NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » O DOGAĐAJIMA ZA VREME SEVASTOPOLJSKOG RATA

O DOGAĐAJIMA ZA VREME SEVASTOPOLJSKOG RATA

O DOGAĐAJIMA ZA VREME SEVASTOPOLJSKOG RATA
 
Pismo oca Save ruskom pantelejmonskom monahu Denasiju:
„… Godine 1853, pri blagočestivom Imperatoru Nikolaju, koga da upokoji Gospod u Carstvu Nebeskom sa svima svetima, tamo gde sija svetlost lica Gospoda našeg Isusa Hrista, i gdeje obitavalište svih koji se raduju – te godine sam ja sa blaženim starcem mojim, jeroshimonahom Idarionom, prebivao u tihovanju blizu manastira Dionisijata, na brdu, i vršili smo bogosluženja u sveštenom hramu svetog apostola Jakova, brata Gospodnjeg. Tada se desio strašni rat Rusije kod Sevastopolja, protiv Turaka i njihovih saveznika, jeretika. Kada smo sa tugom saznali za to, naše se srce ražalostilo, jer je moj blaženi starac veoma voleo Ruse, i često sam ga čuo kako blagodari Boga za to što njegov narod nije pao u ruke Turaka i jeretika, nego u ruke pravoslavnih hrišćana.
I tek što smo čuli za taj užasni rat, starac mije rekao: Pazi, čedo moje! Pošto se naša braća, ruski hrišćani, sada nalaze u vatri i krvi, mi smo dužni da vatreno i sa suzama molimo Boga, kako bi oni mogli pobediti neprijatelje i smiriti ih, da bi se kroz to proslavilo svesveto ime Njegovo. A ti, čedo moje Savo, osim liturgije koju služiš svakodnevno, i za vreme koje moliš Boga za Ruski narod – zaveštavam ti da pročitaš čitav psaltir cara i proroka Davida svaki dan, i da činiš metanije za pomoć našoj braći. Odgovorio sam: ‘Radi tebe, učiniću sve što mogu’.
Kada smo počeli liturgiju i ja vozglasio: Blagosloveno Carstvo Otca i Sina i Svjatago Duha … on je tiho rekao: Amin. Počeo sam veliku jekteniju: Mirom Gospodu pomolimsja. Starac je odgovarao na gruzinskom: Upalo, šegvickale (Gospodi, pomiluj), dosta brzo. 0 svišnjem mire … i starac je govorio: Upalo, šegvickale, ali sada sporije, zabrinuto. Dalje: 0 blagočestivih pravoslavnih hristijanah … – tada je starac veoma skrušeno i sa mnogim suzama, ruku podignutih nebu, polako pevao: Upalo, šegvickale, bijući se u grudi desnom rukom i padajući ničice na zemlju tri puta udarao čedom o pod. Dalje: 0 blagočestivjeišem i bogoljubivjejšem imperator je našem Nikolaje, i supruge, čadjeh, palatje i voinstve jego –starac je odgovarao sa velikom tugom, sa rukama i pogledom uprtim uvis: Upalo, šegvickale. Zatim: O ježe pokoriti pod nozje jego sjakago vraga i supostata – na štaje starac odgovarao bijući se u grudi i padajući ničice na zemlju, sa velikim plačem: Upalo, švgvickale. 0 Svjatejšem Sinodje i o vsej bogohranimoj deržave Rosijskoj… sa mnogim suzama i bolom sledilo je: Upalo, šegvickale.
Dok ovo pišem, steže se srce moje i plačem i ne mogu da pišem. Isto tako je bilo i dok sam proiznosio sugubu jekteniju.
Na ovaj način smo služili liturgiju svakog dana. Kada je prošlo neko vreme, starac mi je rekao: ‘Pođimo u manastir i pitajmo igumana šta im je poznato o ratu; da li pobeđuju Rusi, ili neprijatelji? Međutim, kada smo došli u manastir, iguman nam je pokazao dokument koji je iz Carigrada sa jednim arhijerejem poslao patrijarh, i koji je nalagao da u svim manastirima, na Velikom vhodu Božanstvene liturgije, mole Boga da podari pobedu turskom oružju i pokori ruski narod pod noge Turcima. Bila je priložena osobena molitva, koju je trebalo čitati naglas.
Kada je iguman, starac Evlogije, pročitao ovu patrijaršijsku poslanicu, rekao je starcu: Jesi li razumeo to što nam piše naša glava i otac naš?’, a moj starac se užasnuo i rekao: ‘On nije hrišćanin’. Tužno je upitao da li su u manastiru čitali tu molitvu, za vreme liturgije, kako piše? Odgovorili su: ‘Ne, taman posla!’ A patrijarh je u pismu pretio da manastir, koji ne ispuni naredbu, ima da pretrpi veoma strogu kaznu
Idućeg dana smo se vratili u keliju. Prošla je još jedna nedelja. Dolazi nam jedan monah iz manastira Grigorijata, radi ispovedanja pomisli, a moj starac ga pita: ‘Da li ste vi čitali onu molitvu, što je patrijarh poslao u manastire?’ ‘Da, reče on, pročitali smo je prošle nedelje za vreme liturgije.’ Starac je na to kazao: ‘Nije dobro što ste je čitali; time ste se lišili blagodati svetog krštenja, lišili ste manastir Božije blagodati i podvrgli se osudi!’
Vratio se taj monah u manastir i ispričao svim starcima i igumanu da smo, po rečima starca Ilariona ‘lišili manastir blagodati Božije i blagodati svetog krštenja’.
Istog dana je vodena bujica odnela manastirsku vodenicu, i oci su počeli da ropću na igumana: Ti si upropastio manastir!’ Igumanje u velikoj brizi požurio da učini tri metanije pred ikonom Spasitelja i pomolio se: Tospode moj, Isuse Hriste, idem kod duhovnika Ilariona da ispovedim to što sam učinio, i kakvu mi epitimiju on naloži, ima da je ispunim, samo da nas ne pogubi ova nevolja.’
Uzeo je sa sobom jednog jerođakona i jednog monaha, i otišli su u keliju svetog apostola Jakova, gde smo tada živeli. Kada su stigli, starac je bio van kelije. Videvši ga, iguman i pratioci su pali ničice, čineći metanije i govoreći: ‘Blagoslovi, sveti duhovniče.’ Zatim su prišli da mu celivaju ruku. Ali je moj starac povikao: ‘Napolje, napolje, dalje od mene, ja ne primam jeretike! Iguman je počeo da moli: ‘Sagrešio sam, došao sam da mi daš epitimiju.’ Starac je i dalje vikao: Kako si se usudio, nesrećniče, da postaviš Muhameda iznad Hrista? Bog i Otac Gospoda našeg Isusa Hrista govori Svom Sinu: Sedi sa moje desne strane dok ne položim tvoje neprijatelje pod noge tvoje (Ps. 109), a ti se moliš da položi Sina Svojega pod noge Njegovih neprijatelja! Gubi se od mene, neću te primiti.’ Iguman je u suzama molio starca da primi njegovo pokajanje i da mu da epitimiju. ‘Ja nisam tvoj duhovnik, idi, nađi duhovnika koji će to učiniti.’ Ostavio ih je van kelije da plaču, ušao i za sobom zatvorio vrata ključem.
Šta nam je preostalo? Ušli smo u moju keliju i tamo odslužili bdenije, moleći Boga da umilostivi starca, da najzad da kanon igumanu. Ujutru je starac došao na liturgiju, sa došljacima nije progovorio ni reči, i posle otpusta brzo ponovo otišao u keliju. Pratioci su se uznemirli, uplašnli su se da igumana ne zadesi udar. Zamolili su mene da odem i pogledam neće li možda mene poslušati i izaći.
Idem, padam ničice pred njim i molim ga: ‘Učini milost, daj im epitimiju – iguman može da dobije srčani udar i da ovde umre.’ Tada me je starac pitao: „Kakvu epitimiju da im dam? Bog se na njih razgnevio. Kakvu epitimiju može neko da im naloži, kako bi umilostivio Boga?’
Rekao sam mom starcu: ‘Starče, pošto svakodnevno čitam ceo Psaltir cara-proroka Davida, kao što si mi rekao, našao sam tamo jedan psadam koji je pogodan za ovaj sdučaj – 82. psadam: Ko jv kao ti Bože, ne zameri nego ukroti, Bože … Naredi im da ceo ovaj psalam pročitaju ujutru, na liturgiji, kada se peva heruvimska pesma, pri Velikom vhodu; neka jeromonah, koji je ranije čitao molitvu patrijarha, stane pod polijelej u centru hrama, i kada se za vreme Vhoda skupe svi oci, onda neka jerej izađe iz oltara držeći diskos i čašu u rukama, a neka jedan monah pred njim nosi ispisan ovaj psalam, a jeromonah koji čeka pod polijelejem da pročita ceo psalam glasno svoj bratiji, a od drugog do devetog stiha treba svi mnogo puta da ponove Gospodi, pomiluj. Dok se čitaju ostali stihovi, svi treba da govore: Amin! I onda će se blagodat ponovo vratiti na njih.’
Starac je primio moj savet i rekao da ih pozovem. Oni su, radosni, ušli u keliju i napravili metaniju, a starac im je rekao:
‘Ovaj kanon ispunite, i milost Božja će vam se vratiti.’ Tada su se oni uznemirili da o tome slučajno ne sazna egzarh koga je patrijarh poslao u svetogorsku prestonicu Kareju, da nadgleda kako se sprovodi patrijarhov ukaz, ili da za to ne ‘saznaju Turci i ne pričine manastiru veliku nevolju. Nisu znali šta da rade.
Starac je rekao: ‘Ako se vi tako plašite, uzeću svog jeromonaha i doći ćemo u manastir, pa ako saznaju egzarh ili Turci, recite im da vam je tako savetovao jedan monah Ilarion, Gruzin, pa je sam i učinio. I bićete mirni.’
Iguman je na to rekao: ‘Duhovniče, i za vas brinemo i sekiramo se, jer kada za sve saznaju Turci, doći će ovamo, svezaće vas u džakove i obojicu utopiti u moru’. Starac je samo rekao: ‘Mi smo spremni, moj jeromonah i ja, neka samo dođu.’ I tako smo svi zajedno otišli u Grigorijat. Kada su nas videli monasi, veoma su se obradovali.
Ujutru su udesili, te je onaj jeromonah koji je čitao molitvu patrijarha sam služio; zapalili su sveće na velikom polijeleju za vreme heruvimske pesme i kada su se okupili svi oci, a sveštenoslužitelj izašao iz oltara noseći u rukama i na glavi čašu i diskos, i kadaje vozglasio: Vseh vas da pomjanet Gospod Bog vo carstviji Svojem, zaustavio se pod velikim polijelejem, onda je jedan monah stao pred njega sa hartijom u rukama, i sveštenik je počeo da čita:
Vo imja Oca i Sina i Sjvatago Duha! Ko je kao ti, Bože… i ceo psalam do kraja. Oci su se do desetog stiha molili: Kirie, eleison, a onda su mnogo puta govorili: Amin! I svi su razumeli, da se blagodat vratila na obitelj; i starci su me od radosti grlili, blagodareći mi za pomoć; i svi su slavili i blagodarili Boga.“
Na ovome se završava pismo oca Save.
Sve se to desilo pri patrijarhu Antimu VI. Posle završenog rata on je po drugi put bio zbačen s prestola (20. 9. 1855). Posle toga je došao na Svetu Goru i naselio se u manastiru Esfigmenu, čiji je i bio postriženik.
Jednom, 1856. godine, na neki od praznika, onje poželeo da poseti manastir svetog Pantelejmona, gde se u to vreme nalazio otac Ilarion. Za vreme službe, patrijarh je stajao u Pokrovskoj sabornoj crkvi, u arhijerejskoj katedri, Otac Ilarion, koji je sa ocem Savom prošao pored njega, nije čak ni pogledao na patrijarha, na šta je ovaj odmah obratio pažnju. Patrijarhu su ispričali slučaj sa molitvom u Grigorijatu. Posle završenog bogosluženja, po običaju, svi gosti su bili pozvani na arhondarik. Želeći da se nekako izvuče iz neprijatnog položaja pred Rusima i pred ocam Ilarionom, patrijarh je započeo razgovor o prošlim događajima, i postarao se da privede misao kako bivaju slučajevi kada staranje o Crkvi traži da se primeni izvesna :ikonomija“ u potčinjavanju kekad ne baš sasvim zakonitim zahtevima vlasti, ako to može da posluži na dobro Crkve. „Tako smo se i mi molili za višnju pomoć sultanu, i time smo ga raspoložili da bude milostiv prema našoj Crkvi i njenim čedima – pravoslavnim hrišćanima.“
Priča se da kada je patrijarh Antim, pri kome se desila šizma sa Bugarima, stupio na Svetu Goru posle njegovog svrgavanja, tek što je stupio na obalu zatresla se sva Gora od podzemnog udara. Sve su to svetogorci pripisali krivici patrijarha, i Kinot je razaslao ukaz po celoj Svetoj Gori, da se usrdno mole Bogu, kako ne bi kaznio svetogorske obitelji pravednim gnevom svojim, nego da ih pomiluje po velikoj svojoj milosti.
   

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *