NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » O BESMRTNOSTI DUŠE

O BESMRTNOSTI DUŠE

 

O BESMRTNOSTI DUŠE
 
MONAHINJA EVPRAKSIJA
„Iskustva pravoslavnih hrišćana“
Monahinja Evpraksija „Povratak iz onoga života“
(po zapisu starca Amfilohija Patmoskog i kazivanju same monahinje Evpraksije sa Kalimnosa koja se upokojila 1950)
 
Jednoga dana u zimsko doba, 28. novembra 1911. godine, pošavši sa jednom od moje braće po Hristu, po imenu Amfilohije, u ženski manastir „Zoodohu Pigi“ (Živonosni izvor),koji leži na zapadnom kraju varošice našega ostrva Patmos, posetih, po odobrenju igumanije Efimije, jednu svoju srodnicu monahinju.
U njenoj ćeliji behu i njene dve duhovne sestre, koje kad nas videše, ustadoše da se povuku i udalje, no naša monahinja, znajući da naša poseta nije radi nečeg posebnog, ne dade im da odu. Tako one i ostadoše. U međuvremenu, pošto se povede reč o Božjem promišljanju, o nama ljudima, jedna od dveju monahinja, po imenu Evpraksija sa ostrva Kalimnosa, ispriča nam ovo divno čudo koje se sa njom desilo. Uzadhnuvši duboko, ona poče smerno kazivati:
– Verujem da u naše vreme nema čoveka sa toliko svesti o svojoj grešnosti, a da ima toliko mnogo dokaza o Božjem Promislu, kao što sam to ja. I to rekavši, ona zaćuta sa umiljenjem.
– A ko može, reče druga monahinja sa istom takvom smirenošću, da opiše ili makar da shvati beskrajnu pučinu sudova Božanskoga Promisla, kojima je jedini cilj ostvarenje našega spasenja?
– U tom slučaju, reče opet smirenoumna monahinja Evpraksija, u slavu Raspetoga moga Gospoda Hrista i za ljubav Zaštitnice naše obitelji „Živonosnog izvora“, Presvete Bogorodice, i za našu duševnu utehu, dužna sam danas da vam ovde izložim čudesne tajne koje su mi se dogodile po Božanskom Promislu i koje su me odvele da se izbavim svetske sujete i da pribegnem u ovo kolo (tj. u monaštvo).
 
Viđenje raspetoga i nebesko prstenovanje i postriženje
– Godine 1900. – poče svoje kazivanje monahinja Evpraksija, jedne od onih strašnih noći, kada sam bdila kraj postelje svog blaženog, teško bolesnog muža, mene savlada lak san, i u snu videh kako nastade veliki zemljotres, i ja kao od straha izađoh iz kuće naše da se tobože spasim. Ali, stadoh zapanjena kada videh da svetli sav Kalimnos od žive svetlosti. Tada, pogledavši k Nebu, ja videh gde se delimično otvori nebo, pojaviše se vrata od Istoka ka Zapadu, i kroz ta vrata ugledah neizrecivu svetlost koja je dolazila od mnogih upaljenih svetiljki. Zapanjena tim viđenjem, ja pri tom ugledah gde se kroz ta vrata pomalja veliki Krst, tamne boje, od orahovine. Krst su pratili Anđeli, pevajući nebeske pesme, a neki su od njih kadionicama kadili, da kađenjem omiomire atmosferu. Pri tome, ja sam se trudila da pažljivo posmatram to čudesno zbivanje, jer mi se htelo da doznam u kojem se pravcu kreće povorka. Na kraju primetih da se kreće ka mestu gde sam ja stajala. Krst, pak tiho i lagano, pođe i zaustavi se nad mojom glavom. Prema njegovoj veličini učini mi se vrlo lak. Zatim, pošto sam se okrenula, celivah njegovo podnožje, promucah prikladne tropare Časnome Krstu koje nisam baš dobro znala. Onda Krst, odmaknuvši se malo, stade u vazduhu. Tada videh iz blizine Hrista živoga,
Raspetoga, sa trnovim vencem na glavi. S desna i leva od Krsta videh mnoge od Svetih tj. časnog Preteču, Svetog Nikolaja, Svetu Kaliopu, Mariju Magdalinu, Salomiju, Svetu Varvaru i druge.
Zatim Anđeo prinese Hristu venac od neuvenjivih, belih cvetova, a On ga, prišavši mi bliže, stavi na moju glavu. Ne verujući prosto tome, ja skrušeno rekoh Raspetome: „Da, Gospode, taj venac je vrlo divan, ali ja imam svoj“. On pak, u odgovoru na to reče mi, osmehujući se: „Venac koji imaš, kroz neki dan uzeće ti“. Posle toga pokaza mi svetao prsten i reče: „Uzmi ovaj prsten i stavi ga na svoj prst za obručenje“. Sve to kao neočekivano, veoma me začudi. Ali ja, shvativši smisao toga, rekoh Hristu: „Žalim Gospode, za ovo što vidim, no ja sam već udata. “ A On mi u odgovoru reče: „Venac koji imaš i taj prsten koji nosiš, Ja sam ti dao i sada ti to uzimam. Pogledaj da vidiš šta će se desiti sa prstenom koji nosiš“. Pogledavši prsten, videh da se topi i iščezava. „Zato sada stavi, reče mi, Hristos, na prst ovaj prsten koji ti pružih“. Ja sa zadovoljstvom primih prsten, ali ne krijem istinu da zažalih što izgubih svoj. Na kraju, pošto mi Gospod reče da je nemoguće da nosim dva prstena, ja osetih da moram da primim novi prsten i Hristos mi ga stavi na prst.
Razmotrivši sa pažnjom ovaj prsten, videh ga u vidu zlatnog kruga koji obuhvata čvrsto moj prst, i na njemu pričvršćen dragi kamen na kojem beše nacrtana kotva, koja svojim savijenim krajem probada zmiju kroz gušu i drži je zubima. Diveći se sjaju i umetnosti sa kojim beše izrađen prsten, ja upitah Hrista za vrednost prstena. „Taj prsten, reče Gospod, na zemlji je od neprocenjive vrednosti – samo je na nebesima poznata njegova vrednost. Prsten koji obuhvata tvoj prst, predstavlja Moju Blagodat, koja te uz pomoć Svetitelja koje treba da prizivaš, štiti i čuva od svakog zla. Kamen na prstenu označava nepokolebivu veru, koju treba da imaš u Mene. A kotva koja ustima drži zmiju za vrat, jeste Večnodjeva Mati Moja, koja će, kada položiš svoju nadu na nju kao kotvu i toplo je prizivaš u toku čitave svoje borbe protiv neprijatelja tako držati njihovu zmiju da ti ona neće naneti duhovnu smrt. Znaš li da si predodređena da se boriš protiv đavola? “ – „Ne“, odgovorih mu. – „Znaj, dakle, ja ću uzeti muža tvoga a ti ćeš biti monahinja. Evo sada postaješ velikoshimnica“. Rekavši to, Gospod odmah dade znak te Sveti oko Njega počeše sa umilenjem pevati milozvučnije. Zatim, Gospodu dadoše makaze. Ja, pak načinivši tri metanije, sagnuh glavu pred njim i on postrigavši kosu moju, nazva me Evpraksija, i vlasi moje dade jednom od prisutnih Svetitelja. Posle toga, Gospod mi obuče beli hiton, haljinu, koji, kad zakopčah oko vrata odmah uvideh da sam bila potpuno naga i bosa, i Gospod mi dade samo taj hiton koji pokrivaše telo moje. Zatim, pošto mi dade sveću i brojanice, Gospod dozva po imenu napred spomenute Svetitelje da me oni uhvate za ruke i vode me u ophodu oko Časnog Krsta.
Posle toga stadoh ponovo pred Raspetim Koji mi reče: „Evpraksija, neka ti je znano da ćeš ići u veliku borbu i da ćeš se boriti protiv velikih iskušenja. Ali nemoj očajavati niti se i najmanje bojati jer prsten ti se dade zato da, imajući na umu ono što je na njemu označeno, stojiš u veri i ljubavi Mojoj čvrsto, da na njoj kao na nakovnju udarajući Mati Moja glavu zmije (tj. đavola), sprečava njegove silovite napade protiv tebe. “ Ja, međutim, zahvaćena strahom, molih Hrista, ako je moguće, da mi olakša borbu. No On mi odgovori: „Moguće je, dakle ali prema borbi biće i nagrada. Nemoj zaboravljati da je sve moguće onome koji veruje, i dovoljna ti je Blagodat Moja“. Rekavši to, Gospod dade znak da me obaspu zlatnim lišćem. Na kraju mi čestitaše Svetitelji koji su bili oko Gospoda, poželevši mi da se pokažem kao pobednica đavola. Onda se ja poklonih Hristu. A On blagoslovivši me znakom Krsta, vrati se na Nebo, sa svom Svojom pratnjom u pesmama i himnama.
 
Bolest i neizvesnosti smrtiuzlaženje lestvicama u Nebo
Nije od tada prošlo mnogo dana, i ja shodno nagoveštaju Spasiteljevom, izgubih muža, kome tada beše 22 godine, dok sam ja imala 19 godina. Ali, bilo zbog ljubavi prema mužu, ili zbog moga nehata, ili zbog olakog shvatanja one tajne moga postriženja i one zapovesti Spasiteljeve, mene prerana smrt moga muža, vrlo ožalosti, i to utoliko više što njegove moralne osobine behu zaista neuporedive. Moja velika žalost me sasvim slomi, i zbog toga se teško razboleh. Sedam meseci posle prevremene smrti moga muža, lekari izjaviše da je i meni smrt neizbežna. Poslednjih dana svoga života, skoro ceo jedan mesec, uopšte nisam videla, i mnogo sam buncala, što je dolazilo do razgovora sa dušama umrlih poznanika i srodnika.
Na kraju, čim iz naše kuće izađe sveštenik, koji me je tada drugi put pričestio Prečistim Tajnama, ja videh gde u nju uđe neki krupan mladić sa krilima i prekrasnim likom, noseći svetlo oružje i o bedrima svojim zlatan pojas, o kome je visila velika sablja u vidu testere, čija se ručica blistala. Kad ga videh kako ulazi osmehujući se i sa velikom blagonaklonošću, ja ga dočekah i primih, i podignuvši se, sedoh u krevetu. Mladić, pak, podigavši se malo od zemlje, stade u vazduhu. U međuvremenu, ja obukoh svoj ogrtač i opet legoh. Tada taj mladić, krupnog rasta no prijatnog i krotkog izgleda, tiho se približi i stade mi lagano jednom nogom svojom na moja kolena a drugom na grudi i reče mi: „Da kažeš svojoj majci da ti obuče najlepšu haljinu… Da ti stavi i prsten na ruku, zato što treba da te privedem na Sud“. Ovo ispričah svojoj neutešnoj majci. Ona razumede da je to predznak moje smrti: odmah uradi sve to i položi me na krevet. Posle toga naredi mi Arhanđeo (tako mi reče da se zove): „Kaži svojoj majci da te položi tako, da gledaš na Istok“. Moja majka prvo ne htede, ali kad joj rekoh da tako zapoveda Arhanđeo, ona pristade i položi me tako. Tada Arhanđeo ponovo stade iznad mene, kao i prvi put, – jer time mi pokaza način na koji uzima duše, – pa mi reče: „Ne boj se jer ti sada nećeš umreti“. Istovremeno videh mladiće gde radosno stoje oko mog kreveta, a kod vrata videh čovečuljka sa crvenom kosom, koji beše sličan medvedu i imaše vrlo veliku glavu. Pošto mi on priđe ja se uplaših. Ali me mladići hrabrahu, govoreći: „Ne boj se! Mi naročito dođosmo da te pratimo“. Tada, Anđeo, stavši i opet kao pre, uziđe iznad mene, zakrsti me tri puta, i reče: „Dušo, iziđi iz tela!“ Istovremeno sa tim rečima osetih kako nešto izlažaše iz grudi mojih, hoteći da izađe kroz usta. U tom shvatih da to ja iziđoh iz sopstvenih usta u obliku goluba, koji slete na ruku Arhanđelovu, a ovaj me vešto stavi u svoje naručje. Okrenuvši se iz njegova naručja, videh moje telo mrtvo, usta poluotvorenih, a moju majku i oca gde kukaju.
Zatim, Arhanđeo, izišavši iz naše kuće, držeći me kao što rekoh, uđe u jednu veliku kuću u istom našem gradu, gde videh levo i desno mnoge velike i lepe odaje. Takođe videh i mladiće odevene u belo i to sa radosnim licem, gde prolaze širokim hodnicima u redu i bez najmanjega šuma, i savršeno tiho izlaze i ulaze iz odaja. Ovo gledah nalazeći se u jednoj od njih, u kojoj me Arhanđeo, pošto uđe i uze me iz naručja, preobrazi u moj čovečiji oblik. Videh sebe obučenu u hiton svoje duhovne hirotonije (postriga). Takođe imađah na ruci i onaj prsten Raspetoga. Arhanđeo mi zapovedi da ostanem u toj sobi dok se on ne vrati, no, čim on otide dođoše neki mladići koji, pošto me videše, a osobito kad videše prsten na ruci, namignuše jedan na drugoga i zapitaše me kako se zovem, i zapisaše u knjigu moje ime: „Atina Alahizi“. (Tako beše moje ime pre monašenja).
Kad oni otidoše, dođe Arhanđeo i uzevši me za ruku, pa preobrazivši me opet na čudesan način u goluba, stavi me u naručje i izađe iz pomenute kuće. Onda prelažaše brda i šume beskrajne, zato što je trebalo, kako mi on reče, da „iziđemo na vrlo visoku goru, i da sa nje lestvicom iziđemo na Nebo“. Kada pak iziđosmo na tu visoku goru, videh crnce divljeg izgleda, koji dugim i crnim konopcima vucijahu iz mračne provalije jednu ženu, koju poznajem i koja i sada živi na ostrvu Kalimanosu, uvezanu od glave do nogu trulim i okamenjenim konopcem. Ona, reče mi Arhanđeo, skriva jedan strašni greh i ako ga ne ispovedi snaći će je još gore muke.
Na toj gori videh spomenute lestvice, čiji vrh zalažaše na nebesa, i donji kraj njihov ne stajaše na zemlji, nego beše dosta odvojen od zemlje. Ne znam od čega su te lestvice, boja im beše siva, a stepenici uski i na priličnom rastojanju jedan od drugoga. Mene uhvati veliki strah, kada Arhanđeo, stavši na prvu stepenicu, izazva veliki potres. Ali, on me neprestano hrabraše. Zatim mi reče da gledam unaokolo. Okrenuvši se na desno dole, videh beskrajno crno more, koje pravljaše velike i divlje talase. U moru videh ljudska tela u užasnom stanju, vitlana i bacana tamo i amo po vodi, u teškim mukama. Arhanđeo mi reče da su to fariseji licemeri. Dole ispod lestvica videh jedan veliki deo kopna (zemlje) izduženog oblika, na kojem stajahu crni i strašni demoni sa dugim kopljima, trudeći se da me zakače i zgrabe. Zatim, dok Arhanđeo nastavljaše da uzlazi uz lestvice, koje imađahu četrdeset stepenika, videh i druge demone da nas prate u vazduhu, bezbrojne po mnoštvu, vičući i tražeći da me Arhanđeo preda njima. Ali on, vadeći neprekidno novce iz neke torbice, koja mu visijaše o ramenu, razdavaše ih i brzo nastavljaše sa uzlaženjem. A oni gledajući za nama, pokazivahu zapise mojih grehova.
Zatim se okrenuh nagore da vidim da li stigosmo do željenoga Neba, i videh da se lestvica proteže u beskraj, a kroz nju, kao kroz zavesu videh troja Nebesa. Prvo Nebo imaše plavu boju, drugo belu sa nekim sitnim oblačićima, a treće, uzvišenije od prva dva, beše potpuno svetlo i nalik na zlato.
Na kraju, kada stigosmo, nađosmo se pred velikim i veoma visokim zidom, na kojem beše neka velika zatvorena kapija od mermera. Kada stigosmo, Arhanđeo pokrenu jednu veliku polugu, gurnuvši je u jednu četvrtastu rupu, i otvori kapiju. Pre nego što uđosmo, videh i drugu lestvicu ali široku. Za nju zapitah Arhanđela, i on mi reče da je to široki put koji vodi u propast. Okrenuh se nadole da vidim zemlju, ali ništa drugo ne videh osim veliki haos i to mračan. I za taj užasni prizor upitah Arhanđela, i on mi reče: „Sve što stvori Bog, beše vrlo dobro, ali ljudi, potčinivši se grehu tj. smrti, potčiniše njoj zajedno sa sobom i svu prirodu, koja uzdišući očekuje svoje oslobođenje“. I to rekavši izvadi me iz naručja, i opet me čudesno preobrazi u moju ljudsku prirodu. No, sada ja imadoh siromašnu odeću i bejah bosa. Pošto, pak, uđosmo unutra, izađosmo veoma lako po gustoj neuvenjivoj travi. Zamolih tada Anđela da me ne vraća na zemlju. „To je nemoguće, odgovori mi on, zato što vreme tvoga nepovratnog boravka u Nebesnom Sionu još nije došlo“.
 
Ušavši u Novi Sion…
Dok mi on to govoraše, okrenuh se na levo i videh jednoga ogromnog čoveka, vrlo ozbiljnog, pretećeg izgleda, koji stajaše i imađaše pred sobom veliku knjigu otvorenu. Ja se uplaših od njega no on, hrabreći me, reče mi: „Atina, ne boj se! (Bog mi je sa nekim ciljem pokazao ovaj lik. Mislim da mi reče da je on Adam). U ovoj knjizi koju vidiš zapisuju se imena i dela onih koji ulaze u Novi Sion“. Utom videh desno od sebe i jednog mladića, poznatog mi sugrađanina po imenu Mihaila, koji seđaše na predivnome konju. Srdačno ga pozdravih i, radujući se, zapitah ga da doznam razlog tako velike časti koju ima. „Zar se ne sećaš da sam bio žrtva za istinu, braneći pravdu“. I stvarno ovaj mladić je bio ubijen zato što je zastupao istinu i svoje bližnje.
Posle toga, pođoh sa Arhanđelom malo napred i stigosmo pred drugu kapiju izvanrednog sjaja i svetlosti. Beše ona ukrašena od gore do dole raznolikim dragim kamenjem. No, među njima su se razlikovali neki kamenovi daleko veći i dragoceniji, i beše ih dvanaest po broju. Iz njih izlažaše najdivnija svetlost. U svakom pak uglu bejahu krstovi neizrecive lepote. Zid naokolo beše zlatan i svetljaše kao sunce. O kapije behu obešena tri ključa: jedan zlatni, drugi gvozdeni i treći drveni. Arhanđeo, otvorivši onim zlatnim ključem kapiju, reče mi: „Ovim zlatnim ključem otvaraju bogati, ovim gvozdenim pravedni, a ovim drvenim siromašni“.
U prvi mah, kad uđosmo i videh onaj neizrecivi prizor u svoj njegovoj natprirodnoj lepoti, sa jedne strane, i sa druge strane, svoju zlehudost, stadoh u nedoumici i ne usuđivah se da učinim ni jedan korak napred. Odbijala sam da gazim po beskrajnim zlatnim ćilimima neizrecive miline i krasote. O, kakav sjajan prizor! O, kakav izvanredan izgled čudesne lepote i novog beskrajnog života. „Nemoj se snebivati, reče mi Arhanđeo. Idi sirotice, slobodno, jer je sva ta dobra pripremio Gospod za ona srca koja delatno nagone sebe da ljube Gospoda i neprekidno Ga traže. Ona će živeti u veki vekove. No gle, dolazi nam u susret blagorodna Marija, koja je određena da te prihvati i privede da prođeš kroz Novi Sion, i vidiš večnu slavu i blaženstva. Preporučujem ti ponovo da dobro urežeš u um svoj sve što vidiš, jer je potrebno da to ispričaš onima u svetu, da znaju da je „Hristos i danas i juče isti i doveka“.
Videh, braćo moja, svetlost toliko različitu od svetlosti, koja osvetljava našu žalosnu vodenu zemnu loptu, koliko se razlikuje svetlost dana od mraka mrkle noći zvezdane. Čudesno beše to što se oči moje navikoše na to, i što ne osećah ni najmanju smetnju. Naprotiv, veoma sam želela da posmatram tu svetlost nenasito. A svuda se širio neizrecivi mir. Videvši sve to, osetih se kao obuhvaćena i iznutra i spolja živim duhom, neizmernom radošću i veseljem.
Ovo nebo o kome je reč, i ova svetlost, koja je stvarno pripremljena Pravednicima, ukoliko iđasmo napred, postajaše sve življa i umilnija. Ja udisah neprestano obuzeta neizrecivom željom da zahvatim od onog neizrecivog miomira, jer mi beše gorka pomisao da ću malo posle biti lišena svega toga, vrativši se na mnogotužnu zemlju.
Idući tako sa Marijom i gledajući sa divljenjem buduću beskonačnu nasladu Pravednih, nađoh se pred Časnim Krstom, koji beše sličan onome, o kojem sam vam rekla u početku ovog svog kazivanja. Opet videh Hrista na njemu Raspetoga, ne mrtvoga, nego Živoga. Na Časnoj Glavi Njegovoj beše trnov venac, a oko bedara najčistije, i kao sneg belo platno. Pokraj Krsta, koji blistaše jače od sunca, videh lestvicu i trsku. Pred tim veličanstvenim prizorom svepobednog protivdemonskog oružja, mene uhvati strah, jer onoga trenutka smatrah sebe kao jedinu krivu za Njegovo nepravedno Raspeće na Krstu. Ali Marija, koja beše sva oduševljena i pokazivaše žive znake duhovne radosti i srdačne ustreptalosti, reče mi: „Gle, ubogi čoveče, neiscrpni tajanstveni izvor, iz kojeg kao iz preizobilnog potoka teče sve prebogato večno naslađenje Novog Siona! Gle, Drvo Života zasađeno od početka usred Raja i predodređeno da izleči ranu neposlušnosti, ranu praoca, koji je prezreo to Drvo najsavršenije ljubavi i prigrlio drvo bezumnog ravnoboštva (tj. izjednačenje sebe s Bogom) i sujetnog samoljublja i egoizma. Tako, Spasitelj ne visi, nego imajući raširene ruke, zadržava obest demona do vremena kada će đavo, koji nas vara, biti bačen u jezero ognjeno i sumporno i biti mučen kroz sve vekove vekova. Tako, Spasitelj uzima grehe ovoga sveta, i svi koji veruju u Njega, bivaju izbavljeni Njime od smrti i dolaze ovde i poklanjaju se Triipostasnom Božanstvu. Jer u ovom Gradu je Presto Boga i Sina Njegovog. Takođe su tu svi koji Mu služe. Ti, dakle, priđi sada, i pokloni se pobednom ukrasu čulne i duhovne prirode. Celivaj prečiste noge Njegove koje satiru glavu zmije, a isto tako i ono blaženo Drvo na kome je uništena smrt!“
Ove pune života reči Nebeske Marije, strašno me potresoše. I roneći suze priđoh Životočivom Krstu, i načinivši tri metanije sa ljubavlju se prostreh da celivam noge Hristove. On, pak, stiže da pruži ruku Svoju, koju poljubih sa srdačnom predanošću. Pozadi, iza tog velikog Krsta, videh i druga dva manja.
Zatim, idući malo dalje, videsmo veliki vrt sa zlatnim zemljištem i zlatnim jabukama, prepunim zlatnih, svežih i divnih plodova. U kraju vrata, pored puta kojim hodismo videh drvo neslično ostalim drvetima u vrtu, koje beše slično maloj smokvi i imađaše lišće zeleno i dugo, koje visaše na dole. To drvo posmatrah radoznalo, jer beše srodnije sa drvetima na zemlji nego sa onima u Raju. U tom se pojavi i stade kod tog drveta prekrasni Anđeo u belom i reče mi: „Hoćeš da ti uzberem da okusiš plod od ovog drveta koje se zove Adamovo drvo? “ Ali, pošto naziv tog drveta izazva u meni neprijatnu uspomenu ja odbih. Marija pak, shvativši kakva je to moja uspomena, reče mi: „Ne boj se“. I dok Marija pođe da mi sama uzbere, Anđeo stiže te mi dade u ruku jedan plod. „Pazi sada, reče mi Marija, kad ga okusiš, videćeš da ima sposobnost da da ukus bilo kojeg ploda zemaljskog, ili jela, ili pića, koje ti hoćeš da prestaviš sebi u sećanju“. I stvarno beše tako. Pa ipak njegov poseban prirodni ukus beše neuporediv.
Malo dalje, okrenuvši se, videh da teče neka blistava zlatna voda, ali neograničena nikakvim koritom, i jednu divnu devojku gde drži tanak štap koji upravlja vodom, koja talasajući se tecijaše i čudesno žuboraše. I za ovo, upitah Mariju, koja mi reče: „Ova voda koju vidiš predstavlja početak reke Jordana, čiji ćeš kraj videti, kad budeš posetila zemaljski Jerusalim“.
 
U odajama Nebeskih stanova
Zatim, pošavši malo dalje, nađosmo se pred izvanredno velikim zdanjem sa odgovarajućim prozorima. Ušavši u njega, videsmo mnoge redove klupa na kojima seđaše mnogo dece. Sva behu istog uzrasta do dvanaest godina i blistahu licima. Neka od njih čitahu, neka razgovarahu sa krajnjom bezazlenošću i ljupkošću. Onog trenutka shvatih jasno smisao iskrene ljubavi. Način, pak, njihovog međusobnog razgovora toliko me očara, da sam poželela da nenasito gledam tu anđelsku decu kako razgovaraju i čitaju. No, pošto ne mogah da razumem kojim jezikom govore, upitah i za to Mariju, a ona mi reče: „To što čuješ i ne razumeš, jesu one neiskazane reči o kojima govori apostol Pavle, učitelj vasione, u svojim poslanicama“. Pošto joj rekoh da je ne razumem jer nikada nisam čitala o Pavlu, odgovori mi: „Kada se vratiš na zemlju, zapitaj za njega nekog od učitelja u tvome mestu i on će ti objasniti tvoju nedoumicu. Na kraju, pošto dovoljno stajasmo gledajući nenasito one male Anđele, mi ih pozdravismo i oni nam otpozdraviše sa natprirodnom blagošću, pa pođosmo idući tim istim putem, mi videsmo u redu nanizane odaje čiji zidovi imađahu boju neba. Tu zapitah Mariju da li mi se dozvoljava da uđem i razgledam ih. „Dozvoljava ti se, reče mi ona ali da zapamtiš sve što budeš videla“. Otvorivši susednu sobu ja videh gde u sredini visi skupoceno kandilo koje osvetljavaše sobu blagom svetlošću i dve monahinje gde sede jedna naspram druge. Pošto im glave behu pognute, videlo se da su u molitvi. Ja se odmah povukoh, zatvorivši brzo vrata, jer mi jedna od njih dade znak da izađem. Zapitah Mariju i ona mi reče da su to monahinje koje su ugodile Bogu podvizavajući se na jednome mestu, zbog čega bi ugodno Gospodu da one molitveno tihuju u toj sobici obe, zajedno, i mole se, kao što vidiš, i žanju plodove duhovnog veselja i nebeske radosti.
Posle te, otvorih drugu odaju i videh jednu ženu odevenu u sjajnu svetlost. Zatim otvorih treću, u njoj videh svoga muža Andreju, koji seđaše na prestolu, i iznad njegove glave – polica sa sedam kandila. Čim me vide, on siđe sa prestola i pozdravi me blagonaklono. I ja, otpozdravivši, rekoh mu da još nisam umrla i da je moja želja da ostanem uz njega. A on mi reče: „Poznato mi je da nisi umrla, ali da ostaneš ovde za sada je nemoguće, jer određeno vreme tvoga življenja u svetu još nije isteklo. Postaraj se, dakle, da u ovom ostatku svoga zemaljskoga života pokažeš vrlinski život i da ne stupaš u drugi brak da bi se udostojila obitavati zajedno sa mnom. Evo, pripremio sam ti stolicu, – pri tome pokaza na jednu omanju stolicu umetnički izrađenu i blistavo čistu. Inače, ako se udaš, onoga dana ćeš me zbaciti sa moga prestola, (pri tome mi on istovremeno i pokretom pokaza način pada), i dodade: a ti se nećeš udostojiti da vidiš Raj!“ Ja obećah da ću se držati njegovih naređenja i izađoh.
Zatim, otvorivši drugu sobu, nađoh se pred mojim poznatim sugrađaninom, koji beše umro pre pet godina, a zvao se Dimitrije Hristodulu. Pošto se pozdravismo, rekoh mu o sebi. On me uvede u jednu prostranu salu i postavi me pred dvanaest mladića istog rasta, koji blistahu većma od sunca i seđahu na zlatnim prestolima. Ova sala beše osvetljena preizobilnom svetlošću koja ulazaše kroz velike prozore a oni, izgleda, behu svagda otvoreni. Ugledavši sve to iznenada, ja se veoma zbunih i postideh, i okretoh se da izađem. No Dimitrije, čiji život na zemlji beše obrazac vrline, zadrža me i šta više podstače da priđem i pozdravim sve njih. Pozdravih ih i priđoh Dimitriju, a on mi reče: „To su dvanaest Apostola i došli su da me posete, i evo, blagodareći darovima moje dobre žene, pripremio sam im ručak; zato da preneseš sa moje strane blagonaklonost mojoj dobroj ženi i da joj kažeš da je zaboravila da izvrši sve što je obećala, tog i tog mesta, tog i tog dana“. Zatim mi kroz jedan balkon pokaza sjajni prostrani vrt. U njemu videh gde se kreću petnaestogodišnje devojčice koje zalivaju u njemu drveće i cveće. Te devojčice mi rekoše da ostanem sa njima. Objasnivši da mi je to nemoguće, ja se pozdravih sa njima i sa Dimitrijem, pa odoh.
Ušavši u drugu susednu sobu nađoh Hristodula, Dimitrijevog brata, koji je takođe bio umro, gde sedi na nekom ukrašenom prestolu, kao malo setan. Prišavši mu pozdravih ga, i ispričah mu svoje utiske koje sam stekla do ovog časa, a osobito mu rekoh za izuzetan položaj njegovog brata. „Brat moj, odgovori on, zadovoljan je iz više razloga, a osobito što se udostojio da ima bogobojažljivu ženu koja sve što učini za pokoj duše moga brata, učini sa dobrom voljom i bez gunđanja, dok sve što za mene čini moja žena, ne čini sa dobrom voljom i zahvalnošću. Zato te molim, da joj kažeš da se žalim, jer je potrebno: ili da mi šalje te darove sa ljubavlju i bez gunđanja, pa makar bili i manje vrednosti, ili da mi ne šalje formalno mnogo darova sa hladnoćom i gunđanjem. Obećah mu da ću ispuniti njegovu želju i pozdravih ga, pa iziđoh i sretoh Mariju, sa kojom nastavih hod prema desnoj strani.
Videh da hodimo po jednom uskom bedemu, koji sa svake strane beše zasađen raznim mirisnim i raznobojnim cvećem; kao što su ljubičice, karanfili, ruže i drugo, i sve beše neuvenjivo. U daljini ugledah vrtove. Na drvetu videh dečija lica neiskazane lepote sa krilima. Ona, prelećući po granama, proslavljahu Tvorca. „Ta lica koja vidiš, reče mi Marija, jesu duše male dece. I posle njihovog odlaska iz zemaljskog sveta, drži ih Bogorodica tri dana u naručju Svome, dok ne zaborave svoju zemaljsku majku. Posle se deca dovode ovde“.
 
Silazeći ka adu…
U tom, prešavši onaj uski, kao što rekoh, bedem, mi idosmo, ne kao pre zlatnim ćilimima, nego po prostrtom zelenilu. Tamo, pak, malo dalje videh jedno jezero puno smradnog mulja. U njemu se vide jedna žena gde leži ničice. Zapitah o njoj Mariju, i ona mi reče: „To beše monahinja i učini smrtni greh i ne pobrinu se da se pokaje“. Još u tom predelu videh gvozdeno drvo. O njemu videh o lancu obešenu devojku, a ispod nje beloga psa, koji je stalno nasrtao na nju i strašnim ujedima zadavao joj rane. A ona je od bola mahnito jaukala. „Ona se muči tako, reče mi Marija, zato što je bila monahinja velikoshimnica, pa je to napustila i udala se“. O takvoj monahinji govorio mi je jedan duhovnik, kada sam prvi put čula šta znači monahinja.
Posle toga otvorih jednu usamljenu sobu i videh u njoj krevet, koji umesto dušeka imađaše plamenove ognja koji bacahu gore-dole krevet sa čovekom i ženom, koji su na zemlji živeli u razvratu i nisu poštovali praznike. Videh dalje malo ženu, koja ležaše u kotlu punom mlake vode: reče mi Marija, učini mnoge grehe i već je kažnjena ključalom vodom. Sada se pak umanji njeno mučenje, jer se udostoji da ima sina vrlo čestitog, koji postavši sveštenik moli se Gospodu za upokojenje svoje majke; i kao što vidiš uslišila se njegova molitva. Videh i drugu ženu koja stajaše na vatri i, goreći, s nogu, zapomagaše potresno. „Njen sin, reče mi Marija, rđavo od nje vaspitan, hoće da se poturči. Ako dakle on padne u takvo zlo, ovaj će se oganj pojačati i goreće cela u plamenu“.
Videvši sve to, mi krenusmo dalje po netruležnoj travi i u međuvremenu videsmo bezbrojno drveće i ispred svakoga od njih po jedan šator. Kod vrata svakoga šatora videsmo čoveka koji sedi sa vedrim licem. Naiđosmo i na jednoga usamljenoga čoveka, gde sedi na ovčijoj koži. Pitah ga zašto sedi sam i nema ništa kao uzglavlje, on odgovori: „Slava Svetome Bogu, jer pošto sam grešan, ja ni ovoga mesta nisam dostojan“. Zna on da ništa drugo nema do jedino ovu kožu, na kojoj seđaše, a nje se udostojio zato što je na zemlji podario nešto jednom jadniku. „A što se tiče kolibe, ne treba mi, reče on, jer, kao što vidite, nebo je blizu nas, puno zvezda, i niti ima noći, niti ima kiše, niti vetra“.
 
U mestima… večne osude
Posle toga, reče mi Marija, da onde blizu ima i lestvica koja nizvodi u pakao i kad je nađosmo, pođosmo niz nju da silazimo ka mestu večne osude. Stepenika beše četrnaest i, behu podjednako razmaknuti jedan od drugog. Kad zađosmo u duboku tamu, ja se uplaših i rekoh Mariji da je trebalo da uzmemo svetiljku, no ona, držeći me stalno za ruku, reče mi: „Ova tama ne može biti savladana od prolazne svetlosti, jer je bukvalno opipljiva rukama“. Na kraju mi hodasmo po čvrstome tlu. Meni se učini da je doba oko večeri, kada se pale lampe. Ona najdonja zemlja, pustoš i strahota, beše neravna i haotična. Razređena drveta behu prestarela, osuđena i gotova za gorenje. Pošto zemljište beše blatno, ne nalažah mesta gde da stanem. Malo pak dalje, u jednoj velikoj provaliji videh da se prostire tama gušća od one prve, a u njoj se čujahu vapaji i užasni jauci. Ne usudih se da se približim provaliji, jer se prepadoh od straha. „Ovaj predeo, reče mi Marija, naziva se iščeznuće“.
Potom videsmo divlje crne demone, sa strahovitim licima i bednom odećom, blatnjavom i krvavom. Oni udarahu u bubnjeve veoma jako i suludo. Ovaj prizor mi poveća strah te potrčah da se sakrijem iza Marije; ona me malo ohrabri, te na demone gledasmo vlasno i sa prezirom. Oni nas posmatrahu mirno i odlažahu u pravcu iščeznuća. Zatim, pošavši malo napred, nađosmo se u jednoj udolini, gde se zaustavivši, čusmo huk mora. Produžismo ka mestu toga šuma i videsmo, o, strašnoga li prizora! More od ognja, koje bučno bacaše valove od plamena na divlju i okomitu obalu preplavljujući u velikoj visini onu tmurnu atmosferu varničavim dimom. Na toj obali videsmo vojnika koji nam dade znak i ljubazno nas pozva da izbliza vidimo taj strašni prizor. Videsmo da se u kretanjima onih ognjenih talasa prevrću tela ljudi i žena raznoga uzrasta i jezivo viču, zapomažući: „Avaj, izgoreh!“ I zaista beše strašno to gorenje.
Tada prekinu za malo svoje pričanje monahinja Evpraksija, duboko uzdahnuvši pa nastavi sa uzdrhtalim glasom:
– Videh i druge stvari prepune straha u tom mestu večite osude. Ali pošto mi sećanje na to muči dušu, potrebno je da kažem da sada napustismo tu tamu i mesto večne, beznadežne osude, uzađosmo uz jedne lestvice i nađosmo se na onome putu gde prethodno videsmo vrtove i sobe. Kako divan beše ovaj, svuda razlivajući se miomir ovoga naprednoga Grada, Novoga Siona! Sada već čuh i Anđele gde pevahu svesavršeno sa čudesnom harmonijom, onu večnu Anđelsku himnu: Svjat, Svjat, Svjat, i ostalo. Čuh samo glas, no Anđele ne videh. Učini mi se da behu gore na onome zlatnom nebu, ali su se čuli kao da behu blizu nas.
 
Opet u Novome Sionu…
Pred prestolom Svedržitelja
Posle obiđosmo oko kule i razgledasmo zidove Novoga Siona. Oblik grada beše četvorouglast i njegova strana imađaše tri kapije. Na drugoj strani videh tri gore. Jedna se zove Izgnanstvo Adamovo, a druga se nazivaše Gora proroka Ilije. Dalje me Marija povede te se nađosmo pred veličanstvenim dvorom. Iz jednog najvećeg prozora njegovog izlažaše, kao iz izvora živa i umilna, Božanska svetlost, koja osvetljavaše Raj. „Sećaš li se, reče mi Marija, kada smo stajale pred Raspetim i kada sam ti rekla da Mu se pokloniš, šta je rekao? U ovome gradu je Presto Boga i Sina Njegovog. Uđimo, dakle, u ovaj dvor, da vidiš i pokloniš se slavi Triipostasnosg Boga našeg!“
Kad uđosmo, nađosmo se pred jednom ogromnom prostorijom i videh Svedržitelja. Imađaše pogled uzdignut gore, osmehnut, ali strašan. Desnom nogom Svojom stajaše na točku koji okolo imađaše krila. S desne strane Svedržiteljeve videh Hrista, koji gledaše Svojim krotkim i smernim pogledom, sa krajnjom nežnošću i ljubavlju. Kod leve noge Svedržitelja videh lava gde leži, sa očima iz kojih sevahu varnice, a kod desne noge Spasiteljeve drugu životinju sličnu medvedu koja imađaše lice slično čoveku. Sa leve strane Svedržiteljeve videh Vladičicu Bogorodicu. Učini mi se srazmerno visoka i tanka. Ona nošaše odeću nebesno plavetnu sa svetlećim zvezdama, a na glavi joj beše kruna koju držahu Anđeli sa strahopoštovanjem i pobožnošću. Videh gore, iznad Oca i Sina, i Presvetoga Duha u vidu goluba, iz čijih usta kao iz neiscrpnog izvora izviraše Božanska Svetlost, koja, kao što rekosmo, osvetljavaše Raj. Pozadi, iza Svedržitelja, Spasitelja i Bogorodice, videh vojsku Anđela: u prvom redu stajahu Anđeli a u drugome sa dva krila, a drugi sa šest krila. Videvši sve ovo i mnogo drugoga što nisam u stanju da iskažem, ja se ukočih od straha i stajah kao ukopana. Ali me Svedržitelj pozva krotkim glasom i ja Mu priđoh. Načinih tri zemna poklona i celivah Desnicu Višnjega, zatim sagnuvši se na desno da se poklonim Bogorodici, okretoh se i pođoh da celivam noge Spasitelja ali On mi opet pruži Desnicu: i poklonivši se Bogorodici, povukoh se unazad i stadoh, čekajući da mi dozvoli da izađem. Utom, Anđeo donese jednu dušu, i za njom iđaše mnoštvo demona koji držahu zapise grehova te duše. Videh gde se postavljaju terazije na sredinu. I na jedan njihov kraj bi stavljena duša a na drugi oni zapisi demona; i kad trebaše da padne odluka, videh Anđele da silaze sa gornjeg, i oni, pomazujući dušu sa mirom koje držahu u jednoj tašni, preobraziše je u uzrast od trideset godina, i odmah je povedoše u gornje nebo. A demoni, ne pristajući još na tu odluku, udaljiše se vičući: „Sud je nepravedan“. Posle, pošto otide prvi red Anđela, opet me pozva Svedržitelj i posavetova da provedem ostatak života po zapovestima Njegovim.
Pošto, izgleda, ističe vreme moga boravka u Novom Sionu, dozva Gospod Arhanđela da me uzme i odnese dole na zemlju. Tada zapitah Arhanđela za Gornje Nebo i da li bi bilo moguće da izađem gore i vidim Slavu Božju? On mi reče da to nije moguće, jer se još ne udaljih za svagda od zemlje, ali, da bi razrešio tu moju nedoumicu, Anđeo povuče zavesu i ja videh svetlost još savršeniju koja izlažaše iz zlatnih polijeleja. Još videh bezbrojne horove Anđela koji udarahu u zvona veoma skladno i pevahu najharmoničnije. Ta Anđelska harmonična melodija i harmonično brujanje zvona odjekivahu posle u mojim ušima čitave tri godine. Na kraju, pošto, kao što rekosmo beše naređeno da ostavim večnu i neizrecivu radost i veselje, ja pozdravih nebesku Mariju i pođoh za Arhanđelom koji krete u pravcu zlatnoga Grada. Na putu opet ugledasmo veliki Krst. Približivši mu se klekoh i sa suzama celivah prečiste noge Raspetoga. Sa neizrecivim uzdahom ispoljih bol srca svoga, zato što već ostavljam svetlost i vraćam se u senku smrti. Ali Srceznalac Svedržitelj, videći da beše potrebno da isceli taj bol duše moje, reče mi: „Nemoj se žalostiti nego veruj da ćeš ponovo doći u Novi Sion, jer ime tvoje, već je zapisano u Knjigu Života“. I da ne bih imala neku sumnju o tome, On dozva onog ogromnog čoveka i on mi stvarno pokaza moje ime kao žive, zapisano u pomenutoj knjizi. Zbog toga, puna radosti poklonih se Gospodu i sa voljom pođoh sa Anđelom. Pošto izađosmo iz zlatnih vrata i pođosmo u pravcu mermernih, videh starca obučenoga u crni ogrtač, gologlavog sa svetlim licem, sede brade, srednje visine, krepkoga i smeloga. Zapitah za njega i doznadoh da je to sveti Nikolaj, i da je dole na zemlji. Jer mnogi od Svetih, a osobito sv. Jovan Bogoslov, sv. Grigorije i sv. Nikolaj, imaju pravo da po potrebi posećuju zemlju. Drugi pak Svetitelji božanskom silom ispunjavaju blagorazumne molbe ljudi iz daljine. Sveti Nikolaj me vide iz daleka, i osmehnu mi se. Ja priđoh i celivah mu desnicu, a on me blagoslovi i otide. Poželeh da vidim njegovu sobu, no to beše daleko a vremena mi ne preostajaše. Zatim videh i druga dva starca bosa, oko šezdesetih godina, odenuti i oni u crne ogrtače, i imađahu glave prekrivene kukuljama. To su, reče mi Arhanđeo, Enoh i Ilija. Njihove odaje videh iz daleka, celivah njihove desnice i oni me blagosloviše.
Kad stigosmo na ona vrata od mermera i imadosmo da izađemo kroz njih, videh Anđela koji nošaše jednog kaluđera i predade onom ogromnom čoveku, a on ga bez ispitivanja uhvati za kosu na glavi, gurnuvši ga dole, baci ga na zemlju te iščeze. Zatim sa gnevom reče: „Kada si nepodnošljiv, idi telesno u pakao“.
 
Povratak u telo
Posle toga Arhanđeo, preobrazivši me u golubicu, stavi me u naručje svoje. U trenutku se okrenuh i videh da smo u našoj kući na zemlji. Telo pak moje videh da se nalazi u onom istom stanju u kome sam ga ostavila pre tri dana. A moji su ga zadržali nepogrebano, zato što mi, kako mi reče posle moja majka, neka vratna žila pokazivaše znake života.
U tome me Arhanđeo uze iz svog naručja i reče mi: „Dušo, uđi u telo“! A ja, u znak poslednje zahvalnosti celivah odeću Arhanđelovu i kroz usta uđoh u telo i odoh, probudivši se kao iz dubokog sna i uzdahnuvši duboko, podigoh se i sedoh na postelju.
Kada videše to čudo, mati moja i ostali prisutni počeše, neki da me ljube kao nekoga drugoga Lazara, a neki od njih mi donesoše nešto osvežavajuće za piće. No ja, pošto bejah gladna, zatražih da jedem. Kada sam potom ozdravila, ispričala sam mnogima ovo što sam doživela i videla, a tako isto sam ispunila one poruke braće Hristodula…
***
Zaista, „svima ljudima predstoji jednom umreti, a potom na sud“ (Jevr. 9, 27).Jer nijedan od nas ne živi sebi, i nijedan ne umire sebi. Jer ako živimo, Gospodu živimo, ako umiremo Gospodu umiremo.
Ako dakle, živimo, ako umiremo, Gospodnji smo. Jer „zato Hristos i umre i vaskrse i ožive, da vlada i mrtvima i živima“ (Rimlj. 14, 7-9).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *