NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » NOVE BESEDE POD GOROM

NOVE BESEDE POD GOROM

 

NOVE BESEDE POD GOROM
 
SINOVI TAME I SINOVI BOŽIJI
Jovan, 1, 5.
 
Videlo se svetli u tami, i tama Ga ne obuze.
 
Ništa strašljivije i nemoćnije u svetu nema, braćo, od tame. Samo zapalite li sveću u sobi, tama trenutno sva iščezava, kao da nije ni bila. I smrt je tama, i neznanje je tama, i mržnja je tama. Zasija li se život, tama smrti na mah iščezava, kao da nije ni bila. Zasija li se znanje, tama neznanja na mah iščezava, kao da nije ni bila. Zasija li se ljubav, mržnja na mah iščezava, kao da nije ni bila. Što je simvolički istinito u svetu materijalnom, faktički je istinito u svetu duhovnom; i što je simvolički istinito spolja, faktički je istinito unutra. Jer iz duhovnog sveta iznutra dolazi sva svetlost i sva istina, i objavljuje se bledo spolja u svetu materijalnom.
Dokle god dopire svetlost sveće, dotle je tama izedena i nema je, kao da nije ni bila. A po ivici te svetlosti, tamo gde svetlost utrne, tamo kruži tama. Oko svake svetlosti u svetu kruži tama. Jer u svetu nema nijednog svetla, čiji bi zraci svetlili u beskonačnost. I svetlost sunca oivičena je tamom, i svetlost svake zvezde oivičena je tamom. Isto su tako oivičeni tamom i život naš, i znanje naše, i ljubav naša. Čim se svetlost leluja, manje svetli, i tama je više obuzima. Naš lelujavi život često obuzima tama; i naše lelujavo znanje često obuzima tama; i našu lelujavu ljubav često obuzima tama. I Boga u svetu okružava tama, no ne obuzima Ga. Jer Bog je mirna i stalna svetlost, što se ne leluja.
Sam po sebi Bog je svetlost, koju ne iviči tama, niti Mu tama nalazi ivicu, da bi se nastanila. To je jedino sunce, čija svetlost ide u beskonačnost, i beskonačnost se sastaje sa početkom. Niti Božiji život graniči tama smrti; niti Božije poznanje graniči tama neznanja; niti Božiju ljubav graniči tama mržnje. Kad Bog zasvetli, tama je sva pojedena, i nema je nigde više, kao da nije ni bila. Ko god poželi Boga, Bog se javlja u svojoj beskonačnoj svetlosti života, mudrosti i ljubavi. Ko god ne poželi Boga, taj ostaje u nemoći i strahu smrti, u nemoći i strahu neznanja, u nemoći i strahu mržnje. Jer Bog je svetlost istinita što obasjava svakoga čoveka, koji dolazi na svet. Ne bi mogao nijedan čovek doći na svet, a da svetlost Božija ne ide za njim i pred njim. Je li se čovek samo pojavio u svet znači, da je svetlost Božijeg života i Božije mudrosti i Božije ljubavi u njemu. Inače se ne bi ni pojavio. Bog je mudrac sa istoka večne svetlosti, koji svakom novorođenom donosi trojne darove, svetle i mirisne. Ko te darove prezre i napusti i pouzda se u darove, koje svet daje, toga tama obuzima. Kao širok drum takav je Bog. Drum ne probira putnike, niti se ljuti što po njemu hode osim careva i konji carski. Niti je drum kriv, ako se neko oklizne s njega i padne u jamu, ili ako neko, pretovaren teškim bremenom, na njemu padne i ugruva se. Kao majka je Bog. Svojim nepromenjenim glasom i nepromenjenom ljubavlju majka viče decu svoju, i deca čuju glas majčin i dolaze joj. Što je kriva majka, ako su deca zaboravila glas njen, i ne raspoznaju ga više, te idu za glasom žene trovačice?
I baš taj slučaj bio je sa ljudima. Jer se veli u Jevanđelju: – Na svetu beše, i svet krozanj posta, i svet Ga ne pozna. Ne poznaše ljudi svoju majku, niti raspoznaše glas majke svoje. Slušajući dugo sirenski glas žene trovačice, oni zaboraviše glas svoje majke. I kad ih majka viknu po imenu, oni se okretoše od nje, jer niti raspoznaše glas njen niti znađahu svoje sopstveno ime. Kad ih majka nazva Sinovima Božijim, oni joj se narugaše, jer življahu u misli, da su oni saputnici životinja, drugovi životinja i porod životinjski. Ono što je bilo nekad, ono biva i dan danas. Videći strmen put, koji vodi ka Bogu, ljudi se radije klizaju niz brdo ka životinjama. I dan danas je Bog u svetu, no i dan danas svet ne poznaje Boga. Niti će Ga ikad poznati na klizavoj stranputici, kojom sada ide. Suviše je Bog teška hrana, te ljudi radije pribegavaju hrani životinjskoj. Suviše je zamorno sledovati zakonima Božijim, zato se većina robovski pokorava zakonima prirodnim. Suviše je oštra svetlost Boga, zato se ljudi gnjuraju u tamu i u polutamu, jer ne mogu da podnesu svetlost Boga. Kad se životinja zatruje besnilom, ona ujeda svoga gospodara, koji je hrani i neguje, jer ga više ne poznaje. Zatrovani besnilom ovoga sveta, zaluđeni glasom žene trovačice, ljudi se dižu protiv Boga i gone Ga od sebe. Zato se i kaže: – K svojima dođe, i svoji Ga ne primiše. Kakav užas! Zamislite mnogobrojne goste oko trpeze jednog domaćina, koji je odsutan. I zamislite, da se domaćin najedanput pojavi, i gosti skoče i izguraju ga napolje, i zaključaju vrata za njim. Vi se užasavate, kad čujete, da je se to samo jednom desilo nekad i nekome. Međutim to se dešava posvednevno između ljudi kao gostiju, i Boga kao domaćina. Bog dolazi u svoj dom i k svojima, i svoji Ga ne primaju nego Ga odbacuju. A On je suviše plemenit, da bi se nametao; suviše nežan, da bi se odmah svetio; suviše trpeljiv, da ne bi čekao do kraja raskajanje i plač svoje dece.
Jednom čoveku zarobe razbojnici četiri sina i odvedu ih ca sobom. Posle dugi niz godina sazna otac, gde se nalazi razbojnička četa i pođe u planinu sa otkupom, da izbavi svoje sinove. No četa razbojnička beše se zavadila i pocepala, te ratovaše jedan tabor protiv drugoga tabora. Otac se javi u jednom taboru, pozna dvojicu svojih sinova, počne plakati i pitati za ostale svoje sinove. Sinovi pak ne poznadu svoga oca, nego mu rekoše: – Ljudi, za koje ti pitaš nalaze se kao naši ljuti neprijatelji u drugom taboru; ako si ti naš otac, nisi njihov; ako si njihov, nisi naš. Ode ožalošćeni otac u drugi tabor, nađe tamo druga dva svoja sina, od kojih ču iste reči kao i od prva dva sina. I povrh svega oni ga opljačkaju, uzmu mu otkup, skinu s njega odelo, isprebijaju ga i kamenjem odjure iz planine.
Slično se desilo sa Hristom, kada se javio na zemlji među porazbojničenom decom Božijom. Rimljani Ga nisu priznavali za svoga, jer nije držao s njima protiv Jevreja. Jevreji Ga nisu priznavali za svoga, jer nije držao s njima protiv Rimljana. Partija fariseja nije Ga priznavala za svoga, jer nije delio njihovu mržnju prema sadukejima. Partija sadukeja nije Ga priznavala za svoga, jer nije delio njihovu mržnju prema farisejima. Grešnici Ga nisu priznavali za svoga, jer nije odobravao njihov greh. Pravednici Ga nisu priznavali za svoga jer nije hvalio njihovu formalističku pravednost i nije begao od grešnika. Dok se najzad svi ne složiše protiv Njega, i grdnjom, kamenjem, trnjem, krstom i gvožđem ne odjuriše Ga iz razbojničke dubrave ovoga sveta i ne zabraviše vrata za Njim. K svojima dođe i svoji Ga ne primiše.
A koji Ga primiše dade im moć da budu Sinovi Božiji. Ne sluge i robovi no sinovi. Ne povorka stoke, koja ide na klanicu i usput se bode oko trave kraj druma, no sinovi gospodarski, koji znaju da na svom imanju žive. Ne sinovi nemoćne i strašljive tame, matere smrti, neznanja i mržnje, no sinovi božanske svetlosti, matere života, mudrosti i ljubavi. Ovi Ga primiše onda, i ovi Ga primaju i sada. Zašto Ga ovi primiše i primaju? Iz dva razloga: prvo, jer im ogadi laž sveta; i drugo, jer raspoznaše glas majke.
Kao šareni leptir decu, tako je ovaj svet privlačio njih. I kao što se dete razočara, kad uhvati leptira i vidi da je to gusenica, tako su se i oni razočarali u svetu, uhvativši Ga sa svih pet čula. Jer mesto života, kojim je ovaj svet prividno sijao, oni su izbliza osetili trulež leša; mesto mudrosti, kojom je ovaj svet prividno i izdaleka sijao, oni su izbliza videli sve ispunjeno užasom neznanja i neizvesnsoti; mesto sreće, kojom se ovaj svet prividno i izdaleka smešio, oni su izbliza čuli njegovo roptanje mržnje i sebičnosti. Zato su i osetili ovaj svet kao zatočenje; kao jedno strahovito kaznilište, gde su bičevi ispleteni od tankih konaca površnih naslada, te kad šibaju najpre izazivaju svrbljenje, dok se rane ne otvore, i krv i gnoj ne poteku, uzalud spirani suzama, i dok se prijatno svrbljenje ne obrati u ognjeni bol i lakoverni smeh u bezumno urlikanje.
Ovi, dakle, koji se van svake sumnje uveriše u laž sveta, primiše Boga i dobiše od Njega moć da se nazovu Sinovima Božijim.
Ovi Ga primiše i zato što raspoznaše glas majke. Mnogi glasovi u ovome svetu liče na glas majke, te se mnogi i mnogi prevare i pođu za tim glasovima, dok ih ovi ne zavedu na pojatu svinjsku i pretvore i njih u svinje. A to nisu glasovi majke, no glasovi žene trovačice, koja raspolaže sa travama i otrovima i mirisima ovoga sveta, pa namamljuje, opija svoje žrtve, truje ih i ubija. Jedan jedini je glas majke u svetu, glas Boga u nama, koji se slabo čuje u huci svetskoj, no koji, kad se počne osluškivati, sve jače se diže, diže, dok ne zagluši svu huku svetsku, kao glas mnogih voda, i ne ostane samo sam u savladanom i zanemelom svetu. Oni, dakle, kod kojih još nije umrlo sećanje na glas roditeljski u dubravi razbojničkoj, sećanje s kojim se ljudi rađaju, – oni odmah raspoznaju glas Božiji, i kao deca na glas majke vraćaju se doma; zaista, kao jaganjci na zvuk frule svoga pastira skaču i trče ovome oko skuta. Oni primaju Boga i dobijaju od Njega moć da se nazovu Sinovima Božijim. Koji su to?
To su oni, koji se ne rodiše od krvi, ni od volje telesne, ni od volje muževlje, nego od Boga.
Ovo je, braćo, tajna velika. Ovo je deonica svetlosti i tame, ovo je deonica života i smrti, ovo je deonica znanja i neznanja, ovo je deonica ljubavi i mržnje. Ovo je objašnjenje dvojstva u svetu. Ovo je, braćo, tajna velika.
Greh teče crvenom rekom krvi, od Adama do danas. U crvenoj reci krvi krije se crna struja greha, od Adama do danas. U krvi se nosi greh, iz krvi se presipa greh, kroz krv se nasleđuje greh, od Adama do danas. U svako novo telo uliva se crvena reka, i ušće postaje izvor; no ni u koga se ne može uliti sama crvena reka bez crne struje greha. Suviše je bujna crvena reka, suviše je ustalasana crnom strujom u sebi, – crnom strujom greha, što uvek teče nasuprot toku reke, te je zaustavlja i diže u visinu tja do duha i uma, tja do očiju i jezika, dok ne nadme telo i ne izazove volju telesnu i ne pokori je sebi i ne nauči je da postane volja muževlja. A telesna volja postaje muževlja iz neznanja, ili određenije rečeno: iz sebičnosti i straha; iz sebičnosti, jer videći, da ovaj svet nije domovina čoveku; želi mu je sugerirati kao domovinu, i zato upotrebljuje ženu trovačicu, to jest sav ovaj zemaljski svet, da ga omađija svojom obmanljivom laskom i nasladom, te da bi potamnela u njemu i poslednju iskru sećanja na njegovu nebesnu domovinu; iz straha, jer telesna volja potpuno učvršćena znači potpuno odvojenje od Boga, znači osamljenost i nemoć, od koje se traži spas i odbrana u društvu, u množini, u množenju. Tako se od krvi rađa telesna volja, i od telesne volje muževlja volja. Zato je teško i očekivati od onih, koji su rođeni od krvi, od telesne volje i muževlje volje, da poznaju Boga i prime Boga kao svoj svoga. Oni nisu rođeni od Boga, zato gledaju na Boga kao tuđin na tuđina, i primaju Boga kao tuđin tuđina.
Ko će se spasti, braćo, potopa crvene reke? Ko će isušiti crnu struju greha u njoj? Ima li neka lađa spasenja, da plovi po tom potopu, u kome se svi davimo, od Adama do danas? Ima li nekoja prijateljska ruka, pružena poput davljenika?
Očevidac, koji je bio na početku puta, na izvoru reke, kaže da ima. Bog jedini može nas spasti potopa, u kome se ceo rod ljudski davi. Bog jedini može isušiti crnu struju greha. On je jedina lađa spasenja. Njegova ruka jedina je prijateljska ruka, pružena poput davljenika.
No spasti se mogu samo oni, koji se rodiše od Boga. Ne od krvi, ni od volje telesne, ni od volje muževlje, nego od Boga. Oni jedini vide lađu spasenja, i oni jedini hvataju se za prijateljsku ruku, pruženu davljenicima. Oni jedini poznaju Boga, kada se Bog približava njima, i primaju Ga kao svoj svoga. Zato njima Bog Posetilac i daje moć, da budu Sinovi Božiji.
Ovde ćete vi staviti dva pitanja:
– Prvo, kako je moguće čoveku, jednom već rođenom od krvi i od volje telesne i od volje muževlje, roditi se od Boga? i
– Drugo, ako je to nekako moguće jednom čoveku, zašto nije moguće svima?
Na prvo pitanje može se odgovoriti, da čovek nije tako jednostavno biće kako izgleda, i da je ceo čovečiji život na zemlji jedno produženo rađanje tako, da tek na smrti može se reći za jednog čoveka, da je potpuno rođen. U čoveku postoji odaja u odaji, ili bolje reći njiva u njivi. U najskrivenijoj njivi unutrašnjeg čoveka nalazi se seme Boga, manje od gorušičnog semena. Ako čovek sazna ovo sam za sebe, i dopusti tom semenu Boga da nesmetano raste u njemu, seme će se toliko razrasti, da će novorođeni čovek upotrebiti starog čoveka, od krvi i telesne i muževljeve volje, kao đubre; isto onako kao što jedna mladica, što raste iz starog drveta, upotrebljuje staro drvo kao đubre. A osim toga očigledno je, da se čovek produženo rađa do same smrti svoje. Pa kad se celoga veka čovek nalazi u procesu rađanja, zašto da ne uzme uzde toga procesa u svoje ruke i ne upravi svoje rađanje poput Boga, i ne dozvoli Bogu da se rodi u njemu, odnosno majušnom semenu Boga u najunutrašnjijoj njivi svoga bića da se razraste, i isuši crnu struju greha u crvenoj reci krvi, i kanališe potop crvene reke, i suzbije telesnu volju, i ne da muževljoj volji ni da se pojavi, zašto? Nego ostavlja, da se njegovo produženo rađanje upravlja isključivo van njegove vlasti, neobuzdanom ćudi krvi i spoljašnjim mađijama žene trovačice, te u tom produženom rađanju jedno čudovište rađa drugo čudovište, zašto?
Na drugo pitanje može se odgovoriti, da je rođenje od Boga moguće svima ljudima, samo nekome lakše nekome teže. A ta lakoća ili težina zavisi od korova, i kamenja, koje se nalazi na najunutrašnjijoj njivi čovekovoj, na kojoj seme Boga čeka da raste. Jer je poznato iz iskustva, da nije dovoljno imati samo dobro seme, nego uz dobro seme mora se imati i dobra njiva. Ako se i najbolje seme baci po kamenu i korovu, slaba će biti nada u žetvu.
Svaki se čovek rađa kao sin tame i Sin Božiji. Docnije, kroz produženo životno rađanje čovek se opredeljuje ili potpuno za sinovstvo tame ili potpuno za sinovstvo Božije. Jer se kaže: – Beše svetlost (Videlo) istinita, što obasjava svakoga čoveka, koji dolazi na svet. Svakome svome biću milostivi Otac daje zapaljenu zublju luča. Oni koji ne ugase svoju zublju poznaće Boga Posetioca i radovaće Mu se kao deca majčinom glasu. A žalosni će biti i u ovom i u drugom životu oni, koji darovanu zublju luča ugase u crvenoj reci, jer neće poznati nikad Boga Posetioca, niti će Ga primiti kao svoj svoga, niti će se ikad spasti od strašnog potopa u noći bez svitanja. Jer se kaže: – K svojima dođe, i svoji Ga ne primiše. Kao stražari, koji sa svetiljkama stoje u noći i čuvaju stražu. Kad kapetan dolazi da obiđe straže, oni, kojima se svetiljka ugasila, ne vide lice kapetanovo, ne poznaju ga, ne pozdravljaju ga i ne primaju ga. I kapetan prolazi, a nemarni stražari ostaju da i dalje čekaju kapetana. A kapetan odlazi i ne vraća se.
Neka bi Bog Posetilac, braćo, pomogao nama svima, da se rodimo kao Sinovi Njegovi, i da hodimo ne u nemoći i strahu, kao što hode sinovi tame, no u moći i slobodi, u Njegovo ime sada i za navek. Amin.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *