NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » O BESMRTNOSTI DUŠE

O BESMRTNOSTI DUŠE

 

O BESMRTNOSTI DUŠE
 
DRUGI DOLAZAK HRISTOV
Prepodobni Grigorije „Viđenje Strašnog Suda“
„S neba šalješ sud, zemlja se prepada i muči“ (Ps. 75, 8)
 
U vreme Svetog i slavnog prepodobnog Oca našeg Vasilija Novog (IX) vek, velikog čudotvorca i ugodnika Božjeg, darom Duha Svetog, Kojim ovaj beše ispunjen još od detinjstva, dešavahu se po njegovim molitvama, Božjom blagodaću, silom i premudrošću, divna i neobična čudesa. Posebno su korisne za opšte spasenje svih ljudi, po njegovim svetim i Bogu milim molitvama, dve vizije učenika njegovog, Grigorija. Prva je o mitarstvima – carinarnicama duše čovečije, kroz koja ova ima da prođe i da se ispita, te da joj se odredi mesto boravka posle smrti.
Drugo viđenje je o Strašnom Sudu Božjem i onome šta će se posle Strašnog Suda zbiti.
 
Iskušenja prepodobnog Grigorija
Jednoga dana kada sam ja Grigorije, učenik svetog starca Vasilija Novog, sedeo u svojoj keliji i molio se Bogu, opomenuh se svojih grehova, smirujući dušu svoju pokajanjem. U tom momentu pojaviše se u glavi mojoj misli koje me uznemiriše i zaneše. Mislio sam u sebi i govorio: kako je iskrena vera kod Jevreja, koji su se bojali Boga svoga! Koliko je bio častan Avraam, pravedan Isak, i veliki pred Bogom prorok Mojsije, koji je znamenjima i čudesima porazio Egipat! I kako je onda moguće, mislio sam, da oni iz čije sredine su proizašli ovi slavni muževi – ne veruju u Boga koji im je dao Zakon na Sinajskoj Gori, i svojim glasom ih naučio deset Zapovesti, koje su oni primili i strogo ih čuvali i ispunjavali? Zar je moguće da oni ne poštuju i ne veruju u Boga, koji je kroz svoga proroka i vođu Izrailjskog naroda Mojsija, razdelio zbog njih Crveno more, proveo ih kroz pustu i nerodnu pustinju, izbavio ih od teških ropskih radova misirskih, slao im u nerodnu pustinju manu nebesku, uveo ih u zemlju obećanu? ! Prisećao sam se i svega ostaloga iz Starog Zaveta, što sam bio pročitao, tako da na kraju pomislih u sebi i rekoh: zaista su oni pravi narod Božiji! Potom sam čitao knjige od njihovog Zakona, i došao do zaključka da su oni zaista pravi narod Božji, i da je sve tako kako sam mislio.
Setih se, međutim, na kraju, da bi ovo moje uverenje i mišljenje moglo da bude i po nagovoru lukavoga. Zato pomislih i rekoh u sebi: ja imam duhovnog oca Bogom prosvećenog, koji zna da mi kaže pravu istinu o svemu ovome, o čemu sam mudrovao i u sebi razmišljao. Zato pođem k njemu i sve mu ispričam, tražeći od njega razjašnjenje. Nasigurno sam znao, da onaj koji ispoveda sve svoje sumnje kod duhovnoga oca Vasilija, biva izobličen u svojim zabludama i poučen pravom putu, a oni koji bi nešto sakrili i utajili, već samim tim nisu sluge Hristove nego Antihristove.
Ustadoh, dakle, onoga časa i pođoh svome duhovniku, ocu Vasiliju. Našao sam ga u mestu zvanom Arkadiana. U taj dan su izvođene konjske trke, gde se beše skupio sav narod. Odavno nisam gledao to pozorište, ali se setih strašnih reči svetoga Jovana Zlatousta kojima on osuđuje taj greh. Kad sam već bio blizu konjskog trkališta, na mestu zvanom Dioptin, rodi se u meni silna želja, koja me navuče da zastanem i da posmatram trke konja. Posle toga uputih se svetom ocu Vasiliju i nađoh ga u mračnoj ćeliji na molitvi. Priđem mu i učinim uobičajeni poklon. On me tada blagoslovi, pomoli se za mene, kao što imaše običaj, i odmah poče sa velikom srdnjom da me izobličava, govoreći mi:
„Eto, dođe mi u posetu čovek, koji je po svome mudrovao o judejstvu, koji je pročitao sav Stari Zavet, a ne poznaje istinu, obmanut svojim mislima. Zato ga đavo i drugi put navede na greh, kad je dolazio ovamo. Pomislio je u sebi: Kako je iskrena i pravilna vera jevrejska! Mračnog li i slepog shvatanja!“
Potom sveti otac produži:
– Kaži ti meni, Grigorije, šta stvarno veruju Judeji? Na ovo pitanje nisam znao šta da mu odgovorim. Onda on poče da mi potanko o svemu objašnjava govoreći: Gospod je kazao u svome Evanđelju: „Onaj ko ne poštuje Sina, ne poštuje ni Oca Koji ga je poslao“. Vidiš li, da za lakomislene nema spasenja? Oni koji hoće da se približe Bogu, verom u Njega, a ne priznaju Sina Njegovog, mogu li se spasiti? – Zato je na drugom mestu kazao Gospod Hristos Judejima: „Niti mene znate, niti ste Oca kad znali“. Zar Ga oni nisu videli u svojim zbornicama i skupovima kada ih je poučavao, mnoga čuda činio i s njima razgovarao? Bio u njihovoj sredini, hodio sa njima po njihovim gradovima i selima? I pored svega toga, nisu Ga poznali, niti su Ga primili. Otkud onda oni mogu da znaju i da ispravno veruju u Oca Njegovog koga nisu videli? Zar to nije bezumlje njihovih misli? Ni jednog idola oni nisu ostavili kojem se nisu poklonili. Tako u dane Jerovoama, sina Solomonovog, koji je carovao nad Izrailjem, oni načiniše dva zlatna teleta, i u zabludi svojoj klanjahu im se i govorahu: „Evo bogova naših, koji nas izvedoše iz Egipta“. I to se produžavalo do Ozije, cara judejskoga, koji se naposletku okrenu Bogu svome. I kako oni veruju u Boga kada su Ga mnogo puta ostavljali i klanjali se idolima? Gospod Isus Hristos govorio je Jevrejima: „Ja dođoh u ime Oca moga, i vi Me ne primate, a kada drugi dođe u ime svoje, njega ćete primiti, i u grehu svome ćete izginuti i dom vaš ostaće pust“.
Vidiš li ti, Grigorije, kako ih je Bog odbacio od sebe, i razbacao ih po svima krajevima zemaljskim… Sa njima se desilo ono što i sa smokvom, na kojoj Gospod ne nađe ploda, kad je bio gladan, pa je prokle, govoreći: „Da od sada ne bude ploda na tebi nikada, i smokva se odmah osuši. Zar se to isto nije desilo i sa Judejima, kad su otpali od zakona Mojsijevog, kada je Gospod došao na zemlju i našao Jevreje da su pogazili Zakon koji su dobili na Gori Sinajskoj, time što ga nisu ispunjavali? Oni su ispunjavali samo spoljne strane Zakona, a srcem su bili daleko od Zapovesti Božijih. Zato ih je Bog i odbacio od sebe što su i oni odbacili Zakon Njegov. Za vreme Mojsija oni su čisto držali i ispunjavali Zakon Božji, no u vreme kad je Gospod Isus Hristos došao na zemlju nisu po njemu živeli i verovali, zato su i odbacili Hrista i odrekli se Njegovog Evanđelja, i svega onoga što je vodilo ka jedinom savršenom Zakonu koji je Gospod Hristos dao, i koji je zaista savršeni Zakon Ljubavi.
– Treba i to, Grigorije, da znaš da je Gospod rekao Mojsiju pred njegovu smrt: „Ti ćeš umreti u veri svojih otaca, a ovi ljudi posle tebe klanjaće se tuđim bogovima, a Mene će ostaviti i Zavet koji sam im dao neće sačuvati. I zato se Ja na njih razgnjevih, okrenuh Lice Svoje od njih, i dadoh da se raseju po svim krajevima zemlje, gde ih postižu mnoge bede, nevolje i žalosti. “ Ili, kako je kazao Gospod kroz proroka Isaiju: „Oduzeću palicu Moju od njih i razoriću zavet Moj od doma Izrailjeva i doma Judina, razvaliću razvalinom velikom, okrenuću Lice Svoje od njih, i odbaciću ih za navek, i nikad im se neću okrenuti“. Vidiš li, čedo Grigorije, da su oni odbačeni od Boga? Kako, onda, da mi ispovedamo Zakon koji je prestao da važi i koji je postao besplodan? Prouči, čedo, i opomeni se da se, posle Isusa Hrista, među Jevrejima nije pojavio ni jedan Prorok, i ni jedan Pravednik, kao što je o njima rekao prorok i car David, da su oni odbačeni i da se ne mogu ničim opravdati. Isti David i na drugom mestu kaže: „Da vaskrsne Bog i da se razveju svi neprijatelji njegovi“.
Kad je Gospod naš Isus Hristos vaskrsao u treći dan iz mrtvih, i posle četrdeset dana vazneo se na nebo i kada su sveti učenici i Apostoli Njegovi počeli da propovedaju Evanđelje po svim krajevima sveta, i razglasili po svima narodima radosnu vest o Hristovom Vaskrsenju iz mrtvih, tada se iznova razgore gnjev Božji nad Jevrejima. Dođe, naime, rimski vojvoda Tit sa silnom vojskom i udari na Judeje, te za svoja bezakonja izgiboše i u ropstvo padoše. Rimljani ih rasejaše po svima krajevima sveta, domove njihove ostaviše puste, kao što je Gospod za njih prorekao mnogo pre toga kroz proroka i cara Davida: „Neću skupiti skupštinu od njihova naroda, niti ću ih spomenuti u ustima svojima“. Oni su pre bili sinovi Carstva Božjeg, ali su sada isterani otuda i na njihovo mesto su došli neznabošci, koji su poverovali u Gospoda Isusa Hrista i Svetu Trojicu, i to je Novi Izrailj, narod hrišćanski, novozavetna Crkva Hristova, sabrana iz svih naroda, jezika i plemena i ujedinjena jednom i istom verom u Svetu Trojicu, i u Ovaploćenje Sina Božjeg, Gospoda Isusa Hrista, koji je rođen od Presvete Djeve Marije i Duha Svetoga, živeo na zemlji, stradao i treći dan vaskrsao iz mrtvih i uzneo se u slavi na nebo.
– Eto, sada vidiš, čedo Grigorije, da je tvoje mišljenje bilo po savetu lukavoga demona, koji je hteo da ti dušu okuje neverstvom judejskim. Sada odbaci to svoje grešno mišljenje, i duboko veruj u ono što je kazao Gospod Hristos i njegovi sveti Apostoli, da onaj koji ne veruje da je Gospod Isus Hristos Sin Božji, koji je došao da spase svet, taj je proklet, i da je taj isti kao i onaj koji ne veruje u Boga. Jer onaj koji ne veruje u Svetu Trojicu i u Ovaploćenje Hristovo, – prvenac je i preteča Antihrista. Gospod naš Isus Hristos, Sin Božji i Slovo Božje, koji je sišao na zemlju radi našeg Spasenja, jedini je Život i Čovekoljublje, Milost i Istina, Put i Svetlost Vaskrsenja. Oni pak koji u sve ovo ne veruju, piće iz čaše Gnjeva Božjeg, i biće prokleti i svake osude dostojni, i postići će ih večno mučenje, kako ovde, tako i u buduće vreme i vavek vekova.
Kada Starac sve to reče, ućuta. Tada mu se ja obratih i rekoh:
– Blagodarim ti, sveti oče, što si me urazumio, i što si mi pokazao i otkrio istinski put ka Nezalaznoj Svetlosti i otvorio oči moje i srce moje osnažio svojim rečima, no ako smem da te zamolim, sveti oče: pomoli se Bogu za mene, da Gospod pošalje bilo kakav znak i utvrdi me u veri, i ispravi moje maloverje, koje sam gajio u srcu svom.
Tada mi sveti otac odgovori:
– Velika je tvoja molba, čedo moje Grigorije! No ja verujem da Gospod ne želi smrti grešniku nego da se ispravi i obrati Bogu, i da želi sve ljude da spase i da ih privede poznanju Istine. On će sve učiniti što je na korist, i na spasenje tvoje duše, samo ako ti budeš sa verom od Njega molio i tražio.
Zatim me sveti otac Vasilije blagoslovi i otpusti s mirom kući mojoj.
 
Početak snoviđenja…
Te noći, dok sam spavao na svome odru, ugledah sebe na nekom plodorodnom, svetlom i hladovitom polju, ukrašenom premnogim i prekrasnim cvetovima, dok je tihi i prohladni vetar ćarlijao po njemu. Nad poljem se dizao kao neki svetli dim iz koga se širio divni miomir. Dok sam tamo stajao i divio se svemu što sam video oko sebe, i radovao u srcu svome, pristupi mi jedan sveti čovek, lepolik, u odelu belom kao sneg, koji je držao u ruci svojoj palicu. Približi mi se i upita me:
– Zašto stojiš ovde i diviš se svemu ovome što si video?
Ja mu odgovorih da ni sam ne znam od kud sam se ovde našao.
Tada mi on reče:
– To te je molitva tvoga duhovnog oca Vasilija dovela ovde, da vidiš sve ono o čemu si se molio i što si od Boga tražio.
Ja mu rekoh:
– Šta sam to izmolio od Gospoda?
A on mi odgovori:
– Kad si pomišljao i govorio kako je duboka i iskrena vera u Jevreja, pa ti je ugodnik Božji Vasilije objasnio zašto su oni odbačeni od Boga, ti si ga onda zamolio, da izmoli od Gospoda za tebe znak i otkrivenje, i da utvrdi pravu veru u tebi. I evo, Gospod Isus Hristos, po molitvi ugodnika svoga Vasilija, pozva te u duhu, da ti ispuni želju tvoju i pokaže ti znak koji si sa verom tražio. Hajde sada sa mnom i ja ću ti pokazati svaku veru svakoga naroda i kakvu silu ima svaka pojedina vera pred Bogom. Zatim me uze i pođosmo na Istok.
Tada se pojavi oblak, koji nas podiže i odnese na neizmernu visinu, i pokaza mi se u snu kao na javi: videh neku prelepu nepoznatu zemlju i zadivih se. Kad se oblak udalji od nas, nađosmo se na nekakvom čudesnom i svetlom, ali za mene nepoznatom polju. Zemlja na tom polju beše čista i providna kao led, ili staklo, i mogaše se otuda videti ceo svet. Tu je bilo bezbroj lepih i svetlolikih mladića. Slatko i milozvučno su pevali i pesmama svojim slavoslovili Svetu Trojicu, jedinoga Boga.
Posle toga odosmo na neko još strašnije mesto, koje beše zahvaćeno ognjem Božjim. I ja videh to mesto, i obuze me veliki strah. Tada mi se otkri ko su bili oni koji boravljahu tu pored strašnog ognja. Pomislih sam u sebi: kako ovo mesto ne sagori, kada ga je toliko oganj obuzeo? Potom videh mladiće krilate, svetle i divno odevene. Kada su hteli da lete u visinu, podizahu se na svojim krilima, obučeni u bele haljine kao sneg. Pitao sam se u sebi: da li su to Angeli Božji, koji neprestano hode i kade višnji žrtvenik, odnosno, mesto ognja duhovnog, prigotovljeno za službu Božju?
Posle toga se uspesmo na nekakvu veoma visoku goru, sa velikim trudom. Tada mi reče onaj svetlonosni čovek, da upravim pogled prema Istoku. Tamo videh neko drugo polje, neobuhvatno i strašno, koje se blistalo kao zlato. Kada ga ugledah, srce mi se ispuni neizrecive radosti. Ugledah potom kao kakav Grad, divan i širok, od čije lepote i čuda sam bio izvan sebe. Nekoliko sati sam stajao kao obeznanjen. Stojeći tako na vrhu te planine i diveći se svemu što sam tu video, upitah svoga vođu.
– Gospodine, kakav je ovo grad tako širok i strašan i čudesan za viđenje moje, od koga se um moj zaneo?
On mi na to odgovori:
– Ovo je Višnji Jerusalim, nerukotvoreni.
On je beskrajan, kao svod nebeski. Ustrojen je u širinu i dužinu, ne od smole niti od kamena i mermera, niti od drveta i stakla. Nije on kao vaše zemaljske truležne stvari. I sam vidiš kako je sve u njemu čisto i sjajno kao zlato. A sazdan je od dvanaest kamenova.
Ugledah ga, i čudesno izgledaše, beše takav, kakvog oči čovečje nisu videle, niti su uši čule, niti na um čovečji dođe, čak ni Anđelski um nije u stanju da ga shvati i obuhvati. Činilo mi se da je visok grad, ne manje od tri stotine lakata, pa i mnogo više. Imađaše dvanaest vrata, širokih i tvrdo zatvorenih. Sva vrata behu jednaka, i napravljena od po dvanaest kamenih blokova, čistih i sjajnih kao svetlost sunca.
 
U Gradu Višnjem
Razmišljao sam o tom čudnom, lepom ali i strašnom viđenju, i pitao se u sebi: „Da li je taj grad, tako divan i čudesan, predstavljen meni u snu ili na javi, i ko može da predstavi i da opiše sve ono što se nalazi u njemu? I od toga čudnoga i strašnoga viđenja, obuze me strah, pa zapitah svoga vođu – Anđela Gospodnjeg:
– Kakav je to grad, i ko živi u njemu, ko je car toga grada, i ko ga je stvorio?
Kad prođosmo malo dalje, onda mi onaj svetli mladić odgovori:
– Eto, to je grad Velikoga Cara, o kome je čudesno predskazao David. Gospod naš Isus Hristos hteo je, po svršetku svoga zemaljskog života, i posle svoje smrti i Vaskrsenja, a po Vaznesenju svome na Nebesa Bogu Ocu, da pripravi mesto svojim učenicima i Apostolima, i svima koji kroz propoved poveruju u Njega. Kao što je i Sam kazao u svome Evanđelju: „U domu Oca moga mnogi su stanovi. A da nije tako, kazao bih vam: idem da vam pripravim mesto“, – a to i jeste upravo ovo široko i lepo mesto života, koje je on obećao njima i svima koje je voleo, koji su imali ljubav prema Njemu. Ime pak ovoga grada je Novi Sion, Grad Hrišćanski, Grad iznad svake moći i vlasti. On nije prenastanjen. I sam vidiš ko sve živi u njemu, i da nema mnogo ljudi. A car njegov, zbog koga si ti došao ovde, kaže:
– Znaj, na osnovu svega što si ovde video, kako će svako, ko uzveruje u Sina Božjeg, živ biti; ko drži nauk Njegovih svetih Apostola i učenika, po kazivanju i učenju svetih i bogonosnih Otaca, sa verom u svetu, sabornu Crkvu Božju. Onaj pak ko u sve to ne veruje, neće naslediti život večni nego će biti predat večnom mučenju.
Malo dalje, na sredini grada, beše breg visok kao neka planina. Površina toga brega se sijala kao usijano gvožđe, i blistao je na njemu divan Krst, koji osvetljavaše veliki prostor. Na krstu golub, beo kao sneg, sijaše neopisivom svetlošću. Videvši to, udivih se. Odmah iza toga, zasija sa neizmerne visine, svetlost kao munja, i spusti se na grad jedan mladić koji ga poče pripravljati i ulepšavati, kako bi bilo sve spremno za sretanje Cara. Odmah iza njega, spusti se na grad drugi mladić, koji nošaše čudan presto i namesti ga na vrhu toga brega za doček Cara. Potom se začu gromovni glas koji je govorio: sad će u grad doći car sa silom i slavom velikom. Iza toga spustiše se četiri mladića u svetlim i veoma lepim haljinama, držeći velike sveće u rukama, koje gorahu silnim Božanstvenim Ognjem, i zapevaše svi zajedno:
– Zasija Blagodat Tvoja, Gospode, dođi i proslavi se u Svetim Tvojim, Višnji, Sine Boga Živoga!
Posle ovih spusti se još mnogo mladića na grad govoreći: sada će biti vaskrsenje iz mrtvih i Sud za sve ljude svih vremena da prime platu od pravednoga Sudije za svoja dela. Za njima se spusti sa visine stub ognjeni, iz kojeg se čuo strašan glas.
Ali taj ognjeni plamen u vidu stuba ne ostade nad gradom, nego se spusti dole na svet i rasplinu se po vazduhu na sve četiri strane sveta i obavi svu zemlju. Zatim se ču silan glas koji govoraše:
– Izli se Sila Višnjega, koja će sabrati svako stvorenje! I raznese se taj glas nad svima ljudskim kostima. I sabiraše se kost ka kosti, i zglavak k zglavku, i članak k članku. Tada se spustiše brojni mladići, koji su držali ognjeni svitak, poslat od Gospoda Satani, u kome pisaše: „Završila se tvoja vlast i gospodstvo, jer su prošle godine, koje su ti bile date da caruješ nad svetom!“ I stade mladić ispred Antihrista, cara zemaljskog i pročita mu onu poslanicu, a zatim ga sa velikom silinom i gnjevom izvuče iz carskog dvora, svezavši mu glavu na kraj zemlje. Inače bi on izbacio iz sebe svu zlobu, pogibeljnost, bes, neistinu i strašnu viku, i sav zli jed, svaku nečistotu i nepravdu, osetivši da mu se približio kraj. I on će biti bačen u večiti oganj sa svom vojskom svojom.
Viđenje opšteg Vaskrsenja
Posle ovoga videh kako se uskomešaše po vazduhu Vojske Nebeske i sile, i ču se plač stradalni, plač i jecanje mnogobrojnih ljudi, koji silno gonjahu i terahu oni na vatrenim konjima, ubijajući pred sobom sve koji su lažnim naukama varali ljude i radili za Antihrista i njegovo carstvo na zemlji. Odmah potom videh kako starešine i vojvode Vojske Nebeske, siđoše blagoliko na zemlju, i počeše se pripravljati za doček dolaska Gospodnjeg. Među njima beše jedan mladić koji se blagolikošću izdvajaše od ostalih, koji je držao u ruci zlatnu trubu. Sa njim behu dvanaest drugih mladića sa isto takvim zlatnim trubama. Kad su sišli na zemlju, prvi zatrubi njihov glavni vojvoda, i glas trube njegove odjeknu od jednoga kraja sveta do drugoga. Za njim zatrubiše drugih dvanaest mladića, i razleže se kao grom glas od njihovih truba, i sva se zemlja zatrese i ustalasa kao more. Tada se sve ljudske kosti obukoše u svoja telesa, ali ostadoše i dalje da leže u zemlji, zato što ne beše života u njima. Potom zatrubi drugi red Angela i otvoriše se grobovi svih umrlih i grobnice pokopanih od početka sveta. Zatim se spustiše bezbroj mladića, kao u moru peska, koji vaskrsavahu mrtve, time što su dušu svakoga čoveka uvodili u njegovo telo. Iza toga začu se i treći red truba od čijeg zvuka se prepade nebo i zemlja, i svi mrtvi ustadoše živi. A svi oni koji ustadoše iz mrtvih, bili su u onoj slavi i časti, koji su verom i delima zaslužili: zavisno od vrline ili grehovnog zla, behu svetli ili tamni ili mračni.
Posle toga – mora, reke, jezera, blata, šume i sve zverinje, povratiše sa strahom celosne, sve one koji su poginuli u njima ili od njih. I pojavi se bezbroj ljudskih stvorenja, koliko peska u moru, a uzrastom behu svi jednaki među sobom. Muž je stajao pored svoje žene, i svaki narod, svako koleno, i svaki rod beše se sabrao. Nisu se sećali tajne vaskrsenja, a mene obuze strah i s drhtanjem pomislih u sebi: bili su od zemlje, u zemlju su vraćeni, i opet svi ustadoše iz zemlje, celosni i živi! Veoma se začudih tome, i videh kako se lica nekih od njih svetle kao zvezde sjajne, u drugih opet svetlost beše manja, a kod nekih kao svetlost dana. Podobno onome što je kazao sveti Pavle, da se zvezda od zvezde razlikuje u slavi, u jednih su lica sijala kao mesec u tamnoj noći, a u drugih kao usijano gvožđe, što sipa varnice, a u nekih kao sunce; kod nekih su lica bila kao svetlost i bela kao sneg, dok kod drugih kao morski talasi. Kod jednih od njih lica su bila kao cvet, a u svakoga beše knjiga u rukama i natpis na čelu. U jednih je bilo napisano: Prorok Gospodnji, u drugih: Propovednik Božji, a u nekih: Apostoli Hristovi ili Mučenici Gospodnji. Jedni su se zvali: Uzdržnici Gospoda radi, drugi: Svetitelji Gospodnji, svi Pravedni i svi Prepodobni Isusa Hrista. I mnogo drugih i raznih natpisa, na kojima se jasno videla vrlina svakoga od njih. Na onima koji su ustajali iz mrtvih bilo je i ovakvih natpisa: „siromašni duhom“, „smireni srcem“, „muke pretrpeli u pustinji radi Gospoda“, „mirni i smireni radi Gospoda“, „milostivi i dobri“, „čisti srcem“, „mirotvorci koji mir grade!“, „na pravdi progonjeni“; „siromaštvo i napast pretrpeli radi Gospoda“, „pravedni sveštenici Gospodnji, koji časno služe službu Božju“; „radnik Gospodnji“, „čovekoljupci koji polažu dušu svoju za bližnje svoje“, „koji čine pravdu i uče dobro“, „sačuvali telo svoje neokaljano“, „pokajanjem Gospodu ugodili“. I još mnogo drugih različitih natpisa bilo je na čelima onih koji vaskrsoše iz mrtvih.
Na čelima su isto tako bili napisani i gresi onih koji su ustali iz mrtvih: „zloba“, „prevara“, „nečistota“, „nevaljalstvo“, i razni drugi gresi. Kod jednih je bilo napisano na čelu, a kod drugih u vazduhu nad glavama. Sve je to bilo tako vidljivo, jasno i očigledno za svakoga. Bilo je mnogo i onih koji su se ogrešili o Veru Crkve, i umirali bez pokajanja i ispovesti. Kod nekih od njih lica su bila kao zemlja s pepelom pomešana, a u drugih kao gnoj. Kod tih što im lice beše kao gnoj, gmizali su i crvi po licu. U jednih su obrazi bili crni kao u Satane, a kod drugih kao koža zmije otrovnice, kod mnogih opet kao koža od hijene, zvera. Neki su imali lice kao u slona, a lica drugih i sva koža od glave do nogu, behu pokrivena gnojem i smradom. Svi oni su se okretali jedan drugome i govorili:
– Oh, teško nama, jer eto dođe dan Suda Božjeg, za koji mi nismo nekad hteli da čujemo i znamo, a sada ustadosmo da primimo platu svaki po svojim delima! – O, teško nama nepokornima i grešnicima, jer smo opoganjeni i pomračeni, i Gospod nas je odbacio od sebe. O, teško nama! Da smo bar koliko toliko imali stida u sebi! I mnogo šta drugo su još govorili i ukorevali sami sebe, proklinjući i dan i čas svoga rođenja. Stajali su sa pognutim glavama u iščekivanju presude Pravednoga Sudije. Mnogi su stajali i govorili: „Ko je Bog? Ko je Hristos? Mi nismo znali, mi smo imali više bogova, kojima smo služili i ugađali, pa su oni dužni sada da nas spasu“, – govorili su s pouzdanjem.
 
Judeji pod Zakonom
Mnoštvo drugih ljudi stajali su i govorili:
– Ako nas bude Bog sudio po zakonu Mojsijevu, mi ćemo dobiti mnoga dobra, zbog toga što smo bili rasejani po svim zemljama, pretrpeli razne muke i napasti, i što osim jednoga Boga drugoga nismo hteli priznati. Ali ako dođe da nam sudi Sin čovečji (Hristos), onda teško nama! Mi smo Njega prezirali i hulili, rugali Mu se i činili mnoga zla. Predali smo Ga na raspeće i smrt, učenike smo Njegove ubijali, i nismo im verovali, niti smo priznavali njihovog Učitelja. Mi ni pomišljali nismo da se može desiti da On dođe da nam sudi kao Bog. U našem gradu je živeo, i osuđen bio zato što je govorio: „Ja sam Sin Božji i ravan Bogu“. Bilo bi lepo kad bismo ga sada ovde videli i nazvali Ga lažom. Jer je tvrdio da će biti naš Sudija i da je Gospod Bog rekao: „On neće suditi nikome, nego će sav Sud dati Sinu Svome, da On sudi svemu svetu“. I najedanput se proglasio za Sina Božjeg. No mi dobro znamo šta je Bog govorio Mojsiju na Gori Sinajskoj: da niko nikada nije Boga video.
Dok su tako Judeji među sobom razgovarali i očekivali dolazak Pravednog Sudije, pitali su jedan drugog: „Da li je ko video Hrista ovde, da Ga uzmu i izvedu pred Boga“. I pred samim Sudom Božjim oni behu gordi.
 
Idolopoklonstvo Judejsko
Drugi pak Izrailjci, stajali su u velikom skupu i govorili:
– Teško nama, verovali smo, ali nismo po Zakonu priznavali Boga, nego smo se klanjali lažnim bogovima i raznim idolima od zlata; zlatnom teletu i drugim neznabožačkim bogovima. Mi nismo znali otkuda nam se približila nečistota.
 
Nekršteni i kršteni jeretici i grešnici
Na nekima od vaskrslih pokazivao se natpis crvenim slovima – na muškarcima: muž ubica, a na ženama: žena ubica. Na drugima je bilo napisano: „kradljivac“ i „kradljivica“, „lopov“ i „lopovica“, „bludnica“, „bludnik“, „idoloslužitelj“ i „idoloslužiteljka“, „carinici“ i „zelenaši“, „deteubica“ ili „ubica žene“, „zavidljivac“, „gnjevljivac“.
Na nekima je bilo napisano: „surov“, „krvoločan“, „zloga srca i nemilostiv“, „srebroljubac“.
Na drugima: „jeretik“, „duhoborac“, „mahniti savelijani“, „pavlikijani“, „jakoviti“, „origenovci“, „manihejci“, „bogumili“ i svi drugi skupa, koji su se pridržavali bilo kakve bezbožne izmišljotine.
I ne samo nekršteni, nego i oni koji su sagrešili posle hrišćanskog Krštenja, i umrli bez pokajanja i ispovesti, stideli su se kad su videli svoje pravo obličje. Zato su uzdisali i plakali. Kad sam sve to video, veoma sam se svemu tome začudio.
 
Pojava Krsta
Posle toga, pojaviše se najednom Anđeli sa sjajnim Krstom, i pevahu neku božanstvenu pesmu. Krst staviše na Presto, da ga vide svi koji su ustali iz mrtvih. I narod se neobično začudi kada vide tako lep svetao Krst. Kada ga ugledaše, Jevreji ćutahu i drhtahu od straha, a na licima im se video stid, i udarali su se po obrazima svojim govoreći:
– Ovaj znak što ga vidimo u tolikoj slavi, nije za nas dobar, jer to je znak Raspetoga. To znači da će On doći da nam sudi. Kako da se s Njim sretnemo, i kuda da se sakrijemo pred Njim? Mi znamo da smo Mu mnoga zla učinili, kao i onima koji veruju u Njega.
Dok su Judeji tako govorili jedan drugome i plakali, meni reče moj vođa Anđeo:
– Vidiš li, Grigorije, kako Jevreji počeše da plaču i kako uzdrhtaše, kad ugledaše časni Krst? A ja sam stajao na uzvišenom mestu, te mi se sve otkri i pokaza. Zatim se podigoh još više u vazduh, i videh sve od kraja do kraja sveta. I sve sam čuo o čemu se dalje govorilo. A sve što sam svojim ušima čuo i što je god ko govorio, sve sam to dobro upamtio.
Posle svega toga, čuh govor, jaku huku i strašan zvuk od koga me uhvati strah. Videći to moj sveti Anđeo, reče mi: „Ne boj se, sve će ti se još jasnije otkriti!“ Tada se sveti Anđeli razdeliše pred Sudijom, koji je dolazio da sudi svima, i da svakome plati po delima njegovim. Počeše se javljati strašne i bezbrojne Sile Nebeske pred Prestolom Sudije. Kada i to videh, još se više uplaših, no sveti Anđeo Božji odmah me ohrabri i reče mi, da sam dužan sve pamtiti i sve razumeti, jer sve što se događa pred mojim očima, sve će mi biti od koristi.
Dok mi on ovo govoraše, blesnu munja, a sa visine ču se strašan glas kao gromovni, i zemlja zatrepta kao na grani list. To ne uplaši one kojima su lica bila svetla, šta više, oni počeše da se raduju i da se vesele. Tiho i ćuteći, približiše se Prestolu Sudije u sjajnoj krasoti, kojoj bi se zadivio svaki čovek. Na idolopoklonicima pak i jereticima, i svima nevernima, video se samo strah i stid, i užas pomračenih lica. Pojava Krsta im je bila opomena da će Hristos svima suditi, zato su klonuli duhom i zastideli se. A svi verni, od Avraama do Hrista, nisu se plašili, nego su se još i radovali. Jevreji su do pojave Krsta govorili, kako je veliki njihov Bog jevrejski. Ali kada svi ugledaše sjajni kao sunce Krst Gospodnji, setiše se u sebi, koje je Vere on znak, pa govorahu: „O, teško nama! Isus Hristos, koga poštuju i u Koga veruju hrišćani, taj će nas sve osuditi!“ Lica im potamneše i napuniše se stida i sramote. Oni pak koji su verovali u Njega, radovahu se i klanjahu Krstu Gospodnjem, na koji je Gospod Isus Hristos bio prikovan po Svojoj Volji i Ljubavi.
 
Anđeli i ognjena kola
Zatim se pojavi svetao oblak sa munjom, koja osvetli Božanstveni Krst i zadugo ostade na njemu. Oko Krsta je bio obavijen čudesan i prekrasan Venac. Kada ga videše Judeji i Agarjani (Muslimani), začudiše se i uzdrhtaše od straha. Neznabošci i idoloslužitelji, koji su bili mučitelji Svetih, izbezumiše se od straha i ne mogahu ni reči progovoriti. A Hrišćani verni se napuniše radosti, podigoše ruke svoje gore i slavljahu Gospoda. Zatim zasija munja i ču se huka i grom. Pojaviše se Anđeli i Arhanđeli i sve obuze strah i drhtanje. Anđeli sa blagim osmehom dođoše i ustaviše se na mestu prigotovljenom za Sudiju. A grešnici se iznenadiše, kada videše kako se svaka njihova tajna pomisao otkri i vidna postade. Jer je Gospod Hristos kazao da nema tajne koja se neće otkriti. Presto Božji nije stajao na zemlji nego u vazduhu, u visini oko četrdeset lakata. I Anđeli su hodili, ali ne po zemlji, nego po vazduhu. Neki od njih stajali su na istočnoj strani, drugi na južnoj, treći na severnoj, a četvrti na zapadnoj strani. Svi behu jedan od drugoga različiti – jedni su bili kao sneg i kao sunčana svetlost, drugi su bili podobni plamenu ili zlatu koje svetli, i podeliše se na četiri dela i svojim prisustvom ispuniše sav prostor ispod neba. A zemlja beše napunjena ljudima.
Posle ovoga pojaviše se ognjena kola. Unaokolo su se kretali šestokrili Serafimi i mnogooki Heruvimi, koji pevahu: „Svet, Svet, Svet je Gospod Savaot, puni su nebo i zemlja slave Njegove!“ Zatim zapevaše Anđeli: „Blagosloven koji ide u ime Gospodnje!“ i od njihovih slavoslovlja, sjediniše se i sastaše nebo i zemlja. Oni koji dolažahu ognjenim kolima, opkoliše Presto Božji. Jevreji i Agarjani slušahu kako Anđeli slave zajedno sa Bogom Ocem i Gospoda našega Isusa Hrista, pa počeše plakati i jadikovati govoreći: „O, teško nama! Mi Njega (Hrista) ne očekivasmo, ali On dođe!“
 
Na oblaku Gospod…
Posle svega ovoga začu se strašan trubni zvuk, koji oglasi približavanje Sudije. Onda se ču druga truba i pokaza se carska zastava i vlast. Na kraju se pojavi oblak beo kao sneg, i po sredini oblaka Gospod naš Isus Hristos, a oko Njega bezbrojne bestelesne sluge Njegove, koje se ne smedoše približiti oblaku. U tom momentu zasija Gospod naš Isus Hristos jače od sunca, i sav se svet zasija Njime. To je tako bilo da se umom ne može shvatiti, niti se jezikom iskazati sva lepota Božja, koja je bila pripremljena da sudi celom svetu. Nikakvo sunce ne bi bilo u stanju da osvetli tako duboke tmine, kako ih osvetli Svesvetli Gospod Isus Hristos. Svi pogledu behu uprti u Njega, čak i pogledi onih koji Ga probodoše. Anđeli zapevaše: „Blagosloven koji dolazi u ime Gospodnje! Bog Gospod dođe da sudi živima i mrtvima!“
Oni koji sve ovo čuše i videše, padoše ničice i pokloniše Mu se. Posle toga Gospod siđe dole sa oblaka i sede na Presto Slave Svoje. Nebo i zemlja zatreptaše kao gora od silnoga vetra. Oni koji ne primiše ili odbaciše nauku Hristovu, uvideše šta ih očekuje, pa gorko zaplakaše i zaridaše. Sveti pak i Pravedni, videći Gospoda svoga u Neopisivoj Slavi, ne mogoše se više uzdržati i zakliktaše:
– Ti si Hristos, Sin Boga Živoga, Koga su raspeli Judeji! Ti si Reč Božja sa visine, koju Otac rodi pre stvorenja sveta. Ti si dvojan voljom i snagom, jedan Gospod Isus Hristos, koji se ovaplotio od Prečiste Djeve Marije, i došao da čini čuda i znamenja. Ti si Bog naš sa Ocem i Duhom Svetim i osim Tebe nema drugog Boga!
Ove reči slušahu Ana, Kajafa, bezumni Arije, prokleti Muhamed i svi Judeji koji ne primiše Hrista i Hrišćanstvo, i zadrhtaše i postideše se.
Posle ovoga Gospod stade na nebo, a ono se izmače od pogleda Njegovog, stade na zemlju a ona se poče udaljavati od Njega, jer beše uprljana delima čovečjim. Na posletku se ona i sasvim sakri, tako da se sve što je na njoj bilo rasplinu po vazduhu. Gospod stade na visinu nebesku, i nebo postade novo i bolje, a na mesto svetlosti sunca, meseca i zvezda, pokaza se nova Svetlost, koja nikad ne zalazi (Hristos). Zatim Gospod naš Isus Hristos siđe u dubinu bezmernu, i zemlja se pokaza mala, ne kao što pre beše, nego se svetljaše, a posle toga na zemlji se sve promeni. Gospod stade na more i u taj čas voda usahnu i pretvori se u vatru, od koje se podiže plamen do neba. I sve beše obuzeto neopisivim strahom od toga ognja. On gutaše sve nevernike, grešnike i idoloslužitelje.
– A ognjeni Anđeli metnuše na njih ruke svoje, ali ne baciše sve grešnike u ognjeno more nego neke ostaviše. A ja se ispunjen strahom, obratih svome Anđelu vođi za utehu, i on me uteši i pokaza mi zašto se nisu mogli da spasu oni Judeji koji nisu verovali u promisao Božji, iako se nisu klanjali idolima; držeći se slova zakona, nisu priznali Hrista. Ovde se sada ispunjava reč Božja, napisana u Evanđelju: „Tu će biti plač i škrgut zuba“ grešnika pobacanih u ognjeno more. Veliki je bio plač i jecanje, izazvan stradanjima i mukama grešnika, zbog nevaljalih dela njihovih. Ostali koji nisu grešili, ili koji su se očistili pokajanjem od grehova – radovali su se i veselili, što su sačuvali veru i zakon Božji u sebi. Potom pogleda Gospod na istok, Anđeli zatrubiše, i od onih Anđela koji su bili na istočnoj strani, mnogi se raziđoše po svoj zemlji, srećući bezbrojna svetla i radosna lica, s kojima se u radosti celivahu. Tako obiđoše i munjom očistiše svu zemlju. Onda Gospod pogleda na sever i jug, a Anđeli Božji postaviše one koje su doveli Sudije, sa leve strane. Bilo ih je tako mnogo, kao peska zemaljskoga. Oni koji stajahu na desnoj strani, sijahu nezlobivom svetlošću, a oni na levoj strani, behu crni i mračni kao noć.
 
Nagrada pravednika i kazna grešnika
Tada se Gospod okrete onima što su stajali sa desne strane i reče:
– Hodite blagosloveni Oca Mojega i primite Carstvo koje vam je pripravljeno od stvorenja sveta. Jer Me nahraniste kad sam bio gladan, i ugasiste Moju žeđ, odenuste Me kad sam bio nag, poslužiste Me kad sam bio bolestan, u žalosti i nevolji vi Me tešiste!
Na to Mu Pravednici odgovoriše:
-Vladiko i Gospode, nikada Te nismo videli gladna da Te ponudimo, nikada Te nismo videli žedna da Te napojimo, nikada Te nismo odenuli i u žalosti i u bolesti nismo Ti poslužili!
A Gospod im na to odgovori:
– Vi ste davali onima koji su siromašni, kada ste njima to činili, Meni ste činili!
Zatim se Gospod okrete onima sa leve strane i reče im:
– Idite od Mene, prokleti, u oganj večni, pripravljen đavolu i slugama njegovim. Jer gladan bejah i ne nahraniste me, žedan bejah i ne dadoste Mi da pijem, stranac bejah i, ne primiste Me u kuću, a bolestan bejah i u tamnici, vi Me ne obiđoste. Idite od Mene nevaljalci koji ste sav život proveli u grehu i zlobi. Ja vas sada ne poznajem! Oni Mu kroz plač odgovoriše: „Gospode, kada smo Te videli gladna i žedna, ili golog ili bolesnog, a ne poslužismo Ti? “
Sudija im odgovori:
– Zaista vam kažem, kad nekome od ovih malih i siromašnih ne učiniste, ne učiniste ni Meni. Idite od Mene, prokleti, koji se Mene odrekoste pred ljudima i služiste đavolu. Sada se i Ja vas odričem!
Kad oni čuše takav strašan odgovor, počeše odmah gorko plakati i moliti za oproštaj, no Gospod im ne oprosti. U taj čas pohvataše ih Anđeli i baciše u ognjeno more. U velikim i strašnim i neiskazanim mukama, vikali su oni: „Teško nama!“ No na njihovo uzdisanje, vrisku i jauk, niko nije obraćao pažnju, niti je hteo da im se smiluje. Odmah utonuše u dubinu mora, gde se za svagda izgubiše.
Gospod opet stade na zemlju, zasađenu prekrasnim voćkama i mnoštvom drugog divnog i prekrasnog drveća, koga se čovek ne može nagledati. Ja upitah svoga Anđela vodiča:
– Kako će biti Carstvo Božje i da li može biti nešto lepše od ovoga?
Na ovo pitanje Anđel mi odgovori:
– Ne znaš šta govoriš! Eto, to je Zemlja Mira o kojoj Gospod govori u svome Evanđelju – „blaženi su krotki jer će naslediti zemlju“. A Nebesko Carstvo, koje nije moguće opisati i iskazati, mnogo je lepše!
Gospod ponovo pogleda na zemlju, a ona se u taj čas zastre svakojakim zelenilom i krasotom, kojoj sam se u čudu divio. Potom po svoj zemlji potekoše dve velike reke. Jedna beše napunjena čistim i slatkim medom, a druga mlekom, i mleko se ne pomeša sa medom. Reke su tekle na sve strane i napajale korenje od drveća. Posle toga videh kako proleću ptice, nebeske, lepe i svakojake vrste, koje je nemoguće opisati. Napuniše sav vrt i počeše da pevaju čudesnim glasovima, da ih se nikada naslušati ne bi mogao. I nije moguće iskazati lepotu njihovih pesama, koje su se do neba uzdizale.
Posle toga stade Gospod na visinu nebesku, odakle silažahu Anđeli i mnoštvo Sila Nebeskih, koje nošahu sa sobom veliki Grad, Novi Jerusalim, kome je Tvorac Sam Bog, u Svetoj Trojici proslavljeni. I smestiše Grad na Istok, po sredini beše Raj Edemski, a unaokolo sveti Anđeli Božji. Vrata na tom Gradu svetljahu se kao sunce. Zatim Anđeli zatrubiše i sva stvorenja Božja, nebeska i zemaljska, počeše slaviti Boga. Sve to gledahu i slušahu i oni sa leve strane, i među njima ču se glas:
– O mi, nepokajani bezakonici, zloga i tvrdoga srca, lenjivi i neverni, nedostojni i prokleti, kakvoga se blaga i lepote mi lišismo i izgubismo ga: kakvo zlo nas postiže za naša prljava i zla dela!
Tada Gospod Isus Hristos ustade sa Prestola Svoga, i reče onima koji su Mu stajali s desne strane tihim glasom.
– Dođite blagosloveni Oca Mojega i ljubljeni Moji, uđite u radost obećanu vam od Gospoda Boga vašeg!
To čuše i oni sa leve strane i počeše odmah da proklinju sebe, jer ničega strašnijeg i težeg od toga za njih nema.
 
Nagrađivanje pravednika i uvođenje u Grad
Prva pođe Hristu, od onih sa desne strane, Presveta Bogorodica, čije je lice sijalo kao sunce u svoj sili svojoj. Dođe blizu Gospoda i pokloni Mu se. A
Gospod je susrete, prikloni svoju Prečistu Glavu i reče joj:
– Uđi, sveta Moja Majko, u radost Sina svoga, jer je sve ovo dostojanje tvoje!
A ona se smireno pokloni Gospodu i izljubi Prečiste Ruke Njegove. Dok je ona veselo i sa radošću ulazila u sveti Grad, zapevaše svi Anđeli i Pravednici.
Posle Presvete Bogorodice pođe sveti Jovan Krstitelj i dvanaest svetih Apostola. Izdvojiše se njih dvanaestorica, obučeni u carske haljine, i pođoše prema vratima dotičnog Grada. A Gospod Isus Hristos poljubi ih u lice sa radošću i reče:
– Uđite u radost Gospoda svoga!
Oni Mu se pokloniše i uđoše u sveti Grad.
Anđeli, pak, i za njih proslaviše Boga.
Za Apostolima pođoše sedamdeset učenika Hristovih, i dođoše po zapovesti Sudije na gradska vrata. Behu obučeni u kao munje sjajne haljine, i pokloniše se Gospodu. On im reče da uđu u Grad. Sve to videše oni sa leve strane i gorko plakahu i čupahu kosu sa glave, sećajući se svojih grehova zbog kojih su izgubili zauvek takvo blago.
Jevreji koji ne primiše Hrista i ne primiše Krštenje, počeše iznenada i iz sveg glasa da proklinju pravednoga Mojsija, govoreći:
– Gde je on sada? Ne vidimo ga ovde među nama. Mi ne poznajemo Onoga kome je trebalo da budemo pokorni, nego smo Ga se odrekli.
I tako tražeći Mojsija, ne mogoše ga naći, jer i on beše na istom mestu sa Avraamom, Isakom, Jakovom i sa ostalim Prorocima, sa desne strane Pravednog Sudije.
Po zapovesti Pravednoga Sudije, odeli se mnoštvo ljudi s desne strane, kojima lica behu svetla kao sunce, i koji behu obučeni u crvene haljine. To su bili Sveti Mučenici i Mučenice za Hrista. Dođoše kod Gospoda i pokloniše Mu se, On ih primi i pokaza da uđu u sveti Grad, što oni sa radošću učiniše. Posle njih dođoše drugi ljudi, svetloliki i sa sjajnim kao oganj haljinama. To su bili ispovednici prave Vere, i oni uđoše u radost Gospodara svoga. Za ispovednicima prave vere dođoše bliže Gradu Blagovesnici. Lica su im bila kao sneg blistava, a haljine im se sijahu kao blistajuće zlato. I oni uđoše u radost Gospodara svoga. Za blagovesnicima pođe manja grupa Svetitelja, čija su lica bila svetla i blaga; obučeni behu u bele kao sneg haljine. Na plećima su im bili omofori: to su bile vladike i Svetitelji, kojima je Gospod zapovedio da uđu u Slavu Njegovu, a Anđeli proslaviše Boga Svedržitelja. Za ovim Svetiteljima dođoše uzdržnici, čija lica behu kao beli ljiljan. Oni se približiše Gradu i pokloniše Gospodu. To su bili isposnici, monasi, koji se potrudiše Hrista radi. Gospod pogleda na desnu stranu i otuda mu dođe mnoštvo monaha, koji se očistiše istinskim pokajanjem. Gospod i njima pokaza da uđu u Sveti Grad, podiže ruke preko njih, a oni proslaviše u Trojici Jednoga Boga. Za monasima i isposnicima, priđoše Gradu i monahinje, koje se Hrista radi odrekoše zemaljske radosti i pođoše za Hristom. Gospod koji im zapovedi da uđu, te i one uđoše sa radošću u Grad.
Videh i one koji stajahu na levoj strani, kako urlaju od bola i očajanja i proklinjahu sebe i one koji su ih na greh navodili. Videvši Slavu Gospodnju i Sveti Grad i one koji ulaze u njega, udarahu se u glavu i lice, čupajući svoju kosu.
Zatim se opet Gospod okrenu na desnu stranu i otud mu dođoše Pravednici sa licem sjajnim kao mesec u punoj svetlosti svojoj, i oni uđoše u radost Gospoda svoga. Posle Pravednika pozva Gospod Avrama, Isaka, Jakova i dvanaest starozavetnih Patrijaraha, odevenih u bele haljine. Gospod i njima pokaza da uđu u Sveti Grad. Oni uđoše i zapevaše pesmu Bogu. Za njima dođe mnogo naroda – svi behu smerni jedan pred drugim i sijahu se kao sunce. Gospod ih pohvali za njihovu čistotu duše, jer sačuvaše sebe, ne oskvrnivši se od rođenja svoga. Kada ulažahu u Grad, svi sveti Anđeli proslaviše Boga. Za njima dođoše svi Proroci, osim Mojsija i Arona. Proroci blistahu kao zvezde nebeske i veselo uđoše u Grad. Za prorocima dođe mnogo ljudi koji behu milostivi i smerni, lica im bela a glave pomazane jelejem. I oni se pokloniše Gospodu, a On zapovedi da uđu u Grad.
Zatim dođe Mojsije i Aron. Lice Mojsijevo beše proslavljeno Slavom Božjom i haljine njegove blistahu kao munja. Sa njim bejahu Aron, Eleazar i drugih dvanaest Proroka, koji su prvi proricali o Hristu. Među njima su bile sve pravedne sudije Izrailjske do proroka Samuila, za njima car David i svi carevi izrailjski, koji ne behu idolopoklonici. I behu tu svih dvanaest plemena izrailjskih, koji su živeli po zakonu Mojsijevom i nisu se klanjali neznabožačkim bogovima. I Gospod ih sve uvede u Grad.
Tada pozva Gospod Adama, Avelja, Sita, Enoha, Noja, Melhisedeka, i sve izbranike svete, muškog i ženskog roda, svi oni uđoše u radost Gospoda svoga, jer je On zapovedio svome predstavniku da im da dostojna i odgovarajuća mesta.
I oni ugodiše Bogu, mada ne znađahu Zakon, ali se i ne klanjahu idolima, nego poštovahu Istinitoga Boga. Gospod i njima zapovedi da uđu u Sveti Grad. Zatim dođe manji broj ljudi sa svetlim licem i slobodno uđoše u Grad. To su bili, Hrista radi ubogi i jurodivi (ludi) koji bejahu ismevani od ljudi i pretrpeše mnoga zla i uvrede, zbog toga uđoše u Radost Gospodnju. Posle toga Gospod zapovedi jednoj većoj grupi ljudi, koji stajahu na desnoj strani, da priđu bliže. Tada dođe mnoštvo naroda, koji izgledahu vrlo lepo u licu, sa sjajnim haljinama. To behu oni smerni duhom, ili siromašni duhom i oni uđoše u sveti Grad. Zatim se pojavi skupina naroda, pokrivena svetlim oblakom. Gospod im se okrete i progovori im tihim i blagim glasom:
– Uđite, uđite ljubimci moji, u radost Gospoda svoga, uživajte plodove trudova svojih!
A to bejahu pokajnici, koji se pokajanjem i suzama očistiše. Za njima dođe mnoštvo ljudi, koji behu tihi i mirni. Odelo njihovo bejaše svetlo kao dan; i njima Gospod pokaza da uđu u sveti Grad, kao smirenim i poniznim. Posle njih dođe druga skupina ljudi. Lica im bejahu kao med čista, a haljine sjajne kao svetlost. To bejahu pravedne sudije Novoga Zaveta, koji ne primahu mito, nego sudiše po pravdi svakome. Gospod i njima zapovedi da uđu u Grad. Gospod opet pogleda na desnu stranu i pristupiše mu ljudi, koji su bili obučeni u crvene kao krv haljine, sa vencima na glavama, a obrazi im bejahu namirisani miomirom. Gospod im zapovedi da uđu u Grad. To bejahu milostivi… Gledam njih i neiskazanu Slavu u Svetome gradu. I videh lepe dvorove i mnogo stanova koje je trebalo napuniti. Bejaše mnogo onih koji su ulazili u Grad, a meni rekoše:
– Nije ni četvrti deo toga Grada napunjen.
Za milostivima dođe pred Gospoda jedna mala skupina ljudi, koje pozva Gospod da uđu u Grad.
Na svima behu haljine bele, čiste kao kristal, a lica njihova – svetla. To behu mirotvorci. Zatim Gospod dozva veliki zbor ljudi, u još lepšoj slavi i časti, sa veselim licem. To bejahu prognani pravde radi, ogovarani i tučeni bez krivice! Za sve ono što su pretrpeli za ime Hristovo, naslediše radost Gospoda svoga i uđoše u Grad. Odmah za njima dođe drugi veliki zbor. Lica im behu belja od snega, a haljine svetle kao munja, u rukama držahu zlatne sveće. Njih Gospod pozva i reče:
– Uđite u radost Gospoda svoga! I oni sa velikom radošću uđoše. A to su bili devstvenici, koji su sačuvali svoje devičanstvo neokaljano Gospoda radi.
Opet pogleda Gospod na desnu stranu i dozva jednu vrlo malu skupinu žena, koje su u licu bile lepe i rumene, odeća im beše bela kao sneg, a glave okićene vencima. One dođoše i pokloniše se Gospodu. On im zapovedi da uđu u Grad, a sveti Božji Anđeli proslaviše Gospoda. To su bile žene koje su časno i neporočno pošle za svoga muža i ne okaljaše bračnu postelju svoju; i uz to su bile vrlo milostive i pomagale drugima, išle su redovno u crkvu na molitvu i zato su se udostojile da uđu u sveti Grad i radost Gospodara svoga.
Kada sam sve to video, upitah Svetog koji me je vodio:
– Gospodine, objasni mi tajnu toga večnoga života! Može li žena imati svoga muža, ili, hoće li muž imati ženu svoju, koji su neokaljani i u strahu Božjem proveli život svoj na zemlji? Na to mi on odgovori:
– Ovde više nema telesnih želja, nego su oni došli u večni život, i žive kao Anđeli Božji na Nebu. Ponovo upitah svoga vodiča o svemu drugom što sam video, i sve mi pokaza, po redu i po imenu o pravednicima i o grešnicima, i gde će ko dobiti mesto, i kakav će ko dar dobiti od Boga, ako spada među one koji ljubljahu Gospoda svoga.
 
Izlivanje gnjeva Gospodnjeg
Zatim videh kako se Sveti Krst podiže sa mesta na kome je stajao, i ode bliže Svetome Gradu i stade kod vrata gde stajaše Gospod, Koji pozivaše svoje Svete i uvođaše ih u Grad. Po svoj zemlji stajalo je mnogo grešnika, bilo ih je kao peska u moru, od vremena Adamova do Prvoga dolaska Hristova, od svakog plemena i jezika. I svi oni koji umreše nepokajani u gresima svojima, moljahu Boga za oproštaj. Stajahu sa strahom, ne očekujući ni od koga pomilovanje. Tu su bili nazovi hrišćani, oni koji su se samo zvali hrišćanima, ali nisu ispunjavali ni jednu hrišćansku zapovest, niti su tvorili ono što je Gospod Hristos kroz svoju Svetu Crkvu naredio i ostavio. Gospod se okrete prema njima i vide znakove i natpise od svakog greha i zla koje su učinili. Zatim videh kako Gospod sa palicom u ruci, razdeli grešnike jedne od drugih, sve po jeziku i po narodnosti, odvoji i veru od vere, i svaku grešnu jeres. I svako od njih stajaše na svome mestu. Na jednoj strani stajahu grešni Jevreji, koji nisu ispunjavali zakon Mojsijev, nego se još klanjahu idolima. Na drugoj strani stajahu oni koji nisu verovali u Isusa Hrista i u Njegov dolazak na zemlju, kroz rođenje od Presvete Djeve i Duha Svetog, i koji su Ga raspeli i ubili, čineći mnoga zla Apostolima i potonjim hrišćanima.
Posle toga Gospod pogleda sa velikim gnevom na zapad, i dođoše sa munjevitom brzinom ognjeni Anđeli, spremni da pobacaju sve grešnike u jezero ognjeno i sumporno. I na znak Sudije poče hitro bacanje grešnika u ognjeno more. Oni pak urlahu od straha i bola, sve dok ih bezdan ne proguta.
Tada pođoše ognjeni Anđeli na onu stranu gde su se nalazili hrišćani, koji se za vreme gonjenja odrekoše Hrista Boga našeg, te i njih pobacaše u ognjeno more. A oni gromko vikahu i javljahu se Bogu sa molbom, ali pomilovanje ne dobiše.
Zatim odeli Gospod jednu grupu ljudi koji su imali isti udeo: pripadali su razbojničkim bandama i ubicama, obučeni behu u krv, čuveni po svojim nevaljalstvima, tela im behu trnovim ranama izranavljena. Iz obraza im je tekao gnoj, a noge im behu iskrivljene. I Gospod se razgnjevi na njih, naredivši vatrenim Anđelima da ih pobacaju u ognjeno more. Plakali su i vikali, ali pomoći ni od kuda.
Potom pristupi jedna grupa ljudi, koji stajahu zasebno pored Gospoda. Lica im behu veoma tamna i zlovoljna a haljine sve poderane, a na nogama kozja koža. Gospod zapovedi Anđelima da im svima vežu noge i ruke, i tako svezane da ih pobacaju u oganj neugasivi. To su bili lopovi i razbojnici. Kad ih Anđeli u oganj baciše, iz plamena se ču strašan urlik i grom, koji se razleže do neba, kao da je želeo da sve istrebi. A pobacani grešnici gorahu kao suve trske.
Zatim Gospod prizva još jednu grupu ljudi sa leve strane. Oni siđoše i stadoše pred Sudiju. Iz njihovih usta vrveli su crvi i kuljao smradan dah, haljine im crne kao dimom opaljene, a lica njihova kao ugalj. I na njih se razgnjevi Gospod, zato što su bili laže i krivokletnici, i mnogim nevaljalstvima nanosili su štetu i drugima, zaboravivši na Boga. Zato ih Gospod predade u ruke strogih ognjenih Anđela, koji ih pohvataše i baciše u večne muke. U tim strašnim mukama molili su za pomoć, ali pomilovanja nije bilo ni od koga.
Posle krivokletnika Gospod odeli još jednu grupu, od onih sa leve strane, koji su bili tamom pokriveni, a u licu su bili strašni i izgledali kao risovi, zubima su škrgutali, a jezici su im visili kao u besnih pasa. Iz očiju su im sevale varnice. To su bili gnevljivci, klevetnici, zlopamtljivi, zavidnici, podsmevači i rugači. I njih Gospod osudi na strašne muke u jezeru koje gori ognjem i sumporom, tamo gde crv ne umire i oganj se ne gasi. Oni su gorko plakali, i umesto suza iz njihovih očiju tekla je krv, no ipak ne biše pošteđeni.
Zatim bi odvojena jedna velika masa ljudi, kojima lica behu nagorela i crna, a haljine odvratne, kao potoci od krvi i znoja. Oni stadoše pred Gospoda izobličeni i bez opravdanja. A zato behu takvi, što se u zemaljskom životu nisu kajali ni ispovedali svoje mnogobrojne grehe, niti su milostinjom očistili duše svoje, da bi njome zadobili od Sudije milost i oproštaj. Nisu praštali uvrede onima koji su ih vređali, i zato se sada njima ne oprašta. I ja čuh od Anđela šta je trebalo činiti: praštati bližnjima svojim, da bi i njima Bog oprostio. U vreme milosti strogi Sudija im se pokaza milostiv i blag, i tada su smeli da mole za oproštaj. Da su i oni drugome opraštali, Gospod ne samo da bi im oprostio, nego i Carstvo Nebesko bi im darovao. Ali oni se time nisu koristili dok je bilo vreme milosti na zemlji, gde su mogli još da isprave svoja dela, da ostave zlo i da čine dobro. Radili su po svojoj zlobi i pakosti, i rugali se Božjem trpljenju. Kada bi ljudi vodili jedino brigu o spasenju svoje duše, tada im vrag ne bi mogao naškoditi, niti bi bio u stanju da ih pogubi. Ljudi sami sebe upropašćuju. Ko ne čini drugome štete, ne može mu ni sam satana naškoditi. Zbog toga smo mi dužni sebe ispravljati, ne druge osuđivati. Među ovima bilo je i takvih koji su se predavali pijanstvu i žderanju, i na njih se razgnjevi Gospod, a Anđeli ih pohvataše i baciše u ognjeno jezero.
Posle toga odeli Gospod drugu grupu ljudi sa leve strane, čije haljine bejahu ispunjene grozotom i crvima, iz očiju im tecijaše krvava pena, obrazi im bili, iz srca ispadahu crvi, a na nogama im visile pijavice, koje su im pile krv.
Iz nozdrva im izlažaše smrad kao od mrtve telesine. Pogleda Gospod na njih, veoma se rasrdi i reče im:
– O rode preljubotvorni, hodili ste po željama srca svoga, da bi vam kraj bio večna muka.
Kad oni to čuše, počeše svi iz glasa kukati i vapiti:
– Pomiluj nas Bože, i poštedi svoja stvorenja! Sagrešili smo, ali od Tebe nismo odstupili, nismo se klanjali tuđemu Bogu.
Zatim zatrubi Anđeo tri puta i Gospod zapovedi i reče:
– Idite od Mene prokleti da vas više ne vidim. Da pre svoje telesne smrti prineste vaše suze i vaše pokajanje, to bi se još i moglo očistiti od grehova vaših – u mukama i sam se satana kaje. Nego idite od Mene prokleti u oganj večni.
I u taj čas ognjeni Anđeli ih pohvataše i strmoglaviše u jezero.
Odmah zatim za ovima odvoji Gospod još jednu grupu ljudi s leve strane, koji behaju na izgled vrlo lepi, a bili su po činu kaluđeri. Kad ih videh, veoma se začudih i u sumnji pomislih: „Kakvi su to bili kaluđeri Hrista radi? “ Oni su bili na levoj strani zato što nisu ispunili ono što su se zavetovali Gospodu. Lica im bejahu crna, u rukama držahu svetilnike ali bez ulja, sa žišcima skoro ugašenim. Na svima njima videla se lenjost i nebriga o duši. U licu su izgledali kao sove. Nad njima se videla zamišljenost i podmuklost kao u zmije. Behu opasani nepokornošću kao teškim gvožđem. Gospod pogleda na njih i veoma se rasrdi, zato što se prepuštahu svojim strastima i telesnim željama, i što obećanje ne ispuniše nego su u pomislima svojim bili sluge nečistote. Oni pak iz sveg srca moljahu i vikahu:
– Pomiluj nas Gospode, jer smo mi Tebe jedinoga poznavali, i Tvome svetom Imenu danonoćno služili, i Tvojim Imenom besove proterivali. Na to im Gospod trubnim glasom odgovori:
– Vi niste hteli ranije da poslušate Moj glas, zato i Ja vas sada ne slušam.
I odmah biše gurnuti u oganj od Anđela u večne muke. A meni pokaza moj Anđeo zašto su ovi pri svršetku ovoga veka pali u pogibao: malo je bilo među njima onih koji su voleli monaški podvig i smirenje, i sve ostale vrline na koje su se bili zavetovali Bogu.
Posle ovih, odvoji Gospod sa leve strane i one koji bejahu duhovno slepi i koji ne poživeše po volji Božjoj. Na njima nije bilo nikakvog zla, bili su skoro kao pravednici. I pogleda Gospod na njih, i ne razgnevi se, nego se razgnjevi na roditelje njihove, zato što ih ne prosvetiše svetim hrišćanskim Krštenjem. I reče Gospod da se ovima poda poslednje mesto na zapadu, i da naslede neki mali deo večnoga života, bez gledanja Lica Božjeg. A oni zavikaše:
– Vladiko i Gospode, blagosloven si Ti i blag, i milostiva srca. Ti si Gospodar od života i smrti, uzeo si nas prevremeno iz zemaljskoga života, po nekakvim čudesnim tajnama Svojim. No za jedno te molimo, opomeni nas se, Gospode!
I Gospod im darova malo svoga dara i dobitka.
To bejahu deca hrišćanskih roditelja koja ne poneše svetoga Krštenja. A sva bejahu jednakoga rasta.
 
Sud nad jeresonačelnicima i njihovom zabludelom pastvom
Posle toga Gospod odeli od onih koji su stajali na levoj strani, jednu grupu ljudi koji pripadahu Arijevoj jeresi. Članovi toga zborišta imađahu lik satane, lica im bejahu kao zmija otrovnica, a iz usta im ispadahu živi crvi. Na njih se Gospod najviše razgnjevi, i potraži Arija od koga je potekla ova nečista jeres. Arije se brzo nađe pred Gospodom i Gospod mu reče:
– Zar Ja nisam bio Bog Istiniti Jednosuštan sa Ocem i savršen čovek? Kako se ti, onda usudi da moje Božanstvo sravniš sa životinjom! Tako si prevario ceo ovaj narod, i doveo ga do večne muke i propasti. To reče Gospod i okrenu Svoje Prečisto Lice od njih. I pohvataše ih ognjeni Anđeli, metnuše na njih teške gvozdene lance, i pobacaše ih, u ognjeno jezero gde se nalazi đavo sa svim demonima, i Juda, izdajnik Hristov.
Odmah za ovim pozva Gospod drugu grupu jeretika koji su pripadali saboru Makedonijeve jeresi. Lica su im bila po izgledu puna zla, iz usta im je izlazio silan smrad, tako da su sav vazduh okužili, a oči im behu pune mraka. Pogleda Gospod na njih i potraži onoga od koga je proizašla ova sablazan i nečista jeres. Makedonije se brzo nađe pred Gospodom, i Gospod mu reče:
– Duh Sveti, koga si ti ružio, omalovažavao i ponižavao, doći će sada i osudiće te, zato što je On Istiniti Bog i Gospod. Zatim zapevaše sve Nebeske Sile strašne pesme, i prizivahu Svetoga Duha rečima: „Care Nebesni, Utešitelju Duše Istine, koji si svuda i sve ispunjavaš, riznico dobara i životodavče, dođi i javi se, da bude porugan onaj koji je Tebe ružio! Po svršetku ove pesme, sa visine zasija čudna i velika svetlost, zaplamteše vatrene zvezde, a zatim blesnu silna munja. Potom se pokaza Presto načinjen kao od mudrosti, i na njemu videh Gospoda Duha Svetoga Utešitelja u vidu beloga goluba. I dođe Sveti Duh i stade na Jedinorodnog Sina Božjeg, ravnočastan Bogu Ocu. Na taj način bi osramoćen skverni Makedonije. Zatim se pojaviše ognjeni Anđeli, te sa njima uradiše isto što i sa Arijem i njegovim skupom. A Sveti Životvorni Duh vrati se sa Slavom onamo otkuda je i došao.
Opet pogleda Gospod na levu stranu, i približi mu se velika grupa ljudi i stadoše pred Gospoda. Lica su im bila mrska i tamna. A Gospod se rasrdi na njih vrlo i pozva Nestorija, od koga je potekla ova jeres. Kad Nestorije stade pred Gospoda, Gospod mu reče:
– Gde su u meni dva Lica, kako si ti to o Meni govorio i sa tim ovoliko naroda uveo u propast? Zar Ja nisam jedini Sveti, jedini Gospod Isus Hristos, sa dvema prirodama (božanska i čovečanska), a u jednom Licu. Meni pripada poklonjenje svih stvorenja neba i zemlje.
A služitelji Nestorijeve jeresi i nauke, poznadoše Gospoda i priznadoše svoju zabludu, ali ne smeše ništa progovoriti.
Zatim se pojavi Prečista naša Vladičica Bogorodica i Večnodjeva Marija, koja tiho priđe Sinu svome i Bogu, ozarena neiskazanom Slavom, i ukrašena neviđenom Svetlošću. Anđeli joj služahu, a pri njenom dolasku zapevaše joj pesmu: „Raduj se Ti koja si se udostojila da budeš Mati Hrista Boga!“
U tom momentu zločastivi Nestorije pade i sruši se, a Gospod okrete Lice Svoje od njega. Zatim ga uhvatiše ognjeni Anđeli, svezaše mu i noge i ruke i baciše ga onamo gde su bili bačeni Arije i Makedonije. A Prečista i Presveta carica Bogorodica vrati se opet sa slavom tamo otkuda je i došla uz slavljenje svetih Anđela Božijih.
Sada prizva Gospod drugu grupu jeretika i na njih se veoma rasrdi, pozivajući onoga koji ih je prevario. U taj čas pokazaše se dva čoveka, vrlo crna, kao i sam satana, i Gospod im se srdito obrati:
– A ko vas je naučio da govorite da je u Meni ostala jedna priroda posle telesnog rođenja i dolaska na zemlju? Zar Ja nisam jedan Bog sa dvema prirodama, božanskom i čovečanskom, kao što su vas učili i utvrdili Sveti Oci i Učitelji Crkve, nadahnuti mojim Duhom? I kako ste vi smeli da izvratite moju nauku, koju sam predao Crkvi Svojoj i zapovedio svojim izabranim učenicima da je propovedaju i drugima je predaju? ! Posle toga pozva Gospod Anđele da i sa njim učine ono što učiniše sa ostalim jereticima.
Molim vas, braćo i oci, kad ovo pročitate, niko da ne smatra za neistinu i da ne kaže: grešnom i nedostojnom čoveku bilo je nemoguće videti takve tajne, jer od stvorenja sveta do danas niko od Svetitelja ne udostoji se da vidi ovakva strašna čudesa, mada su među njima bili oni koji su zadobili velike darove Duha Svetoga, svaki po svome dostojanstvu. Meni se otkrivalo sve ovo od Gospoda, ne zato što sam bio dostojan, nego po molitvi Njegovog ugodnika Vasilija. I sam sam se čudio tom Božjem Otkrivenju. Ali zar ne znate da je Gospod i tajnu svoga Vaskrsenja otkrio ženama pre nego drugima, pa i pastiri su prvi doznali o Njegovom rođenju, a prosti i neuki ribari postadoše propovednici Njegove nauke. Mi vidimo i u mnogim drugim opisima podrobno izložena čudesa i darove Duha Svetoga, kao na primer, kod Velikog Pajsija i mnogih drugih Svetitelja. Jedni su dobili otkrivenje, a drugi dar raznih drugih čudesa, njima sličnih, kao što smo i kod Apostola videli različite darove Duha Svetoga. A što se mene tiče, ja sam poslednji od ljudi, kome je sve ovo otkriveno, i to što mi je bilo pokazano, sada ovde opisujem, radi koristi onih koji ovo čitaju i slušaju. A sve ovo što sam ovde opisao, nisam sam izmislio. Zbog toga molim svakoga, koji nađe ovde nešto nerazumljivo, neka me ne osuđuje, jer ja samo verno prenosim, bez oduzimanja i dodavanja, ono što mi je pokazano. Opisujem ono što sam video i čuo, ali za one koji će čitati sa smirenim srcem. Pišem istinito, a ne lažno, u čemu mi je Bog svedok. A sada da se povratimo na pređašnje razgovore.
Posle svih ovih, odeli Gospod od onih sa leve strane još mnogo drugih jeretika, među kojima behu tri lažna čoveka: Origen, Evagrije i Didim. Oni behu vezani i tamom pokriveni. I Gospod se okrenu od njih, a Anđeli ih toga trena pobacaše u ključalo more, zajedno sa ostalim jereticima.
Opet pogleda Gospod na levu stranu i dozva k sebi drugu grupu jeretika i otpadnika, među kojima behu pet velikih: Sergije, Honorije, Kir, Pir i Didim. Lica im behu kao nagorela, nečista i okaljana. I Gospod im sa gnjevom reče: zašto izvrnuste Moje božanske reči, učeći da je u Meni jedna volja i jedna energija, i tako prevariste ovaj narod vašim lažnim naukama? Uzmite ih odavde, reče Gospod ognjenim Anđelima. Tako i oni biše bačeni sa ostalima u ognjeno jezero.
Posle toga odeli se druga grupa ljudi, od onih što su stajali na levoj strani. Ličili su na idole, strašni i puni zlobe. To su bili severijani i drugi ikonoborci, koji su ružili ikone i govorili da je Gospod naš Isus Hristos svoje telo skinuo s neba, i da nije od čiste krvi Prečiste Vladičice naše Bogorodice i Djeve Marije rođen. Gospod se rasrdi na njih vrlo i sa velikim gnjevom reče im: idite od mene svi koji nepravdu činite zato što ste se sami od Mene odrekli i ikonu moga Lika (obraza) obeščastili i porugali dve prirode moje, i dve volje Moje odrekli, i time mnoge povukli u pogibao, koja i vas čeka bespoštedno. Ovo reče Gospod i okrenu svoje prečisto Lice od njih, a vatreni Anđeli napadoše na njih i pobacaše ih u ognjeno more.
 
O Jevrejima koji su raspeli Hrista i progonitelji Hrišćana
Posle toga vide Gospod kako mu dolazi veliki skup, bezbrojno mnoštvo ljudi, pogruženi u tešku tamu. Lica su im bila pokrivena gnojem i krvlju, a glave belom bolešću. Uši su im bile namazane smolom, u rukama držahu konjske repove. Noge im behu iskrivljene i obrasle magarećom kožom. Kad ugledaše jedni druge, začudiše se sami sebi i šapatom govorahu:
– Teško nama svima koje prevariše Ana i Kajafa sa Pontijem Pilatom, koji su Hrista osudili na krst i razapeli, Njega koji sada sudi živima i mrtvima. O zli sablaznitelji i lažljivci, zbog kojih mi ne poverovasmo u Hrista Sina Božjeg, pa zato sada potpadosmo pod Njegovu nemilost i sud. Mi bez odgovora pred Njim stojimo, jer učinismo mnoga zla Njemu i Njegovim učenicima i Apostolima. A da smo poverovali u Njega i krstili se kao i drugi koji sada, kako vidimo, ulaze u Njegovo carstvo Nebesko, to bi i mi tamo bili uvedeni.
Dok su oni tako govorili, reče im Gospod kroz angelsku trubu:
– Zar ja nisam Gospod Isus Hristos, Sin Boga Oca, koji sam se spustio s nebesa, sišao na zemlju i rodio se od Duha Svetoga i svete Prečiste Devojke Marije? Dolazio sam na vaše sabore i govorio vam: Ja i Otac jedno smo, i ako meni ne verujete, verujte delima Mojim. Vi ste videli dela Moja, kako sam mrtve vaskrsavao, slepima oči otvarao, kljasti su ustajali na noge svoje, isterivao sam zle duhove iz opsednutih, i lečio svaku drugu bolest. I vi sve to videste i ne htedoste Mi verovati jer vas gordost vaša zaslepi, da gledajući ne vidite i slušajući ne čujete. Zato sada ne možete sa Mnom carevati, jer sve ono što ste Mi zlo činili bilo vam je milo i po volji. Vi ste Mene na krst raspeli, i rebro Moje kopljem proboli. Vidite sada ruke Moje i rebra Moja koja svedoče o vašoj zlobi prema meni, ali Ja vas neću za to osuditi, nego zato što niste poslušali izabranike moje, učenike i Apostole, koje vam poslah da vas pokrenu na pokajanje. No vi se ne pokajaste, nego se još više okrenuste na gori put. I proteraste Moje učenike iz svoje sredine i postadoste Mi još gori neprijatelji, izgubivši tako carstvo Božje.
Kada oni to čuše, počeše gorko plakati i jaukati. Jedni su se tukli u grudi, a drugi grebahu kožu sa lica svoga i govorili:
– Mojsije, Mojsije, o teško nama. Gde si ti sada, dođi, da li si ti bar zaslužio milost od Boga? Izbavi sada i nas iz nevolje.
Ali im Gospod nanovo reče:
– Vaš je udeo u vašem neverstvu, a Mojsije koga vi tražite sad, na sudnom odgovoru, u Meni nađe pravi put. Zato će vas on ismejati i izobličiti. Pri toj reči pojavi se Mojsije u velikoj slavi.
Oni čim ga videše, poznadoše ga i povikaše:
– O Mojsije, ti si nam dao zakon, mi smo taj zakon sačuvali kako si nam zapovedio, a ovoga sadašnjega Sudiju raspeli smo i ubili. Sad nam kaži ko je On, i zašto nam u svome zakonu nisi kazao o njemu, i reci nam kako da se sada izbavimo iz Njegovih ruku. Jer vidimo i svuda nalazimo Njegovu vlast, i svuda nas postiže Sud Njegov i Gnjev. On će nam svima suditi, i nema nikoga ko bi nas izbavio od Suda Njegovog!
 
Tada Mojsije odgovori Jevrejima:
– O nevaljali i tvrda srca sinovi, ali ne Avraamovi, nego sinovi đavolji! Zar vam nisam pisao u zakonu vašem govoreći: takvog jednog Proroka podići će vam Gospod Bog između braće vaše, kojeg ste vi dužni slušati kao i Mene, što bi vam god zapovedio. A svaka duša, koja ne posluša toga Proroka, biće istrebljena iz sredine vaše. O tome vam je još jasnije kazano i na jednom drugom mestu u vašem zakonu: On će biti carujući car od kolena Judina, koji treba da dođe. On će biti onaj koga je narod očekivao, i o kome se mnogo govorilo, i o kome vam je čitano po zbornicama vašim u dan subotnji. I zato ste lišeni dolaska Mesije, o kome je svedočila naša vera, jer ste Ga se vi odrekli, i upisali se u neznabošce.
Oni mu na to odgovoriše:
– Kako mi možemo u njega verovati, kad on naziva sebe Sinom Božjim, a to u tvome Zakonu nije napisano, i Proroci nisu o tome ništa govorili? A Mojsije im na to reče:
– Ja Njega prorokom zovem kao i sebe, zato što se ovaplotio i postao čovek savršen, ostavši savršeni Bog. On je bio apsolutno savršen, ali zavist, zloba i pakost vaša, ne dade vam da poverujete u Njega, i zbog toga vas očekuju u budućem veku večne muke, i udeo u ognjenom jezeru. Ovo im izreče Mojsije i otide od njih.
Posle toga odeli Gospod još jednu grupu od onih sa leve strane, koji izgledahu puni lukavstva. Oni su bili gori od svih. Oči im behu tamne i mračne kao noć, na čelima njihovim stajao je satanin natpis. U rukama su držali daščice, na kojima je bilo napisano njihovo zlo i nevaljalstva.
 
Gospod se i njima obrati sa rečima:
– O nečastivi, zašto ste Me ostavili, i Antihristu se okrenuli, žanjući za njega sopstvenu pogibiju? Vi se odrekoste Mene, a sada se Ja odričem vas, i ne mogu vam se smilovati, nego ću i vas oterati na mesto gde je on, u muke večne i u vatru neugasivu.
Tada ih uhvatiše sveti Anđeli, po zapovesti Božjoj, i baciše u propast satansku. I njihova vika i jauci behu strašni za slušanje. A i ja, kad sve to videh i čuh, strah me obuze veliki.
Posle svega ovoga čuh glas kao riku lava, koji škripi zubima i besno urliče od straha i muka u kojima se nalazi:
– Oh, Raspeti Bože, kako Te ne poznadoh kada si se očovečio i rodio u telu kao čovek, i odrekoh se Tebe, i nisam hteo čuti Tvoga Imena, a sad vidim da si Ti Višnji Gospod Isus Hristos. Bio sam neprijatelj Tvoj i protivnik, a sada iz ovih muka Tebe kao Gospoda Boga ispovedam. O, teško tome, koji Tebe istinitoga nisu poznali, koji Ti ne verovaše, i ne krstiše se Tvojim svetim krštenjem. O, smrti, gde si sada da me izbaviš od ovih muka! Ko je to mogao pomisliti, da će se sa mnom ovako nešto dogoditi!
Slušajući ovo strašno jaukanje i urlikanje, zapitah svoga vodiča Anđela: Ko je ovaj što je dopao pod tako strašne i nepodnošljive muke?
Na to mi ovaj Anđeo odgovori:
– To je Dioklecijan, mučitelj hrišćana!
 
Nakon Suda na Nebesima – deljenje venaca
U taj čas prestade strašni Sud Božji.
Strašne muke se zatvoriše u dubinu zemlje. Odmah zatim čuh nepostižno pokajanje Anđela, koji su prinosili hvalu pravednome Sudiji. Dok su Anđeli pevali, pojavi se Gospod koji uđe u velik Grad, i svi Anđeli sa Njim. Vrata od Grada se zatvoriše, i Gospod sede na prestolu Slave svoje i zapovedi Anđelima da prinesu duhovne darove i nagrade nebeske. Po naređenju Gospodnjem javiše se svi Sveti, i dobijahu iz ruke Njegove nagrade, po meri svojih dobrih dela.
Prva od sviju pokaza se Prečista i Presveta Bogorodica, Mati Gospoda našega Isusa Hrista. U taj čas Gospod skide sa prečiste svoje glave čudesan venac, i stavi ga na Njenu glavu i reče joj:
– Primi, Majko moja, ovu Slavu, koju mi darova Otac moj, za pobedu nad đavolom i smrću kojoj odoleh, primivši telo od Tebe.
Zatim joj dade pravu odeždu, Bagrenicu (Porfiru) carsku, koju je samo On oblačio, kao Bogočovek. Podari joj i još mnogo drugih duhovnih darova, poštujući je i rečju i delom kao Mater Svoju. Ona mu se tada približi, i posadi je na svoj Božanski Presto, uzvisivši je tako nad svima Svetima. Pohvali Gospod njenu duševnu i telesnu čistotu, spominjući i njene usrdne molitve i tople suze, koje Mu je Ona prinosila za sve hrišćane. Uzvisi je Gospod, kao Gospođu i Vladičicu nad svima Nebeskim Silama, koje joj zapevaše sa velikom radošću.
Posle toga dozva Gospod sve svoje svete učenike i Apostole, pa dade i njima carske haljine, vrlo lepo ukrašene. Dade im dvanaest prestola napravljenih od čistoga zlata, obloženih skupocenim kamenjem i biserom. Zatim uze vence koji su se sijali kao sunčana svetlost, stavi ih na njihove glave, i venča ih kao careve. Tada ih postavi Gospod na prestole, i pokaza im da su oni Sudije nad dvanaest plemena Izrailjevih, davši im večni život u Carstvu Nebeskom, koji prevazilazi sva blaga ovoga sveta. Potom pozva Gospod i ostale svoje učenike i dade im besmrtne darove. Razdeli im nagrade, ali ne u vidu venca, nego svakome od njih dade počast, po meri njihove vrline.
 
Zatim se pokaza Hram Božji
Posle svega ovoga videh Hram Božji, koji se sijao kao najčistije zlato, i pred Hramom dveri kao most. Po mostu hodahu mladići, koji su bili u činu đakonskom. Dužnost njihova beše da prigotove Hram za službu Božju. A širina Hrama beše približno do tri hiljade stadija. Hram beše u vidu Krsta, i predstavljaše ogromno zdanje sa četiri kubeta. U njemu behu tri prostrana oltara, i imaše unutrašnji izgled četiri ulice koje vode na četiri strane. Svekoliko zdanje bilo je sazdano rukom Božjom, od čistoga zlata i dragoga kamenja, i blistalo je kao sunce. Prozirnost Hrama omogućavala je onima spolja, da vide sve one koji su bili u njemu. A sve ono što se u Hramu nalažaše, sve beše takvo, da ga je nemoguće opisati ni iskazati. Jer je sve, sav Hram, bilo preispunjeno Svetim Duhom. Video sam kao mramorom obložene stubove, koji držahu Hram u oblaku. Kada mladići sve pripremiše, gromko oglasiše:
– Blagoslovi Vladiko!
Gospod sede na svom divnom Prestolu, sedoše i dvanaest Apostola na svojih dvanaest prestola, šest sa desne, a šest sa leve strane. Gospod se okrenu đakonima i reče im:
– Pozovite odasvud izabranike Moje. U taj čas Anđeli zatrubiše i ču se glas:
– Dođite blagosloveni Oca mojega u Hram svete slave Moje da savršimo novu žrtvu radosti i veselja.
U tom momentu, svi Sveti se sabraše u Hram. Presveta Vladičica naša i Bogorodica ustade sa čudesnoga prestola svoga, i pođe Sinu svome, Gospodu našem Isusu Hristu. Na njoj je bila divotna odežda i venac koji joj je dao Gospod. On joj pokrivaše glavu, kao što o tome i car David govoraše: „Stade carica s desne strane Tvoje, u rizu pozlaćenu odevena i sveukrašena“.
Posle toga dođoše sedamdeset drugih Apostola, koji sijahu neopisivom svetlošću, a za njima svi Prepodobni i Pravedni, koji se udostojiše ove velike slave. Svaki od njih je stajao na svome mestu u Hramu Božjem, jer je pripadnost mesta bila natpisom za svakog pojedinačno označena. U taj čas zasija neobična svetlost, a njihova srca se ispuniše neopisivom radošću. Mnogi od njih se ne mogaše uzdržati, nego od radosti zapevaše divne umilne pesme.
 
Nebeska Liturgija i trpeza Svetih
Zatim videh Gospoda gde ustade sa svoga čudesnoga Prestola, da savrši tajanstvenu Liturgiju. Služahu mu u parovima Heruvimi i Serafimi, sa strahom i trepetom, i pevahu Trisvetu pesmu. Drugi pak Anđeli, kojih bejaše bezbroj, stojahu u krugu oko Prestola. Sa Gospodom služahu dvanaest Apostola i proiznošahu vozglase, a posle njih Anđeli pevahu. Kad bi Anđeli svršavali svoju pesmu, Sveti su je produžavali i na nju odgovarali. Kad dođe vreme Svetom Pričešću, Gospod se pričesti duhovnom Mannom života Svoga. I tada otkri Gospod strašne tajne Svoga Večnobitija svima Svojim izabranicima. U tom času svima postade razumljiva sva Tajna Premudrosti, nepristupna učenju i umu. I svi proslaviše Gospoda našega Isusa Hrista, Jedinorodnog Sina Božjeg i okusiše nov život, to jest Večnu Slavu Božju.
Posle toga uđoše svi Sveti, i dospeše svi do Novog Siona i Grada Jerusalima. Gospod naš Isus Hristos napravi svoje čudesne palate, koje su se nalazile na Istoku od Svetoga Grada Siona. Tu pred neobično veličanstvenim vratima ovoga Grada, stajahu i čekahu Heruvimi i Serafimi. Tim divotnim Dvorom razlegalo se umilno pojanje anđelsko. Pred Dvorom je stajalo nekoliko stolova sa spremljenim raznovrsnim jestivima. Bila je tu trpeza dvanaest Apostola, bili su stolovi za Pravednike i sve Svete. Svaki je imao označeno svoje mesto.
Tada izađe Gospod iz svoga čudesnoga Dvora, u koji niko nije mogao nikada ući. Bio je okružen bezbrojnim mnoštvom Anđela, koji su pevali svehvalne pesme. Potom Gospod sede za trpezu, a za Njim posedaše i svi Sveti, svaki na svoje mesto. A sveti Anđeli služahu za trpezom, i neprestano pevahu radosne pesme. Zatim se Gospod, obrati svima Svetima i reče:
– Braćo moja i prijatelji moji, i svi koji ugodiste Ocu Mojemu i Meni, jedite i pijte i nasitite se Mojih Večnih Dobara, koja su za vas pripravljena od stvorenja sveta.
Sve to oni slušahu i radovahu se velikom radošću. I svi jeđahu to duhovno jelo i ispijahu to duhovno piće. A sve ono što bejaše postavljeno na Trpezi, nikako se ne umanjivaše, kao što to biva ovde na zemlji, nego izgledaše kao da se niko nikada nije ni približio tim stolovima, i kao Edemski vrt.
Kada se nasitiše duhovnim veseljem, ustadoše od trpeze. Ustade i Gospod i svi Sveti sa Njim. Tada ih Gospod uze sa Sobom i svi pođoše u divan Vrt koji se nalazio na Istoku. To i jeste Edemski Raj, Bogom zasađeni, iz koga je Adam bio isteran. Kada uđoh unutra, izbezumih se od čuda i lepote, što se mogaše videti u ovom Vrtu. Naslađivah se blagim i prijatnim mirisima, čudesnih i neiskazanih rajskih cvetova. Anđeli divotno i umilno pevahu, „Aliluja“ i druge božanstvene pesme. Videh tamo neiskazane Rajske krasote. Pokazaše mi i celo Bogom sazdano Obitalište, koje je obećano Svetima. A Gospod se povrati u Grad.
 
Druga naslađenja Svetih
I moliše Sveti Gospoda, govoreći:
– Pošlji na nas, Gospode, Blagodat Tvoju, i učini i ovde u netruležnoj i blaženoj zemlji i Hramu Svetoga Imena Tvoga, da mognemo dolaziti u Njega, kao što smo i do sada činili, i slaviti Tebe, sa Tvojim Svetim Ocem i Presvetim i životvornim Duhom Svetim!
Tada Gospod podiže Svoju Božanstvenu Ruku i blagoslovi krstoliko na sve četiri strane, i u taj čas usplamsa se sva zemlja i sav vazduh jarkim i kao sneg belim plamenom. Kada se plamen podiže ka Nebu, pojaviše se po svoj zemlji divni hramovi, palate, kuće, stanovi i dvorovi, i različita divotna zdanja, sa skupocenim svetim prestolima, kao i vrtovi sa plodovima neiskazano lepim i divnim, koji su nepostižni za um ljudski. Sve to Gospod darova svojim Svetima. I oni praznovahu duhovno, i dostojno se radovahu za sve što im Gospod učini.
Za one koji odlaze u život večni nema ni zime, ni leta, ni dana, ni noći, jer se vremena ne izmenjuju: tu nema žeđi ni gladi, nema žalosti ni uzdisaja. Njima nije potrebno da prave kuće ni zemlju obrađuju, jer se sve izmenilo i postalo novo: nebo, zemlja i čovek. Tu je život miran i bez žalosti, jer je ljudskim bićima strana sva telesna volja i želja. Oni tu ne znaju za gnjev ni za zlo. Sve je to sa đavolom pobacano u propast. Oni se tamo naslađuju večitim blagom, koje je besmrtno i neizmenjivo, sijaju svetlošću, i poput Anđela, ne podležu promeni.
Sve to mi pokaza moj vodič, Anđeo Gospodnji.
Zatim videh, kako sveti Anđeli izlaze iz Svetoga Grada, i dele naselja, skinije (šatore), stolove i prestole, svakom po zasluzi. Jednima na zemlji, drugima u vazduhu. A i oni na zemlji, i oni u vazduhu, svi se duhovno veseljahu i radovahu. Sve sam to sa velikom pažnjom posmatrao i o tome razmišljao.
Posle toga oglasi se strašno Hristos Car i Bog naš, i od Njegovog glasa zatrese se sva zemlja. Na Istoku se otvoriše Vrata Nebeska, koja čuvaju strogi Serafimi, a koja su plamtela u sjaju neiskazane svetlosti. Zatim iziđe Gospod iz Dvora Svoga i Slave Velike, okružen velikim mnoštvom Nebeskih Svetih Anđela, koji pojahu pesme božanstvene. I dođoše ka otvorenim vratima Nebeskim. Sa njima pođoše i neki od Svetih, koji su imali velike zasluge. Bila su im data velika krila, kojima su mogli da lete kuda su želeli. Pre sviju, uđe sa Sinom svojim Prečista Bogorodica, prekrasna kao munja. Ja upitah svoga vodiča, svetoga Anđela, i on mi reče da smo u Carstvo Nebesko ušli. Potom opet videh Gospoda sa svima svetim Anđelima nebeskim i svima Svetima, svi pođoše sa Gospodom u Grad Nebeski. A svi oni koji su sa Gospodom bili, behu još više proslavljeni i od onih prvih, i mislim da ne grešim ako kažem, da su bili podobni Božanstvu. A radost im beše neiskazana.
 
Gospod razgovara s Grigorijem
Tada Gospod, koji stajaše kod vrata Svetoga Grada, okrenu se prema nama, i tihim i krotkim Božanskim glasom, reče:
– Evo, Grigorije, radi molitava Moga ugodnika Vasilija, sve ti pokazah, a ti se sad postaraj da predaš i drugima sve ovo što si video i čuo, da bi se i drugi, čuvši ovo, pokajali i popravili za svoje spasenje. A ja ti kažem: koji ne živi po Mome svetom Evanđelju, i svemu onome što je u njemu napisano, i ko ne posluša glasa crkve Moje, koju sam Krvlju Svojom utvrdio, neće biti mio Ocu Mojem ni Meni, i potpašće pod sud i propast večnu. I ko ne bude Meni služio, taj će se nazvati sinom paklenim. Onaj ko se trudom ili postom, i drugim dobročinstvima ne usavršava i ne ulazi na vrata po Mojem Evanđelju, taj je lopov i razbojnik. A ti se postaraj da umnožiš uručeni ti dar, i svim onim što ti je pokazano, što si video i čuo, da spaseš dušu svoju i budeš drugima na korist – da i oni, čuvši ovo, spasu duše svoje. Ne sakrivaj u zemlju Moj duhovni biser, nego ga saopšti mnogima koji poveruju. Mnogi će te za sve ovo poslušati i spašće duše svoje. Ali Ja znam da te mnogi neće poslušati, kao što ni Mene ni Moje svete Apostole ne poslušaše, i zato u svome bezakonju i nepravdi izgiboše. Ustaće na vas zli i nevaljali, i prognaće vas kao što su i Mene progonili.
Sav ovaj svet, i sve što je u svetu, sve je prolazno i privremeno. A koji se u ovaj prolazni svet zaljubi, a večni život odbaci, izgubiće dušu svoju u ognjenom jezeru. Ti se pak postaraj da ispuniš ovo što ti sada govorim. Od svega je najbolje žudeti za Večnim i Neprolaznim životom. Na kraju ti kažem: koji ovo čuju i ne postaraju se da se isprave i pokaju, ti nećeš za to biti kriv, a oni će po delima svojim biti osuđeni u ognjenom jezeru, gde crv njihov ne umire i oganj se ne gasi.
 
Grigorije odgovara Gospodu
– Vladiko i Gospode! Kako mogu ja sve to ispuniti, kada sam nečist dušom i srcem, i umom pomračen? Kako da iskažem Tajne, koje ni Heruvimska usta, ni Serafimski umovi ne mogu postići? Znam da ni um svih nebeskih i zemaljskih bića to ne može dostignuti, i sa strahom i trepetom prozreti u te reči.
A Gospod reče:
– Ja znam šta ti možeš a šta ne možeš učiniti. Ali ću ti ja poslati Blagodat Svoju, koja će se obilno izliti na tebe, prosvetliti te Božanstvenom Svetlošću, i pobuditi u tebi želju i ljubav prema Meni. I daću ti silu i razum, volju i snagu, da bi sve što si sada video i čuo, mogao opisati, za svedočanstvo svima crkvama, a na korist svima onima koji će sa čistim srcem poverovati. Blago onima koji prostim umom i čistim srcem na ovo pomišljaju, i koji se staraju i izbegavaju svako zlo i greh, držeći se samo dobrog i pravednog puta Gospodnjeg. Teško onima koji ne čine dobro, i koji u sve ovo što je tebi pokazano ne poveruju i ne poslušaju. No oni koji u ovo posumnjaju, neće imati udela sa spasonosnim sinovima i naslednicima Carstva Nebeskog. Oni pak čija su imena napisana u Knjizi Života, primiće sve ovo sa radošću. I sa čistim srcem i ljubavlju čitati ga i slušati. A koji se postaraju da ispune napisano, i drugima predaju, veliku korist čine sebi i drugima. Udeo pak onih koji se toliko zaljubiše u ovaj prolazni svet, osvojeni ništavnim zemaljskim mislima, onim kojima gospodari plotska želja, i koji na veru i večni život ne polažu ništa, nego se još i podsmevaju i rugaju, jeste jezero ognjeno i sumporno.
Rugaće ti se, reče mi Gospod, i ukorevaće te. No ti trpi ukor i bez obzira na to, postaraj se da ovo predaš usmeno i pismeno. Predaj potomstvu sve što ti je pokazano. Predaj crkvama Mojim, i svima verujućim. Kaži predstavnicima Crkve, i svima verujućim, i boljemu i srednjemu i najmanjemu, jer ću ja brzo doći, i platu ću svakom sa sobom poneti. Blaženi su oni koji uređuju život za spasenje svoje duše. Teško onom svešteniku koji nije imao brigu za povereno mu stado da ga poučava. Takav će dati strogi odgovor pred Strašnim i Neumitnim Sudijom. Ja sam vam dao tu zapovest, i štedim vas, da ne propadnete u neznanju svome. Jer se svi vi slabo starate za spasenje svoje duše.
Izbegavajte želje ploti svoje i ostavite svako zlo i nepravdu, da vas ne snađe smrt iznenada, u nezgodan čas, i da ne umrete bez pokajanja. Jer onda i vera malo koristi donosi. Ja sam Gospod i Bog vaš koji Pravdu ljubim, i čovekoljublje izlivam na vas, Ja koji sam bio na Krstu raspet vas radi, i mnogo postradao od nepokornih Judeja. Ja sam milostiv svima koji se iskreno kaju, i opraštam im sve grehove. Jer posle smrti nema mesta pokajanju… Šta može tada učiniti za sebe grešnik, koji se nije pokajao za života svoga na zemlji? Ja ne utajih od vas ništa od onoga što bi vam moglo biti na korist, a dadoh vam slobodnu volju i razum, da možete izabrati što želite: život večni u Carstvu Nebeskom, ili pak večne muke u adu paklenom. Ja sam sad milostiv svima koji se kaju, ali ću na sudu svome biti strog u kažnjavanju grešnika. Ja sam Gospod Isus Hristos, koji vavek živim sa Ocem Svojim i Svetim Duhom.
 
Nakon viđenja
Sve mi je ovo Gospod pokazao, da bih ga predao svima ljudima koji žele da spasu duše svoje. Ja sam o svemu tome razmišljao i u sebi mislio: „Kako se može sav svet izmeniti i postati netruležan? I kojim crkvama sam ja dužan posvedočiti o svemu što sam video i čuo od Gospoda? “ To je meni sve pokazano kao u snu, ali sve to će se dogoditi i na samom delu, o svršetku ovoga sveta, po Drugom Hristovom dolasku na zemlju.
Tada ja dođoh sebi od čudesnog viđenja budućih događaja, od koga sam se strašno uplašio. Ponavljam, od straha koji me je obuzeo, za dugo vremena bio sam bez svesti. I nekoliko dana nisam izlazio iz svoje kelije. Opominjao sam se svega što sam video i čuo. I želeo sam da brzo zapišem sve, da se ne bi nešto od toga zaboravilo. Žarko sam molio Gospoda, da mi On prosvetli um, i da mi poda takvu silu i moć, kako bih ispunio zapovest Njegovu. Prođe od tada nekoliko dana, i u srcu mojemu zasija radost, a lice se moje izmeni. I u mojem duhu radošću ispunjenom, sve mi dođe na pamet i setih se potanko svega onoga što sam video i čuo, i što mi je Gospod pokazao i naredio da se po njemu upravljam: da sve to opišem i predam crkvama.
Teško je bilo i preteško, opisati sve ono što sam čuo i video, jer za to nedostaju reči ljudske. Pisao sam prosto i razumljivo. Ne lepo ispletenim filosofskim rečima, nego što je moguće prostije i razumljivije. Napisano je plod Blagodati Božje, koja me je osenila, kad sam se oslobodio straha.
Posle svega ovoga što se desilo sa mnom, uputih se prepodobnom Vasiliju, koji mi, posle večernje molitve, reče da sednem pokraj njega. I odmah poče da mi govori o ovom ili onom viđenju. Trudio sam se da predstavim sebi radost prepodobnog oca Vasilija, osobito kad saznadoh, da me je Gospod udostojio po njegovoj molitvi da vidim sve ovo i da prenesem drugima. Sve to me ispuni radošću, i ubedi me da je ovo bilo istinito otkrovenje Božje.
Prepodobni Vasilije beše u to vreme u dubokoj starosti i život njegov se približavao kraju. Sveti Starac je odranije znao za čas svoje smrti, i rekao mi je o tome.
Sve ovo je bilo ovako, i ja Grigorije, pišem sve ono što videh i što čuh i što mi Gospod Isus Hristos zapovedi. A sada neka je Bogu slava! A ljudima neka bude na spasenje i život večni. Amin.
Tebi Gospode Svedržitelju odajemo slavu i hvalu za sve i svagda. Amin.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *