NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » O BORBI ZA VERU DANAS

O BORBI ZA VERU DANAS

Izlaganje Vladike Danila na Pravoslavnom sabranju u Minhenu,
koji je organizovala Ruska Zagranična Crkva,
čiji je arhijerej u Nemačkoj vladika berlinski Marko (Arndt),
krajem 1995. godine.

 
Posle Drugog svetskog rata naši emigranti, monarhisti, po svom životnom iskustvu i mentalitetu, po prirodi stvari nisu želeli da priznaju Patrijaršiju u Beogradu, pogotovu što je kralj bio u emigraciji, a oni su bili njegova vojska. Raskol je počeo kad je njihov kanonski episkop samog sebe rastrgao i njima su nekakvi Ukrajinci, možda samosvjatci, hirotonisali još dvojicu trojicu. Zato njihova jerarhija nije bila kanonična.
To je bio čisto politički raskol, koji je kasnije bilo lakše prevladati, jer u Srbiji nije bilo nikakve Deklaracije slične onoj mitropolita Sergija, mada su srbski jerarsi bili primorani na delimičnu saradnju s komunistima. Zato, kad je bio izabran patrijarh Pavle, i kad je počeo otvoreni rat protiv Srba…, monarhistična emigracija je shvatila da sve političke razlike gube značaj pred neophodnošću da se opstane kao pravoslavna nacija. Patrijarh Pavle je rekao da on na sebe uzima političke grehe emigranata, pod uslovom da se oni vrate u Cerkvu.
Kao što vidite, situacija u Ruskoj i našoj Cerkvi veoma se razlikuju. Za nas je najvažnije uvek bilo dogmatsko jedinstvo, Sveta Čaša, a zatim kanonska i politička pitanja. Ako bih imao pravo na to, rekao bih: treba vaspostaviti dogmatsko jedinstvo. Zagranični Sinod može reći Moskovskoj Patrijaršiji: oprostimo jedni drugima sve političke greške, vaše, pod boljševicima, i naše u emigraciji – i hajde da prvo nađemo dogmatsko jedinstvo. To, na prvom mestu, označava odricanje od ekumenizma. Zagranični Sinod takav uslov mora postaviti. Samo na temelju čuvanja čistote punog Predanja Vaselenske Csrkve možemo da vaspostavimo Cerkvu.
U našem veku Sveštenomučenik Ilarion (Trojicki) napisao je „Dogmat o Cerkvi“. gde je rečeno da su granice Cerkve pričešće i čistota dogmata i da zbog toga ne možemo primiti katoličkog jeretika zbog „filioque“ i dogmata o papskoj nepogrešivosti.
Misija Ruske Zagranične Cerkve ostaje u borbi za čistotu vere, i ako se, ne dao Bog, neki Grci još više zbliže s papom; na Zapadu će samo Sinod Zagranične Cerkve ostati čuvar vere i čistote dogmata. Ekumenistički pokret se više ne zadovoljava ujedinnjenjem „hrišćana“, kako je bilo u početku.
Molenje na ekumenističkom skupu u Asiziju – to je prednacrt planetarnog ekumenizma. Papa je bio u sredini, zdesna grčki mitropolit, sleva ruski mitropolit, iza grčkog jedan biskup, s leva od ruskog, jedan biskup luteranski, onda još neki protestant, zatim dalje zdesna rabin, zatim mula, Dalaj – lama, guru iz Indije… Iskvarenim umovima naših dana veoma se dopada takva demokratičnost. A to nije ništa drugo nego izdaja vere i istine, izdaja Hrista.
Onda o stavu da Ruska Cerkva koja odbija da se zbliži s Moskovskom Patrijaršijom kakva je sada, može da se pretvori u sektu. Čini mi se da za takve stavove nema nikakve osnove. Po terminologiji poznatog kulturologa, naša planeta postaje „globalno selo“ i zato je nebitno što se Sinod nalazi u Americi; putem medija svi zainteresovani mogu da znaju šta se zbiva. Zato je prava misija RPCZ, ako je Bog već njena čeda poslao na Zapad – misija učiteljstva.
Nije važno što je po broju Zagranična Cerkva mnogo manja od Moskovske Patrijaršije. Sam prepodobni Maksim Ispovednik rekao je svim tadašnjim patrijarsima: svi ste vi jeretici, a ja sa mojim malom grupom sam sva Pravoslavna Cerkva. Zamislite takvu smelost! Kako ćeš bez sveštenstva? Pričestili smo se još pre vašeg pada, i to nam je pričešće dovoljno do smrti. To je odgovornost za veru. Svaki sveštenik, svaki monah i svaki mirjanin mora biti tako odgovoran za Pravoslavlje.
Ne znam može li se velikodušno reći: „Oprostimo sve vaskrsenjem“ (kanonski sporovi), ali hajde da na najvišem nivou čistote dogmata, proverimo sebe – jesmo li Pravoslavni ili nismo. Bez odricanja od ekumenizma nema Pravoslavlja u Rusiji. Važno je da ljudi budu izlečeni od propasti relativizma.
U Pravoslavnoj Cerkvi je uvek bilo, a i sada ima makar malo ljudi čistog srca koji u vreme Liturgije vide kako oganj Svetog Duha silazi na Putir, na Čašu. Ili vide kako Agnec i Čaša blistaju Tavorskom svetlošću, koja je bila na licu Hristovom. Takvi ljudi su videli u Srednjem veku u Carigradu, gde su Latini imali svoje oltare, da tamo nema silaska i ognja Svetog Duha, to jest da se kod njih hleb i vino ne pretvaraju u telo i krv. Da su videli, išli bi da se tamo pričeste.
A naši u XVI veku (Brest Litovska unija) živeli su već tako daleko od mistike Pravoslavlja i Svete Gore, da sami nisu videli ništa. Odsekavši sebe od živog mističkog iskustva i ne stremeći čistoti srca, ti episkopi u Poljskoj, da bi ušli u Parlament Kraljevine Poljske i bili feudalci, kao katolički biskupi, odrekli su se Pravoslavlja. U traženju olakšica i privilegija odrekli su se najuzvišenije Božanske privilegije – pričešćivanja Božanstvenim Darovima i energijama Božanstva u Liturgiji.
Pretpostavimo da imam kovčeg sa starim zlatom svojih predaka, koje je malko potamnelo. A pored mene katolički župnik prodaje blistavo, ali lažno zlato. Ako ne kažem da je to krivotvorina, da to uopšte nije zlato, postaću izdajnik sopstvenog zlata. Eto šta je ekumenizam. Njihova motivacija je želja da Cerkvu načine političkom, socijalnom organizacijom, uticajnom i jakom poput papstva.
Ali mi znamo da ćemo pred kraj sveta biti manjina. Ta velika laž – crkva koja sve ujedinjuje jeste krivotvorina, satanizam. U svakom veku postoje preteče antihrista. U Rimu je bio Neron. U IV veku, recimo, Julijan Odstupnik. Zatim otpadnici – carevi kakav je bio Konstantin Kopronim. Zatim Muhamed i njegovi kalifi, onda Džingis-kan, Batij, Hitler, Staljin, itd.
Bliži se, muzički rečeno, kreščendo. Staljin i Hitler bili su veoma vulgarni. Ekumenistički antihristi pokazivaće se kao veoma čovekoljubivi. Kao oni koji veruju u Boga. Već sada reč „ljubav“ ne silazi s jezika ekumenista.
Da, dužni smo da gajimo ljubav prema svima – i ekumenistima, i ateistima, i satanistima. Ali ovde nije samo u pitanju ljubav, nego i jedinomislije. Evo našeg ekumenizma – pravoslaniog vaselenstva u ligurgijskom vozglasu: „Vozljubim drug druga da jedinomislijem ispovjemi“. Tu je sav program hrišćanskog života. Bez ljubavi nema hrišćanina. I nema Pravoslavlja bez jedinomislija.
Eto gde je istinita ljubav, a ostalo je protestantski sentimentalizam. A ako je samo dogmatsko jedinomislije, to je onda samo hladna profesorska erudicija. Neophodno je i jedno i drugo. Prvo ljubav prema svima, a uz nju ljubav prema istini. Ljubav prema ljudima i ljubav prema Hristu nerazdvojni su. Ljubav prema Božanskoj Istini, koja postoji samo u Pravoslavnoj Cerkvi. Zašto samo u Pravoslavnoj Cerkvi?
Zato što tamo poučava Duh Sveti, a ne zato što su pravoslavci pametniji od katolika. Nepismenim ribarima posle Vaskrsenja Duh Sveti je otvorio um da razumeju Pismo. Taj kriterijum Duha Svetog kao jedinog inspiratora, nadahnitelja i tumača Sv. Pisma i sjedinitelja svih vernih kroz sva pokolenja u duhu slobode i čini našu Cerkvu Pravoslavnom Cerkvom. Mi u sebe upijamo Božanstvene energije, ali i u večnome životu tome neće biti konca, jer će se svetlost ljubavi Trojične otkrivati beskonačno. Večno ćemo otkrivati Njegovu krasotu, Njegovu krotost… Zato je večni život i interesantan…
Tamo, GORE treba da uzdižemo svoja srca. Zemaljske vezanosti, čak, na prvi pogled, uzvišene, plene um i srce i okivaju čoveka.
Na primer, ideja Dostojevskog o ruskom narodu kao hristonoscu u umovima nezrelih ljudi pretvara se u prostački šovinizam.
Dostojevski se nadao da će njegova zamisao postati stvarnost. A mi smo videli da se desilo nešto sasvim obrnuto; kako je putem komunizma satana zajašio ruski narod. To ne znači da se vizija Dostojevskog nikad neće ostvariti.
Važno je nešto sasvim drugo – važno je to da smo mi već spaseni, da je naše spasenje i naša pobeda već iza nas posle Vaskrsenja, i u tom smislu svi narodi treba da priđu tom Istočniku života. Treba da čvrsto znamo da smo građani Nebeskog Jerusalima, i da je centar Pravoslavne Cerkve samo Nebeski Jerusalim. A na zemlji smo policentrični. Kanonska organizacija naše Cerkve je policentrična – svaka pomesna Cerkva ima svoj Sinod, itd.
Zato nacije moraju biti zrele i odgovorne za čistotu vere, da makar jerarhija ne oboli od šovinizma. Šovinizam – to je nešto od starog sveta, a mi smo NOVA TVAR u Hristu, gde nema Jelina ni Judeja, roba i slobodnoga. Postoji neko farisejstvo u tome da svoju naciju smatraš boljom od drugih. Tu se krije velika opasnost.
Zato je ideologija Trećeg Rima, da tako kažem, veoma opasna. Ako kažeš – Treći Rim, zašto se ne vratiti Prvom, jer je Drugi pao? Carigrad je pao kao Drugi Rim. U tom smislu nam je dosadio vaš Drugi Rim; ništa nije ispalo od Ivana Groznog i njegovog Trećeg Rima. U blizini Moskve bio je manastir koji treba obnoviti, koji se zvao Novi Jerusalim. To je mnogo lepše i privlačnije nego Treći Rim.
Mi težimo Nebeskom Jerusalimu i već smo građani Nebeskog Jerusalima kroz Pričešće, jer je svaka Liturgija sjedinjenje nebeske Cerkve, Nebeskog Jerusalima, sa našom parohijom. Nije važno na kom jeziku sveštenik kaže: „Primite, jedite…“ Važno je da li je pravoslavan ili nije. Ako je pravoslavan, tada se Nebeski Jerusalim spaja sa zemaljskom Cerkvom, jer Hristos prisustvuje i na nebu i na zemlji istovremeno.
Zato je naše jedinstvo samo u telu Hristovom. Mi smo jedno telo Hristovo. Zato je Cerkva Jedna, Sveta, Saborna i Apostolska. To je svetost Hristova, On je jedini Sveti, On sve sabira, On je poslao apostole i dao im misiju. To je naša mistika jedinstva u telu Hristovom, a ne nekakav rimski patrijarh, otpao od Cerkve, koji je za katolike postao jedinstvo cerkve u ličnosti jednoga čoveka u Rimu.
To je hula na Hrista kad je Pije IX u XIX veku rekao: „Ja sam predanje“ Zamislite kakva pretenzija! Kod nas je Sveto Predanje prisustvo Sv. Duha, Koji sabira svako pokolenje u istini.
 


Priredio:
Prot. Srboljub Miletić

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *