NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » NOVOZAVETNO UČENJE O CRKVI

NOVOZAVETNO UČENJE O CRKVI

PREPODOBNI JUSTIN ĆELIJSKI
NOVOZAVETNO UČENJE O CRKVI[1]
 
Kategorija bogočovečnosti je jedina kroz koju se projavljuje sav Novi Zavet – večni zavet, zavet večnosti sa vremenom. Svaki akt, misao, osećanje – bogočovečno je. Sve što je novozavetno označava kombinovano iskustvo Boga i čoveka, ne samo Boga, niti samo čoveka, već Bogočoveka. Hrišćanstvo je bogočovečanski opit, saradnja, sinergizam. U samoj stvari: sav Novozavetni Domostroj (spasenja) je razrastanje Ovaploćenog Bogočoveka u sve forme života. On prožima svako delo i misao; On vodi krvotok života. Odbaciti kategoriju Bogočovečnosti znači uništiti Hrišćanstvo u korenu i sav Novi Zavet. Hteti zameniti bogočovečanski kriterijum čovečanskim kriterijumom, bogočovečansku kategoriju čovečanskom kategorijom, znači – razovaplotiti Bogočoveka, učiniti Ga transcendetnim, apstraktnim, znači stvoriti raskol između Boga i čoveka, uništiti jedinstvenu Ličnost u kojoj je postignuta apsolutna ravnoteža između Božjeg i čovečjeg, večnog i vremenog, u kojoj je realizirano lično jedinstvo između Boga i čoveka. Proces razovaploćenja, obezbogočovečenja Bogočoveka vrši se u Protestantizmu.
Novozavetno učenje: Crkva je bogočovečanska Ličnost Hrista: bogočovečanski organizam: u njoj nema ničeg čisto ljudskog: sve je bogočovečansko (Ef.1,23).
Punoća: Crkva je bogočovečanska Ličnost, ne formula, ne teorija, ne ideja, već Ličnost. Definicija ličnosti je nemoguća. Otuda sva pometnja oko definisanja Crkve i crkvenosti. Pokušaj definicije: I. Katolicizam: kriterijum crkvenosti papa; II. Protestantizam: kriterijum crkvenosti – tekst Sv(etog) Pisma.
Simvoli, sistemi, formule: kod (rimo)katolika crkvenopravni kriterijum; kod protestanata – crkveno-naučni kriterijum. Život se i kod jednih i kod drugih sputava u uske kategorije čovečnosti: kod katolika: fanatizam kanoničnosti; kod protestanata: fanatizam naučnosti; kod pravoslavnih: Crkva – Bogočovečanski organizam, ne podilazi ni pod kakve čovečanske kategorije. Nema dužnosti, ni knjige koja sumira svu crkvenost. Ona je Bogočovečanski organizam, koji uvek uzrasta; ona je večno nov bogočovečanski život, koji se usvaja ličnim bogodanim opitom. Ona je život u Duhu Svetom. Duh Sveti je kriterijum crkvenosti i duhonosni Oci.
Postoji izvesna postupnost u novozavetnom učenju o Crkvi. Gospod ne otkriva svu tajnu odjednom već postepeno, ukoliko su učenici sposobni da prime i smeste. Sin Božji otkriva se Ocem, jer „niko ne zna Sina do Otac“; tajna Boga Oca otkriva se Sinu i Sinom, jer „niti Oca ko zna do Sin, i ako kome Sin hoće da otkrije“ (mt.11,27). Ap(ostol) Petar je dokaz za to: on ispoveda Hrista kao Sina Božjeg: „Ti si Hristos Sin Boga Živoga“ (Mt.16,16-23). Gospod mu odmah ukazuje na Onoga koji mu je tu tajnu sinovstva otkrio: „Blažen si ti, Simone, sine Jonin! jer telo i krv nisu to tebi otkrili – απεκάλυψαν – nego Otac moj Koji je na nebesima. A i ja tebi kažem: ti si Petar i na ovome kamenu sazidaću Crkvu Svoju i vrata adova neće joj odoleti“ (Mt.16,17-19). Sin Jonin je „telo i krv“: Hristos je „Sin Božji“. Sin Jonin, koji je telo i krv, ne otkriva sam tajnu Ličnosti Hristove, već Otac Nebeski otkriva njemu i kroz njega svima. Telo i krv ne mogu otkriti Bogočovečansku tajnu Hristovu, oni mogu biti samo instrumenti, koje Otac upotrebljava kao sredstvo za otkrivanje. Hristova jedinstvenost je najveća novozavetna novina, nju otkriva i samo može otkriti Otac, i Sin, ako hoće kome otkriti. „Blažen si, Simone sine Jonin“, jer si dao da kroz tebe Otac Moj govori i da kaže veliku tajnu svetu. U tome i jeste blažestvo apostolstva: ne govoriti od sebe, svoje, ne propovedati sebe, već dati sebe da kroz tebe govori Otac i sam Sin Božji, da govori iz Boga u Hristu o Bogu (2Kor.2,17). Petra dopunjuje Gospod: A i Ja tebi kažem, Ja znam tebe: „ti“ si Petar=ti si Jonin, telo i krv. A Ja ću sazidati Crkvu Moju na ovome kamenu, tj. na Ocu Mome, koji jedini zna tajnu Sina i otkriva je; na Ocu ću sazidati Crkvu Svoju, na Ocu Koji je na Nebesima, te joj ni vrata adova neće moći odoleti, jer je Nebo nedostižno za pakao, Nebo i Otac moj Nebeski. A ti si, Petre, telo i krv, trošnost i nepostojanstvo; ne samo da si nedaleko od vrata adovih, već i često pun satanskih misli i želja i reči: (na primer): „Idi od mne, satano, ti si mi sablazan; jer ne misliš što je Božje, nego ljudsko (Mt.16,22).
Gospod postupno otkriva bogočovečanski karakter Crkve; postepeno je objavljuje za misao i cilj i merilo života: “ Ako ti sagreši brat tvoj, pokaraj ga. Ako te ne posluša, uzmi sa sobom još dvojicu… Ako li njih ne sluša, /kaži Crkvi/; ako ne posluša ni Crkvu, da ti bude kao neznabožac i carinik“ (Mt.18,15-17). Bogočovečanska savest Crkve je najviši kriterijum, koji najtačnije /i/ najpravilnije odmerava greh. Otuda Gospod neposlušnost prema Crkvi žigoše kao direktno neznaboštvo i cariništvo. Crkva jedino zna i može odvojti greh od grešnika, spasti grešnika i uništiti greh. Jedino se vaseljenska savest Crkve ne može ogrešiti o čoveka: poslednji, završni sud pripada njoj. „Ne sudite, da vam se ne sudi“ (Mt. 7,1); ne sudite, već kažite Crkvi neka ona da svoj sud.
Crkva se postepeno formira: počinje sa Gospodom Hristom i kroz Duha Svetoga dobija svoju Troičnu, Bogočovečansku punoću i sabornost. Silaskom Svetoga Duha na Apostole princip sabornosti ulazi u temelj Crkve. Duh Sveti je jedan, no On se saborno i različito projavljuje kroz mnogobrojne članove Crkve. On čini život njihov blagodatnosabornom duhovnom zajednicom (DAp.2,44). On stvara u njima osećanje sabornosti i ono ih goni da tekovinu i imanje prodaju i razdaju svima po potrebi (DAp.2,45). Duh Sveti im sjedinjuje duše do jednodušnosti: oni se svi osećaju kao delovi jednog istog organizma (2,46). Duh Sveti im sabornizira dušu: svaki oseća život brata kao svoj sopstveni, brigu brata kao svoju, stradanje brata kao svoje sopstveno; zajednička duša ih pobuđuje na materijalnu zajednicu: sve imanje zajedničko: u svih je „jedno srce, jedna duša“; i ni jedan ne govori za imanje svoje da je njegovo, nego im sve beše zajedničko (DAp.4,z2). Duh Sveti sabornizira, komunizira njihove duše i srca; i komuna svetih (=zajednica svetih), duhonosnih duša rešava materijalni problem na najbolji način, bez krvi i međusobnog proždiranja. Svi verni provode jednako u nauci apostolskoj i u zajednici i u lomljenju hleba i u molitvama (DAp.2,46). Jedino sabornost crkvena, koju stvara Duh Sveti, nosi u sebi rešenje svih socijalnih problema (DAp.4,32).
Sveti Duh čuva i održava tajnu Crkve i crkvenosti. Crkvoborstvo je u samoj stvari duhoborstvo; protivljenje Crkvi je u samoj stvari protivljenje Duhu Svetom; lagati Crkvu znači lagati Duha Svetog. No hula se na Duha Svetog ne oprašta, zato nije ni Ananiji oprošteno, prvom duhoborcu i crkvoborcu. (DAp. 5, 1-11).
Ljudi teško podnose prisutstvo Duha Svetoga; ogrezli u gordosti i egoizmu, oni progone sa ove planete sve što je od Duha Svetog. Otuda gonjenje na Crkvu počinje od prvog dana njene pojave (DAp.8dz). No gonjenje postaje najblagoprijatnija atmosfera za uzrastanje Crkve. Crkva je primila od Hrista stradanje u nasleđe. On je stradao, da bi i ona stradala Njegovim stradanjem; On je bio gonjen i mučen, da bi i ona mogla podnosti gonjenje i mučenje; On je kroz stradanje primio savršenstvo (Jevr.5d9), da bi Crkva išla savršenstvu kroz stradanje. Prvi primer, najsvetiji i najčarobniji, pruža nam stradanje Arhiđakona Stefana: i kad ga zasipaju kamenjem, on se moli Bogu: „Gospode! ne primi im ovo za greh“ (DAp. 7,59-60). Moliti se za gonioce – to je najmoćnije oružje kojim Crkva ratuje sa goniocima. Gonjena od ljudi, ona nalazi svoj mir i utehu u Duhu Svetom. Članovi Crkve se ne boje ljudi, oni se boje jedino da Duha Svetog ne ožaloste i pohule (DAp.9,31).
Duhonosna Crkva ima jedan metod odbrane od gonioca: to je molitva za gonioce i za gonjene. Kada izbija prvi sukob između vlastodršca Iroda i Crkve, kada Irod pogubi Jakova, i Petra baci u tamnicu – Crkva protivstavlja Irodu molivu Bogu, ona se moli Bogu bez prestanka (DAp.12,15). To je novo oružje, /ne/čuveno i neviđeno i ismevano. Irod objavljuje rat Crkvi, Crkva mobiliše molitvom svoje članove, oblači ih u sveoružje Božje (Ef.6, 11-18). Na molitvu Crkve Anđeo Gospodnji oslobađa Petra, a Iroda – u jedanput udari ga, jer ne slavi Boga; i budući izeden od crva – izdahne (DAp. 12,23); a reč Božja rastijaše i množaše se (12,24). Takav je kraj prvog crkvoborca – vlastodršca; takav bi bio kraj svih crkvoboraca – vlastodržaca gde bi Crkva uvek molitvu upotrebljavala kao svoje ratno oružje. Svetost, sabornost i apostolstvo Crkve se međusobno dopunjuju i pomažu u uzrastanju: Apostoli i prezviteri sa svom Crkvom obavljaju najglavnije crkvene poslove (DAp. 15,22; i, 23; 15,41; 16,5).
Sabornost i svetost i apostolstvo se pojačavaju postom i molitvom (DAp.14,23). U svojoj bogočovečanskoj suštini Crkva je bezgrešna – u koliko je njena suština bezgrešna Ličnost Hristova; no u svojoj empiriskoj danosti, u svome istorijskom životu, ona podleže zloupotrebama i gresima. Greh kruži oko nje, može pasti na nju, no ne može biti u njoj, u suštini njenoj. Korinćani su pali u strašne grehe. Apostol Pavle ih i dalje naziva Crkvom Božjom, osvećenima u Hristu i pozvanima svetima (1 Kor.1,2). Ni jedan pad nije poslednji pad; nema greha koji može pobediti ljubav Hristovu, paralizovati je i onemogućiti njenu projavu. Otuda je neophodnost ugledati se na Hrista (1 Kor.11,1); sve činiti u slavu Njegovu (10,31); ne biti svadljiv, jer je svadljivost nedopustljiva u sferi bogočovečanske delatnosti Crkve (11,16); svadljivost dolazi od netrpeljivosti, netrpeljivost od nesmirenosti, nesmirenost od neljubavi ka Hristu, neljubav ka Hristu od nemanja vere i molitve i posta, od okamenjene bezosećajnosti (1Tim.2,14,5; Tit 3,5).
U Crkvi su darovi različni, ali je Jedan Duh, i različna su dejstva, ali je Jedan Bog Koji čini sve u svemu (1Kor.12,4-6 i 27). Sve je u Crkvi bogodano i duhonosno: sve je darovano i Bogom naznačeno. Bog postavi u Crkvi: 1. Apostole, 2. Proroke, 3. Učitelje, a potom Čudotvorce, onda darove isceljivanja, pomaganja, upravljanja, različne jezike (1Kor.12,28). No svi ti darovi sačinjavaju jedno nedeljivo Telo, jedan organizam, u kome su oni udovi među sobom (1 Kor.12,27). Jedinstvo i harmoniju Tela (Crkve) Bog održava međusobnim smiravanjem: Bog složi telo tako da ne bude raspre u telu (1 Kor.12,24-25). No ljubav se javlja kao sintetička, kohezivna sila koja održava organizam u jedinstvu: ona daje život svima darovima i vrlinama, ona ih osmišljava i ispunjuje bogočovečanskom sadržinom: “ …ako jezike čovečje i anđelske govorim – a ljubavi nemam… ako znam sva znanja, sve tajne i imam svu veru, a ljubavi nemam – ništa sam“ 1 Kor. 13,1). Svojim bogočovečanskim svojstvima ljubav održava jedinstvo tela Crkve (1Kor.1zd8). – Ljubavlju se nazidava Crkva svakom vrlinom, koja je proniknuta ljubavlju kao svojom dušom (1 Kop.14,5).
Ljubav je taj najbolji put koji svaku vrlinu ucrkvenjuje, uglavnjuje u telo Crkve, eternizira je, ispunjava je bogočovečanskim smislom i vrednošću. Ona je to „savršen/stv/o“, ona jedino uznosi dušu ljudsku u nadnebesne visine, stavlja je licem u lice sa Vaskrslim Gospodom; ona je metod pravog Bogopoznanja, ona je najveća u etičkoj trida: vera, ljubav, nada (1 Kop.13,10-13).
Neophodno je za svakog vernika da se drži ljubavi, da je ima za svoju suštinu, eda bi njome privukao i ostale vrline i utkao ih u bogočovečansko tkivo svoje hristoljubive duše (1Kop.14,1; 12,28; Ef.1,4-23).
Hristos je predvečni smisao svake ličnosti. Njegova Bogočovečanska Ličnost determinira suštinu, dubinu i visinu svake ličnosti uopšte (st.45); cilj je svakog ljudskog bića da postigne bogočovečanstvo posinaštvo (=usinovljenje – st. 5), da postane saobrazan Hristu (Rm.8,29), Koji je obraz, obličje Boga Koji se ne vidi (2Kor.4,4). Ličnost kao pojava u vremenu i prostoru, dobija svoj večni smisao, večni original u Hristu (Ef. 1, 10).
Rast i usavršavanje ličnosti vrši se u sferi Troičnog Božanstva: sve u njoj biva od Oca kroz Sina u Duhu Svetom (Ef. 1,12-17). Svojim Bogočovečanskim telom = Crkvom Vaskrsli Hristos organski sjedinjuje duhovni, nebeski svet sa zemaljskim. Otuda je poslednji smisao svega što postoji: da se organski sjedini sa Crkvom, da uraste u nju, da se saovaploti svetom Telu njenom, da živi njome bogočovčanskom silom Hristovom, da oseća Vaskrslog Gospoda u svakom pokretu svom, i misli, i osećanju, da oseća sebe organskim delom jednoga tela, koje neprestano uzrasta pod Hristom kao Glavom (Ef. 1,19-22=1Kr. 12-12). Hristos je Glava Crkve: tj. glava svemu onome što je na ovome i onome svetu, Glava telu, /Crkvi/ koja je punoća Onoga Koji sve ispunjava u svemu (Ef.1,22-23). Jedinstvo tela Hristos održava kohezivnom silom Svoje ljubavi i blagodatnim darima (Svetoga Duha – 1Kor.12). Što se čovek istinskije sjedini sa telom Crkve, to jače i jasnije oseća svoje jedinstvo sa Hristom: srcem svojim dodiruje bogočovečansko srce Crkve; dušom svojom stapa se sa dušom Crkve; umom svojim tone u vaseljenski um Crkve; volju svoju stavlja u organsku zavisnost od bogočovečanske volje Crkve; celim bićem svojim živi u telu Crkve, živi punoćom bogočovečanskog života, koji nikad ne umire. Za svakog člana Crkve neophodno je postati atom krvi Hristove, koja struji kroz telo Crkva; krvlju Njegovom ući u Novi Zavet, zavet krvni, jer samo krvlju Njegovom imamo izbavljenje (Ef.1,17-18).
Ocrkveniti se znači: saovaplotiti se Hristu, duh svoj sarastvoriti s Duhom Svetim, život svoj obogočovečiti (Ef.1,13). Neprosvetljene oči srca svog prosvetiti Duhom Svetim neophodno je, da bi mogli primiti i poznati Hrista. – Duh Sveti jedino osposobljava duh čovekov da bi ovaj mogao primiti višnju mudrost otkrivenja i poznanje (Ef. 1, 17-18).
On jedini daje i održava osećanje sabornosti i sabornog života sa svima Svetima (Ef.1,8 ;3,18), čini ljude svetima, domaćima Bogu (Ef.2, 19), čini ih stanom Božijim (Ef.2,22).
U Crkvi je sve blagodatno i bogočovečno. Otuda samo oblagodaćeni su u istini crkveni; njima se otkriva „neiskazano bogatstvo Hristovo“ (Ef.3,8). Poslednja tajna sveta, koja je bila sakrivena u Bogu, otkriva se kroz Crkvu, otkriva se svima na zemlji, otkriva se i obznanjuje poglavarstvima i vlastima na nebu; kroz Crkvu se otkriva mnogorazlična premudrost Božja (Ef.3,9-11). Da bi se udostojio tog otkrivenja tajne, čoveku je neophodno da se ličnim podvigom vere preda Hristu sav, da se Hristos useli verom u srce njegovo, da se Duhom Svetim utvrdi u unutrašnjem čoveku, da bude u ljubavi ukorenjen i utemeljen, da duh svoj, um svoj, stopi sa vaseljenskim umom Crkve, da bi mogao sa svima Svetima, saborno, razumeti šta je širina, dužina dubina i visina Tajne Hrstove i poznati pretežniju od znanja – της γνώσεως – ljubav Hristovu, da bi se mogao ispuniti svakom punoćom Božijom,, tj. Crkvom (Ef.3,16-19).
Crkva je u suštini svojoj saborna; svaka misao i osećanje saborno je u njoj. U životu ma kog člana Crkve učestvuje sva Crkva, priroda njene sabornosti isključuje svaki egoizam; mukom i stradanjem jednog člana Crkve strada i muči se sva Crkva: svi se sveti mole i muče, jer oni nose nemoći nas nemoćnih.
Hristos je dao jedne apostole, i jedne proroke, a jedne evanđeliste, a jedne pastire i učitelje, da se sveti usavrše za delo službe, na sazidanje Tela Hristova, dok ne dostignemo svi u jedinstvo vere i poznanje Sina Božjeg, u čoveka savršena, u meru rasta punoće Hristove…, da u svemu uzrastemo Onome Koji je Glava – Hristos, iz koga sve telo sastavljano i sjedinjavano svakim zglavkom… čini da raste svo telo na sazidanje samoga sebe ljubavlju. Razne su službe i pozivi, ali je jedan Gospod, jedna vera, jedno krštenje, Jedan Bog i Otac sviju, Koji je nad svima, kroza sve i u svima; jedno je telo, jedan duh, čije se jedinstvo održava Duhom Svetim (Ef.4,zb).
Glavno je: sabornost rada u Crkvi održava se Duhom Svetim; sve što nije od Duha Svetog nije saborno i ne sazidava telo Crkve, već odzidava. Jedino sabornim podvizima svih Svetih može se dostići:
 
a) u jedinstvo vere,
b) u jedinstvo poznanja Hrista,
v) u čoveka savršena=najviši sintez ličnosti života,
g) u punoću rasta Hrstova (Ef. 4, 13).
 
Nesabornost=papizam; separatizam – neživljenjesasvima Svetima otkidaju čoveka od Crkve, i on otpada od jedinstva vere i poznanja, i upada jeres, nejedinstvo, nepoznanje i neznanje. Jedino ocrkvenjena ličnost i sabornizirana, oseća da njenim životom žive svi Sveti kroz molitve svoje, da ona uzrasta njihovom pomoću, da je oni vode i uvode u poznanje Hrista i Njegovih blaženstava. Sabornim i neprekidnim naporima svojim sveti članovi Crkve čuvaju ličnost našu da se ne raspadne u gresima. Saborno jedinstvo vere i poznanja jedino je sredstvo koje čuva čoveka da ga više ne vitla i zanosi svaki vetar učenja lažju čovečjom (Ef.4,4).
 
1) Hristos je Glava Crkve – Sebe predade za nju. Hristos je Glava Crkve i On je Spasitelj tela.Hristos ljubi Crkvu – Sebe predade za nju:
2) Da je osveti… da je metne preda Se slavnu Crkvu, koja nema mane, ni poroka, ni mrskoga, nego da bude sveta i neporočna.
3) Gospod Crkvu hrani i greje,
4) jer smo udi tela Njegova, od mesa Njegova i od kostiju Njegovih.
5) Tajna je ova velika, a ja govorim za Hrista i za Crkvu (Ef.5,23-32).
 
Hristos kao Glava Crkve spasava telo Crkve; bez Njega telu nema spasenja. Otuda je spasenje svakog vernog uslovljeno organskim jedinstvom sa telom Crkve, tj. sa Glavom – Hristom. Jedinstvo vernika sa Hristom ide do najopipljivije tačke realnosti i očevidnosti: on postaje meso od mesa Njegovog, kost od kostiju Njegovih; on postaje, kako Sveti Oci vele – bog po blagodati. Samo takav čovek zna veliku tajnu životnu, kao ud tog svetog Tela i te presvete Glave. No sve to poznanje otiskuje se u priznanje da je ipak odnos Hrista prema Crkvi velika i neobjašnjiva Tajna, tajna ženika i neveste (Ef.5,31-32).
Pravilno i realno Bogopoznanje uslovljeno je organskim jedinstvom sa Svetim Telom Crkve.
Tu se postiže novozavetno krvno ujedinjenje s Bogočovečnim telom Hristovim. Uzrastanje u Bogopoznanju biva kroz saovaploćenje Crkvi i kroz življenje sabornim životom njenim (kol.1do12):kroz uzrastanje u telo Crkve i uzrastanje rastom njenim. Poznanje stvari vidljivih i nevidljivih je moguće, ako je Logos=Bogočovek posrednik između čoveka i tvari. U Hristu su organski sjedinjeni vidljivi i nevidljivi svet; viši i niži; kroz Njega i radi Njega bi sazdano sve što je na nebu i što je na zemlji (Kol 1, 15-16) zato da bude On u svemu prvi (Kol. 1,17); On je Glava telu Crkve – ή κεφαλή τοΰ σώματος της Εκκλησίας: On – Vaskrsli Bogočovek, i od Njega Crkva dobija bogočovečanski karakter i delatnost, ispunjuje se bogočovečanskom punoćom (Kol.1,18-19), i sve što dođe u telo Crkve, što se ocrkveni = obogočoveči, oseća poslednju i završnu punoću svoga bića i primiruje sa Bogom na svu večnost (Kol. 1,16).
U telu Crkve, u tom bogočovečanskom organizmu, svako telo nalazi svoj večni smisao i cilj, ako proživljava život Bogočovečanskog tela Hristovog (kol.1,34). Tajna Crkve kao tela Hristovog javi se svetima, otkri se svetima (st.2b); otkri im se Duhom Svetim Koji sve ispituje i dubine Božije ckor.gdo; sr. z,5). U toj Bogočovečnoj tajni je večno bogatstvo, bogatstvo nepropadljivo – Hristos (Kol.1,27); ko se bogati tim bogatstvom eternizira sebe, ličnost svoju; već je prešao iz smrti u život i raste rastom bogočovečanskim, koji ga može uzvesti u čoveka savršena (Koll,28). Apostol Pavle i svi Sveti Apostoli, Sveti Proroci i Sveti Oci su intimno saovaploćeni Telu Hristovom i kao živi organizmi večnog Bogočovečanskog organizma oni dobijaju čovečansku mudrost i znanje, uče svakoj premudrosti, uče kako i na koji način svaki čovek može uzrastati rastom Hristovim i porasti u čoveka savršena, u meru rasta punoće Hristove (Kol 1,28; Ef.4,1Z).
Sveti znaju Tajnu Hristovu jer su savršeni u Hristu: sarastvorili su um svoj sa Bogočovečanskim umom Hristovim, imaju „um Hristov“ (1Kor.2,16): ljubavlju su sjedinili srce svoje sa vaseljenskim Bogočovečanskim srcem Crkve, „u kojoj su sve riznice mudrosti i znanja sakrivene“ (Kkol.2,23). Živeći u Crkvi Hristom, Njegovim bogočovečanskim životom, Sveti mogu, jer su ukorenjeni svojim bićem u Bogočovečanskom telu Hristovom, i druge nadzidati na Njemu (Kol.2,67; 7,z.4). Preživljavajući bogočovečiji život Crkve kao svoj sopstveni, oni postaju jedini pravi hrišćanski filosofi; njihova filosofija nije po čoveku – κατά δνθρωπον-, nije po kazivanju čovečijem, već po Bogočoveku Hristu. Njihova je filosofija eksperimentalna i opitna, no bogočovečanski eksperimentalna i bogočovečanski opitna, jer ona žive u Hristu, u Kome živi svaka punoća Božanstva telesno (kol.2,8-9).
Pre/d/stoje dve filosofije:
1. Bogočovečanska filosofija – filosofija po Hristu, i
2. čovečanska filosofija – po čoveku (Kol.2,8).
Za prvu su sposobni i stvaraju je samo ljudi čije su ličnosti obogočovečene blagodaću Hristovom; naročito njihova oruđa poznanja: oni su um svoj raspeli raspećem Hristovim, no i vaskrsli ga vaskrsenjem Njegovim; oni su očistili sebe od grehova; oni ne posmatraju svet kroz posredništvo greha, već kroz Bogočoveka Hrista (1Kor.2, 11-14).
Drugu filosofiju, po čoveku, stvaraju ljudi sa ograničenim oruđima poznanja, ljudi koji su mrtvi u gresima, koji misle u kategoriji greha. Sutelesnici Tela Hristovog stvaraju bogočovečansku filosofiju, jedinu večno realnu i neprolaznu filosofiju otkrivenu, jer su sve ostale filosofije samo nemoćne sene, koje iščezavaju pred bogočovečanskom realnošću Tela Hristovog (1Kol. 2,17). Svako naprezanje uma ljudskog da uđe u tu tajanstvenu realnost – uzaludno je (Kol.2,18). To se postiže jedino ako se čovek ocrkveni, ako postane sutelesnik Hristov, ako držeći se Glave raste rastom Božjim (Kol.2,19), ako vaskrsne svoju ličnost Vaskrsenjem Hristovim, ako misli o onome što je gore, ako živi životom koji je sakriven s Hristom u Bogu, ako je njegov život – život Hristov (Kol.3,1-4), ako zbaci starog čoveka i obuče se u novog (st.9-10). Crkva zna za dva tipa čoveka: za starog čoveka koji je izatkan od gneva, ljutine, pakosti, zavisti, huljenja, sramotnih reči, laži i svih ostalih poroka (Kol.3,8-9; Ef.4,22-23); i za novog čoveka sazdanog po Bogu u pravdi i svetinji Istine (st.24), koji se obnavlja po obrazu (=liku) Hrista, Koji ga je sazdao, kome je Hristos sve u svemu, čija je duša izatkana od svetosti ljubavi, srdačne ličnosti, blagosti, smirenoumlja, krotosti, trpljenja, podnošenja, opraštanja, i ljubavi koja je sveza savršenstva (Kol.3 ,10-14).
– Ljubav je sveza savršenstva, sveza ličnosti, sveza koja vezuje, sjedinjuje sve vrline u jedno telo, i unosi mir u zajednički saborni život svih vrlina, koja ulaze kao sastavni deo čovečije ličnosti (kol.3,15), i metežni um ljudski proniknut hristoljubljem i bratoljubljem nalazi mir svoj i pokoj, uzrasta rastom Božjim držeći se Glave Hrista (Kol.2,19), sabornizira se umom Crkve i spasava se truleži, i živi u Bogu sa Hristom, gde crv očajanja i skepse ne dopire, i gde moljac racionalizma ne nagriza.
– Ocrkveniti se znači: postati sastavni organski deo Bogočovečanskog tela – Hrista. Ocrkvenili li se, čovek stabilizira /se/ i nazidava na nepokolebljivom stupu i tvrđi Istine (1Tim.3,15), i živi novim duhovnim, bogočovečanskim životom, jer ga blagodat uči „kako treba živeti u domu Božjem“ (1Tim.3,15), i neprestano osećati da je Bog vrhovni Domaćin, Ekonom i Načelnik. Sav život Crkve kreće se u krugu Troičnosti: sve što biva, biva od Oca, kroz Sina i u Duhu Svetom.
 
(1925)
 


 
Napomene:

  1. Rukopis, lekcije za đake, umnožavane šapirografski od učenika Bogoslovije u Sremskim Karlovcima; na kraju piše: „Prepisivao Anatolije Longinov, i štampao Mihajlo Tisić, mat(urant/i/) bog(oslovije) 5-V-1925“; ima i neke zapise olovkom samog oca Justina: „dovde 16/HII“, i „dovde 25-XII-1925“. – Prim.prir.

 


Prepodobni OTAC JUSTIN
SETVE I ŽETVE – članci i manji spisi

 ŠTAMPANO IZDANJE

 Blagoslov: Episkop valjevski Milutin,
  Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije,
  Episkop bački Irinej,
  Episkop raško-prizrenski Artemije,
  Episkop umir. zahumsko-hercegovački Atanasije
 Izdato: 2007.
 Biblioteka: Sabrana dela Sv. Justina Novog u 30 knjiga
 Knjiga: br. 20, tekst broj 19, strane 186-196.
 Mesto: Beograd
 Izdaju: Naslednici Oca Justina,
  i Manastir Ćelije kod Valjeva
 Slog: Bratstvo sv. Simenona Mirotočivog
 Štampa: Interklima – grafika; Vrnjačka Banja
 Tiraž: 3000

 INTERNET IZDANJE

 Objavljeno: 28. mart 2008.
 Izdaje: © Svetosavlje.org
 Urednik: prot. Ljubo Milošević
 Osnovni format: Vladimir Blagojević
 Digitalizacija: Stanoje Stanković
 Korektura: Stanoje Stanković
 Dizajn stranice: Stanoje Stanković

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *