, jedini optimizam. No da nam Rastko ne predlaže fantom? Ne, već doživljenju stvarnost. Verom u vaskrslog Bogočoveka on je vaskrsao sebe iz mrtvih; vaskrsnuvši sebe, vaskrsnuo je iz mrtvih dušu naroda našeg, digao tešku ploču sa groba našeg. On nas je krstio optimizmom, on je osmislio stradanja naša, i smrt našu, i narod naš, izvodeći narod naš na put bogovečanskih podviga. No mi smo sadašnjicom svojom napustili taj put, i danas smo u grobu. Pod teškom pločom srebroljubivog ekonomskog materijalizma raspada se telo i duša naroda našeg. Ko će dići tešku ploču sa groba našeg, ako ne Sv. Sava? Ko će nas vaskrsnuti, dok se nismo sasvim raspali, ako ne Sv. Sava? On nam je prvi proputio put iz groba u život, iz smrti u besmrtnost; on nekada – on može i sada. Vaskrslim Bogočovekom on je osmislio život naš, stradanja naša, smrt našu; a mi čovekopoklonstvom našim obesmišljavamo dušu naroda našeg.
Za naše vaskrsenje potrebni su pripremni podvizi, Rastkovi podvizi. Svaki greh je grob; svaka strast je grobna ploča; protiv svakog greha treba istaviti Hristovu vrlinu, i protiv svake strasti. To je Rastkov put; to su Rastkova sredstva, koja su od Rastka svorila Sv. Savu. Drugog puta i drugih sredstava nema. Jer je jedan Bogočovek i jedna bogočovečanska sredstva za vaskrsenje iz mrtvih. Mošti Sv. Save dokaz su vaskrsenja tela; žitije Sv. Save dokaz je vaskrsenja duše. Upražnjavanje bogočovečanskih podviga osigurava bogočovečanski završetak i telu i duši. Kroz njih: duša vaskrsava pre vaskrsenja. To oseća svaki koji ozbiljno izrađuje dušu svoju Hristovim vrlinama. To oseća svaki koji ozbiljno zagleda u tajnu čudesne ličnosti Rastkove.
Mi smo bogati neiskazanim bogatstvom: Sv. Savom. On nam je ostavio svoj amanet i svešteni testament; u njemu nam je zaveštao: bezrezervnu veru i neizmernu ljubav prema vaskrslom Gospodu Hristu. To je njegov amanet, i amanet svih najboljih Slovena: Sv. Sergija Radoneškog i Simeona Mirotočivog, Sv. Dimitrija Rostovskog i Tihona Zadonskog, Sv. Serafima Sarovskog i Gavrila Lesnovskog, Sv. Prohora Pčinjskog i Nikolaja Ohridskog, Gogolja i Dostojevskog, Fjodorova i Florenskog. Vaskrslog Gospoda Hrista ispovedaju oni kao jedino mogući optimizam za izmučene žitelje planete naše. Hristos je nezamenljiv. Recite, koga ćete predložiti mesto Hrista? Gde je mudrac, ili genije, ili bog, koji bi bio milostiviji od Hrista, čovekoljubiviji od Hrista, bolji od Hrista, moćniji od Hrista? Ukažite mi na takvog mudraca, ili genija, ili boga, i ja ću poći za njim. No dotle ja ostajem uz Rastkovog nezamenljivog Boga i Gospoda, uz Rastkov optimizam i zaveštanje. Zbog svoje hristočežnjivosti Rastko je nezamenljiv; zbog svoje hristoljubivosti Sv. Sava je nezamenljiv. Zato
 
Uskliknimo s ljubavlju Svetitelju Savi,
Srpske Crkve i škole svetiteljskoj glavi.
 


 
NAPOMENE:

  1. Svetosavski govor, održan na Sv. Savu u Bogosloviji Sv. Save.

 


Avva JUSTIN POPOVIĆ
O JEDINO MOGUĆEM OPTIMIZMU

 ŠTAMPANO IZDANJE

 Časopis: Hrišćanski život
   mesečni časopis za hrišćansku
   kulturu i crkveni život
 Izdato: 1924.
 Godina: treća
 Broj: 4
 Strane: 145-157
 Administrator: Velimir Arsić
 Urednik: dr Justin Popović
 Štampa: Srpska Manastirska Štamparija
   u Sremskim Karlovcima
 Mesto: Sremski Karlovci

 INTERNET IZDANJE

 Objavljeno: 4. decembar 2007.
 Izdaje: © Svetosavlje.org
 Urednik: prot. Ljubo Milošević
 Osnovni format: Vladimir Blagojević
 Digitalizacija: Stanoje Stanković
  i Ivan Tašić
 Korektura: Stanoje Stanković
 Dizajn stranice: Ivan Tašić

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *