НОВЕ БЕСЕДЕ ПОД ГОРОМ

 

НОВЕ БЕСЕДЕ ПОД ГОРОМ
 
ПЛЕРОМА
Јован, 1, 14.
 
И Реч постаде тело, и усели се међу нас пуно благодати и истине;
 
Ко ће нам браћо, открити истину о човеку? Човек не може, јер истина је дуга а човек је кратак. Ко ће нам, браћо, открити истину о свету? Свет не може, јер свет је плитак а истина је дубока. Само Онај, ко је гледао Почетак света, зна сву истину о свету. И само Онај, ко је гледао почетак човека, зна сву истину о човеку. Очевидац нам, браћо, једини може открити истину о свету и човеку.
Но, да би нам Очевидац открио истину, Он мора доћи у свет. То је први услов. Он нам не може открити истину, ако не дође у свет. Али ако нам Очевидац дође у свет у ма каквом облику, и то није довољно. Ако нам Он дође у виду огња, или ветра, не може нам открити истину, јер Га нећемо моћи разумети. Исто, тако, ако нам Он дође у виду бора или кипариса, или голуба, или лава, не може нам открити истину, јер Га нећемо моћи разумети. Да би нам Очевидац открио истину, Он мора доћи међу нас као човек, који живи човечијим животом и говори човечији језик. То је други услов. Зато се и каже у Јеванђељу: – И, Реч постаде тело и усели се међу нас пуно благодати и истине; и видесмо славу Његову, славу, као Јединородног од Оца.
У почетку Јеванђеља речено је, да је Реч – Бог. А овде се вели, да Реч поста тело, што значи, да Бог поста тело.
Ово јеванђелско тврђење не могу да усвоје три врсте људи: светски филозофи, Јевреји и мухамеданци.
Зашто светски филозофи не могу да усвоје ово тврђење?
Зато што они мисле, да није нужно да Бог долази у телу међу нас, да нам открива истину, пошто је Он открио сву истину у свету, те ко тражи истину може је наћи у свету.
На ово ми можемо лако одговорити. Прво, сва истина није у свету. Јер да је сва истина у свету, свет би био Бог, вечит, непроменљив, бесмртан, сав испуњен тројном светлошћу: живота, мудрости и љубави. А да свет није такав, ми се уверавамо очигледно и посведневно. Сав свет је испуњен немоћи, страхом, тамом и променљивошћу. Од тројне светлости пак ми видимо у свету само оделите варнице: нешто живота, окруженог смрћу; нешто мудрости, окружене безумљем; нешто љубави, окружене мржњом, Развејане варнице, које искачу из таме, лелујају се по тами и ишчезавају у таму. Друго, све ствари у свету заиста наговештавају нам истину, свака својим језиком, немуштим или полунемуштим: сликама, знацима, симболима, покретима и гласовима. Све ствари су као слова разбацана; свако слово има свој значај; но нама не требају само слова, нама треба цела реч. Како да саставимо смисаону и разумљиву реч из безбројних разбацаних слова? Ако неко истуца златник у прашину и развеје златну прашину по улици, како ћете покупити сву златну прашину, како ли из те прашине саставити исти златник, и како ли погодити лик царев и натпис на златнику, кога претходно никад нисте видели? Треће, светски филозофи деле се у безбројне групе, које војују једна против друге. Оно што једна група тврди, друга одриче. Свака група говори у име своје, у име свога искуства, и у име свог сопственог ауторитета. Нико се од њих не усуђује да каже, да је Очевидац истине, и да је гледао Почетак света, да је видео врх и дно света, и да зна крај света. Па како нам они говоре као обични смртни људи, без пуно тројне светлости у себи, и како нам они говоре само оно што се њиховим ограниченим трудом исплело и изаткало у њиховом мозгу, то им се не може веровати. И зато смо ми принуђени да одбацимо сва њихова тврђења и да усвојимо тврђење јеванђелско о Богу, појављеном у телу међу људима, с намером да открије сву истину.
Зашто Јевреји и мухамеданци не могу да усвоје ово тврђење?
Прво зато што држе, да је тело човечије сувише худ и нечист дом за свемоћнога и пречистога Бога, да се усели у њ; друго, зато што они не верују у Свету Тројицу, па се питају; ако се Бог јави у човечијем телу на земљи, ко остаје на небу и ко управља светом на место Бога? И, треће, зато што они мисле, да није нужно да Бог силази на земљу, пошто Он може да открије истину људима преко анђела и изабраних људи.
На све ово ми можемо лако одговорити. Прво, да је човечије тело сувише худ и нечист дом за свемоћнога и пречистог Бога, о томе нема сумње. Но бескрајна милост Бога Човекољупца не зна за худост и нечистоћу, када је у питању спас деце Божије. Замислите, да дете једне мајке падне у какву сумпорну, смрдљиву јаму. Да ли ће мајка и помислити на смрад сумпора и устезати се да хитно скочи у јаму и спасава своје дете? Заиста не; него ће бринути и мислити само о спасењу детета свога, тако, да јој ни наум неће пасти смрад сумпора. Но Јевреји и мухамеданци замишљају Бога само као судију, а не и као Оца, као милостиву и најмилостивију мајку. Зато њима и не иде у главу, да Бог као страшни судија може се обући у худо и нечисто тело човечије. Бог правде то и не може, али Бог милости може. Друго, кад би Јевреји и мухамеданци веровали у тројну светлост Бога, тј. у Свету Тројицу, они се не би ни питали: – Ко остаје на небу и ко управља светом док је Бог на земљи? Јер Бог је у исто време на небу кад је и на земљи. Шта бива с морем, ако неки морски талас нађе неку празну пећину у обали и напуни је водом? Да ли се море помера са свога места? Да ли пресушује? Да ли мења свој облик и своје име? Не, него море остаје море. Тако и Бог остаје на свом месту, не померајући се, не пресушујући и не мењајући ни свој облик ни своје име, за време док тренутак – два испуњава пећину једнога тела и као телесни човек говори с телесним људима. Треће, Бог је откривао и открива људима истину преко својих анђела и изабраних људи. Но, прво, то се показало као недовољно, а друго тиме Бог није показао савршену своју милост као Човекољубац. Анђели могу да упуте људе кроз речи, снове и знаке, али не могу примером живота да упуте и науче људе, пошто су анђели по свом нематеријалном саставу различити од људи. Изабрани људи пак никад нису могли да открију сву истину Божију због своје слабости и грешности. Не треба нам очигледнији пример него пример Мојсеја и Арона, брата Мојсијева. Најизабранији човек у историји јеврејској јесте Мојсеј. И тај најизабранији од изабраних посумњао је у речи Божије, и зато је умро ван земље обећане. Изабран је био и Арон, да као свештеник учи народ, па је и он поклизнуо и заједно с народом поклонио се златном телету. Је ли и Мухамед изабран? Па и на њега су наилазили мучни часови немоћи и искушења, којима он својом снагом није могао противстати. И ми признајемо, да је Бог открио и да открива људима истину кроз анђеле и изабранике, но то су само делови истине, мрвице истине, којима најгладнији створ на земљи – човек не може да се засити. Отуда је јасно да нико други ни на небу ни на земљи није могао открити људима целу и пуну истину, осим Бога. Да би пак Бог открио људима целу истину, која потпуно утољава глад, Бог се није могао јавити на земљи у виду огња, или ветра, или бора, или кипариса, или голуба, или лава, него само и искључиво у виду човека, пошто само као човек могао је људима изразити истину, коју би људи могли разумети и усвојити. И друго, не само да Бог не би могао изразити пуноћу своје истине и своје благодати преко анђела и изабраних људи, него не би се могао ни кроз ове нити кроз икакав други медиум показати као Отац, савршен у милости и савршен у човекољубљу, осим једино и искључиво кроз своје сопствено јављање људима, кроз своје сопствено ваплоћење. – И зато смо ми принуђени да одбацимо сва ова тврђења јеврејска и мухамеданска и усвојимо тврђење јеванђељско као истинито. И Реч поста тело.
И усели се у нас пуно благодати и истине. Не раздваја се истина од благодати. Много истине, много и благодати; мало истине, мало и благодати. Истина о благодати Онога, ко је позна. Благодат иде уз истину и не дели се од ње. Благодат је обиље бесмртних дарова. Бог је обиље истине, Бог је и обиље бесмртних дарова. И као што нема истине ван Бога, нема ни благодати ван Бога. Сви Божији људи, који су ходили по земљи, били су Божији људи зато што су били носиоци Божије истине и Божије благодати. Као добра браћа они су доносили дарове својој браћи. Духовно богатији од своје браће, Они су делили милостињу сиромашнијој браћи. Али шта су дарови брата брату према даровима мајке сину? Кад мајка даје дарове својој деци, то је најближа слика небу. Јер брат, ма колико да је брат, он задржи део дарова за себе. А кад мајка даје дарове деци, она представља небесну милост; она не задржава део за себе, и не зна за свој део. Живот деце њен је живот, и радост деце њена је радост. Сви најбољи пророци и учитељи човечанства пре Христа, понашали су се према људима као браћа према браћи. А кад је Бог дошао у телу међу људе, дошао је с пуноћом бесмртних дарова, не као брат међу браћу него као мајка међу децу. И од пуности Његове ми сви узесмо благодат за благодаћу.
Пуност Његова! Обиље Његово! Извор, који се од препуности и обиља прелива! Једна благодат препунога извора је та, што жедни пију с њега и утољавају жеђ; друга благодат је препуног извора та, што се од њега поља зелене и жита расту; трећа благодат је од препуног извора та, што се меље жито у воденицама и стружу дрва у стругарама; четврта је благодат препуног извора та, што производи светлост и светли људима. И колико још, и колико још! А ко ће набројати све благодати од мајке, препуне милоште, кад долази деци у посету? Ко ли ће тек моћи набројати све благодати од пребогатог и премилостивог Бога, када Он долази својој деци у посету? Најмилији ученик Бога Посетиоца не набраја све те благодати него само каже: – Ми сви узесмо благодат за благодаћу. Да ли им је и он сам знао број? Сви јеванђелисти, и апостоли, и светитељи, и учитељи, који су “узимали благодат за благодаћу” из неисцрпног материнског крила Божијег, говоре о различитим даровима, но нико их не набраја све до краја. Зачуђавајући број дарова, који искаче из зачуђавајуће пуности и обиља. Оно што је коме требало, оно је и узимао. Хришћанском мудрацу требала је благодат мудрости, и он је узимао благодат мудрости; хришћанском робу требала је благодат стрпљења, и он је узимао благодат стрпљења; хришћанском мученику требала је благодат моћи, и он је узимао благодат моћи. И што год је ко хтео и требао, он је и узимао. Зато се и каже: – И, од пуности Његове ми сви узесмо благодат за благодаћу. Неко је узео једну, неко две, неко пет, неко седам. Јер Бог не тврдичи и не даје благодати на меру. Јер Он не сиромаши давањем као што ни море не пресушује испаравањем и као што се ваздух не смањује удисањем.
Пуност – Плерома! Само пуност-препуност може нахранити најгладнијег створа на земљи; само пуност-препуност може напојити најжеднијег створа на земљи, човека, који седи у овоме свету за животињским столом и храни се животињском храном: и седа гладан, и устаје гладнији, јер се стиди своје животињске ситости; и седа жедан, и устаје жеднији, јер се стиди своје животињске напојености; и тугује и жалости се, јер увиђа да је он туђин за туђим столом. Као два домаћина, од којих један има само једно дрво у пољу, и кад посече то једно дрво, остаје без иједног, а други има огромну шуму, те кад исече шуму до другог краја, на првом крају већ је поникла нова шума, и тако с покољења на покољење, – исто су тако Божији људи, који су долазили у свет пре Бога у телу: сваки је од Њих био као једно добро дрво на извору воде, које је свој плод дало и било посечено, док је Бог Посетилац дошао као шума, која се непрестано сече и непрестано стоји као несечена.
То је пуност, то је Плерома.
Мало јела на трлези отвара апетит, препуно јела на трпези смањује апетит. Божији људи су били као мало јела на трпези, што је само већма отварало апетит људима. Један дар Божији, с којим су они долазили браћи, није био довољан да засити људе. Никад људи нису задовољни са онолико колико им треба. Узалуд је сва мудрост и опомена светских мудраца, неодољиви факт остаје фактом: људи никад нису задовољни са онолико колико им треба. Кад је Каин убио Авеља, имао је сву Божију земљу на расположењу као своју својину, и није био задовољан. И свакоме од вас да се да сва кугла земаљска у својину, не би био задовољан. Сва земља, и звезде, и сав свет не може задовољити потребе човекове ни утолити глад човекову. Само цело целокупно небо може задовољити човека: пуност-препуност и обиље-преобиље. Само цео – целокупан Бог може задовољити све потребе човекове и утолити ненаситу глад душе његове. Ниједан Божији створ, ниједан Божији човек, ниједан анђео Божији не може то учинити, само цео, целокупан Бог. То је оно што човеку треба, и кад се то зна онда је тек правилно рећи, да је човек задовољан са онолико колико му треба. Све му треба – све биће, сва мудрост, сав живот, сва срећа па да буде задовољан. Ово загонетно незадовољство човеково усред пландујућег стада животиња, ова неутољива глад човекова доказује очигледно, да је човек син царски, који је постао свињар. Један Божији човек, изабран, надахнут и обдарен једним даром, откривао је човечанству само један део неба. И никад нико, ко је видео један део неба, није остао задовољан тиме. А када је дошао Бог Посетилац, пун-препун дарова, обилан-преобилан, тада се открило цело небо. Зато и сведочи Очевидац:
И, видесмо славу Његову, славу као Јединороднога од Оца.
Радујте се, браћо, јер место најамника Син дође у њиву своју. Очистите крв своју од црне струје греха; сузбијте телесну вољу у себи и предајте се вољи Божијој; угушите ропски страх и ропску немоћ мужевље воље и познајте Бога Посетиоца, пуност-препуност и обиље-преобиље свега онога што синови и робови таме мрзе и што синови царски желе. Познајте Га као свој свога. Познајте Га и примите Га као деца мајку своју. Примите Га и узмите од Плероме Његове, од пуности Његове, од обиља Његовог благодат за благодаћу, без броја, и без краја, и без мере, што све стоји откривено и изложено пред децом Његовом од Почетка, сада и за навек. Амин.

Comments are closed.