NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » O BESMRTNOSTI DUŠE

O BESMRTNOSTI DUŠE

 

O BESMRTNOSTI DUŠE
 
O STVARANJU I SJEDINJENJU DUŠE I TELA
„Reči koje vam ja rekoh, duh su i život
(Jn. 6, 63)
 
Prepodobni Makarije Egipatski o stvaranju duše čovečije kaže: „Pri stvaranju čoveka Bog govori: da stvorimo čoveka po obrazu i podobiju našemu“, (Post. 1, 26) – što se odnosi na unutrašnje biće čovekovo, tj. na besmrtnu dušu.
Knjiga Postanja svedoči: „I sazda Gospod Bog čoveka iz praha zemaljskoga i dunu mu u lice dah životni; i posta čovek duša živa“, (Post. 2, 7).
Mnogi, – tvrdi prepodobni Serafim Sarovski – nepravilno razumeju reči „dunu mu u lice dah životni“, smatrajući da se ovde govori o duši čovečijoj položenoj u neoduševljena tela. Bog je telo Adamu sazdao od zemlje, a sa njim istovremeno i dušu i duh čovečiji. Udahnućem Duha Božijega, On je dušu čovečiju oduhovio, odvajajući je na taj način od duša životinja i biljaka.
Episkop Teofan Zatvornik takođe smatra da je duša čovečija, isto kao i duša životinja i biljaka, sazdana iz praha zemaljskoga, iako slična duši životinja, prevazilazi je upravo sjedinjenjem duše s Duhom, udahnutom čoveku od Boga pri okončanju stvaranja.
I Duh, kao sila koja ishodi od Boga, i sjedinjuje se s našom dušom u jednu celinu, daje joj mogućnost da pozna Boga, da stremi ka Bogu, da svojim unutrašnjim osećajem spoznaje svoje proishođenje od Boga – jer duša i jeste čestica Božanstva u nama, koja oseća svoju potpunu zavisnost od Boga, i dužnost da ispuni Njegovu volju, i da živi za Njega, Njime i s Njim.
Sveti Simeon Novi Bogoslov, značenje reči: „i dunu mu u lice dah životni“ objašnjava na sledeći način: „dah životni“ podrazumeva dušu, jer je Adamova duša bila blisko sjedinjena, tj. osenjena Svetim Duhom. Sveti Duh je bio Duša duše Adamove, i zahvaljujući takvom sjedinjenju duše s Bogom – Adam je po blagodati troičan: telo, duša i Duh.
Sveti Vasilije Veliki u svojoj „Besedi o stvaranju čoveka“ govori: telo čovečije je sazdano iskusnim rukama Božijim iz praha zemaljskoga, a ne samo rečju „da bude“; a duša je stvorena rečju „da stvorimo čoveka“, i njoj je dana mogućnost uzrastanja putem podviga i znanja ka savršenstvu.
Prepodobni Jovan Damaskin: „Neophodno je ispravno razumeti da su duša i telo čovečije sazdani istovremeno i zajedno; Bog je u jednom trenu udahnuo čoveku životvorni duh, a kako ga je udahnuo mi to ne znamo, i tako se čovek odmah javio u svoj svojoj veličanstvenosti, savršen i dušom i telom. “
Na 5. Vaseljenskom Saboru Sveti Oci su utvrdili, saglasno učenju Svetoga Pisma, da je duša stvorena zajedno sa telom, a ne odvojeno jedno od drugog.
Sveti Grigorije Bogoslov, blisko uzajamno sjedinjenje duše i tela objašnjava projavljivanjem Premudrosti Božije, promisliteljski ustrojenog neraskidivog saveza duhovno-telesnog. Ako, po njegovom mišljenju, duša ne bi bila svezana s telom, i ako ne bi bila dužna da obuzdava strasti i da ukroćuje grešne pokrete tela, s obzirom da je posednica Božanske čestice – ona bi se pogordila prevaznoseći se sopstvenim dostojanstvom. Ali, pošto s telom preživljava sve žitejske teskobe, bolesti i iskušenja, ona i telu pruža mogućnost da se zajedno sa njom uzdiže bivstvovanju uzvišenom, čistom i božanstvenom.
„Duša je sjedinjena s telom, da se mi ne bi pogordili obrazom Božijim u sebi, nego nas slaba zemaljska priroda svagda smirava – kaže Sv. Grigorije, – kako bi u borbi sa telom mi postojano upravljali pogled ka Bogu… spoznajući istovremeno kako smo i veličanstveni i ništavni, zemni i nebesni, smrtni i besmrtni. “ Duša, iako različita od tela, nalazi se u veoma bliskom odnosu s njim, i svojom veoma finom i tananom prirodom ovladava svakom česticom tela čovečijeg, što joj daje mogućnost da upravlja telom, da rukovodi njegovim postupcima. Duh podstiče dušu, a duša podstiče organe na pravilno delovanje.
Duša prvoga čoveka je imala obraz i podobije Božije. Ali posle grehopada prvih ljudi, ona je bila lišena blagodati Svetoga Duha. A bez blagodati duša gubi pravilno nastrojenje u mišljenju, osećanju i delanju. Ovo je razlog zašto se Adamovo potomstvo rađa u naslednom grehu, duhovno grubo i slepo, smrtno i propadljivo.
Neophodan je bio dolazak na zemlju Sina Božijega, i Njegovo iskupiteljno krstonosno stradanje, kako bi pala duša ljudska ponovo zadobila blagodat Svetoga Duha.
Čovek je prizvan da se upodobljava Bogu, a upodobljavajući se Bogu on pristupa u bogopodobno stanje, samo silom i blagodaću Božijom, koju je trebalo vratiti duši ljudskoj.
Sveti Oci su saglasni da reči „i dunu mu u lice dah životni“ predstavljaju stvaralački čin kojim je duša oduhovljena blagodaću Duha Svetoga. Zato je čovek savez: duha, duše i tela – jedinstvo prirodno-razumne, osećajno-duhovne ličnosti – tvoračkim aktom Božijim prizvane u večno blaženstvo i besmrtnost.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *