О епитимији

Питање:
Помаже Бог! Благословите.
Имам једну муку која ме тишти и због тога сто сам је сама себи приредила, не могу себи никако да опростим, а не знам који је мој следећи корак. Наиме на исповјести прије 2 године, сам добила епитимију од годину дана. У том моменту сам је схватила као престрогу казну. Испочетка сам се борила против такве помисли о томе и била спремна да је до краја издржим и напокон испливам из својих слабости и гријехова. Радовала сам се дану када ћу моци да примим Свето Причешће. Није прошло много и ја сам пала опет у искушење и починила сличне гријехове због којих сам и добила епитимију. Нисам се више обраћала никоме од свештеника за исповјест или савјет јер сам знала да сам јако погријешила и не знам још увјек како би свештеник реаговао. Сада већ дуже вријеме желим да се вратим на прави пут спасења.
На жалост немам свог духовника. Имам 31 годину, нисам удата и немам дјеце. Пошто јако волим дјецу, мислим да Бог то и види и сада радим са малом дјецом и то ме испуњава. Стално мислим да на тај начин, кроз пажњу и љубав према дјеци, надокнађујем начињену грешку према Богу и својој души. Знам да то није довољно. Иако то није оно за шта сам учила школу, када год тражим посао, увјек ми Бог пошаље дјецу да се о њима бринем и да се њима бавим. Та љубав је увјек велика и обострана. Ето можда сам скренула са теме али сам хтјела и да нагласим тај битан аспект свог живота.
Молим Вас да ме посавјетујете како да се поставим и усмјерим своју неизмјерну жељу за повратак Богу. Збуњена сам и уплашена.
Такође ме мучи што када се трудим да живим хришћанским животом, наилазим на коментаре својих пријатеља и околине уопште, да сам наивна и глупа, пасивна, занешена, нереална и да само себе и своју личност спутавам. Имам велику љубав према лијепим стварима, умјетности, природи… и не наилазим често на људе који би могли да ме схвате, јер ваљда нисам “у тренду”. Имам јако пуно друштва, али сви они опет имају неке своје животе и нико нешто нема пуно времена за искрено и истрајно дружење. То ме јако растужује. А ја вапим за пажњом и љубављу. Често патим од расијане пажње јер сам у паничном страху да живот пролази поред мене, и да морам да све испратим и да се за све интересујем. Пошто је то реално немогуће, осјетим се несретно и неспретно. Такође када се год трудим да постанем што савршенија у својој чистоти, након неког времена јави ми се велики осјећај кривице. Онда се осјећам мања од маковог зрна у друштву вјерујућих људи јер нисам толико вербално вјешта као остали. Доста сам стидљива и немам много самопоуздања, па ми се чини и да нешто кажем, то ће испасти смијешно или безвриједно.
Имам наду да када бих провела неко вријеме у неком нашем манастиру, да бих успјела да се саберем и учврстим темеље вјере у себи. Да ли сам у праву? Унапријед хвала и свако добро од Господа Вам желим.
Јована


Одговор:
Бог Вам помогао
Заиста бих волио, када би било могуће да Вам директно одговорим на ово питање. У сваком случају препоручујем да пронађете неког свештеника или монаха у кога ћете имати повјерења (намјерно не кажем духовника, јер се многи данас “ките” овим “звањем”) , који ће Вас кроз исповијест и разговор добро упознати, па ће Вам онда својим савјетом заиста моћи и помоћи.
Што се тиче провођења времена у манастиру – то уопште није лоша идеја, а пошто рекосте да сте склони умјетности потражите манастир у коме се сестре баве
неком умјетношћу! ! ! Срдачно
о Страхиња

Comments are closed.