NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » NOVOZAVETNO UČENJE O VEČNOM ŽIVOTU

NOVOZAVETNO UČENJE O VEČNOM ŽIVOTU

PREPODOBNI JUSTIN ĆELIJSKI
NOVOZAVETNO UČENJE O VEČNOM ŽIVOTU[1]
 
Sva mučenja ljudskog duha svode se na rešenje problema života. Problem života uvek pretpostavlja i traži rešenje problema smrti. Problem vremena i prostora i svega što se dešava u prostoru, ne može se rešiti bez problema večnosti. Šta je u samoj stvari vreme? Vreme je isečak večnosti i dobija svoj smisao od same večnosti. I život uopšte nije drugo do isečak večnosti, i dobija svoj smisao od same večnosti. Najveći užas i nesreća nastaje kada se taj isečak otkine od celine i prekine svaku vezu s njom. U svakom slučaju, da bi se zadovoljavajuće mogao rešiti problem života, mora se posmatrati sub specie večnosti.
Ako je smrt poslednji i završni momenat ovog života, onda je život najveći užas i najveća besmislica. Čovečanstvo se može spasti tog najvećeg užasa jedino pobedivši smrt. A šta u samoj stvari znači pobeda nad smrću? Pobeda nad smrću znači rešenje problema života. Nema drugog rešenja. Život se jedino može osmisliti i opravdati ako se vaspostavi organska veza između ovog i večnog života. Vaspostaviti tu organsku vezu znači – realno pobediti smrt; znači – učiniti život večnim, realnim u granicama vremena i prostora, i najzad znači – živeti večnim životom ovde na zemlji. Ova misao, prevedena sa dogmatsko-filosofske terminologije na etiku, glasila bi: suština večnog života je u neumiranju, besmrtnosti, tj. u bezgrešnosti, jer suština grešnosti je u smrtnosti, u otkinutosti od večnog života. Greh i jeste ta sila koja odseca ovaj život od večnog života, uništava njihovo organsko jedinstvo i proglašava ovaj život kao nešto samostalno i sebi samom dovoljno.
Razume se, čim se ovaj život od večnog života otkine, počinje da se gasi, suši, izumire, dok najzad ne umre. Jedini zaključak je: greh i smrt su jednosušni (Jk.1,15). Slično tome, da se poslužim antitezom, možemo reći: bezgrešno i besmrtno su jednosušni. Ako je moguća bezgrešnost – moguća je i besmrtnost; a to znači: moguća je pobeda nad smrću. Nesumnjiv je fakt da su ljudi smrtni; a to znači: da su oni grešni i da greh uzimaju kao metod svoga života. Ko je bezgrešan – neminovno je i besmrtan. Što je čovek manje grešan, sve je ubeđeniji da je duša besmrtna. Ko je apsolutno bezgrešan, apsolutno je i na svu večnost besmrtan. No s pravom se može pitati: ima li bezgrešne ličnosti u ogromnoj i mizernoj galeriji ljudskih bića? Odgovor je: Nema! Jer su sve biografije najvećih i najmanjih ljudi samo razrađene biografije greha.
No, ima jedna u kojoj nema ni jedne mrlje greha, po svedočanstvu samih najvećih neprijatelja te biografije. To je biografije Isusa Nazarećanina, a svedoci su fariseji i sadukeji (Jn.8,54-56). Nemoguće je odbaciti kao svedočanstvo, jer ne dolazi od prijatelja već od neprijatelja Hristovih. Jer Mu oni bez sumnje ne bi priznavali tako neviđenu realnost kao što je bezgrešnost. Treba poći od tog fakta koji priznaju i fariseji i sadukeji. Treba se makar farisejskim očima zagledati u Ličnost Isusa Hrista, i u tom bi slučaju čovek morao priznati da je u Njegovoj Ličnosti realizirana apsolutna bezgrešnost.
Bezgrešnost je postala ličnost. Više nije etička apstrakcija: bezgrešnost postaje telesna i opipljiva. Logos postaje telo (Jn.1, 14). Znači, telo besmrtno, čim je bezgrešan: Vaskrsenjem telom i u telu – Logos =Hristos – dokazuje da je tako.
Najsuštastvenija razlika između hrišćanske religije i svih ostalih religija i filosofija je u tome što u Hrišćanstvu život večni i besmrtnost nije apstraktivni pojam ili subjektivna hipoteza, već živa realna Ličnost „koju očima svojim videsmo, rukama opipasmo, ušima čusmo“ (1 Jn. 1, 1-2). U Bogočoveku čovek je postao besmrtan i večan zbog organskog jedinstva sa Bogom, zbog toga što je u Njemu priroda božanska i čovečanska uzvedena do Ličnosti i time priroda ljudska obezgrešena, obesmrćena i obožena. Bogočovek Hristos je najveći sintez božanskog i čovečanskog. Bogočoveštvo je centar Hrišćanstva, jer u sebi sadrži svu večnost i svu večnu misao: Isus Hristos je istiniti Bog i život večni (1Jn.5,20); I (taj) Život se javi nama (1Jn. 1,2).
Rešenje problema života nemoguće je bez vaskrsenja. Jedino kroz vaskrsenje, i život večni postaje stvarnost i realnost. Vaskrsenje je najneophodnija neophodnost za rešenje problema života. Bez vaskrsenja život nema apsolutno nikakvog smisla: “ Ja sam Vaskrsenje i Život, koji veruje u Mene i ako umre živeće“ (Jn.11,25-26). Iz ovoga se vidi da sam Hristos direktno uslovljava Svojom Ličnošću rešenje problema života i smrti, večnosti i vremena. Samo najintimnije jedinstvo sa Ličnošću Hristovom može spasti čoveka od očajanja i besmislenosti ovog života: “ Ja sam vrata; ko uđe kroza Me spašće se“ (Jn 10,9). “ Ja dođoh da imaju život u izobilju (Jn 10,10). Ja sam Put i Istina i Život; niko neće doći k Ocu do kroza Me“ (Jn.14,6). – Spasenje ljudi, tj. čoveka, izražava se u Evanđelju i Poslanicama (Sv. Apostola) sa: u, kroz, i sa Hristom. On se javlja kao jedini put Ocu Nebeskom, kao Izvor večnoga života. Bez njega čovečanstvo ostaje u smrti i grehu (1Jn.4,9; DAp.11,18).
Plata greha je smrt, a dar Božiji je život večni (Rm.6,23). Vaskrsenjem pobedivši smrt Hristos je postao αρχηγός της ζωής tj. načelnik, poglavar, Vođa života (DAp.3,15; Jevr.2,10; 12,2). Hristos je jedini izvor večnog života i jedini Životodavac (Jn.7, 27; 4,13-14). Hristos je Večni Život – to je fakt.
Kako je moguće ovaj život učiniti večnim? Odgovor je jedan: ličnim i svecelim usvajanjem Ličnosti Bogočoveka Hrista, kao suštine svoje čovečije ličnosti; a to znači Hristovu večnu dušu učiniti svojom dušom, Hristovu večnu ljubav učiniti svojom, Hristov večni život učiniti svojim životom, i najzad, Hristovu Bogočovečansku Ličnost učiniti temeljom i arhitektom i atmosferom svoje ličnosti. Sve to prevedeno na jezik Apostola Pavla glasilo bi: Ja više ne živim, u meni živi Gospod (=Hristos) (Gal. 2,20). Čovek može osetiti da je njegova duša u istini besmrtna, da je njegov život večan, naprotiv, jedino kada obogočoveči sve psihofizičke sastojke svoje ličnosti, tj. kad svoje „ja“ stopi sa Hristovim, kad Hristos postane za njega α i ω (=alfa i omega), metod i cilj; večno idealna realnost i večno realna idealnost. Usvojiti Hrista za suštinu svoje ličnosti znači usvojiti prirodu božanstva za svoju prirodu, znači postati učesnik u Božjoj prirodi (2 Petr.1,3), postati sutelesnik Hristov (Ef.5,6), a to sve znači saovaplotiti se Telu Hristovom – Crkvi, tj. ocrkveniti se.
Kako je moguće usvojiti Hrista kao život večni?
Odgovor je jedan: verom, apsolutnom verom, koja celog čoveka predaje Hristu. Jer jedino vera čini večni život realnim ovde na zemlji. „Zaista, zaista vam kažem: ko Moju reč sluša i veruje u Mene ima život večni“ (Jn.7,38). Verovati u Hrista znači organski sjediniti svoj život sa Njegovim životom, sa životom Svete Troice. „Kao što Gospod – Otac – ima život u Sebi, tako dade i Sinu da ima život u Sebi“ (Jn.5,26).
A „koji vidi Sina i veruje Njega, ima život večni…“ (Jn.6,40). Sin oživi ljude one koje hoće (Jn.5,21), oživljuje one koji hoće da imaju život večni (Jn.5,40). Verovati u Hrista još znači: život svoje duše učiniti zavisnim od organskog jedinstva s Njim, tj. Hristom, i život svoga tela staviti u apsolutnu zavisnost od organskog jedinstva sa Njegovim Telom (=Crkvom). U Bogočoveku je sve čovečno. Sve što je Njegovo živi večnim životom. Večan je Duh i telo Njegovo. Njegova je Ličnost nevidljiva. U Njega se može verovati samo – kao u Bogočoveka, a nikako samo kao u Boga, ili samo kao u čoveka. Prava vera u Hrista ne dopušta biranje pojedinih osobina Hristovih ili verovanje u njih. Direktno je bogohulstvo govoriti: ja verujem u Hrista kao u moralnog čoveka, mudraca, a ne verujem u Njegovo Božanstvo. To se ne sme nazvati verom u Hrista, već direktno vređanjem Hrista.
Pravo i istinski verovati u Hrista, znači: smatrati Njega kao jedinu potrebu i kao jedinu hranu života. “ Ja sam hljeb života; koji Meni dolazi, neće ogladnjeti, i koji Meni veruje neće nikad ožedneti (Jn.6,35). Ja sam hljeb života, hljeb koji dolazi s neba (Jn.6,48-50). Ovim Hristos dodiruje mističnu praosnovu života i pokazuje da je život u suštini Bogočovečan, jer ako život može živeti hraneći se s Njime – Bogočovekom, kao hljebom života, onda znači da život prestaje živeti kad nema Njega za svoju hranu. Drugim rečima: ovaj život živi u toliko, u koliko se hrani Bogočovečanskom hranom, u koliko oseća da je nebo organski vezano sa zemljom i Bog sa čovekom. Ili to isto mesto izraženo crkvenom terminologijom: sav ovaj život živi u toliko, u koliko se pričešćuje večnim životom, u koliko se obogočoveči kroz Pričešće Telom i Krvlju Boga i čoveka Hrista. “ Ja sam hleb živi, koji siđe s neba…“ (Jn.6,51). Razume se, za ljude koji su izgubili svaku životnu i organsku vezu s Bogom, Hristove reči o životu i o uslovima za život izgledaju kao nemoguća čuda na zemlji.
„Kako može ovaj dati nama telo svoje da jedemo?“, pitaju se Jevreji i sa njima svi oni koji umom žele da shvate tu nadumnu tajnu (Jn.6,52). Direktan je odgovor Hristov: „Zaista, zaista vam kažem: ako ne jedete tela Sina Čovečijega i ne pijete krvi Njegove, nećete imati života u sebi“ (Jn.6,53-55).
Kroz Pričešće Hristos postaje sadržina čovečije duše, postaje njegovo ja. On živi u čoveku i čovek u njemu (Jn.6,56). Drugim rečima: Čovek se kroz pričešće obogočovečuje. „Kao što Me posla Otac, i ja živim Oca radi, i koji jede Mene, on će živeti Mene radi“ (Jn.6,57).
Život je večna svojina Troičnog Božanstva. Taj život dobija vidljivu i tajnoobraznu formu u (Svetoj) Tajni Pričešća. Tajna Večera nije ništa drugo (već) do detalja razrađena tajna večnog života. Kroz Tajnu Večeru Gospod kazuje poslednji i završni smisao tajne života uopšte. Pričešćivati se prirodom Bogočoveka Hrista znači, postati jedne krvi i jednoga tela s Njim. U (Svetoj) Tajni Pričešća vrši se tajanstveno ovaploćenje Hrista u prirodu ljudsku. No čovek isto tako postaje imanentan Ličnosti Hristovoj; Telu Hristovom – Crkvi. Postajući kroz Pričešće organski deo Bogočovečanskog Tela – Hrista, čovek ulazi u život Troičnog Božanstva i živi njime kao svojim životom i u njemu nalazi poslednji, apsolutni smisao svog privremenog zemaljskog života. – O tome svedoči Evanđelje Jovanovo (u gl. 13,14,15,16,17).
Duh Tajne Večere je i proces otroičenja čoveka. U tom smislu problem života rešava se jedino u Troičnosti Božanstva (14,17-20). Ko postigne to otroičenje, sav njegov duhovni i telesni život stiže u život večni. Njegov život arterijom vere i ljubavi crpe životnu snagu iz prirode Troičnog Božanstva. On kao ličnost ljudska živi večnim životom, jer Hristos živi (Jn.14,19; 3,15-19; 3,36). Smisao Hristovog dolaska na zemlju je: da obogočoveči ljude, da im da u izobilju život bogočovečanski (Jn 10, 10), da im da večni život, koji ne mogu pogristi moljci vremena, niti ga ukrasti anđeli smrti, koji život otimaju i kradu (Jn 10, 28). Jednosuštnost Sina sa Ocem čini Sina večnim (Jn 10, 30); apsolutna vera u Sina i beskrajna ljubav prema Njemu čini ljude večnim (Jn. 10,27-28). Ako Sin ima kakvu zapovest od Oca, ne samo želju ili savet, onda je ta zapovest – život večni (Jn.12,50). U neizmernoj smirenosti svojoj Sin ravan Ocu – prima to kao zapovest, i time svedoči da je to najveća neophodnost za sve ljude i za svu tvar. U samoj stvari, život večni nije drugo do realno, opitno živo bogopoznanje, poznanje Svete Troice, kao apsolutne i Životvorne i Večne Istine (Jn.17,23). Sin jedini ima tu moć da daje istinski život, tj. večni život, i kroz život istinsko bogopoznanje i smisao života (Jn 17,2. 31). Hristos je jedini put koji kroz istinu vodi u Život Večni (Jn 14,6).
Prevedeno na jezik etike, to znači i označava put ličnih podviga i napora: vere, pokajanja, ljubavi, milosrđa, krotosti, smirenosti (Mt 1, 13-14). Čovek ne može ući u večni život ako mu duša ne bude izatkana od Bogočovečanskih vrlina; svaki delić čovečije ličnosti, koji ostane neobogočovečen, – duša koja ne bude obučena u Hrista – propada i baca se u oganj večni (Mt 18,7-8; 5,29-30; 25,34-46; Mk.9,43-50). Ta je misao reljefno i detaljno razrađena u razgovoru Isusa sa bogatim mladićem (Mt 19,16-39; Mk 10,17-30; Lk 19,25-37). „Učitelju blagi! kak/v/o ću dobro učiniti da imam život večni? – Ako želiš ući u život, drži zapovesti; ako hoćeš savršen da budeš, idi prodaj sve što imaš i podaj siromašnima i imaćeš blaga na nebu, pa hajde za Mnom“ (Mk. 12,15): – I gle, mi smo ostavili sve i za tobom idemo! Šta će biti s nama? – A Isus im reče: “ Zaista vam kažem… st. 28-29 = dobićete život večni“. Time sumira svu biografiju Apostola, koja uključuje sva bogočovečanska blaženstva.
Luka 10,25-27. Drugi primer: zakonik neki pristupi Isusu i kušajući Ga reče: „Učitelju! Šta ću učiniti da dobijem život večni?… A on odgovarajući reče. „Ljubi Gospoda Boga… i bližnjega svoga kao samoga sebe. To čini i bićeš živ“. – A koji je bližnji moj? – Samarjanin milostivi /je/ merilo za to.
Život večni se postiže kroz ljubav vaseljensku (=sabornu) prema svakome čoveku bez razlike. Znači, ljubav vaseljenska jeste jedan od puteva koji vode odgovoru na pitanje: kako se dobija večni život? Hristos naglašava naročito te dve zapovesti: Ljubav prema Bogu i bližnjemu. Život je uslovljen ljubavlju, ne činiš li to mrtav si, tvoj život nema smisla. Nesumnjivo je da je neshvatljivo: kao je moguće da postoje dve večnosti, večno blaženstvo i večni oganj. Logički, diskursivno, racionalistički, vrlo je teško objasniti i pomiriti ove dve kontradiktorne večnosti.
Dve večnosti: božanska i đavolska. Čovečije samosaznanje i večnost je nerazoriva i besmrtna; nemoguće je umreti za sebe i sebi. Čovek može umrtviti u sebi osećanje Boga, no on mora uvek besmrtno osećati i biti svestan toga da je umrtvio to osećanje. Otuda Gospod, govoreći o poslednjoj sudbini istorije čovečanstva, o apokaliptičkim momentima života, naglašava naročito dve osnovne dogme: život večni u blaženstvu i život večni u ognju večnom ili kraće: raj i pakao. No i u jednom i u drugom slučaju samosvest je besmrtna. Biti u raju znači svoju samosvest učiniti hristolikom, obožiti, obogočovečiti je, – a biti u paklu znači: svoju samosvest obezbožiti, đavolizirati, učiniti je đavolskom. Obogočovečena samosvest je u večnom blaženstvu, jer je postala organski deo Bogočovečanskog Tela Hristovog, naslednik Božji, naslednik svih tajni Troičnog Božanstva. Đavolizirana samosvest gori u večnom ognju egoizma. Živi sobom, jede sebe, uvek je u sebi, uvek je zla, uvek je u mukama, priznaje jedino sebe za apsolutnu realnost, ne prima realnost Božanstva, mada ga je svesna. Tajanstvena suština samosvesti nalazi svoje blaženstvo, svoj večni pokoj u Hristu (sr. Fil.4,7), a svoj večni nemir i muku u đavolu. Sve ovo samo je prevod na filosofski jezik priče Hristove o „bogatašu i Lazaru“.
I bogati i Lazar umiru: duše su njihove besmrtne. „A kad umre siromašak, odnesoše ga Anđeli u naručje Avramovo; a kad umre i bogataš zakopaše ga…“ (Lk.16, 19-31). Ovde se jasno vidi da je bogataš svestan raja, čak šta više vidi ga; on ima ideju raja, no ne preživljava tu ideju kao suštinu svog života. Njegova samosvest ostaje u sebi; nema nikakve organske veze s rajem. No ona je svesna raja kao neke transsubjektivne realnosti, jer je ta samosvest uspela da za vreme zemaljskog života prekine svaku organsku vezu sa Božanstvom, i svojim egoizmom između sebe i Božanstva (stvara) nepremostivu provaliju, između svoje realnosti i realnosti Božje. I ona mora večito opreti („Obresti se?) u svojoj nemoći i gnjevuevu (sr. Mt.18,39; 31-46). U samoj stvari, sa samoupornim grešnikom dešava se isto što i sa đavolom. Đavo je uvek svestan Božje egzistencije, Božje moći. On zna Boga, šta više on veruje i drhće (Jk.2,19); no ne živi Bogom, ne ostvaruje u svom životu osnovnu dogmu Božjeg života – ljubav. Bog je ljubav (1Jn.4,10; 4,8). Razume se, u tom slučaju đavo je mržnja.
Saborni život Troičnog Božanstva održava se ljubavlju kao suštinom. Život đavola i đavoliziranih je psevdoživot, osniva se na gordom samozadovoljstvu, samoograničenju = solus ipse sum = ja sam sam. Ovo je formula, deviza đavola. Drugim rečima, to je egoizam, koji odseca čoveka od Božanstva i svih ljudi i tvari uopšte, i usamljuje ga. Čovek postaje sebi idol, parališe osećanje sabornosti – opštnost; što je najstrašnije, egoizam atrofira osećanje večne besmrtnosti, i u gordosti svojoj čovek podiže sebe iznad svega što se zove Bog (Is 14, 13-14), smatra da nema drugog Boga osim njega, da je on apsolut za sve i Bog (2 Sol. 2,3-4). Kratko rečeno: egoizam je poslednje obesmisljenje života i umrtvljenje svega besmrtnog i Božjeg. Večni oganj je egoistička samosvest produžena u beskonačnost. Egoist je svestan toga da Bog postoji, da je On ljubav i blaženstvo, no iz gordosti svoje ne želi da ga prizna kao jedinu pravu i blaženu večnost. On priznaje samo sebe. On je sebi samom cilj, zaključan u sebi, uporno ostaje u uskim granicama svoga nadmenog „ja“; večno je svestan sebe i svoje mizerne realnosti, no bi/va/ u stalnom buntu protiv Boga. On se večno muči saznanjem da Bog postoji, škrgutom zuba susreće sve što je Božje. Večna je muka u tome što je on stalno svestan sebe i Boga, i što nije u stanju da sam uništi svoju samosvest i svoju svest o Bogu.
Kako je moguće čoveku osloboditi se egoizma? – Jedino podvigom vere, jer poverovati znači: izići iz svog uskog ograničenog egoizma, uneti sebe u drugu širu i dublju realnost Božanstva (Jevr.11,1). Podvigom vere vaspostavlja se prekinuta veza između čovečjeg života i večnog života Božjeg. Tim putem su svi Sveti pobeđivali egoizam (Jevr.19,8). To je put nov i živ – (Jevr.10,19), to je put života (DAp.2,28). Vera priprema čoveka za život večni (DAp.13,38). Dela Apostolska su prvi i najnepobitniji dokaz toga. U njima se opisuje kako su ljudi vaspostavili vezu između svoga života i života Vaskrslog Gospoda. Tu je sve eksperimentalno i opitno, tu su samo dela, i dela, i dela. Tu je sav bogočovečni pragmatizam hrišćanske filosofije, koji realizira život večni u ovom životu. Pragmatizam je u glavnom pravac filosofije, koja je došla iz Amerike. Osnivač je te filosofije Viljem Džems i Šilje. Osnov ove filosofije je ovaj: sve teorije, sve stvari i sve misli imaju samo u toliko vrednosti u koliko se mogu primeniti u praktičnom životu.
Za bogočovečansku hrišćansku filosofiju važi jedan princip: realno poznanje istine dobija se kroz bogočovečanska dela (Rm.2,78). Tako se jedino i može postići opravdanje života. Po učenju Apostola Pavla, ljudima je nemoguće opravdati ovaj život, koji je sav opasan nekim tajanstvenim pojasom ognjene smrti. Tragizam i komizam života dovode ljudsku prirodu do poslednjeg skepticizma i pesimizma. – „Ja nesrećan čovek, vapije Apostol Pavle, ko će me izbaviti od tela smrti ove?“ (Rm.7,24), tj. ko će opravdati ovakav život? Jedino Vaskrsli Hristos, smelo tvrdi Apostol Pavle (Rm.8,17).
Od Hrista počinje nov, besmrtni život večni – a prestaje stari, smrtni život greha (Rm.6,4; 5,12-17; Gal.6,14-16).
Život večni je dar, kojim Bog daruje Hristoljubive duše (Rm.6,23). Duhom života Hristos oslobođava grehom i smrću porobljene duše. Od njih se traži da svojim ličnim podvigom zasluže, da se u njih useli Životvorni Duh, koji oživljava sve mrtve i polumrtve (Rm.8,2-17). Život Hristov postaje svojina samo onih, koji preživljavaju sva Njegova stradanja kao svoja i jednako se predaju na smrt Njega radi (2Kor.4 10-11; 1Tim 1,6). Bog je stvorio čoveka za besmrtnost i večnost (2 Kor.5, 1-4), a čovek se gordi umom svojim, pomračenim i grešnim, udaljiv od života Božjeg (Ef. 4,18). „Meni je život Hristos“ (Flb.1,20), tako se ispoveda čovek koji je mučenički tražio smisao života, boreći se sa smrću; no on takođe uči, da je Hristos život hrišćana uopšte, ne samo njemu (Flb. 3,4). To isto uči i Sv. Jovan (1Jn.5,11).
Može se reći da hrišćani potapaju svoj život u večni život Hristov. Oni se oblače u Njega i ovaploćavaju u Njega (Gal. 3,27). Sav im je život sakriven s Hristom u Bogu (Kol.z,z); i ako su telom na zemlji, njihovo je življenje na nebesima i oni žive po nebeskim zakonima Bogočoveka Hrista (Flb. 3,20). U samoj stvari, u Hrišćanstvu se vrši prelaz iz ovog života u onaj život (1Tim.4,8). Hristos poziva sve u Život Večni (1Tim.6,12; 6,19; Tit.1,2). U mučnoj borbi za večni život hrišćanina podržava nada da će najzad naslediti sva blaga Nebesnog Carstva (Tit.3,7) i primiti venac Života (Jk 1,12; 1Jn.2,15; Otkr.2,10). Da bi čovek mogao steći večni život, njemu su darovane sve potrebne za to božanske sile, tj. dobrodetelji (=vrline), koje ga čine učesnikom u Božanskoj prirodi. Te su dobrodetelji: vera, razum,uzdržljivost (2 Petr.1, 3-11). Znak po kome se može poznati da je neko prešao iz smrti, tj. egoizma, u život – jeste ljubav. Ko ne ljubi – ostaje u smrti (1Jn.3,14-15). Ko ima Sina Božjeg, ima život; ko nema Sina Božjeg nema ni život (1Jn.5,12). Ko istinski veruje u Hrista, ispunjen je saznanjem da je njegova duša besmrtna i večna (1Jn.5,13). Po Apokalipsisu: Sin Božji – Jagnje jeste sva večnost i život večni (Otkr.21,22-25).
U svojoj savršenoj formi problem života rešava se ovako: Hristos postaje sve u svemu, tj. Sveta Troica sve u svemu.
 
(1925.)
 


 
Napomena:

  1. Rukopis predavanja bogoslovima, umnožen (šapirografom) od đaka Karlovačke bogoslovije, oko 1925.G. (objavljen u „Glas Eparhije Žičke“, 1969, br. 2). – Prim. prir.

 


Prepodobni OTAC JUSTIN
SETVE I ŽETVE – članci i manji spisi

 ŠTAMPANO IZDANJE

 Blagoslov: Episkop valjevski Milutin,
  Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije,
  Episkop bački Irinej,
  Episkop raško-prizrenski Artemije,
  Episkop umir. zahumsko-hercegovački Atanasije
 Izdato: 2007.
 Biblioteka: Sabrana dela Sv. Justina Novog u 30 knjiga
 Knjiga: br. 20, tekst broj 90, strane 647-653.
 Mesto: Beograd
 Izdaju: Naslednici Oca Justina,
  i Manastir Ćelije kod Valjeva
 Slog: Bratstvo sv. Simenona Mirotočivog
 Štampa: Interklima – grafika; Vrnjačka Banja
 Tiraž: 3000

 INTERNET IZDANJE

 Objavljeno: 25. mart 2008.
 Izdaje: © Svetosavlje.org
 Urednik: prot. Ljubo Milošević
 Osnovni format: Vladimir Blagojević
 Digitalizacija: Stanoje Stanković
 Korektura: Stanoje Stanković
 Dizajn stranice: Stanoje Stanković

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *