NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » O BESMRTNOSTI DUŠE

O BESMRTNOSTI DUŠE

 

O BESMRTNOSTI DUŠE
 
TRI PERIODA U ŽIVOTU DUŠE
„I vasceli vaš duh i duša i telo da se sačuva bez poroka za dolazak Gospoda našega Isusa Hrista“
(1. Sol. 5, 23)
 
Iz Svetog Pisma znamo da život duše ima tri perioda:
1) život duše u telu čoveka;
2) život duše izvan tela do opšteg vaskrsenja;
3) život duše sjedinjene s vaskrslim telom u večnosti.
Odvojivši se od tela u trenutku smrti, duša stupa u novi oblik svoga postojanja. Ona ima sposobnost da sve vidi (naravno, ne fizičkim očima) već novim osećanjem, kao i da vidi sebe samu. Pokreće se snagom volje, i preleće ogromna prostranstva trenutno, jer je prirodne prepreke više ne zadržavaju. Ona u zagrobnom svetu nalazi svoje mesto, ono mesto do kojeg je duhovno dorasla u svom zemaljskom životu, a gde će boraviti do Strašnoga suda.
Nalazeći se van tela, duša sa uvećanom lakoćom produžava da razvija u sebi one osobine koje je stekla na zemlji. Pravednici se utvrđuju u dobrodetelji i predanosti svetoj volji Božijoj, a nepokajani grešnici u beščašću i protivljenju volji Božijoj. Dobro se rascvetava u svoj sili u punoti, u svoj slobodi koju nije imalo na zemlji, te vidljivo ispoljava raskošno bogatstvo i dostojanstvo svog unutrašnjeg sveta. Duša je zauvek utvrđena u dobru i nikakvo je zlo ne može pokolebati, izmeniti ili povrediti njeno blaženstvo. Duša je puna blagodati i prosvećenim umom sozercava tajne Božije, stvoreni svet, samu sebe i večni život.
Proniče u smisao našega iskupljenja koje je izvršeno od Sina Božijeg, slavno i veličanstveno delo u koje anđeli žele da zavire – a kojim je naša ljudska priroda u Licu Bogočoveka uzvišena na presto Božanstva.
Smrću tela ne umire sećanje, osećanje, misao, volja, nego duša koja je sa sobom u večnost ponela sva ta sveta čuvstva, kao što je: ljubav prema Bogu, dobrim delima, smirenje, duševnu i telesnu čistotu, – naći će ih u sebi kao izvore nepojamne i uzvišene radosti, mnogostruko umnožene.
Duše svetih koji su Bogu ugodili pravednim životom na zemlji, ne samo da žive blaženstvom svetih, nego imaju smelost da se Bogu mole za nas i pomažu nam u delu spasenja.
Duša posle smrti produžava da živi rezervom jeleja koji je prikupila u vreme zemnog života, i koji joj daje mogućnost da stupi u blisko opštenje sa Bogom svim svojim silama i sklonostima. I što je više jeleja u njenom kandilu, tj. blagodati Svetoga Duha, to je ona blaženija i radosnija u opštenju s Bogom.
Sveti Serafim Sarovski je govorio da je cilj hrišćanskog života – sticanje blagodati Svetoga Duha – tj. jeleja koji se kod mudrih devojaka, tj. duša, pokazao dovoljnim, a kod ludih nije. To je ono duhovno bogatstvo koje duša stiče za zemnog života, a po razlučenju duše od tela ne može ga zadobiti. Kod svetih duša ovaj kapital je veliki, i daje im veću slobodu u molitvama u zauzimanju za spasenje bližnjih.
Starac Zosima iz Trojice-Sergijeve lavre, govorio je svojim duhovnim čedima: „Posle smrti ću biti življi nego sad“. Optinski starac Varsanufije smatra da je molitva posle telesne smrti savršenija.
Ko je na zemlji bio udaljen od Gospoda, on je udaljen i na Nebu.
Poslednji period duše jeste živi život u svom novom preobraženom telu, posle Strašnoga suda. Za Hristove sledbenike ovo je period najbliskijeg odnosa s Bogom na „novoj zemlji“ pod „novim nebom“, gde duše umesto sunca obasjava sam Gospod Bog svojom svetlošću.
Vreme trajanja ovih perioda duše meri se:
1) desetinama godina;
2) prostire se do opšteg vaskrsenja;
3) traje večno.
On je nagrada za vrlinsko-blagodatni život, ili kazna za bogoborni život proživljen u nepokajanim gresima. Prvi period je najkraći, ali presudan, jer svecelo utiče na opredeljenje duše u drugom i trećem periodu.
Nažalost, mi nemamo jasnu svest o važnosti ovog perioda, jer samo u njemu duša ima mogućnost da tvori podvige, da se moli, da posti, da se uzdržava, da čini milosrđe, da trpi bolesti bez roptanja, da strada sa smirenjem i nadom u Boga.
Radi boljeg razumevanja, u prirodi možemo naći adekvatno poređenje slike duhovnog sveta u fizičkom: život leptira započinje u obliku neprivlačne gusenice koja puzi po zemlji; vremenom, gusenica kao da umire, i umesto nje imamo beživotnu lutku umotanu u pelene, ili grobić, a to je larva; i događa se čudo! Opna puca i na svet se rađa leptir neobične lepote, s divnim cvetnim krilima boje duge, koji slobodno leti s cveta na cvet hraneći se polenom.
Slično se događa s dušom čovečijom: u početku, po telesnom rođenju, zbog prvorodnog greha, duša kao da puže po zemlji; kad telo umre duša se tajanstveno preobražava, ako je za života zadobila ljubav za Boga i bližnje; i na kraju, posle drugog Hristovog dolaska, sjedinjena s telom preobraženim blistajući svim raskošnim krasotama stečenih vrlina, ide u susret ljubljenom Hristu.
Kada nastupa punota vremena neophodnog za izlazak duše iz tela, jeste tajna, koju nam samo delimično otkriva Sveto Pismo. Dostigavši određenu meru duhovnog rasta duša više ne može da živi zemni život. Što je veća ljubav za Boga, to duši teže pada odvojenost od Njega, to ona sve više želi da prekrati zemaljske dane. Mnogi sveti ljudi su želeli da što pre umru, i zbace sa sebe telesne okove, kako bi se dušom što više približili Bogu.
O smrti jednog podvižnika koja se bližnjima činila prevremenom, jedan starac je rekao: „On je dostigao takvu meru da se više nije mogao brinuti o zemaljskim stvarima, a nalazeći se među ljudima nije se mogao izbaviti od njih, i zato ga je Gospod uzeo. “
Telesna smrt ne dolazi pre nego što sazri plod, tj. duša hrišćanska bude spremna za prelazak u drugi svet. Smrt dolazi u najboljem trenutku za preseljenje u Carstvo Nebesko. Ako se život ne prekine blagovremeno, duša bi bila u opasnosti da izgubi stečeno duhovno bogatstvo novim gresima, i zato milostivi Bog preseca zemaljski život u najpogodnijem vremenu za njegovo spasenje. I obrnuto: često se vreme života produžava radi uzrastanja u molitvi i pokajanju.
U istoriji Crkve imamo mnogo primera kada je Gospod vratio na zemlju duše preminulih, koje još nisu bile spremne za susret sa njim. Vrativši se iz zagrobnog sveta pričale su o svojim doživljajima, u kojima se ponavljaju sledeće situacije:
1) po napuštanju tela duša nastavlja da misli i oseća isto kao i u telu;
2) po smrti tela duša dolazi u dodir sa anđelima i demonima;
3) duša dospeva na sud za svoje postupke;
4) sećanje na smrt je sačuvano, i po njenom vraćanju u telo ostavlja silan i neizbrisiv utisak.
Obično se događa da sve doživljeno dovodi do duhovnog preobražaja, te mnoge duše nastavljaju da žive bogougodno, primaju monaški postrig, ili se na drugi način osamljuju, radi što bolje pripreme za ponovni susret s Gospodom u drugom svetu.
Zemaljski život gubi svoju privlačnost, i duša neprestano razmišlja o novoj realnosti koju je iskusila. Neverujući ljudi dolaze do poznanja Boga, i stiču jaku i nepokolebivu veru, jer iz ličnog iskustva znaju da postoji život posle smrti, anđeli i demoni i Vrhovno Božansko Biće (kako Ga zovu nehrišćani), tj. Gospod Bog, ili Hristos.
Svima je zajedničko iskustvo doživljaja svetlosti, blage i meke, svetlosti Bića iz koga isijava ljubav, radost, milost, dobrota, blagost – stanje duha koje je rečima nemoguće opisati. Odvija se razgovor mislima, bez reči, a mnogi svoj život sagledaju u trenu, kao na filmskom platnu.
Opis posmrtnih iskustava kod verujućih i neverujućih ljudi su slični, i slažu se sa opisom Svetih Otaca i podvižnika u veri. Mnoge duše, po naročitom Promislu Božijem, imaju iskustvo prevremene smrti, ili radi ispravke svoga života, ili za svedočanstvo drugima. Sveto Pismo (Priča o bogatašu i ubogom Lazaru) svedoči o sudbini pravednika i nepravednika u zagrobnom svetu.
Smrt tela je neophodna i korisna za pali rod ljudski. Ona je sredstvo spasenja od duhovne pogibli. Mi pod smrću podrazumevamo samo smrt tela, koje je postalo smrtno posle grehopada prvih ljudi, a u ovom životu je glavna smrt svagda žive duše. Smrt tela sprečava pogibao duše koja živi grešnim životom.
Odvojivši se od tela na kratko vreme, duša nastavlja zagrobni život u izmenjenom obliku sa svim ličnim osobinama dotičnog čoveka. Karakter i lične osobine pripadaju duši a ne telu. Svaka duša ima svoja suštinska svojstva koja je razlikuju od drugih duša, i po kojima je i na zemlji i na nebu prepoznajemo.
Posle drugog Hristovog dolaska, i sjedinjenja preobraženog tela s dušom, posle sveopšteg vaskrsenja mrtvih, na zvuk anđelske trube, sve će se izmeniti trenu, a kako? – mi to ne znamo, jer je promislom Božijim skriveno od nas. Posle Strašnoga Suda nad dušom i telom nastupa konačan i pravi period u životu duše – ili u večnom blaženstvu, ili u večnim mukama.
Bog je u dušu položio čežnju za večnim životom, blaženstvom, srećom, svetošću i savršenstvom. Večni život započinje na zemlji, rođenjem u telu, a temelj večnosti postavljen je u prolaznosti. Blagočestiva duša je kamen koji se ugrađuje u božanstveno zdanje Crkve Hristove.
Duša često na zemlji zaspi snom grehovnim, a Gospod joj se obraća rečima: „Dušo, dušo, ustani što spavaš!“, ili: „Ustani ti koji spavaš, vaskrsni iz mrtvih, i obasjaće te Hristos“ (Ef. 5, 14). Kao što je telo za vreme sna raslabljeno, tako i duša zaspala snom grehovnim, postaje raslabljena u veri, nadi, ljubavi… spava, i ne vidi, ne čuje, ne sluša, ne oseća, ne zna, ne može…
Duša je podložna uticaju duha zlobe, i od delovanja na nju zlih duhova štiti je duhovni razum sjedinjen s duhovnom voljom. Kao što je Carstvo Nebesko unutra u nama, tako je i carstvo đavolsko unutra u nama, i deluje kroz različite strasti. Zato se molimo Ocu Nebeskom da dođe Carstvo Njegovo na zemlju kao što je i na nebu, jer zemljom vlada carstvo različitih strasti kojim đavo, kao nekim svojim oruđem, vlada u dušama ljudi.
Duša u svojoj prirodi nema ništa zlo, ali ako po lenjosti i zloj volji da mesta zlom demonu da ovlada njome, onda ona postaje oruđe zla. Duhovno iskusni starci savetuju nam da ne dajemo lakomisleno i naivno duši svojoj na volju, nego da je zauzdavamo u mislima i osećanjima, pogotovu lošim, na koje nas nagovara knez ovoga sveta…
Nikada duši ne treba davati slobodu, nego nad njom treba stalno bdeti, kao nad nestašnim detetom, kako ona ne bi sebe povredila a Gospoda razgnevila. Zlo se gnezdi čoveku duboko u srcu i mnogobrojni su njegovi koreni, koje treba pažljivo i revnosno odsecati.
Po rečima Prepodobnog Makarija Velikog, duša koja je dospela pod vlast duha zlobe, ne sjedinjuje se s njim u jedno, nego mu se potčinjava tvoreći njegovu zlu volju. Duh zlobe ima svoju prirodu, a duša svoju (slično sunčanom a vetrovitom danu: sunce ima svoju prirodu, a vetar svoju; oni dejstvuju istovremeno, ali ne sjedinjeno). Tako i duša u kojoj se greh nataložio, kao rečica bistre vode na čijem je dnu talog mulja; ako se voda zatalasa, mulj će zamutiti vodu, i iako su izmešani oni nisu iste prirode.
Tako i duša uzmućena od zloga duha, ako i počne tvoriti zla i grešna dela, ona ne postaje jedno sa njima, već ostaje samostalna i odvojena od duha zlobe. Zato joj je moguće da se digne kad padne pod uticaj zla i da suznim i pokajnim molitvama izmoli oproštaj od Boga.
Srce svakog čoveka oseća naklonost ka gresima koje je počinio u mladosti, jer su oni oskrnavili dušu i telo. Greh je razbojnik koji ubija dušu, ako se ona ne pokaje i ne vrati Bogu. Greh je smrtonosni otrov od koga se razboleva i duša i telo. Duša grehom biva paralisana i umrtvljena, ali, čudotvorno vaskrsava kada se kaje.
Sveta Crkva poznaje tri stanja duše, zahvaljujući kojima je čovek: vruć, hladan ili mlak. Vruć i hladan, iako su suprotstavljeni, ali su aktivni u svom domenu, dok je mlak pasivan, neopredeljen ni za jedan od ovih polova. Hladna duša, iako je opredeljena za zlo, sposobna je da se preobrazi u vruću, za šta je mlaka nesposobna. Najupečatljiviji evanđelski primeri preobraženja su: Sv. Ap. Pavla, pokajanog razbojnika, žene bludnice.
Duša nije stvorena za greh. Greh je stran duši i protivan njenoj prirodi, a duhovna suština se bori s grehom, jer želi da sačuva duhovnu čistotu i nevinost, da ne žalosti ljubljenog Oca Nebeskog.
Naša duhovna priroda je tako ustrojena da su joj misli, osećanja, želje, kao i svi pokreti duha, tesno isprepletani i povezani među sobom. Greh zarazno deluje u duši na sve njene aktivnosti. Grešno delo pomračava duhovni vid i zatvara put ka dobru. Zato moramo neprestano stražiti nad sobom, paziti na sebe, bdeti neumorno – kako bi dušu sačuvali od večne pogibli.
Svaki greh ostavlja trag na duši; i zadatak svakog čoveka je da sačuva svoju dušu. Živa duša – živ čovek! Duša umrla u grehu – mrtav čovek! Zato bez žaljenja treba odsecati sve što usmrćuje našu dušu.
Duša umire kad je napusti Božija blagodat. Tada nastupa smrt i raspadanje duše. Pomisli zlobe, gneva, zavisti, lukavstva, mržnje, svađe, zlopamćenja, bluda, i ostale mnogobrojne grešne pomisli, moraju ustupiti mesto u duši suprotnim pomislima: ljubavi, mudrosti, mira, blagosti, opraštanja, razumevanja, čistote, milosrđa, dobrote – jer je duša bescena riznica u kojoj treba sačuvati samo ono što je Boga i Anđela i Svetih dostojno.
Bez milosti Božije mi ne možemo videti ogoljeno unutrašnje stanje naše duše, jer su dubine našeg bića skrivene od nas. Zato sveti oci govore da je veći onaj koji vidi svoje grehe, nego onaj koji vidi nebo, anđele i raj.
U velikoposnim stihirama čućeš sledeće reči: „. . Hram naš telesni sav oskrnavljen… „, što se odnosi i na dušu i na telo naše koji su prednaznačeni da budu hram Božiji, a mi smo ih gresima oskrnavili, da Gospod Bog ne može u njemu naći dostojnog mesta.
Dok živimo imamo mogućnost da obnovimo našu palu prirodu, tj. hram duše i tela koji se čiste suzama pokajanja. Stalnom brigom o svojoj besmrtnoj duši možemo obnoviti svoj unutrašnji hram, kako bi on iznova zablistao i postao svetinja dostojna Duha Svetog. Tada se nećemo bojati telesne smrti, niti razorenja truležne građevine sastavljene od propadljive ploti, jer smo, pomoću i blagodaću Božijom stekli nebesku, duhovnu, nerukotvorenu Crkvu Boga Živoga.
Besmrtnoj duši ljudskoj je pripravljeno od Gospoda mesto u Nebeskoj ložnici, u koju mogu ući samo oni koji su odeveni u duhovno ruho svetlosti i sve vrline duha, kao u svadbene haljine. Ko nije odeven u svetle i svečane svadbene haljine, nije dostojan svadbe Sina Carevog, i može samo izdaleka gledati, alu u bračnu ložnicu ne može ući.
“ … čertog Tvoj vidim, Spase moj, ukrašen, ali odeždu nemam da uđem u nj… “
Amin. Slava Bogu.
Sa ruskog:
Janja Todorović

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *