NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » NOVOZAVETNO UČENJE O LJUBAVI

NOVOZAVETNO UČENJE O LJUBAVI

PREPODOBNI JUSTIN ĆELIJSKI
NOVOZAVETNO UČENJE O LJUBAVI[1]
 
Novozavetno učenje o ljubavi može se najkraće definisati ovako: Novozavetno učenje o ljubavi iscrpljuje se Ličnošću Bogočoveka Hrista. Na prvom mestu Novi Zavet je nova ličnost, novo delo, nova ljubav. Pojavom Bogočoveka Hrista na svet javila se nova ljubav, sušastveno nova. Akt ovaploćenja Hristovog najkraće sintezira ljubav Božju prema svetu. Ne može se reći da je Hristos postao ljubav. On je od večnosti bio ljubav, i ostaje. Ljubav nije akcident, nije atribut Božanstva, već suština Božanstva.
Da, Hrista ljubiti znači biti, postojati. Hristos je ljubav. To je dokazao Svojim ovaploćenjem, stradanjem i vaskrsenjem. Govoreći o ljubavi, On je samo raščlanjavao Svoju Ličnost. Ljubav, koju je Hristos otkrio i poklonio svetu, ima isključivo karakter Bogočovečanski. U ljubavi su najvažnije dve stvari: Bog i čovek. Prvo Bog, pa onda čovek. Čovek se neminovno formira prema Bogu. Prva zapovest je: „Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim i svom dušom svojom i svim umom svojim i svom snagom svojom, a druga je kao i ova: Ljubi bližnjega svog kao sebe samoga“ (Mt.22, 37-40; Mk.12, 30-31; Lk.10,27-28).
Prva zapovest prenosi u prirodu Božanetva svu ličnost čovekovu, sav um, svu dušu, svu silu i snagu njegovu. Upražnjavanjem prve zapovesti, čovek postaje učesnik u Božjoj prirodi (2Petr.1,4). U čoveku se postepeno vrši proces oboženja duše, srca, uma i celokupne ličnosti njegove. Preživljavajući prvu zapovest, živeći u Bogu, (čovek) očišćava sebe od grehova; uklanja ono što deli srce od uma, i um od duše, i ljubav ih sjedinjuje do jednosuštnosti. Tada prestaje svaka razdeljenost carstva čovečje prirode: prestaje rat između uma i srca, i srca i volje. Ljubav Božja vezom savršenstva vezuje sve što je čovečje i Božje. Tu prestaje svako neprijateljstvo prema Bogu. Iz prve zapovesti ističe, ishodi druga zapovest.
Samo čovek koji je sav obožen, sjedinosušten je ljubavlju Božjom, može istinski ljubiti svog bližnjeg. Čovek koji ljubav Božju preživljava kao suštinu svoga srca, svoje duše, svoga uma, sve ličnosti svoje, dobija moći da bližnje svoje ljubi Bogom, iz Boga, i u Bogu. Svaka ljubav, koja ne ističe iz besmrtnog Boga, iz večnog Boga – smrtna je, ljudska je, bez korena je. Druga zapovest je nemoguća bez prve. Svu životvornu silu svoju druga zapovest crpi iz prve. Samo u toj svepredanosti Bogu čovek saznaje sebe, dolazi do sebe, nalazi sebe u sebi. Samo čineći to, čovek živi, i svaki bližnji je živ za njega: u svakom bližnjem on nalazi obraz (lik) Božji, to večno živo u čoveku, to večno Božje. Jer je Spasitelj rekao: „To čini i bićeš živ“ (Lk.10,28).
Samo u Bogu i kroz Boga čovek može ljubiti sebe nesebičnom ljubavlju. Jedino u tom slučaju ljubav nije egoizam. Tada poznavši sebe, svoju bogoliku suštinu, čovek je ljubi, jer vidi da je to jedini koren kojim on zalazi u večnog Boga, u prirodu Božju. I to sebe samog otkriva u bližnjem svom i ljubi njegovo sebe po sebi: jer je za njega ono večno i svevrednosno, ako i nije za njegovog bližnjeg, koji nije došao do poznanja sebe u Bogu i kroz Bogopoznanje u ljubavi. Samo takva Bogočovečanska ljubav ne prestaje, neprolazna je i večna je. Spasitelj je rekao: „I što će se bezakonje umnožiti, ohladneće ljubav mnogih“ (Mt.24,12). To je Spasitelj rekao, kada je govorio o apokaliptičkim užasima kroz koje će prolaziti Njegovi sledbenici.
Samo ljubav, koja je duboko ukorenjena u prirodi Božanskoj, ima svu svoju snagu u Bogu: snagom Božjom onase drži i traje. Sve je u njoj od Boga i sve biva po Bogu, i sva je bezakonja ne mogu ohladneti i umanjiti, jer ona vidi i zna da je koren svih bezakonja bog mržnje – đavo, koji je u suštini ništa, jer je mržnja, a rečeno je: „Bog je ljubav i ljubav nikad ne prestaje“ (1Jn.4,8; 1 Kor.13,8). I samo ta ljubav ne očajava, ne boji se vrata adovih. A mnogi, čija je ljubav ne ukorenjena u Bogu, doživljavaju to da ih bezakonje, koje i jeste čupanje čoveka iz korena, tj. iz zakona Božj eg, ohladni i u očaj anje baci. Ljubav je Božji zakon, a mržnja je bezakonje, bezbožje.
Spasitelj je oličenje, apsolutno oličenje Bogočovečanske ljubavi. Spasitelj je postao čovek i time je pokazao Božiju ljubav prema greholjubivom i grehoimanom čovečanstvu, jer biti greholjubiv u samoj stvari znači biti neprijatelj Bogu, a prijatelj đavolu. Govoreći: „Ljubite neprijatelje svoje“ (Mt.5,44; Lk.6,24), Spasitelj je prevodio u reči ono što je već imao u životu, i u delu i u Ličnosti Svojoj. Dajući ovu zapovest o ljubavi prema neprijateljima, Spasitelj je u osnovi promenio ne samo pojam o ljubavi, već i suštinu ljubavi. Bogočovečanska ljubav nema granica, jer „ako ljubite one koji vas ljube, kakvu nagradu imate“, veli Spasitelj (Mt.5,46). Ljubav je lestvica prema svemu što je savršeno, što je Božje.
U novozavetnoj ljubavi Spasitelj ne dopušta relativnost. Njen je cilj da čoveka učini savršenim, kao što je Bog savršen, jer je rečeno: „Budite, dakle, vi savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski“ (Mt.5,48). Ljubav je znak, po kome se može poznati da čovek pripada Bogu. A mržnja je znak da čovek pripada đavolu i njegovim kumirima (=idolima). „Niko ne može dva gospodara služiti, jer će na jednoga mrziti, a drugoga ljubiti; ili jednome voleti, a za drugoga ne mariti. Ne možete Bogu olužiti i mamonu“ (Mt.6,24; Lk.16,13). A to znači: Hrišćanstvo ne dopušta zlatnu sredinu, kompromis između mržnje i ljubavi, kompromis između dobra i zla. Zato je potrebna podvižnička odlučnost za službu Bogu. A ljubiti Hristovom ljubavlju i znači služiti Bogu bez rezerve. Ljubav ne trpi greh. Hristos je ovaploćenje apsolutne, savršene ljubavi, zato u Njemu nema greha, zato je On bezgrešan. Ljubav izgoni greh, udaljuje greh. Ljubav odašilje, otpušta, oprašta greh, jer je Bezgrešni Spasitelj rekao: „Opraštaju joj se gresi (koji su) mnogi, jer vozljubi mnogo; a kome se malo oprašta, malo ljubi“ (Mr.7,47). Zato što je Hristos najviše ljubio, najviše je i čovečanstvu oprostio.
Ko mnogo ljubi, mnogo i oprašta. Malo ljubiti, znači trpeti grehe u sebi. Čovek koji ljubi sebe Bogom i u Bogu, ne može uzneti i grehe svoje u Božju prirodu. Zato, što je u Bogu takav čovek ljubi mnogo, očistio se od grehova, od neljubavi, od mržnje koja deli od Boga, koja privlači sebi. Ljubav je ona centripetalna sila, koja ono što je večno u čoveku vuče Bogu, uznosi, šalje, odvlači k Bogu, a dvoji od neboga, – od grehova. Ljubav deli čoveka od grehova, dvoji grehe od grešnika; nikada ne identifikuje greh sa čovekom po sebi. Što veća ljubav prema Hristu, to manja prema grehu, to veća mržnja prema grehu.
Ljubav je čistilište od grehova. Najbitniji karakter Bogočovečanske ljubavi jeste ovaplotljivost. Ljubav je uzrok Hristovog ovaploćenja: “ Jer Bog tako ljubi svet, da i Sina Svog Jedinorodnog dade, da nijedan koji Ga veruje ne pogine, nego da ima život večni“ (Jn.3,16). Samo savršena ljubav može dati i predati Jedinorodnog. Samo je ljubav sposobna da se ovaploćava, da daje sebe drugima, ostajući sobom, samo uvećana životom drugih. U Hristovom smislu ljubiti znači ovaplotiti se u ljubljenog, ojednosuštiti se s ljubljenim; izgubiti sebe, dušu svoju za druge, da bi je našao oživljenu večnim životom. Hristos je iz ljubavi postao jednosuštan sa čovekom i time jednom za svagda dao sadržinu i metod hrišćanske ljubavi.
Svetlost je emanacija ljubavi; ljubav zrači svetlošću, koja osvetljava sva zla i sva dobra u vaseljeni, koja otkriva tamu zlih dela, kojom se obavijaju zlotvori (Jn.z,19). „A sud je ovaj što videlo (=svetlost) dođe na svet i ljudima omile većma tama, nego li videlo; jer njihova dela behu zla“. Sin Jedinorodni je ljubav i život večni i svetlost, a zlo je mržnja, i tama, i smrt. Glavna karakteristika novozavetne ljubavi jeste: žrtvenost, apsolutno sebedavanje ljubećeg ljubljenom. „Otac ljubi Sina i sve dade u ruke Njegove“ (Jn.3,35). Otuda ljubiti znači izaći iz sebe i preći u drugog, predati sebe drugome. Bog je ljubav (1Jn.4,8), i to apsolutna ljubav time što ne ograničava Sebe, već tu ljubav prenosi u tvar. Nemati u sebi ljubavi Božje znači nemati u sebi znanja o Bogu. Bogopoznanje dolazi kroz Bogoljublje. Spasitelj veli Jevrejima: „Znam vas da vi u sebi nemate ljubavi Božje“ (Jn.5,42), „I zato nećete da dođete k Meni da imate život“ (Jn.5,40). Znači, ljubav je ta sila koja čoveka vuče iz smrtnog ka besmrtnom, iz vremenog ka večnom. Kada čovek nema ljubavi Božje u sebi, ne može doći ka Hristu. „Niko ne može doći k Meni, ako ga ne privuče Otac Koji Me posla“(Jn.6,44).
Otuda, poznanje Svete Troice biva samom Svetom Troicom. Čovek sam po sebi bez pomoći Troičnoga Božanstva, ili čovečanstvo kao kolektivna jedinica, ne može nikada doći do istinitog poznanja Troičnog Božanstva. Nemoguće je ljubiti Boga, ne ljubeći Sina Božjeg. “ Kad bi Bog bio vaš Otac ljubili biste Mene; jer Ja od Boga iziđoh i dođoh“ (Jn.8,42). Ko ne ljubi Hrista dokazuje da nije rođen od Boga, da mu Bog nije otac. Ko oseća sebe sinom Boga Oca, mora ljubiti Sina Božjeg, tj. brata svog, jer je Hristos, po beskrajnoj smirenosti Svojoj, postao brat naš. Savršeno žrtvovanje sebe samog, žrtvovaše slobodno i neiznuđeno, jeste jezik kojim govori novozavetna ljubav. „Zato Me Otac ljubi, jer Ja dušu svoju polažem da je opet uzmem. Niko je ne uzima od Mene, nego je Ja sam od Sebe polažem, vlast imam položiti je i vlast imam uzeti je opet“ (Jn. 10,17-18). Da je ova slobodna žrtvenost neophodna projava hrišćanske ljubavi pokazuju sledeće Hristove reči: „Ovu sam zapovest primio od Oca“ (Jn 10,18). Žrtvovati svoju dušu u Hrišćanstvu je ne samo savet, već i zapovest. Puna sloboda volje polaže dušu, da je opet uzme. Kroz samopožrtvovanje najbolje se i najpunije projavljuje sloboda čovečje ličnosti. To je nadlogično, ali je istinito. Tu neiznuđenu žrtvu Bog ljubi, a ljubav za Boga znači nagraditi večnim blaženstvom. Naći dušu kroz žrtvovanje duše jeste strašna novozavetna antinomija! Ona postaje jasna jedino kroz životni podvig Spasiteljev. On je žrtvovao Sebe na krstu i našao Sebe proslavljenog u vaskrsenju.
Tajnu Troičnog Božanstva i tajnu vaseljene Spasitelj je otkrio na Tajnoj Večeri. Blaženstvo Troičnog Božanstva je u jednosuštnosti ljubavlju. Isto tako i blaženstvo čovečanstva jeste u jednosuštnosti pojedinih članova čovečanstva ljubavlju (Jn.17,21). Na Tajnoj Večeri Spasitel. je otkrio ono što Novi Zavet čini novim. To što Novi Zavet čini novim jeste ljubav nova. Zato što je Novi Zavet nemoguć bez te nove ljubavi, Hristos i naziva tu novu ljubav Novom Zapovešću. „Novu vam zapovest dajem, da ljubite jedan drugog“ (Jn 13,34). Bez te nove ljubavi Novi Zavet gubi svoje obeležje, prestaje da bude nov. Ljubav je uvek nova, jer je suština Božja, a suština Božja ne stari. Ova novozavetna ljubav ne može se mešati ni s jednom drugom vrstom ljubavi.
Specifična odlika njena je u tome, što je i sadržinom i metodom bogočovečanska, što je sva ograđena i uslovljena Ličnošću Bogočoveka Hrista. Taj njen isključivi karakter Spasitelj je izrazio rečima: „Kao što vas Ja ljubim, da vi tako ljubite jedan drugoga“ (Jn 13,34). Iz ovih Spasiteljevih reči očigledno je da se ni takozvani altruizam, ni humanizam ne mogu nazvati ljubavlju u Novozavetnom smislu. Samo ljubeći iz Hrista, ljubeći kao što On ljubi, čovek poseduje ljubav koja nikada ne stari, koja je uvek nova, koja Novi Zavet čini uvek svežim, novim i živim. Ta Hristolika ljubav je znak pravih sledbenika Hristovih. „Po tome će svi poznati da ste Moji učenici, ako imate ljubav među sobom“ (Jn 13,35). Rečeno je svi, da bi se time pokazalo, da je Hristolika ljubav jezik hrišćanske ličnosti, jezika, koji razume svaki čovek i svaka tvar.
Čime čovek dokazuje da ljubi Hrista? Na to pitanje Spasitelj odgovara: držanjem zapovesti. “ Ako ljubite Mene, zapovesti Moje držite“ (Jn.14,15). Ljubav je uvek delatna, aktivna; uvek u delima. Ona je uvek sila i moć kojom se svaka reč Hristova ovaploćava u delo. Ljubav ne samo sj edinjuj e čoveka sa Hristom, već ga sjedinjuje sa Bogom Ocem i sa ljudima. JBubav izaziva ljubav; ko ljubi, biva ljubljen. Ljubav je najčistije oko kome se otkriva sva čar Ličnosti Hristove. Jedino Hristoljubivoj ličnosti daje se neiskazano Hristopoznanje. Čoveku koji ljubi Hristolikom ljubavlju otkriva se Bog i javlja se Hristos. U suštini svojoj ljubav je Teofanija i Hristofanija – Bogojavljenje i Hristojavljenje. Sve je ovo raščlanjenje jedne Hristove misli: „Ko ima zapovesti Moje i drži ih, on je taj što ljubi Mene, a koji ljubi Mene biće ljubljen od Oca Mog, i Ja ću ga ljubiti i javiću mu se sam“ (lj.14,21). I Hristos se zaista javljao mnogobrojnim Svetiteljima i Podvižnicima, a naročito Mučenicima i Velikomučenicima, kada su bili mučeni i ubij ani za Hrista i zbog ljubavi prema Hristu.
Završni stadijum savršenstva čovečje ličnosti postiže se punoćom Bogočovečanske ljubavi. Kroz punoću te ljubavi postiže se realno jedinstvo čovečje ličnosti sa Svetom Troicom. Ta ljubav nizvodi Troično Božanstvo u dušu čovečju i duša postaje dom i obitalište Svete Troice. Tu punoću blaženstva postižu samo najpunije hrišćanske ličnosti, a ne svet kao celina uopšte. Apostol Juda pita Hrista na Tajnoj Večeri: „Gospode, šta je to štoćeš se javiti nama, a ne svetu?“ (Jn.14,22-24). Isus odgovori i reče mu: „Ako ko ljubi Mene, držaće reč Moju i Otac Moj ljubiće njega i k njemu ćemo doći i u njega načinićemo obitelj“ (Jn 14,24). Podvigom Bogočovečanske ljubavi čovek postiže poslednji i večni cilj svoga života i svoje milosti (mladosti?). Sveta Troica useljuje se u njega i on se sav kreće, i biva, i živi u Svetoj Troici. Ko ne ljubi Hrista ne može ispunjavati reči Njegove, jer reči Hristove čovek svojim sopstvenim silama ispuniti ne može. Da bi ih ispunio, neophodno je potrebna blagodatna pomoć Hristova. Spasitelj veli: „Ko Mene ne ljubi, ne drži reči Moje“(Jv 14,24). Sveti Jovan Evanđelist ove zapovesti Hristove svodi na zapovest o ljubavi: „i ovo je ljubav“ – veli on, – „da živimo po zapovestima Njegovim. Ova je zapovest kao što čuste iz početka, da u njoj živimo“ (2 Jn.6).
Savršena ljubav Božja prema čovečanstvu otkrila se jedino u Hristu, jer On ljubi ljude kao što Njega Otac ljubi. Nema nikakve razlike između ljubavi Očine (=Očeve) prema Njemu i Njegove prema nama. „Kao što Otac ljubi Mene i Ja ljubim vas: prebivajte (μείνατε) u ljubavi Mojoj“. Prebivanjem u ljubavi Hristovoj, sledbenici Hristovi žive božanskim, večnim životom ovde na zemlji. Da čovek zaista prebiva u ljubavi Hristovoj, poznaje se po tome, što on ispunjuje zapovesti Hristove. „Ako zapovesti Moje uzdržite, prebivaćete u ljubavi Mojoj, kao što ja održah zapovesti Oca Moga i prebivam u ljubavi Njegovoj“ (Jn.15,10). Znači, život sledbenika Hristovih ima za jedini obrazac život Svete Troice. Kao što Troično Božanstvo živi, tako su dužni i sledbenici Hristovi živeti.
Da bi to što jače istakao Svojim učenicima, Spasitelj neprestano naglašava, da je to zapovest Njegova Njegovim sledbenicima. „Ovo je zapovest Moja da ljubite jedan drugoga kao što Ja vas ljubiš“ (Jn. 15,12). Sva ljubav vaša neka biva od Mene, kroz Mene i Mnome. Preživljavajući ljubav Hristovu kao cilj i sadržinu svoga života, čovek sve bolje i bolje upoznaje neiskazane čari Ličnosti Hristove. Prebivajući u ljubavi Hristovoj, čovek se zbližava, srođava sa Hristom, oprijateljuje se s Njim i postaje prijatelj Hristov. „Od oveljubavi niko nema veće da ko dušu svoju položi za prijatelje svoje. Vi ste prijatelji Moji, ako tvorite što god vam Ja zapovedam“ (Jn. 15, 13-14). Svakome je otvorena mogućnost i data sredstva, pomoću kojih može postati prijatelj Hristov. Sredstvo se sadrži u ispunjavanju svega onoga što Hristos zapoveda. On zapoveda da ljubav Njegovih sledbenika bude kao što je ljubav među Ličnostima Troičnog Božanstva. Spasitelj opet ponavlja: „Ovo vam zapovedam da ljubite jedan drugoga“ (lj.15,17). Ljubav je suština Troičnog Božanstva; u ljubavi je jednosuštnost Troičnog Božanstva. Zato je Bogočovečanska ljubav sila koja ojednosuštava i sjedinjuje duše vernih u jedinstvo, koje je slično jedinstvu između Tri Lica Svete Troice.
Cilj sledbenika Hristovih je – da među sobom postignu to jednosušno jedinstvo. „Oče Sveti, sačuvaj ih u ime Svoje, one koje si Mi dao, da budu jedno kao i Mi (καυώςήμεΐς), tj. kao Ja, i Ti, i Duh Sveti. U samoj stvari, u ovim rečima Spasitelj je dao jedinu moguću formulu hrišćanskog ujedinjenja ljudi. Svaka druga formula sjedinjenja ljudi lažna je, nehrišćanska je, i nepostojana je. Van Svete Troice nema realnog jedinstva, jer nema ljubavi, koja je jedina sintetična sila, jedina kohezivna sila, jedina sila koja sjedinjuje suštinu sa suštinom (bez slivanja). Bez tog jedinstva ljubavlju u Svetoj Troici, nemoguće je među ljudima bratstvo. „Da svi jedno budu kao Ti, Oče, što si u Meni i Ja u Tebi, da i oni jedno u Nama budu… Da budu jedno kao i Mi što smo jedno: Ja u njima i Ti u Meni, da budu savršeni u jedno, i da pozna svet, da si Me Ti poslao, i da ih ljubiš kao što si Ti Mene ljubio“ (Jn.17,2-3). U ovim Spasiteljevim rečima je sva teologija (i eklisiologija) Hrišćanstva.
Cilj je Hrišćanstva da sledbenike Hristove unese u sferu Troičnog Božanstva, da ih učlani u život Troičnog Božanstva, da ih ovekoveči večnošću Troičnog Božanstva. Svi oni koji skraćuju i sužavaju i ograničavaju cilj Hrišćanstva samo na ovaj svet, oni onakažuju Hrista, nisu Hristovi, već antihristovi. Ove Hristove reči ne znače da hrišćani mogu i treba da postanu jednosušni sa Troičnim Božanstvom, ne, već one samo znače da hrišćani treba da budu jednosušni među sobom, a to mogu biti ako budu u Troičnom Božanstvu, ako budu kao što je Troično Božanstvo. Znači, cilj je hrišćana da se upodobe Troičnom Božanstvu, da budu kao Troično Božanstvo. Hristova ljubav prema ljudima je neuporedljiva sa ma kojom vrstom ljubavi na ovoj planeti. To pokazuje time, što je njegova želja da svi Njegovi sledbenici budu onde, gde je i On, tj. u večnom blaženstvu Troičnog Božanstva. „Oče, hoću da oni, koje si Mi dao, budu sa Mnom gde sam Ja, da vide slavu Moju koju si Mi dao, jer si Me ljubio pre postanja sveta, i pokazah im ime Tvoje i pokazaću: da ljubav kojom si Me ljubio u njima bude i Ja u njima“ (Jn.17,24 i 26).
Bogočovečanska ljubav je po preimućstvu ljubav duhovna i sveta, ljubav Duha Svetog, ona ni u kom slučaju nije od čoveka i po čoveku, već od Oca i Sina i Duha Svetoga, po Duhu Svetom. Ona j e dar Duha Svetoga, ona se izliva u srca verujućih Duhom Svetim. „Ljubav se Božja izliva u srca naša Duhom Svetim, Koji je dat nama“ (Rm.5,5). Šta znače te reči? Jedan Sveti podvižnik, Ava Jovan, veli da ovde reč ljubav znači Bog: Bog oe Duhom Svetim izliva u erca naša, jer Bog je ljubav.
Ovaploćenje Sina Božjeg najveći je i najjači dokaz ljubavi Božje prema svetu. Ljubav prema neprijateljima izražava ne samo završetak, već i početak odnosa Božjeg prema čoveku. Grešiti znači biti neprijatelj Bogu (Rm.8,7). „Ali Bog pokazuje Svoju ljubav k nama što Hristos još kad besmo grešnici umre za nas“ (Rm.5,8). Ovaploćujući se u čoveka grešnog i umirući kao bezgrešan za grešnog čoveka, Spasitelj je dokazao da je Bog ljubav i da Ga ništa od čoveka rastaviti ne može. Bogočovečanska ljubav sjedinjuje hrišćanina sa Hristom, jedinstvom neiskazanim. Ona tako prisno, tako intimno, tako organski ujedinjuje hrišćanina sa Hristom, da ga niko, ništa, nikada, nigde ne može rastaviti od ljubavi Hristove. Hristolikom ljubavlju čovek postaje nepobediv, nepobediv za smrt, za muke, za stradanja, za anđele, za đavole. Imajući tu ljubav, hrišćanin ima u sebi Boga ljubavi – Hrista i Njime pobeđuje svaki greh, svaki porok i svaku napast. „Ko će nas rastaviti od ljubavi Hristove, pita Apostol Pavle: nevolja li, ili tuga, ili gonjenje, ili glad, ili golotinja, ili strah, ili mač; kao što stoji napisano: za Tebe nas ubijaju vazdan, drže nas kao ovce koje su za klanje. Ali u svemu ovome pobeđujemo kroz Onoga Koji nas je ljubio; jer sam uveren da ni smrt, ni život, ni Anđeli, ni poglavarstva, ni sile sadašnje, ni buduće, ni visina, ni dubina, ni druga kakva tvar može nas razdvojiti od ljubavi Božje, koja je u Hristu Isusu Gospodu našem“ (Rm.8,35-39).
Bogočovečanska ljubav isceljuje čoveka od najužasnijih neduga – od licemerstva. Ona prožima svu ličnost čovekovu, ne dopušta dvoličnost. Postane li licemerna, prestaje biti hrišćanska. Zato Apostol Pavle naređuje: „Ljubav da ne bude licemerna“ (Rm.12,9). Sve dužnosti hrišćanina oabiraju se u jednu centralnu dužnost, u jednu večnu dužnost; ta dužnost je – ljubiti Bogočovečanskom ljubavlju. Ispunjavajući tu dužnost, čovek ispunjava sav zakon. Ljubav je ne samo punoća zakona, već punoća ličnosti hrišćanske. „I ne budite nikome ništa dužni osim da ljubite jedan drugoga, jer koji ljubi drugoga, zakon ispuni. Jer ovo ne čini preljube, ne ubi, ne ukradi, ne svedoči lažno, ne zaželi, i ako ima još kakva druga zapovest, u ovoj se reči sadrži, tj. ljubi bližnjeg svog kao sebe samog. Ljubav ne čini zla bližnjemu. Dakle, ljubav je punoća (=ispunjenje) zakona (Rm.13,8-10).
Zato što je ljubav punoća zakona, čini spasenje bližnjemu: „Jer nam je sad bliže spasenje nego kad verovasmo“ (Rm. 13,11). Poverovati znači poći putem koji vodi Bogu, a ljubiti znači biti u Bogu. Ljubav je po preimućstvu ljubav Duha Svetoga. U njoj je sve sveto i sve duhovno (Rm.15,30). Imati ljubav znači imati u sebi onu centripetalnu silu, koja pronalazi i privlači sve ono što je dobro u vaseljeni. Kada Bogočovečanska ljubav radi, njoj sarađuje ono što je dobro. Ljubav je jedina sposobna da uspavano dobro u dušama ljudskim probudi na podvig i na delo. Svojom Bogozdanom suštinom sva tvar (πάντα) otima se ka ljubavi i sarađuje joj. Čovek koji ljubi ljubavlju Hristovom, nalazi mnogobrojne saradnike u ovome svetu, ako ne među ljudima, onda nesumnjivo među životinjama i ostalim tvarima: „Jer znamo da onima koji ljube Boga sve (πάντα) sarađuje na dobro“ (Rm.8,28). Ljubav je novozavetni metod Bogopoznanja. Uzrastanjem u ljubavi uslovljeno je uzrastanje našeg znanja o Bogu. Ljubavlju se stiče istinsko Bogopoznanje, čij a j e priroda ne samo nadčulna, već i nadumna: „Što oko ne vide, i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođe, to ugotovi Bog onima koji Ga ljube“ (1 Kor.2,9). Znači, znanje je rezultat i plod ljubavi. Bogoljubljem se stiče Bogopoznanje. Duh Sveti je po preimućstvu Duh Ljubavi (Rm.5,5). Ljubav prema Bogu nizvodi Duha Svetoga u dušu čovekovu i On bogoljubivoj duši otkriva to što oko čovečije ne vide, što uho čovečije ne ču, što u srce čovekovo ne dođe (1 Kor.2,9), tj. otkriva dubine Božje (ταβάθη του Θεοϋ). Kroz to otkrivenje čoveku se daje istinsko i nepogrešno Bogopoznanje. Imajući Duha Svetoga, Duha Ljubavi u sebi, čovek se ispunjava nadčovečanskim Bogopoznanjem, jer niko ne zna šta je u Bogu, osim Duha Božijeg (1Kor.2,10-11). Samo neiskazanim Hristoljubljem, čovek može u srce svoje nizvesti Duha Božijeg i Duhom poznati svu vrednost, važnost i večnost darova, koje je Hristos darivao čovečanstvu, jer je rečeno: „Mi ne primamo Duha Svetog ovoga sveta, nego Duha Koji je iz Boga (έχΘεού), da znamo šta nam je darovano od Boga“ (1Kor.2,12). Kao prirodni karakter Bogočovečanske ljubavi Hristove čini i čoveka nadprirodnim i osposobljava ga za poznanje nadprirodnih stvari (ψυχικός άνθρωπος, πνευματικός άνθρωπος). Dok ljubavlju Duha Svetoga ne preradi prirodu svoju, (čovek) ostaje „ψυχικός άνθρωπος“ – prirodni čovek. I njemu sve, što je nadprirodno, što je bogočovečansko, što je Hristovo, što je od Duha Svetoga izgleda glupo i ludo (isor.2,14). Takav čovek ne može da zna spasonosnu važnost i apsolutnu vrednost Ličnosti Hristove, jer se to može poznati jedino ljubavlju Duha Svetoga, koja je jedino Bogodano oruđe (organ) kojim čovek može poznati Boga i Hrista. Samo čovek, koji je ljubavlju Duha Svetoga preradio sebe od prirodnog u nadprirodnog čoveka, koji je postao Duhonosan i Duhonošen, može poznati tajne Hristom otkrivene, može videti ono što oko prirodnog čoveka ne vidi, i čuti što uho prirodnog čoveka ne čuje (1 Kor.2,14). Takvog čoveka Apostol Pavle naziva πνευματικός – duhovni (1 Kor.2,15).
Um Duhonosnog čoveka obogočovečuje se, dobija svojstva Uma Hristovog, zato je i sposoban da zna i razume tajne Hristove: „Mi Um Hristov imamo“ (1 Kor.2,16). Prirodan čovek može doći samo do kožnog poznanja i znanja, do fenomenalnog poznanja. Znanje duhovnog čoveka je suštastveno, substancijalno. Znanje koje nije stečeno ljubavlju, odlikuje se gordošću i raspoznaje se po gordosti. Znanje pak koje je stečeno ljubavlju Duha Svetoga poznaje se po smirenosti (ή γνώσις αγάπη). Γνώσΐξ – znanje nadima, tj ή αγάπη – ljubav nazidava (1 Kor.8,1). Duhovni čovek uvek je gladan znanja Božanskog, zato je uvek smiren; on uvek oseća da je i njegovo znanje, iako Bogodano, ipak beskrajno malo i siromašno prema Mudrosti Božjoj. Čovek sam po sebi, ne oduhotvoren, ne može ništa znati kao što treba znati: „Ako li ko misli da što zna, ne zna još ništa kao što treba znati“ (1 Kor.8,2).
Ljubav prema Bogu je čitava nauka kojoj postepeno sam Bog uči čoveka (1 Kor.8,3). U misteriji ljubavi daje se znanje ljubećem od ljubljenog. Ljubljeni otkriva sebe ljubećem, daruje sebe ljubećem. Ljubav je dar Božji, dar Duha Svetoga. Ljubav je suština svih darova koje Duh Sveti daruje hrišćanima. Ljubav je suština vere, suština nade, suština krotosti, suština smirenosti, suština znanja, suština dobra, suština milostivosti, suština molitve, suština večnosti, suština savršenstva. Ljubav je ta koja svim hrišćanskim vrlinama daje suštinu i večnu vrednost. Ma koja hrišćanska vrlina, ako nema ljubav kao svoju suštinu, bez vrednosti je, nespasonosna je, ništa je. „Ako jezike čovečije i anđelske govorim, a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje zvoni, ili praporac koji zveči“ (1Kor. 13,1). Znati sve tajne i sve znanje (παααν την γνώσιν), celokupno znanje, imati svu veru, a ljubavi Bogočovečanske nemati, znači biti ništa (ουδέν): „I ako imam proroštvo i znam sve tajne, i sve znanje, i ako imam svu veru da i gore premeštam, a ljubavi nemam, ništa sam“(1Kor.13,2) – (ουδένείμ’ΐ – ništa sam).
Znači, čovek je u Hrišćanstvu jedno metafizičko ništa sve dotle dok ne stekne Bogočovečansku ljubav; znači, ljubav je ne samo suština ličnosti, već njen početak i njen završetak. Ljubav jedina čini ličnost ličnošću; može se reći ljubav je ličnost ličnosti. Mržnja je ta sila koja rasipa čovekovu ličnost, koja je obezličava. I najveće požrtvovanje, ako nije izazvano i sprovedeno ljubavlju Hristovom – ništa ne pomaže čoveku: „I ako razdam sve imanje svoje, i ako predam telo svoje da se sažeže, ništa mi ne pomaže“ (1Kor.13,3). Ljubav normira celokupni život svakog istinitog hrišćanina; za svaku mučnu i tešku situaciju u životu ljubav ima svoj bogomudri izlaz: „Ljubav dugo trpi, milokrvna je, ljubav ne zavidi, ljubav se ne veličava, ne nadima se, ne čini što ne valja, ne traži svoje, ne srdi se, ne misli zlo – ne samo ne čini zlo, već ne misli zlo -, ne raduje se nepravdi, a raduje se istini, sve može, sve veruje, svemu se nada, sve trpi“ (1Kor.13,4-7).
Nema smrti koja može usmrtiti Bogočovečansku ljubav. Ljubav ne zna za vreme; u svakom momentu svom ona je večna zato što je Bogočovečna. Ljubeći Hristovom ljubavlju hrišćanin realno doživljava istinitost apokaliptičkih reči: vremena neće biti (Otkr.10,6). Ljubav je suština Božja, zato je večna, zato i čoveka čini večnim, zato je i rečeno ljubav u čoveku ne prestaje (1 Kor 13,8; sr. Rm.8,35-39): „i proroštva ako će prestati, i jezici ako će umuknuti, znanje ako će nestati“. Jer znanje, ako ne biva ljubavlju, delimično je, vremeno je, smrtno je. Isto tako i proroštva. Ljubav je savršena punoća, punoća večnosti i savršenstva. Kad ona nestane, onda prestaje sve što je delimično, sve što je vremeno. „Jer delimično znamo i delimično prorokujemo, a kad dođe ono što je savršeno (το τέλειον), – tj. ljubav , onda će prestati ono, što je delimično (1Kor.13,9-10). Jedino ljubav dovodi čoveka lice u lice sa večnim smislom života, sa Troičnim Božanstvom. Savršena ljubav savršeno zna poslednju tajnu života i egzistencije. Kada čovek nema tu Bogočovečansku ljubav u sebi, onda mu sav život izgleda kao neodgonetljiva zagonetka: „Tako sada vidimo kao kroz staklo u zagonetci, a onda ćemo licem k licu; sada znam delimično, a onda ću znati kao što sam poznat“ (1 Kor. 13,12). Zato što je ljubav suština i vrednost, i merilo, i temelj, i punoća, i savršenstvo svih hrišćanskih dobrodetelji – najveća je među njima. I kada se najveća među hrišćanskim vrlinama izdvoji, ona je i onda najveća među tim najvećima: „A sad prebiva vera, nada i ljubav – ovo troje: ali je ljubav najveća među njima“. Zato, savetuje Apostol Pavle “ držite se ljubavi“ (1 Kor. 13,13; 14,1). Zato: „sve da vam biva u ljubavi“ (1Kor.16,14).
Kada čovek stekne novozavetnu ljubav, onda se osposobljava da veliku tajnu smrti Hristove shvati kao činjenicu, koja ima vaseljenski karakter i značaj. Ljubav je sredstvo, kojim se da osetiti i poznati vaseljenkost Ličnosti Hristove. Ljubav Božja nagoni nas, kad rasuđujemo ovo: „Ako jedan umre za sve, onda, dakle svi umreše“ (2Kor.5,14). Ljubav je Božanska sila koja uklanja iz duše svaki greh i nizvodi u njoj nebeski mir i pokoj. „Bog je Bog mira“ zato što je On „Bog ljubavi“ (2Kor.13,11). Ljubav nije svojstvo, već suština Troičnog Božanstva. Zato je ona nerazdvojna od blagodati, pomoću koje Duh Sveti opšti sa vernima: “ Blagodat Gospoda našega Isusa Hrista i ljubav Boga i Oca i zajednica Svetoga Duha sa svima vama. Amin“ (2 Kor13,13).
Ljubav je put, kojim Gospod Hristos ulazi u dušu i telo čovekovo. Ljubavlju On unosi sebe u čoveka, ovaploćuje se u njega, predaje Sebe za njega. Hristos ljubavlju živi u čoveku. Ljubav Hristova je nerazdvojna od Ličnosti Hristove. Čovek je ne može steći, ako ne živi bezrezervnom verom u Hrista, kao Sina Božjeg i Boga. Hristos pokazuje prema ljudima ljubav, a od njih traži da prema Njemu pokazuju veru. Kroz ljubav Spasitelj predaje Sebe za čoveka; kroz veru dužan je čovek da preda sebe Hristu: „A ja više ne živim, nego živi u meni Hristos. A što sad živim u telu, živim verom Sina Božjeg, Koji me ljubi i predade Sebe za mene“ (Gal.2,20).
Hrišćanska vera ljubavlju živi. Ljubav je telo, u koju se oblači vera. Hrišćanska ljubav nemoguća je bez hrišćanske vere, kao što je i vera nemoguća bez ljubavi. Vera i ljubav su nerazdvojne i jednosušne. Ako vera ne dela ljubavlju i kroz ljubav – nije Hristova. Ljubav je život vere: „Jer u Hristu Isusu niti što pomaže obrezanje, ni neobrezanje, nego vera, koja kroz ljubav dela“ (Gal.5,6). Vera je delo slobode čovekove, čovek može verovati, ako hoće, i može neverovati, ako hoće. Kada čovek poveruje u Hrista, njegova se sloboda proširava do neslućenosti. Ljubav je jedna (jedina) garantija da ta sloboda ne bude zloupotrebljena od strane hrišćanina. Čovek, koji veruje u Hrista zato što ga Hristos ljubi, i ljubi Hrista zato što u Njega veruje, uvek će slobodu svoju normirati Ličnošću Hristovom: „Braćo, pozvani ste na slobodu, samo da vaša sloboda ne bude na želju telu, nego ljubavlju služite jedan drugome“ (Gal.5,13). Hristos je Svoju ljubav pokazao ljudima služeći im, i hrišćanin ne može pokazati svoju ljubav prema Hristu do služeći Mu, i svoju ljubav prema ljudima do služeći im. Neiscrpnu moć za takvo služenje ljubavlju ljudima čovek dobija od Duha Svetoga: “ Jer Duh Sveti stvara ljubav“ (Gal.5,22).
Spasitelj je iz ljubavi i ljubavlju objavio svetu poslednje otkrivenje Božje. Nema dara kojim On nije obdario čovečanstvo; nema nebeskog blagoslova kojeg on nije izlio na ljude. Do Njegovog ovaploćenja svet je bio, može se reći, van Boga; u vaploćenju Njegovom svet se javlja kao nešto Božje, kao nešto u Bogu. Ljubav Hristom otkrivena, uvek je sveta i neporočna. Svetost i neporočnost nemogući su van ljubavi Bogočovečanske, i van Ličnosti Hristove. Čovek hrišćanin može bit svet i neporočan, ako je u ljubavi Hristovoj. To je put, koji je Bogom određen pre postanjasveta: „Bog nas izabra u Njemu, tj. u Hristu, pre postanja sveta, da budemo sveti i neporočni pred Njim u ljubavi“ (Ef.1,3-4). Hristos je nosilac i donosilac Troične ljubavi Božanske. On se naziva Ljubljeni i kao ljubljen Bogom Ocem i Duhom Svetiš, On donosi čovečanstvu blagodat, kojom oblagodaćuje sve one koji u Njega veruju. Ljubav hrišćanska je uvek blagodatna i blagodat hrišćanska je uvek ljubeća.
Kroz etičku triadu čovek nizvodi u svoju dušu Božansku Triadu. Ljubav je u osnovi svojoj uvek troična. Prirodom svojom ona je uvek i vera i nada. Verom se čovek useljuje u Hriota, a ljubavlju se Hristos useljuje u čoveka. Vera, ljubav i nada tako se suštinom samoprožimaju, da je nemoguće logički, analitički postaviti graničnu meru između vere i ljubavi i ljubavi i vere. Etička trijada svojom Božanskom prirodom substancializira sva svoj stva čovečij e prirode. Ona prerađuj e i preobražava um i srce, i volju čovekovu. Ona postaje glavnim delom Bogopoznanja i tvaripoznanja. Za pravog hrišćanina znanje je samo plod, koji se rađa na drvetu etičke triade.
Ljubavlju se čovek utemeljuje i ukorenjuje u Hrista i u isto vreme najintimnije sjedinjuje sa svima Svetima (Ef.3,18). Sjedinjujući čoveka sa Hristom i sa svima Svetima, ljubav proširava razum ljudski do neslućene širine, udubljuje ga do Bogočovečanske dubine, uzvišava ga do Anđelske visine. Čovekovo znanje ljubavlju raste u beskrajnu Bogočovečansku visinu, u dubinu, i širinu. No ne samo znanje, već i sav čovek i sva ličnost čovekova raste tim rastom, dok ne uzraste do Božanske punoće, dok se ne ispuni svakom punoćom Božjom: „Da se Hristos useli verom u srca vaša, da biste, budući u ljubavi ukorenjeni i utemeljeni, bili potpuno sposobni razumeti sa svima Svetima šta je širina i dužina, i dubina i visina – Troičnog Božanstva, Ličnosti Hristove i svega što živi, – i poznati (γνωνα&#953) prevazilazeću znanje (γνώσεω&#962) ljubav Hristovu, da se ispunite svakom Punoćom Božjom“ (ίνα πληρωδητε είς πάν τό πλήρωμα τοΰ Θεο&#973 – Ef. 3, 17-29). Etička triada ispunjuje čoveka svakom punoćom Božjom. Znači, da je etička triada ta sila koja ostvaruje Spasiteljevu novozavetnu zapovest: „Budite savršeni kao što je Otac vaš nebesni savršen“ (Mt.5,48). Etička triada izvodi čoveka iz uskih granica čovečnosti, čovečjeg „ja“, i proširava čoveka do Božanstva, udubljuje ga do Božanotva i uzvišuje do Božanstva. Samo onda čovek postiže poslednju punoću svoga razvića, postaje vaseljenskom ličnošću, i stvarno postaje car mirozdanja (svega sveta). Čovek koji se ljubavlju ukoreni i utemelji u Hristu, najzad se ispunjuje svakom punoćom Božanstva.
Ako bi se mogla postaviti shema hrišćanskog progresiranja čoveka k Bogu, ona bi glasila ovako: Verovati<ljubiti<poznati<razumeti<obožiti se. Jedno se organski izvija iz drugog. Ne može se postići poznanje, pre nego što se veruje i ljubi. Razumevanje zemaljskih i nebesnih tajni samo je posledica vere i ljubavi.
Crkva je Telo Hristovo. U to telo čovek uzidava sebe hrišćanskim podvizima; no svaki podvig i svaka vrlina mora biti od ljubavi, u ljubavi i ljubavlju. Telo je jedno zato što je organska celina. Telo je sveto zato što je Hristovo, i samo sveti ljudi mogu učestvovati u sazidavanju Tela Hristovog. Samo sjedinjen sa svima Svetima, čovek može uzrastati ka jedinstvu vere, uzrastati u poznanju Sina Božjeg, uzrastati u čoveka savršena. Cilj je čovekove ličnosti da uzraste u meru rasta punoće Hristove. No jedino živeti u ljubavi i ljubavlju, čovek može u svemu uzrastati u Onome Koji je Glava – Hristos. U Crkvi, u tom Telu Hristovom, Hristos sam očuvava jedinstvo. Od hrišćanina se jedno traži: da ljubavlju učlani sebe u Telo Hristovo i da ljubavlju izgrađuje sebe u čoveka savršenog. I apostolstvo, i proroštvo, i evanđelstvo, i pastirstvo, i učiteljstvo imaju ljubav kao tvaralačku silu i kao suštinu. Samo čovek koji je postao organski deo Tela Hristovog, koji je ljubavlju dostigao u čoveka savršena i u poznanje Božje, siguran je da ga nikakav vetar učenja ljudskog, nauke ljudske ne može pokolebati: „Hristos je dao jedne apostole, i jedne proroke, i jedne evanđeliste, i jedne pastire i učitelje; da se sveti usavrše za delo službe, za sazidanje Tela Hristovog. Dokle dostignemo svi u jedinstvo vere i poznanja Sina Božjeg, u čoveka savršena, u meru rasta punoće Hristove, da ne budemo više mala deca, koju vitla i zanosi svaki vetar učenja (=nauke), lažju čovečjom, putem prevare, nego istinujući u ljubavi άληθεΰοντες εν αγάπη), da u svemu uzrastamo Onome Koji je Glava – Hristos; iz Koga sve telo sastavljeno i sjedinjavano onim što svaki zglavak daje (=doprinosi), po meri svakoga uda, tvori uzrastanje tela na sazidavanje samoga sebe ljubavlju“ (Ef.4, 11-16). Zbog svega toga Apostol Pavle savetuj e Efescima: “ Živite u ljubavi kao što je i Hristos ljubio nas i predao Sebe za nas u prinos i žrtvu Bogu na slatki miris“ (Ef.5,2, sr. Gal.2,20). Hrišćani su dužni da sebe predaju na žrtvu radi Crkve, kao što je i Hristos to činio: „Hristos ljubi Crkvu i Sebe predade za nju“(Ef.5,25).
Osećanje koje nije porođeno i prožeto ljubavlju, nije hrišćansko; to važi i za znanje: „I zato se molim Bogu, da ljubav vaša još više i više izobiluje u znanju i u svakom čuvstvu (= osećanju); da kušate šta je bolje, da budete čisti bez spoticanja na dan Hristov“ (Flb.1,9-10). Ljubav daje neprolaznu vrednost i znanju i osećanjima i volji. Ljubav sintezira sve psihofizičke osobine čovečje ličnosti, ali se ona ne može sintezirati nikakvom sintezom: ona ima sve, ali ne može biti svaimana ni od čega i ni od koga, sem od Svete Troice. Ljubav može oljubotvoriti i razum i volju i srce, ali nju razum nikada ne može racionalizirati. Hrišćani koji žive Hristovom ljubavlju: „isto misle – jednomisleni su, istu ljubav imaju – jednodušni su, puni su smirenoumlja, misle samo ono što je u Hristu Isusu, smiravaju sebe Hristovom smirenošću“ (Flb.2,17).
U Hrišćanstvu je ljubav ta sila koja sabornozira razume svih vernih i srca svih vernih, i osposobljava ih na slobodno poznanje Tajne Hristove, i na poznanje tajne Crkve Hristove, „u kojoj su sve riznice mudrosti i znanja sakrivene“ (Kol.2,2-3).
Kroz ovaploćenje Sina Božjeg u prirodu ljudsku useljuje se sva punoća Božanstva. Nema ničeg Božjeg što nije postalo ljudsko; zato nema ničeg čovečjeg, što ne može postati Božje (Kol.1,19). Usvajajući Hrista za prirodu svoje prirode, čovek vaspostavlja dopadno jedinstvo Božjeg i čovečjeg, i počinje da živi Bogočovekom i po Bogočoveku. Kroz grehopad čovek je uništio (unakazio) bogočovečanski karakter svoga života na zemlji i usvojio đavolski metod, đavolski plan života. Od grehopada do Hrista čovečanstvo živi ne po Bogočovečanskom planu života, već po đavočovečanskom. Od raznih đavolskih zala i poroka čovek je stvorio čitavog čoveka u sebi, čoveka sazdanog po obrazu i podobiju đavolskom. Zato je prvi podvig ovaploćenja Boga: da uništi tog đavolskog čoveka u čoveku; a drugi podvig: da čoveka obuče u novog čoveka, u čoveka sazdanog po Bogu (Ef.4,24).
Priroda starog đavolikog čoveka izatkana je od bluda, nečistote, sladostrašća, zlovolje, lakomstva, idolopoklonstva, gnjeva, ljutine, pakosti, hulenja, sramotnih reči i svih ostalih poroka (Kol.3,5-8). To je stari čovek. Spasitelj traži od Svojih sledbenika da tog starog čoveka svuku sa sebe i da se obuku u novog čoveka. Novi čovek je sav sazdan od Hrista i po Hristu, za njega je Hristos sve u svemu. U prirodu takvog čoveka, kao sastojci ulaze sve Bogočovečanske vrline: srdačna milost, blagost, smirenoumlje, krotost, trpljenje, molitva, opraštanje, mir. No sila i moć, koja omoćuje sve ove bogočovečanske vrline, koja ih jednosuštava, koja ih spaja u jedno jedinstvo, koja ih uzvodi do ličnosti, jeste Hristolika ljubav: „Svucite staroga čoveka s delima njegovim i obucite novoga, koji se obnavlja u poznanju po obrazu – κατ’ εικόνα – Onoga Koji ga je sazdao – tj. po obrazu Toičnog Božanstva (sr.Ef.4,25); gde nema Grka ni Jevrejina, obrezanja ni neobrezanja, divljaka, ni skita, roba ili slobodnjaka, nego sve i u svemu Hristos. Obucite se, dakle, kao izabrani Božji sveti i ljubljeni u srdačnu milost, blagost, smirenoumlje, krotost i trpljenje, snoseći jedan drugoga i opraštajući jedan drugome, ako ima ko tužbu na koga, kao što je i Hristos vama oprostio, tako i vi. A svrh svega toga obucite se u ljubav, koja je sveza savršenstva“ (ό σύνδεσμος της τελειόητος) (Kol.3,9-14). Znači ljubav je sveza svih savršenstava u Svetoj Troici; ljubav je sveza Božjeg i čovečjeg, sveza koja održava savršenu ravnotežu između Boga i čoveka, u Hristu-Bogočoveku; sveza, koja sve novozavetne vrline vezuje u novo i savršeno jedinstvo i od čoveka stvara novog čoveka.
Bratoljublje je posledica Bogoljublja, kao što je druga zapoveet posledica prve. Hristos je ne samo ljubav, već Bog čovekoljublja, Bog bratoljublja. On je taj Koji novozavetnom čoveku daje moći da ljubi braću i Koji ga uči bratoljublju. Nikada čovek ne može sebe samoga naučiti istinskom bratoljublju, a još manje istinskom Bogoljublju. „A za bratoljublje ne trebujte da vam se piše, jer ste sami Bogom naučeni, da ljubite jedan drugoga“ (1Sol.4,9).
Ljubav će biti i na dan Strašnog Suda – znak, po kome će se poznati Hristovi sledbenici. I u samo predvorje Strašnog Suda, kada se antihrist bude zacario na zemlji i sablaznio mnoge hrišćane, pravi hrišćani će se održati pravom ljubavlju i verom. Ljubav će i u te strašne dane činiti prave hrišćane budnima i treznima za sve što je Hristovo. Samo obučeni u okove vere i ljubavi, hrišćani će moći ugasiti sve strele nečastivog (1Sol.5,8).
Ljubav i vera stoje uvek u pravoj srazmeri. Ako vera raste, raste i ljubav; ako ljubav opada, opada i vera (2Sol.1,3). Ljubav Hristova je u samoj stvari ljubav Istine, jer je Hristos Istina. Istina se nalazi ljubavlju; i ta ljubav Istine jeste sredstvo, kojim se čovek spasava (2Sol. 2,10).
Bogočovečansku ljubav luče iz sebe čisto srce, dobra savest i vera nelicemerna. Ljubav je saborna vrlina, u kojoj se sabiraju sve novozavetne vrline. Ona je centralna zapovest, koja obuhvata sve novozavetne zapovesti. Ona je cilj i kraj novozavetnih vrlina. Ako se neka novozavetna vrlina ne završi ljubavlju, nije novozavetna: „Kraj i cilj (τό χελος) zapovesti je ljubav od čistog srca i dobre savesti i vere nelicemerne“ (1Tim.1,5).
Kroz veru i ljubav umnožava se i blagodat. Što čovek više veruje u Hrista i više ima ljubavi prema Njemu, u toliko više blagodati dobija. Na čovekov podvig vere i ljubavi Bog odgovara blagodaću (1Tim.1,14).
Bez ljubavi spasenje je nemoguće. Ljubav je uvek verujuća, uvek sveta i uvek celomudrena. Bez takve ljubavi spasenje je nemoguće (1Tim.2,15). Od sveštenoslužitelja naročito se traži: da bude ugled vernima u ljubavi i da ide za ljubavlju (1 Tim.4,12; 6,11; sr. 2 Tim.1,1Z; 2,22; 3,10).
Od Hrista, odnos ljudi prema Bogu ne normira se strahom, nego ljubavlju. Odnos hrišćana prema Bogu određuje se ne duhom čovečjim, nego Duhom Svetim: “ Bog nam ne dade duha straha, nego sile i ljubavi, i čistote i zdravoumlja“(σωφρονισμο). Duh Sveti je sila koja isceljuje ljudski um, koja ga ozdravljuje od bolesti. Ako čovek nema u sebi te sile, te ljubavi, te čistote i tog zdravoumlja – nema Duha Svetog u sebi.
Ljubav se prekaljuje u iskušenjima, u stradanjima, u mukama. „Gospod često kara onog, koga ljubi“ (Jevr.12,6), da bi iskušao ljubav i veru čovekovu, i da bi dao primer drugima. Ljubavlju prema Bogu čovek pobeđuje iskušenja i nedaće, koje ga snalaze u životu. Ko ljubi život večni ovde na zemlji, a na nebu dobija večni život, neraskidljiv i nepropadljiv venac. „Onima koji ljube Bog obreče venac Života“ (Jk. 1,12). Podanici Carstva Nebeskog mogu biti samo oni koji su u životu svom imali ljubav, kao cara. Ljubavlju čovek – hrišćanin jedino osigurava svoj ulazak u Carstvo Nebesko i postaje naslednik Carstva Nebeskog. Jedino onima koji ljube Boga, Bog je obećao Carstvo Nebesko (Jk.2,5). Carstvo Nebesko ima svoj carski zakon. Taj je zakon: ljubi bližnjeg svog kao sebe samog (Jk.2,8). Izvršujući taj carski zakon, čovek stiče pravo na život u Carstvu Nebeskom.
Ljubav prema Hristu je neprijateljstvo prema grehu. U koliko čovek nizvede u sebe Bogočovečansku ljubav, u toliko i istera iz sebe grehove. Što čovek više ljubi, više mu se prašta i on sam oprašta: „Ljubav pokriva mnoštvo grehova“. (1 Petr.4,8; sr. Lk.7,47).
Ovaploćenjem Svojim Spasitelj je fizički pozvao ljude da postanu učesnici u Božjoj prirodi (2Petr 1,4). On je dao i sredstva za to, sredstva pomoću kojih će Njegovi sledbenici zaista moći postati učesnici u Carstvu Božjem.
Ta sredstva su: vera i u veri dobrodetelj, u dobrodetelji znanje, i u znanju uzdržljivost, u uzdržljivosti trpljenje, u trpljenju pobožnost, u pobožnosti bratoljublje, u bratoljublju ljubav (2 Petr. 1,4-7). Ako čovek nema ove vrline, ova sredstva, slep je za Hristopoznanje i za Bogopoznanje (2Petr 1,9).
Onaj koga Isus ljubljaše, najbolje je znao tajnu ljubavi i najbolje je izrazio – to je Apostol Jovan. On se s pravom može nazvati Apostolom ljubavi. On nam je kazao tajnu Troičnog Božanstva; tajna ta sadrži se u ljubavi. Ljubav nije samo svojstvo, već je suština Božanstva: „Bog je ljubav“ (1Jn.4,8,16). Bog je ljubav i postao je čovek da bi čovek postao ljubavlju. Ljubav nam kazuje Boga, upoznaje nas s tajnama Božjim. Ko ljubi Boga, taj poznaje Boga, taj zna Boga. Bogopoznanje je uvek uslovljeno Bogoljubljem. No da bi čovek mogao ljubiti bližnjeg, mora se naj pre roditi od Boga: „Ljubav jeod Boga, i svaki, koji ljubi, od Boga je rođen i zna Boga; a koji ne ljubi, ne pozna Boga, jer je Bog ljubav“ (1Jk.4,78). „Ko ljubavi ima Boga ima. Bog je ljubav, i koji prebiva u ljubavi, u Bogu prebiva i Bog u njemu prebiva“ (1Jn.4,16).
Čovek može istinski ljubiti samo Bogom i u Bogu. Zato je nemoguća (prava) ljubav za onoga koji se najpre ne sjedini s Bogom. Kadase čovek sjedini s Bogom, kada je u Bogu, tada jedino i može ljubiti, jer mu Bog daje moći za to. Samo živeći u Bogu i dobijajući moći od Boga, čovek se osposobljava da drži, ispunjuje i izvršuje reč Hristovu. Čovek koji u sebi ima ljubav Božju savršenu, projavljuje se kroz držanje zapovesti Hristove, kroz življenje Hristolikim životom: „Koji drži reč Njegovu, u njemu je zaista ljubav Božja savršena; po tome znamo da smo u Njemu. Koji govori da u Njemu prebiva, sam treba tako da hodi, kao što je On hodio“ (1Jn.2,5-6).
Ljubav i svetlost su sinonimi, mržnja i tama su takođe sinonimi. „Koji ljubi brata svoga, u svetlosti živi i sablazni u njemu nema. Koji govori da je u svetlosti, a mrzi brata svoga, još je u tami. Koji mrzi svoga brata u tami je i u tami hodi i ne zna kuda ide, jer mu tama zaslepi oči“ (1Jn.2,9-11). Apostol ljubavi daje dve definicije Božanstva: jedna je – Bog je ljubav, a druga je – Bog je svetlost (1Jn.1,5). Zato što je ljubav svetlost, osvetljuje sve tajne Božanstva i sve tajne života, i osposobljava čoveka da može videti ono što je dotle bilo neviđeno i nevidljivo. Zato Apostol Jovan odlučno tvrdi: „Svaki koji ljubi, zna Boga“ (1Jn.4,7), zna istinu, vidi i zna Gospoda Hrista, ume da ,,razlikuje Duha Božjeg i duha lažnog“(1Jn.4,1-3). Bog je pokazao ljubav Svoju prema rodu ljudskom, što je kroz Sina Svog Jedinorodnog dao ljudima moći da mogu postati deca Božja, da se mogu roditi od Boga (1 Jn.3,1). Ko je rođen od Boga, ne može ne ljubiti brata svoga, jer je rođen od ljubavi. Zato Apostol ljubavi postavlja jasno pravilo: „Koji ne ljubi brata svoga, nije od Boga“ (1Jn.3,10). Nije od Boga, jer ne ispunjava zapovest najglavniju i najvažniju: zapovest o međusobnoj ljubavi (1Jn.z,11).
Zato što život čovekov sjedinjuje sa životom Božjim, što dušu čovekovu sjedinjuje sa dušom Hristovom, što ličnost čovekovu spaja s večnošću – ljubav je pobeda nad smrću: „Mi znamo da pređosmo iz smrti u život, jer ljubimo braću; ko ne ljubi brata, ostaje u smrti“ (Jn.3,11). Ako čovek ima u sebi Boga, ima život večni; i svojom ljubavlju oživljava i braću. Ako čovek mrzi braću, znači da nema Boga u sebi, da nema večnog života u sebi. „Svaki koji mrzi – čelovekoubica je“ (1Jn.3,15). Hrišćani su dužni, da u svemu postupaju, kao što je Hristos postupio, da ljube ljude, kao što ih je Hristos ljubio: „Po tom/e/ poznasmo ljubav, što On za nas dušu Svoju položi; mi smo dužni polagati duše za braću. Koji dakle ima bogatstva ovoga sveta i vidi brata svoga u nevolji i zatvori srce svoje od njega, kako ljubav Božja prebiva u njemu“ (1 Jn.3,16-17).
Bog javlja Svoju ljubav prema svetu kroz ovaploćenje Svoga Jedinorodnog Sina. Božji Sin je postao čovek, živeo u čoveku, živeo kroz čoveka, da bi i mi živeli kroza NJ. Svoju ljubav prema čoveku Bog pokazuje u tome što Sin Njegov živi u čoveku. Isto tako i čovek pokazuje svoju ljubav prema Bogu u tome što živi u Hristu (1Jn.4,9-10). Gde je Bog, tamo je i ljubav, ljubav prema Bogu i prema ljudima. „Boga niko, nikada video nije; ali ako imamo ljubav među sobom ne samo Boga vidimo, već Boga u sebi imamo: Bog u nama obitava i ljubav je Njegova savršena u nama“ (1Jn.4,12). Ljubav čini Boga imanentnim čoveku, čini ga dušom njegove duše i životom njegovog života: “ Bog je ljubav, i koji obitava u ljubavi, u Bogu obitava, i Bog u njemu obitava“ (1Jn.4,16).
Zato što je Bog ljubav, ljubav je svemoćna i sveslobodna: „U ljubavi nema straha, nego savršena ljubav izgoni svaki strah“ – strah od života, strah od smrti, strah od ljudi, strah od zla, strah od poroka, strah od đavola (1 Jn.4,18). Bratoljublje nije ništa drugo nego ljubav Božja, okrenuta prema ljudima. Nemoguće je ljubiti Boga, a ne ljubiti ljude. Ljubav prema ljudima nije ništa drugo do vidljiva manifeetacija naše nevidljive unutrašnje ljubavi prema Bogu (1 Jn. 4,20-21).
Zato što je Bog ljubav, zato što je ljubav svetlost i život, i večni život, i pobeda nad smrću, i spasenje, Apostol Pavle baca pod anatemu (=odlučenje) sve one, koji ne ljube Hrista: “ Ako ko ne ljubi Gospoda Isusa Hrista, da bude anatema“ (1Kor.16,22).
 
(oko 1925)
 


 
Napomene:

  1. Rukopis – verov. predavanje bogoslovima – umnožavan (šapirografom) od đaka u Karlovačkoj bogosloviji, oko 1925.g., neobjavljivan – Prim. prir.

 


Prepodobni OTAC JUSTIN
SETVE I ŽETVE – članci i manji spisi

 ŠTAMPANO IZDANJE

 Blagoslov: Episkop valjevski Milutin,
  Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije,
  Episkop bački Irinej,
  Episkop raško-prizrenski Artemije,
  Episkop umir. zahumsko-hercegovački Atanasije
 Izdato: 2007.
 Biblioteka: Sabrana dela Sv. Justina Novog u 30 knjiga
 Knjiga: br. 20, tekst broj 17, strane 165-175.
 Mesto: Beograd
 Izdaju: Naslednici Oca Justina,
  i Manastir Ćelije kod Valjeva
 Slog: Bratstvo sv. Simenona Mirotočivog
 Štampa: Interklima – grafika; Vrnjačka Banja
 Tiraž: 3000

 INTERNET IZDANJE

 Objavljeno: 28. mart 2008.
 Izdaje: © Svetosavlje.org
 Urednik: prot. Ljubo Milošević
 Osnovni format: Vladimir Blagojević
 Digitalizacija: Stanoje Stanković
 Korektura: Stanoje Stanković
 Dizajn stranice: Stanoje Stanković

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Prelepo, premudro,visina, dubina objasnjenja velikih tajni Gospodnjih.
    Oce Justine Celijski, moli Boga za nas gresne, koji ne poznajemo tvoje Sveto delo.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *