O BOGATSTVU

Starac Filotej Zervakos

ISTINSKA SREĆA JE
U VRŠENJU ZAPOVESTI BOŽIJIH

 
…Bogati odlaze iz ovoga sveta isto kao i siromašni: bogataš iz Jevanđelja je umro isto kao i siromašni Lazar, koji nije imao ništa, ni komad odeće ni parče hleba. Prema tome i bogati i siromašni umiru, o čemu prorok David peva: „Bogatstvo prolazi i zato mu ne predaj srce svoje“. Ako bogatstvo prolazi kao što protiče reka, nemoj mu predavati srce svoje, jer neće ostati. Bogatstvo, dakle, ne donosi nikakvu sreću čoveku.
 
BOGATSTVO KOJE SE NEPOŠTENJEM STIČE
 
Znao sam dvojicu vrlo bogatih ljudi iz moga zavičaja, koji su stekli veliko bogatstvo uz veliki trud i borbu, ali služeći se pritom nepoštenim sredstvima: otimanjem, lopovlukom, lihvarenjem i drugim lukavštinama. Oni su sklapali ugovore i sporazume sa siromašnima, da bi im potom otimali vinograde, polja, domove, čak i stoku ako ovi ne bi na vreme vratili zajam koji bi im davali. Stekli su bogatstvo i veoma se obogatili, ali i pored toga, nisu bili srećni. Kasnije su obojica umrli. Kada je prvi umro, ovi su ga prokleli, jer ne samo da se nepravično odnosio prema siromašnima, već nijednom siromahu nikada nije hteo dati ni koricu hleba. Kada je umro, sve bogatstvo koje je posedovao umrlo je sa njim. Posle tri godine njegovi ostaci su bili premešteni u drugi grob: kada je grob otvoren njegovo telo je bilo potpuno neistrulelo zbog bačenog prokletstva. Njegovo telo se nije raspalo, ali je bilo potpuno crno, a njegova usta otvorena! Jezik mu je ispao iz usta a ruke su mu bile u položaju kao da je nešto hteo nekome da otme. Ljudi koji su ovo videli su se prestravili i razbežali.
Njegovi sinovi – koje nije vaspitao i naučio Božijem putu, kao ni ispunjavanju zapovesti Božijih, već samo tome da teže bogatstvu, uzeli su njegovo bogatstvo i rasuli ga na razvrat, kocku i zabavu. Vrlo brzo su pali u siromaštvo.
Jedan od njegovih sinova je brzo izgubio sve svoje nasledstvo na kartama. Napustio je rodni kraj i otišao u Atinu da bi se tamo kartao sa velikim kartarošima, gde je za kratko vreme izgubio sve i ostao bez igde ičega. Na kraju je izvršio samoubistvo, pucajući u sebe iz pištolja. Tako je izgubio i život i dušu.
Drugi sin se odao razvratnom životu i trošenju novca. Ubrzo je telesno oboleo od mnoge raspusnosti. Oboleo je od turberkuloze i sifilisa, i umro bez jedne jedine drahme.
Treći sin, koji je bio moj školski drug, takođe je završio na žalostan način. Prosio je po ulicama, tražeći od prolaznika da mu udele koju drahmu ili cigaretu.
Nijedan od ove trojice bogataševih sinova nije mario za siromašne, trudeći se da, makar na taj način, ljudi nekako oproste njihovom ocu. Nijedan od njih trojice nije dao da se služi ni jedna jedina Liturgija za pokoj duše njihovog oca. Nisu učinili ništa. Tako, ne samo da se njihov otac nije usrećio svojim bogatstvom, već je svojim bogatstvom unesrećio i svoju decu.
Kada su iskopali bogataševo telo i videli da se ono zbog mnogih prokletstava nije raspalo, ljudi su se složili da treba pozvati mitropolita da nad njegovim telom pročita razrešne molitve, da bi se ono moglo raspasti. Mitropolit je došao i klekao kod groba, pročitao molitve nad bogataševim telom i onda su ga ponovo sahranili. Međutim, kada je, posle dve ili tri godine, telo bilo iznova otkopano i dalje je bilo u neraspadnutom stanju. Jedan od njegovih sinovaca, lekar po zanimanju, rekao je da je, navodno, sastav zemljišta u grobu takav da telo ne može da se raspadne, i da bi ga, zato, trebalo sahraniti na nekom drugom mestu.
Tada su neki ljudi iz njegovoga grada odlučili da bogataševe ostatke bace u more, budući da zemlja nije htela da ga primi. Stavili su ga u čamac, zavezali mu ogroman kamen za vrat da bi potonuo na dnu mora. Potom su ga bacili u vodu. Ali, ni more nije htelo da ga primi: more ga je sledeceg dana izbacilo na obalu, zajedno sa kamenom vezanim oko vrata. Stanovnici tog sela su uzeli kamenje i zatrpali njegovo telo, govoreći: „Anatema duši njegovoj“… I stanovnici drugih sela su prolazeći tim putem bacali kamenje na njega, bacajući prokletstvo na njegovu dušu. Jedan bogataš iz tog sela me je, kada sam jednom prilikom bio tamo, odveo u svoju kuću i ponudio mi gostoprimstvo. Sledećeg dana smo otišli u mali crkvu posvećenu Sv. Georgiju. Pošto smo celivali ikone, izašli smo iz crkve i on mi je dao kamen. Upitao sam ga: „Zašto ste mi dali ovaj kamen?“ A on mi je odgovorio: „Uzmite ga sada, a kasnije ću vam reći zašto“. Posle izvesnog vremena, naišli smo na gomilu kamenja i on mi je rekao: „Ovo je anatema za N. N. (pomenutog bogataša) i svako ko prođe ovuda baci kamen na njega i anatemiše ga“. Zadrhtao sam kada sam ovu čuo i uzviknuo: „Šta to pričaš! I vi ste mi neki hrišćani! Čovek je umro pre toliko godina i dobio po delima svojim. Zar još morate uz to još da ga i anatemišete? Crkva i Hristos nas uče da volimo neprijatelje svoje i da se molimo za one koji nas progone i muče“. Odbacio sam kamen na stranu, što je i on učinio. Uverio sam ga da je to što čine greh i rekao mu: „U nedelju idi kod sveštenika, jer ja neću moći da budem ovde, i reci mu da odsluži parastos za ovoga čoveka. Oprostite mu. Svaki čovek će biti proslavljen ili ponižen u skladu sa svojim delima. Ali, budući da to nije učinio nijedan od njegovih sinova, mi imamo dužnost da mu odslužimo parastos. Svu su ga anatemisali, a sada svi treba da mu oproste. Bog traži od nas da praštamo i neprijateljima svojim. Sam Hristos, čak i kada su Ga razapeli, molio se za one koji su Ga razapeli govoreći: „Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine“ (Lk 23:34). Ono što radite je veliki greh i morate se pokajati i oprostiti mu“.
Kako sam kasnije saznao, oni su mu odslužili parastos i prestali da bacaju kamenje na njegov grob i da ga anatemišu.
Kakvu je, dakle, sreću stekao svojim bogatstvom sebi ovaj čovek? Mislio je da će usrećiti sebe i svoju decu svojim bogatstvom, ali je potpuno propao. Prema tome, bogatstvo ne donosi nikakvu sreću. Ne bi trebalo težiti sticanju bogatstva, niti želeti niti se mnogo brinuti o sticanju bogatstva. Gospod nam govori: „Ne sabirajte sebi blaga na zemlji… nego sabirajte sebi blaga na nebu, gde ni moljac ni rđa ne kvari, i gde lupeži ne potkopavaju i ne kradu“ (Mt 6:19-20). Gospod nas uči da stičemo sebi blago na Nebu, gde ono ne prolazi i ne nestaje, već plodonosi nebeskom srećom, čašću, slavom i Carstvom Nebeskim….
 
Svetigora, 2001 br. 106, 107, 106, str. 30-33
   

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *