NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » O BESMRTNOSTI DUŠE

O BESMRTNOSTI DUŠE

 

O BESMRTNOSTI DUŠE
 
DUHOM SVETIM SVAKA DUŠA ŽIVI
„Duh je ono što oživljava; telo ne pomaže ništa.“
(Jn. 6, 63)
 
Odgovor na pitanja o duši čovečijoj veoma je podrobno izložen u Slovu Božijem, i on opet nije sasvim jasan ljudima koji nisu pripremljeni za razumevanje viših ciljeva života.
Briga o duši trebalo bi da bude svakome od nas glavni životni trud. Upravo zato što jasna predstava o prirodi duše, njenom proishođenju, besmrtnom naznačenju, uzvišenom dostojanstvu i bescenoj vrednosti – doprinose dubokoj veri koja pomaže čoveku da lakše pretrpi stradanja zemnoga života, sa nadom u večni život u Carstvu Nebeskom.
Duša nije materijalne prirode, niti je čulnom oku vidljiva. Ona je sveukupnost naših osećanja, razmišljanja, želja, stremljenja, saznanja, namera srca, slobodne volje, umnih moći, savesti, dara vere i nade u Boga.
Duša je besmrtna, i zato je ona besceni dar ljubavi Božije ljudima. Ako čovek ne poznaje učenje Svetoga Pisma, i ne zna da osim tela ima i dušu, posmatrajući sebe i svet oko sebe prirodno će zaključiti da poseduje razum, volju, osećanje, savest … i sve drugo što ga razlikuje od životinje, a ukazuje na postojanje više duhovne stvarnosti.
Našoj duši je po Savetu Svete Trojice i Božije Premudrosti, darovan život ovde na zemlji privremeno – a nastaviće se u večnosti, ako bude živela po Božijoj volji.
Veoma često vidimo u svakodnevnom životu ljude koji su zdravi, bezbrižni, sve imaju a opet su nezadovoljni, jer ne vide smisao svoga života, koji je udaljen od zajednice ljubavi sa Bogom i bližnjima; i, nasuprot njima, ljude pritešnjene bolešću, siromaštvom i svakojakim drugim nevoljama, kako su ispunjeni mirom, blagošću, blagodarnošću i unutrašnjom duhovnom radošću, jer znaju za Boga i žive po Njegovoj svetoj volji.
Evanđelsku potvrdu o tome da u našem telu živi i duša, vidimo u događaju na Gori Preobraženja kada Gospod Hristos razgovara sa prorokom Mojsijem i Ilijom o predstojećem krsnom stradanju Isusovom, koje je bilo neophodno ne samo radi spasenja našega tela, nego još više radi izbavljenja duša naših.
Sve duše ljudske su jednake pred Bogom. I muškarci i žene pri stvaranju Božijem sazdani su jednakima. Duša, voljom Božijom, nosi u sebi Njegov obraz i podobije, koje se sastoji u sledećem:
Bog je Večan, jer Večni Bog nema početka ni kraja svoga Bića, a duša čovečija ima svoj početak u Njemu, ali nema završetak, jer je besmrtna.
Bog je Svemoguć, i iz prevelike ljubavi je i čoveka obdario darom svemogućstva, dajući mu da bude gospodar prirode, da ovlada njenim tajnama, i da ih potčini da mu kao gospodaru služe.
Bog je Duh Sveprisutni, i On daruje čoveku misao koja ga u trenu prenosi u razne krajeve zemlje i vaseljene; istim tim duhom mi bivamo u zajednici sa Bogom i Svetima, kao i sa svojim bližnjima, odvojenim i veoma udaljenim od nas.
Bog je Duh Sveznajući, i On čoveku daruje božanstvenu osobinu razumnosti, kojom može ovladati mnogim saznanjima, kao i pamćenje da sačuva znanje i koristi se njime blagorazumno.
Bog je Duh Svesveti, i čovek pomoću Božijom zadobija besceni dar blagodati, čijom silom dostiže određenu meru svetosti.
Obraz Božiji utisnut je u samu prirodu naše duše: srca, uma i volje, – a podobije Božije darovano nam je radi usavršavanja duševnih sila, i radi duhovnog uzrastanja, – sticanja podvigom dobrodetelji, koja je zalog očuvanja blagodatnih darova Duha Svetog, a čiji je konačni cilj – svetost.
„Obraz Božiji – govori Sveti Dimitrije Rostovski – nalazi se i u dušama neverujućih ljudi, a podobije Božije samo u dušama dobrodeteljnih hrišćana; kada hrišćanin smrtno sagreši on se lišava samo podobija, ali ne i obraza. I ako bude na večnu muku osuđen, obraz Božiji će u njemu ostati zauvek, a podobije ne. “
Bogolika duša naša čini nas srodnicima Božijim. Ona je nerukotvoreni hram, određen da u njemu obitava Duh Gospodnji. U ovome je i smisao postojanja duše čovečije, njeno preuzvišeno dostojanstvo, i njena naročita čast i slava, promisliteljski joj od Boga darovana.
Čisti i bezgrešni anđeli nisu se udostojili ove časti, jer nije njima dato da budu hram Duha Svetoga, ali jeste duši čovečijoj.
Čovek ne biva samim rođenjem hram Božiji. Rođenjem on stiče tu mogućnost, a po svetom krštenju, kojim se duša osvećuje Duhom Svetim, ona stiče pravo da bude u slavi koja joj je namenjena. Gospod Isus Hristos osnovao je svoju svetu Crkvu, poverio joj svetu tajnu krštenja, kako bi besmrtne duše ljudske učinio hramovima Duha Svetog.
Još u Starom Zavetu Sveti Duh je govorio kroz proroke: „Useliću se u njih, i hodiću među njima, i biću im Bog“.
Duša je i unutrašnji hram tela čovečijeg – a Gospod ju je obdario velikim darom – darom slobodne volje. Ona ima urođenu potrebu da čini dobro, da voli, da bude čista, krotka, nezlobiva, negnevljiva… Slobodni duh koji obitava u duši nije prepreka ničemu što je založeno u čovečiju prirodu, i za čim žudi njegovo srce… a duša čezne za duhovnom blagodaću mira Božijeg.
Mir Božiji – to je jedno od svojstava Carstva Božijeg, i on se nalazi tamo gde je prisutno Carstvo Božije, tj. u nutrini našega bića, u srcu… Mir Božiji traži i nalazi ona duša koja ljubavnom čežnjom žudi za sjedinjenjem sa Gospodom i stvorenjima Njegovim.
Mir Božiji stiče ona duša koja je čista i bezazlena, u kojoj nema lukavstva, koja je otvorena pred Svevidećim okom Božijim Koga gleda umnim očima, jer On takvu dušu ljubi i postojano u njoj prebiva.
Duša je besceni dar Božiji. Da bi povratila izgubljeno blaženstvo rajsko, sam Gospod Isus Hristos, Sin Božiji i Sin čovečiji, za nju je postradao da bi je iskupio.
Duša je dragocena, i zato jer je predodređena za večno blaženstvo. Spasitelj je sišao na zemlju, postradao iz prevelike ljubavi za dušu, koju ljubi ljubavlju večnom, da bi je vratio u slavu i dostojanstvo, koje joj i pripada u prvenstvu među stvorenim bićima, naravno, odmah iza prvosazdanih anđela. Sam Gospod je kazao da su sve lepote i bogatstva sveta ništa, spram bogatstva i lepote bogolike duše, neveste i krasotice Hristove. Zato je njoj urođeno stremljenje ka svetosti i savršenstvu, ukrašavanje slavom besmrtnoga duha, tuga za nebeskim zavičajem, iskanje Boga i čežnja za Njim. Bogočežnja dušu nadahnjuje na podvig, na nošenje krsta, na dobrovoljno mučeništvo za željenog.
Već smo rekli: duša svakoga čoveka stremi ka svetosti. U svetu ima mnogo manastira, u kojima se nalazi mnogo različitih ljudi po zvanju i znanju, ali svima je zajedničko jedno: čežnja da opšte sa Bogom.
Rusi imaju veliku ljubav za pokloništvom svetinjama. Nekad se putovalo pešice, ljudi su prelazili i po stotinu vrsta, i u neopisivoj radosti posećivali sveta mesta, da bi tamo proveli nekoliko dana, i preporođene duše vraćali se istim putem nazad.
Šta ih je gonilo na ovakav podvig? Žudnja za Bogom! Osećanje prisustva Božijeg. Blagouhanije raja… u svetinjama i u svetima Njegovim. Potreba da Bogom nasite dušu, da je opije Duh, da sa sobom ponesu ovo blagodatno osećanje i da ga podele sa bližnjima.
Zato duša ne nalazi sebi mesta usled buke zemaljske; ona se otima naviše iz brloga strasti i greha, želi da se domogne visina na kojima je čistiji vazduh, kako bi se nahranila i nasladila lepotama višnjeg sveta, koji sozercava umnim očima i ne želi da se odvoji od njega, nego da u večnosti tamo prebiva.
Duša nosi u sebi tihu i tananu, istovremeno veoma duboku, iz dubina vapijućeg srca ishodeću tugu po Bogu, bol za večnom nebeskom lepotom. Ona nosi u sebi predosećanje života beskonačnog, zalog božanstvene krasote i veoma je privlači povratak u svoju iskonsku otadžbinu, kao pticu u hladnim jesenjim danima topli sunčani krajevi.
Žudnja duše – to je žudnja naših misli da se prošire na široko polje znanja, bez ograničenja na poznanje sveta vidljivoga, pronicanje u sferu sveta nevidljivoga, sveta duhovnoga, božanskoga i beskonačnoga, kome ona po svojoj suštini i pripada.
Ona čezne za duhom mira, duhom blagodati, unutrašnjim pokojem, za srećom, – bez obzira što se nalazi u stanju pada, i u okruženju punom nedaća, teskobe, bede, jada… koje unižava i prlja njeno dostojanstvo. To je žudnja za slobodom duha koju nikakve svetovne sveze ne mogu sprečiti, ako se obuče u nepropadljivu odeću vrlina.
Duša čezne da shvati u čemu je smisao života, i zašto je život ovako kratak, a čovek ima mnogo toga da uradi na zemlji, i ne žuri mu se da napusti ovaj život.
Duša čezne da rasprši sva svoja kolebanja, sumnje i nedoumice… Kako bi istinitom silom žive vere pronikla u duhovni nevidljivi svet, upoznala ga, i na vreme se potrudila da po njegovim uzvišenim zakonima još ovde na zemlji poživi sveto.
Bogočežnjivu dušu može zadovoljiti i ispuniti samo blagodat Božija. Dok se oduševljava prirodnim lepotama, duša ne oseća nasladu samo od prekrasnog pogleda, nego još više što u stvorenom svetu gleda veličanstvenu zamisao Tvorca i Njegovo prisustvo u stvorenjima, kroz koja se realno susreće sa njihovim Uzročnikom.
Duša ište Boga, i želi opštenje s Njim, otima se k Njemu, pruža se ka svome Ocu Nebeskom, kao dete majci.
Među mnogim ispoljavanjima naše duše, i nama samim neznanim, često se ispoljava glad duše za večnim životom. Duševna glad je jača od telesne gladi. Duša je gladna kad se ne hrani molitvom, i tada joj je srce prazna pustinja beskrajnih želja, hladno i grubo, tuđe svemu svetome. Ovo se događa kad čovek dugo vremena živi besmislen život, pogružen u poroke i strasti, i duša namučena i pomračena grehom počinje da biva potištena i žalosna, sagledava svoju grešnost, promašenost, i počinje da čezne za nebeskim, čistim duhovnim životom. Otima se Ocu Nebeskom Koga priziva neutešno: očisti me, Gospode, blagodaću pokajanja…
Višim stremljenjem duše javlja se i vera u Boga. To su njena krila koja je podižu iznad zemlje, a svojim duhovnim vidom vere proniče u svet duhovni, nevidljivi. Njena nasušna potreba postaje – ispunjenje zapovesti Božijih, jer je gladna i žedna istine, pravde, milosti i lepote, i svih ostalih blaženstava Božijih.
Život duše je skriven od naših pogleda. Duši je neophodna hrana, isto kao i telu; ona se suši, vene i propada, živeći u atmosferi grešnih ljudskih navika i želja. Duša probuđena za viši svet želi da udiše nebeski vazduh čistote, čezne da opšti s Bogom, traži da pije sa neiscrpnog izvora svetosti i svetlosti, kojim živi, kreće se i postoji. I zato odlazi u hram.
Kao što cveće raste i cveta samo kada se osvežava rosom i vlagom, tako i duša naša sazreva za život večni samo kada se orošava rosom blagodati Duha Svetoga, jer – „Svetim Duhom svaka duša živi. “ Duša se u hramu Božijem ukrepljuje da lakše podnese zemaljska iskušenja. Na nju se izliva izobilna kiša blagodati, kroz molitvu, pojanje, bogosluženje, pričešće… Ako nam je molitva iskrena i duboka, ako izvire iz dubine bića – mi ćemo osetiti blizinu Božiju i Njegovo prisustvo u svetome hramu.
Dušu ne smemo ostaviti gladnu i žednu. Ukoliko se ona ne nasiti hranom svetih na zemlji – to će njena glad u večnosti biti neutoljiva i neizmerna. Usled naše velike ogrehovljenosti mi ne primećujemo tu strašnu duševnu glad, koja se projavljuje u duhovnoj čamotinji i bezrazložnoj duševnoj tuzi i uniniju.
Ogrehovljena duša može postati duhovno mrtva za večni život. Zato je neophodno da posećuje hram Božiji, jer se u njemu seje dragoceno seme reči Božije, koje lagano očišćava dušu, i ako je istrajna u borbi sa iskušenjima duša će vremenom doživeti istinsko čudo, preporoditi se pokajanjem, očistiti se, i obući u čistu i svetlu odeždu vrlina.
Duša neopisivo pati u duševnim mukama, pritešnjena je teskobom i silno strada zbog naših grehova – koji se mogu isceliti samo u Crkvi Hristovoj. Samo u Crkvi dišemo plodotvornom i životvornom molitvom, samo u Crkvi crpimo sile za duhovni život – jer je u hramu svom nevidljivo prisutan sam Spasitelj.
Pokazatelj duševnog zdravlja je želja za molitvom; zdrava duša voli molitvu, jer je ona – disanje duše. U čoveku koji ne oseća potrebu da se moli prebiva mrtva duša. A duša umire zbog greha… Svaki greh ostavlja rane na duši, a od neisceljenih rana duša umire, umire sad i u večnosti kojoj nema kraja, i to je pakleno mučenje duše. Lek za dušu je – pokajanje. Ono je početak njenog vaskrsenja, njenog preporađanja za Carstvo Nebesko, i nema drugog puta na Nebo.
Molitva je sila duše. Dok se moli, po rečima Svetih Otaca, duša kao da napušta svoje telo, i ide u susret Onome Koji njoj ide u susret – svemogući i ljubveobilni Otac njen. Opštenje naše duše s Bogom svršava se molitvom, i zato je svako obavezan da prinese plodove molitvenog gorenja pred Bogom, kako bi molitva postala slatka, ukusna, i radosna potreba, – kao vazduh plućima, kao hrana telu.
Duša nije sazdana da greši. Njoj, koja je iz ruke Gospodnje izašla čista i bezgrešna, greh je protivan i nepotreban. Greh je najveći neprijatelj duše, otrov smrti i žalac pakla.
U svetom činu krštenja duša se odeva u bele i svetle haljine, koje tokom života uprlja gresima. Ne zaboravimo da su svi pokreti duha, – osećanja, misli, želje, namere – povezani među sobom. Kad greh počinimo u srcu, iako ga nismo delom počinili, njime zapečaćujemo naše duhovne aktivnosti. Ako stupimo u borbu sa zlom, koje je našlo svoje mesto u našoj duši, pokazujemo se slabim i nemoćnim.
Duša se čisti suzama i pokajanjem. Očišćenje duše je neophodno zato što je ona hram Duha Svetoga. A Duh Gospodnji obitava samo u čistom sasudu. Očišćena od greha duša predstavlja nevestu Hristovu. Ona je sunaslednica raja, sabesednica anđela, ona je carica ispunjena blagodatnim darovima milosti Cara Slave.
Lepota i veličina verujuće duše je u njenom smirenju. Vrata duše jeste – srce. Kako bismo sačuvali duševnu čistotu moramo budno stražiti nad srcem da u njega ne prodre ništa grešno što može naškoditi duši.
Čovek je od Boga dobio čistu i svetu dušu. Gresi i strasti u početku prljaju dušu samo malim mrljama, ali ako nastavimo ogrehovljen i ostrašćen život, vremenom gresi izjedaju dušu kao moljci haljinu.
Duša pre tela zadobija večni život. S našim preobraženim telom ona se sjedinjuje tek posle vaskrsenja mrtvih. Najvažniji zadatak na zemlji za verujućeg čoveka jeste da se potrudi oko spasenja svoje duše. Jer, ako dolično ne pripremimo dušu za život u nebeskom svetu u kome treba da se nastavi njeno bivstvovanje, kako će se ona nesigurno osećati kad se nađe pred zatvorenim vratima raja?
U kratkom, kao tren spram večnosti, našem zemaljskom životu, možemo: ili pogubiti našu dušu, ili je spasiti za večnost. Zato je neophodno da ukrasimo našu dušu neprolaznom lepotom, upodobljavajući je božanstvenoj krasoti našega Gospoda, kako bi se vaznela na Nebo kao u rodni dom, dom Očev. Amin.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *