NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » NOVE BESEDE POD GOROM

NOVE BESEDE POD GOROM

 

NOVE BESEDE POD GOROM
 
PLEROMA
Jovan, 1, 14.
 
I Reč postade telo, i useli se među nas puno blagodati i istine;
 
Ko će nam braćo, otkriti istinu o čoveku? Čovek ne može, jer istina je duga a čovek je kratak. Ko će nam, braćo, otkriti istinu o svetu? Svet ne može, jer svet je plitak a istina je duboka. Samo Onaj, ko je gledao Početak sveta, zna svu istinu o svetu. I samo Onaj, ko je gledao početak čoveka, zna svu istinu o čoveku. Očevidac nam, braćo, jedini može otkriti istinu o svetu i čoveku.
No, da bi nam Očevidac otkrio istinu, On mora doći u svet. To je prvi uslov. On nam ne može otkriti istinu, ako ne dođe u svet. Ali ako nam Očevidac dođe u svet u ma kakvom obliku, i to nije dovoljno. Ako nam On dođe u vidu ognja, ili vetra, ne može nam otkriti istinu, jer Ga nećemo moći razumeti. Isto, tako, ako nam On dođe u vidu bora ili kiparisa, ili goluba, ili lava, ne može nam otkriti istinu, jer Ga nećemo moći razumeti. Da bi nam Očevidac otkrio istinu, On mora doći među nas kao čovek, koji živi čovečijim životom i govori čovečiji jezik. To je drugi uslov. Zato se i kaže u Jevanđelju: – I, Reč postade telo i useli se među nas puno blagodati i istine; i videsmo slavu Njegovu, slavu, kao Jedinorodnog od Oca.
U početku Jevanđelja rečeno je, da je Reč – Bog. A ovde se veli, da Reč posta telo, što znači, da Bog posta telo.
Ovo jevanđelsko tvrđenje ne mogu da usvoje tri vrste ljudi: svetski filozofi, Jevreji i muhamedanci.
Zašto svetski filozofi ne mogu da usvoje ovo tvrđenje?
Zato što oni misle, da nije nužno da Bog dolazi u telu među nas, da nam otkriva istinu, pošto je On otkrio svu istinu u svetu, te ko traži istinu može je naći u svetu.
Na ovo mi možemo lako odgovoriti. Prvo, sva istina nije u svetu. Jer da je sva istina u svetu, svet bi bio Bog, večit, nepromenljiv, besmrtan, sav ispunjen trojnom svetlošću: života, mudrosti i ljubavi. A da svet nije takav, mi se uveravamo očigledno i posvednevno. Sav svet je ispunjen nemoći, strahom, tamom i promenljivošću. Od trojne svetlosti pak mi vidimo u svetu samo odelite varnice: nešto života, okruženog smrću; nešto mudrosti, okružene bezumljem; nešto ljubavi, okružene mržnjom, Razvejane varnice, koje iskaču iz tame, lelujaju se po tami i iščezavaju u tamu. Drugo, sve stvari u svetu zaista nagoveštavaju nam istinu, svaka svojim jezikom, nemuštim ili polunemuštim: slikama, znacima, simbolima, pokretima i glasovima. Sve stvari su kao slova razbacana; svako slovo ima svoj značaj; no nama ne trebaju samo slova, nama treba cela reč. Kako da sastavimo smisaonu i razumljivu reč iz bezbrojnih razbacanih slova? Ako neko istuca zlatnik u prašinu i razveje zlatnu prašinu po ulici, kako ćete pokupiti svu zlatnu prašinu, kako li iz te prašine sastaviti isti zlatnik, i kako li pogoditi lik carev i natpis na zlatniku, koga prethodno nikad niste videli? Treće, svetski filozofi dele se u bezbrojne grupe, koje vojuju jedna protiv druge. Ono što jedna grupa tvrdi, druga odriče. Svaka grupa govori u ime svoje, u ime svoga iskustva, i u ime svog sopstvenog autoriteta. Niko se od njih ne usuđuje da kaže, da je Očevidac istine, i da je gledao Početak sveta, da je video vrh i dno sveta, i da zna kraj sveta. Pa kako nam oni govore kao obični smrtni ljudi, bez puno trojne svetlosti u sebi, i kako nam oni govore samo ono što se njihovim ograničenim trudom isplelo i izatkalo u njihovom mozgu, to im se ne može verovati. I zato smo mi prinuđeni da odbacimo sva njihova tvrđenja i da usvojimo tvrđenje jevanđelsko o Bogu, pojavljenom u telu među ljudima, s namerom da otkrije svu istinu.
Zašto Jevreji i muhamedanci ne mogu da usvoje ovo tvrđenje?
Prvo zato što drže, da je telo čovečije suviše hud i nečist dom za svemoćnoga i prečistoga Boga, da se useli u nj; drugo, zato što oni ne veruju u Svetu Trojicu, pa se pitaju; ako se Bog javi u čovečijem telu na zemlji, ko ostaje na nebu i ko upravlja svetom na mesto Boga? I, treće, zato što oni misle, da nije nužno da Bog silazi na zemlju, pošto On može da otkrije istinu ljudima preko anđela i izabranih ljudi.
Na sve ovo mi možemo lako odgovoriti. Prvo, da je čovečije telo suviše hud i nečist dom za svemoćnoga i prečistog Boga, o tome nema sumnje. No beskrajna milost Boga Čovekoljupca ne zna za hudost i nečistoću, kada je u pitanju spas dece Božije. Zamislite, da dete jedne majke padne u kakvu sumpornu, smrdljivu jamu. Da li će majka i pomisliti na smrad sumpora i ustezati se da hitno skoči u jamu i spasava svoje dete? Zaista ne; nego će brinuti i misliti samo o spasenju deteta svoga, tako, da joj ni naum neće pasti smrad sumpora. No Jevreji i muhamedanci zamišljaju Boga samo kao sudiju, a ne i kao Oca, kao milostivu i najmilostiviju majku. Zato njima i ne ide u glavu, da Bog kao strašni sudija može se obući u hudo i nečisto telo čovečije. Bog pravde to i ne može, ali Bog milosti može. Drugo, kad bi Jevreji i muhamedanci verovali u trojnu svetlost Boga, tj. u Svetu Trojicu, oni se ne bi ni pitali: – Ko ostaje na nebu i ko upravlja svetom dok je Bog na zemlji? Jer Bog je u isto vreme na nebu kad je i na zemlji. Šta biva s morem, ako neki morski talas nađe neku praznu pećinu u obali i napuni je vodom? Da li se more pomera sa svoga mesta? Da li presušuje? Da li menja svoj oblik i svoje ime? Ne, nego more ostaje more. Tako i Bog ostaje na svom mestu, ne pomerajući se, ne presušujući i ne menjajući ni svoj oblik ni svoje ime, za vreme dok trenutak – dva ispunjava pećinu jednoga tela i kao telesni čovek govori s telesnim ljudima. Treće, Bog je otkrivao i otkriva ljudima istinu preko svojih anđela i izabranih ljudi. No, prvo, to se pokazalo kao nedovoljno, a drugo time Bog nije pokazao savršenu svoju milost kao Čovekoljubac. Anđeli mogu da upute ljude kroz reči, snove i znake, ali ne mogu primerom života da upute i nauče ljude, pošto su anđeli po svom nematerijalnom sastavu različiti od ljudi. Izabrani ljudi pak nikad nisu mogli da otkriju svu istinu Božiju zbog svoje slabosti i grešnosti. Ne treba nam očigledniji primer nego primer Mojseja i Arona, brata Mojsijeva. Najizabraniji čovek u istoriji jevrejskoj jeste Mojsej. I taj najizabraniji od izabranih posumnjao je u reči Božije, i zato je umro van zemlje obećane. Izabran je bio i Aron, da kao sveštenik uči narod, pa je i on pokliznuo i zajedno s narodom poklonio se zlatnom teletu. Je li i Muhamed izabran? Pa i na njega su nailazili mučni časovi nemoći i iskušenja, kojima on svojom snagom nije mogao protivstati. I mi priznajemo, da je Bog otkrio i da otkriva ljudima istinu kroz anđele i izabranike, no to su samo delovi istine, mrvice istine, kojima najgladniji stvor na zemlji – čovek ne može da se zasiti. Otuda je jasno da niko drugi ni na nebu ni na zemlji nije mogao otkriti ljudima celu i punu istinu, osim Boga. Da bi pak Bog otkrio ljudima celu istinu, koja potpuno utoljava glad, Bog se nije mogao javiti na zemlji u vidu ognja, ili vetra, ili bora, ili kiparisa, ili goluba, ili lava, nego samo i isključivo u vidu čoveka, pošto samo kao čovek mogao je ljudima izraziti istinu, koju bi ljudi mogli razumeti i usvojiti. I drugo, ne samo da Bog ne bi mogao izraziti punoću svoje istine i svoje blagodati preko anđela i izabranih ljudi, nego ne bi se mogao ni kroz ove niti kroz ikakav drugi medium pokazati kao Otac, savršen u milosti i savršen u čovekoljublju, osim jedino i isključivo kroz svoje sopstveno javljanje ljudima, kroz svoje sopstveno vaploćenje. – I zato smo mi prinuđeni da odbacimo sva ova tvrđenja jevrejska i muhamedanska i usvojimo tvrđenje jevanđeljsko kao istinito. I Reč posta telo.
I useli se u nas puno blagodati i istine. Ne razdvaja se istina od blagodati. Mnogo istine, mnogo i blagodati; malo istine, malo i blagodati. Istina o blagodati Onoga, ko je pozna. Blagodat ide uz istinu i ne deli se od nje. Blagodat je obilje besmrtnih darova. Bog je obilje istine, Bog je i obilje besmrtnih darova. I kao što nema istine van Boga, nema ni blagodati van Boga. Svi Božiji ljudi, koji su hodili po zemlji, bili su Božiji ljudi zato što su bili nosioci Božije istine i Božije blagodati. Kao dobra braća oni su donosili darove svojoj braći. Duhovno bogatiji od svoje braće, Oni su delili milostinju siromašnijoj braći. Ali šta su darovi brata bratu prema darovima majke sinu? Kad majka daje darove svojoj deci, to je najbliža slika nebu. Jer brat, ma koliko da je brat, on zadrži deo darova za sebe. A kad majka daje darove deci, ona predstavlja nebesnu milost; ona ne zadržava deo za sebe, i ne zna za svoj deo. Život dece njen je život, i radost dece njena je radost. Svi najbolji proroci i učitelji čovečanstva pre Hrista, ponašali su se prema ljudima kao braća prema braći. A kad je Bog došao u telu među ljude, došao je s punoćom besmrtnih darova, ne kao brat među braću nego kao majka među decu. I od punosti Njegove mi svi uzesmo blagodat za blagodaću.
Punost Njegova! Obilje Njegovo! Izvor, koji se od prepunosti i obilja preliva! Jedna blagodat prepunoga izvora je ta, što žedni piju s njega i utoljavaju žeđ; druga blagodat je prepunog izvora ta, što se od njega polja zelene i žita rastu; treća blagodat je od prepunog izvora ta, što se melje žito u vodenicama i stružu drva u strugarama; četvrta je blagodat prepunog izvora ta, što proizvodi svetlost i svetli ljudima. I koliko još, i koliko još! A ko će nabrojati sve blagodati od majke, prepune milošte, kad dolazi deci u posetu? Ko li će tek moći nabrojati sve blagodati od prebogatog i premilostivog Boga, kada On dolazi svojoj deci u posetu? Najmiliji učenik Boga Posetioca ne nabraja sve te blagodati nego samo kaže: – Mi svi uzesmo blagodat za blagodaću. Da li im je i on sam znao broj? Svi jevanđelisti, i apostoli, i svetitelji, i učitelji, koji su „uzimali blagodat za blagodaću“ iz neiscrpnog materinskog krila Božijeg, govore o različitim darovima, no niko ih ne nabraja sve do kraja. Začuđavajući broj darova, koji iskače iz začuđavajuće punosti i obilja. Ono što je kome trebalo, ono je i uzimao. Hrišćanskom mudracu trebala je blagodat mudrosti, i on je uzimao blagodat mudrosti; hrišćanskom robu trebala je blagodat strpljenja, i on je uzimao blagodat strpljenja; hrišćanskom mučeniku trebala je blagodat moći, i on je uzimao blagodat moći. I što god je ko hteo i trebao, on je i uzimao. Zato se i kaže: – I, od punosti Njegove mi svi uzesmo blagodat za blagodaću. Neko je uzeo jednu, neko dve, neko pet, neko sedam. Jer Bog ne tvrdiči i ne daje blagodati na meru. Jer On ne siromaši davanjem kao što ni more ne presušuje isparavanjem i kao što se vazduh ne smanjuje udisanjem.
Punost – Pleroma! Samo punost-prepunost može nahraniti najgladnijeg stvora na zemlji; samo punost-prepunost može napojiti najžednijeg stvora na zemlji, čoveka, koji sedi u ovome svetu za životinjskim stolom i hrani se životinjskom hranom: i seda gladan, i ustaje gladniji, jer se stidi svoje životinjske sitosti; i seda žedan, i ustaje žedniji, jer se stidi svoje životinjske napojenosti; i tuguje i žalosti se, jer uviđa da je on tuđin za tuđim stolom. Kao dva domaćina, od kojih jedan ima samo jedno drvo u polju, i kad poseče to jedno drvo, ostaje bez ijednog, a drugi ima ogromnu šumu, te kad iseče šumu do drugog kraja, na prvom kraju već je ponikla nova šuma, i tako s pokoljenja na pokoljenje, – isto su tako Božiji ljudi, koji su dolazili u svet pre Boga u telu: svaki je od Njih bio kao jedno dobro drvo na izvoru vode, koje je svoj plod dalo i bilo posečeno, dok je Bog Posetilac došao kao šuma, koja se neprestano seče i neprestano stoji kao nesečena.
To je punost, to je Pleroma.
Malo jela na trlezi otvara apetit, prepuno jela na trpezi smanjuje apetit. Božiji ljudi su bili kao malo jela na trpezi, što je samo većma otvaralo apetit ljudima. Jedan dar Božiji, s kojim su oni dolazili braći, nije bio dovoljan da zasiti ljude. Nikad ljudi nisu zadovoljni sa onoliko koliko im treba. Uzalud je sva mudrost i opomena svetskih mudraca, neodoljivi fakt ostaje faktom: ljudi nikad nisu zadovoljni sa onoliko koliko im treba. Kad je Kain ubio Avelja, imao je svu Božiju zemlju na raspoloženju kao svoju svojinu, i nije bio zadovoljan. I svakome od vas da se da sva kugla zemaljska u svojinu, ne bi bio zadovoljan. Sva zemlja, i zvezde, i sav svet ne može zadovoljiti potrebe čovekove ni utoliti glad čovekovu. Samo celo celokupno nebo može zadovoljiti čoveka: punost-prepunost i obilje-preobilje. Samo ceo – celokupan Bog može zadovoljiti sve potrebe čovekove i utoliti nenasitu glad duše njegove. Nijedan Božiji stvor, nijedan Božiji čovek, nijedan anđeo Božiji ne može to učiniti, samo ceo, celokupan Bog. To je ono što čoveku treba, i kad se to zna onda je tek pravilno reći, da je čovek zadovoljan sa onoliko koliko mu treba. Sve mu treba – sve biće, sva mudrost, sav život, sva sreća pa da bude zadovoljan. Ovo zagonetno nezadovoljstvo čovekovo usred plandujućeg stada životinja, ova neutoljiva glad čovekova dokazuje očigledno, da je čovek sin carski, koji je postao svinjar. Jedan Božiji čovek, izabran, nadahnut i obdaren jednim darom, otkrivao je čovečanstvu samo jedan deo neba. I nikad niko, ko je video jedan deo neba, nije ostao zadovoljan time. A kada je došao Bog Posetilac, pun-prepun darova, obilan-preobilan, tada se otkrilo celo nebo. Zato i svedoči Očevidac:
I, videsmo slavu Njegovu, slavu kao Jedinorodnoga od Oca.
Radujte se, braćo, jer mesto najamnika Sin dođe u njivu svoju. Očistite krv svoju od crne struje greha; suzbijte telesnu volju u sebi i predajte se volji Božijoj; ugušite ropski strah i ropsku nemoć muževlje volje i poznajte Boga Posetioca, punost-prepunost i obilje-preobilje svega onoga što sinovi i robovi tame mrze i što sinovi carski žele. Poznajte Ga kao svoj svoga. Poznajte Ga i primite Ga kao deca majku svoju. Primite Ga i uzmite od Plerome Njegove, od punosti Njegove, od obilja Njegovog blagodat za blagodaću, bez broja, i bez kraja, i bez mere, što sve stoji otkriveno i izloženo pred decom Njegovom od Početka, sada i za navek. Amin.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *