NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » O BESMRTNOSTI DUŠE

O BESMRTNOSTI DUŠE

 

O BESMRTNOSTI DUŠE
 
DUH – NAJVIŠE SVOJSTVO DUŠE ČOVEČIJE
„… Što je rođeno od Duha, duh je“
(Jn. 3, 6)
 
U biću ljudskom jasno razlikujemo dušu od duha. Duh u sebi sadrži čuvstvo Božanstva – savest; i stalni osećaj nedovoljnosti svega postojećeg. Duh je ona sila koju je Bog udahnuo u čoveka pri njegovom stvaranju. Duša je niža sila, tj. deo životne sile kojoj je određen udeo u zemaljskom življenju. Slično kao kod životinja, samo što je čovečija duša uzvišenija, jer u njoj dejstvuje duh sjedinjen s dušom.
Sva svojstva duše, ili tačnije, svi pokreti duše, toliko su mnogoobrazni i složeni, isprepletani jedni sa drugima, munjevito promenljivi i neuhvatljivi, istovremeno nerazdelni u jedinstvenom delanju, – ali ih je i pored toga moguće razlikovati i podeliti na tri dela: na misaoni, osećajni i delatni deo duše. Ova duševna stanja danas su predmet izučavanja nauke koja se zove – psihologija.
1) organ tela pomoću koga duša tvori misaoni proces jeste mozak;
2) centralnim organom osećanja smatra se srce; ono je merilo stanja duha, prijatnog ili neprijatnog; srce je životni centar bića ljudskog u kome se susreće sve što ulazi u dušu spolja i sve što iz nje izlazi;
3) našim željama upravlja volja, koja nema veštastvenog organa u našem telu, a oruđa kojima se ispunjavaju želje su telesni udovi stavljeni u pokret pomoću mišićnog i nervnog sistema;
Duševni život se sastoji od ispunjenja potreba uma, osećanja i volje. Duša voljno stiče saznanje ispitano i provereno osećanjem.
Duh koji je od Boga, sjedinjen s dušom samom životnom silom, uzvodi je na nivo žive duše, i zato je čovek biće dvojne prirode, duhovno-telesne: jedna teži nebu, a druga zemlji.
Ukoliko se čovek drži svoga, od Boga mu naznačenog dostojanstva – on živi duhom rukovođen strahom Božijim, budno osluškuje glas svoje savesti, ištući ono što je gore. Ali, ukoliko se potčini uticajima niže prirode, on ispada iz slave i dostojanstva bogočovečije prirode, i njegov duh traži ispunjenje među stvarima i bićima nižim od sebe. S obzirom da u njima ne nalazi ispunjenje, on se miri i počinje da propada, a duh njegov, kao zarobljenik u lancima primoran je da služi divljacima – pohotama i nedoličnim strastima. Kako duh nigde ne nalazi pokoja, strasti se sve više i više raspaljuju, beskonačno rastapajući i rasipajući sile i moći duše u ništa, u prazno.
Životne potrebe živih bića imaju svoju meru ograničenu sopstvenom prirodom, dok kod čoveka koji se potčinio strastima nema mere niti kraja u ispunjavanju bezbrojnih želja. Bezmernost želateljnog dela duše dolazi od duha, koji, svoju žudnju za beskonačnošću dobija upravo od Beskonačnog i Bezmernog Tvorca, po čijem je obrazu i sazdan, i u Kome je jedino moguće ispunjenje željene beskonačnosti, a ne u ropstvu i vlasti pohota i strasti.
Kao što vidimo, i u animalnom delu čovečije prirode projavljuje se natprirodna težnja, što ostaloj stvorenoj prirodi, tj. životinjama, nije svojstveno. Trezveno rasuđivanje dovodi nas do logičnog zaključka da čovekom vlada duh, čiji je istiniti život u Bogu Koji je Duh – i u Kome jedino duh čovečiji nalazi pokoja i mira, u Kome je njegov raj i obećana zemlja.
Duh, – govori Sveti Teofan Zatvornik – jeste ona sila koja od Boga ishodi, koja poznaje Boga i koja traži Boga, i u Njemu jedinom nalazi pokoja; nekim unutrašnjim duhovnim osećajem spoznaje svoje proishođenje od Boga, čuvstvuje svoju potpunu zavisnost od Njega, i shvata da je obavezan Njemu ugađati i živeti samo za Njega i Njime. “
O ovome blaženi Avgustin kaže sledeće: „Ti si, Gospode, u nas ugradio Božansku čežnju, i nespokojno je naše srce, sve dok ne nađe mir svoj u Tebi. “
Duh se u čoveku projavljuje u tri vida:
a) strah Božiji
b) savest kao glas Božiji
v) čežnja za Bogom.
1) Strah Božiji: nije strah u svakodnevnom poimanju ove reči; to je svešteni blagosloveni trepet pred poimanjem veličanstva Božijega, neraskidivo svezan s neizmernom verom u istinito postojanje Bića Božijega i Njegovog delotvornog prisustva među nama, i to kao – Sazdatelja, Svedržitelja, Promislitelja i Spasitelja.
2) Savest: ona ukazuje čoveku šta je ispravno, a šta pogrešno; šta je Bogu ugodno, a šta nije; šta nam treba, a šta ne treba činiti; savest je naš unutrašnji sudija i čuvar zakona Božijeg; Sv. Oci nazivaju savest glasom Božijim u duši čovekovoj.
3) Čežnja za Bogom: ugrađena je u nas, i ničim stvorenim na zemlji naš se duh ne može zadovoljiti, dok ne stekne mir Božiji u živom opštenju s Onim Kome duh čovečiji neprestano, svesno ili nesvesno stremi.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *