NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » NOVE BESEDE POD GOROM

NOVE BESEDE POD GOROM

 

NOVE BESEDE POD GOROM
 
ŽIVOT I SVETLOST
Jovan, 1, 4.
 
U Njoj beše život, i život beše Videlo ljudima.
 
Jevanđelje nam, braćo, ne govori iscrpno i podrobno o početku sveta. Kakva mudrost i slatka obazrivost! Tajnovici i sluge Reči, koji su pisali jevanđelja za nas, naglašuju svom snagom zapovesti Hristove, koje se tiču našeg života i vladanja ovde na zemlji. O tim zapovestima oni govore tako iscrpno i podrobno, da ne ostavljaju nikakve sumnje, šta nam treba činiti, da bi smo bili spaseni. A preduboku misteriju bića Božijeg, početka sveta, stvaranja sveta, mešanja svetlosti i tame, jevanđelist Jovan dodiruje samo sa desetak rečenica. Nema sumnje, da su takvu zapovest dobili od Učitelja, da sva otkrića o tome, koja im je On dao, zadrže za sebe, da „ne bacaju biser pred svinje“, da ne daju grubom svetu onu hranu, koju ni um ni srce sveta, zbog zle volje, ne mogu svariti.
Samo desetak rečenica usudio se najmiliji učenik Hristov da obazrivo pusti s jezika. No svaka od tih monumentalnih rečenica izdiže se pred očima duhovna čoveka kao planina, prepuna zlata i srebra. Ono o čemu su svetski mudraci pisali debele knjige, Svetitelj Božiji izrekao je u nekoliko rečenica. U nekoliko rečenica Svetitelj Božiji izrekao je tajnu unutrašnjeg bića Božijeg, i tajnu početka, i tajnu stvaranja, i tajnu zla u svetu, i tajnu našeg spasenja. Čitajte, braćo, prvih osamnaest stihova u Jevanđelju Jovanovom, mislite o njima osamnaest godina, – Jovan je o njima mislio osamdeset godina – i otkriće vam se jasno pet nabrojenih najvećih tajni.
Sada, po radoznalosti svojoj, po tvrdoći srca i zloći volje, pitamo se, da li ovo jevanđelsko obaveštenje može zadovoljiti naše srce i našu volju?
Naše srce traži život, koji se ne gasi. Naša volja traži svetlost, koja se svojim varakanjem ne vodi zamršenim putevima. Da li, dakle, jevanđelsko obaveštenje otkriva našem srcu život, koji se ne gasi; i da li jevanđelsko obaveštenje otkriva našoj volji svetlost, koja je svojim varakanjem ne vodi zamršenim putevima?
Jevanđelje nam govori:
U Njoj (Reči) beše život,
i život beše Videlo ljudima.
Zamislite da putujete kroz jednu golu klisuru i posmatrate kamene litice s obe strane puta. I vidite u stenovitim zidovima jasne tragove dejstva vode, i jasne tragove dejstva vulkanskog ognja, i jasne tragove naslagane zemlje, i jasne tragove dejstva vazduha. I razmišljate, kako su ova četiri elementa hrvući se i mešajući se među sobom, sagradili tu golu klisuru. I dok vi razmišljate, neko priđe i kaže vam: – I čovek je postao kao i ova klisura. Nekoliki elementi hrvali su se i mešali među sobom, dok čovek nije sagrađen. I kao što će se ova klisura negda opet razložiti u svoje prvobitne elemente tako, da će zemlja otići zemlji, voda – vodi, oganj – ognju, a vazduh – vazduhu, isto tako će se razložiti i biće čovekovo u elemente, iz kojih je sagrađeno. Zamislite to, i recite, da li se srce vaše time zadovoljava, i da li se volja vaša time zadovoljava? Nalazi li srce vaše u tom objašnjenju život, koji traži? I nalazi li volja vaša u tom objašnjenju svetlost, koju traži? Ili se srce vaše steže od bola, i drhti od daha večne smrti, večnog ništavila i večnog bezumlja? I volja vaša zbunjuje se pred zagušenim putevima, koji se tim objašnjenjem otkrivaju: pred putevima dobra i zla, i pred putevima rada i nerada, i pred putevima milosti i nemilosti?
Zaista, steže se vaše srce od bola, i drhti od daha večne smrti, večnog ništavila i večnog bezumlja. I zaista, zbunjuje se volja vaša pred zamršenim putevima, koji uopšte ne znače nikakav put.
Ili zamislite, da ste se slučajno našli na jednoj visoravni, punoj zmija. I sa bezumnim užasom vi jurite preko te visoravni, da spasete svoj život. I sve očekujete, da će vas novi korak i novi napor izvesti iz bede i uvesti u pravi život. Međutim neko vam dovikne: – Uzalud očekujete život od novih koraka i novih napora, jer na kraju ove visoravni nalazi se mračna provala bez dna. I zamislite, da vam neko kaže: – Zaista, takav je život čovečiji na zemlji. Gonjen bedama, razočaranjima, bolešću, gluvošću, koje ga kao zmije jure i ujedaju, čovek je okrenut budućnosti, trčeći njoj u naručje, i od svakog novog dana očekuje spasenje života, dok sav izujedan i malaksao ne stigne na ivicu, odakle se sve što živi survava u mračnu provalu bez dna, i bez povratka, i bez izlaska. Zamislite to, i recite, da li se srce vaše tim objašnjenjem zadovoljava, i da li se volja vaša tim objašnjenjem zadovoljava? Da li srce vaše nalazi u tom objašnjenju život, koji traži? I da li volja vaša nalazi u tom objašnjenju svetlost, koju traži? Ili se srce vaše steže od bola, i drhti od daha večne smrti, večnog ništavila i večnog bezumlja? I volja vaša zbunjuje nad zatvorenim putem, nad uništenim dobrom, nad beskorisnošću napora, i nad iluzijom milosti?
Zaista, steže se vaše srce od bola, i drhti od daha večne smrti, večnog ništavila, i večnog bezumlja. I zaista, zbunjuje se volja vaša pred zatvorenim putem, pred nemanjem nikakvog puta.
A sad zamislite, da vam neko kaže: – Život čovečiji nije slučajno sagrađen hrvanjem i mešanjem nekolikih elemenata, pošto je život postojao i pre svih zemaljskih elemenata. Jer u Reči Božijoj, koja je Bog, bio je život, i život je bio svetlost. I tu svetlost tama nije mogla obuzeti, niti je taj život mrak smrti mogao zakriti. Nego to je svetlost istinita – a ne svetlucanje koja obasjava svakog čoveka, koji dolazi na svet; svetlost istinita, kroz koju svet posta. Život, koga smrt ne zakriva, jeste večni život; svetlost koju tama ne obuzima, jeste večna svetlost; a Reč, koja je u Bogu, u kojoj behu život i svetlost, jeste izraz punoće večne mudrosti. Pa kad je život večan, svetlost večna, i kad oboje stoje u punoći večne mudrosti, onda je čovek, koji ima u sebi života, svetlosti i mudrosti, sin tog – i nikakvog drugog – večnog života, večne svetlosti i večne mudrosti. Tu je početak čovekov, tu je domovina čovekova, tu je radost čovekova, – istinita radost, koja jedino može doći od istinitog života, istinite svetlosti i istinite mudrosti. Zamislite, da vam neko tako kaže. Da li bi srce vaše našlo u tom objašnjenju život, koji traži? I da li bi volja vaša našla u tom objašnjenju svetlost, koju traži? Ili bi se srce vaše opet steglo od bola, i zadrhtalo od daha večne smrti, večnog ništavila i večnog bezumlja? I volja vaša zbunila pred zatvorenim putem, ili zamršenim putevima?
Zaista, zaigralo bi srce vaše od radosti, i zatreperilo bi od daha večnog života, večne istine i večne mudrosti. I zaista, ispravila bi se volja vaša, jer bi videla prav i osvetljen put pred sobom, jedan jedini prav i osvetljen put.
I još zamislite, da vam neko kaže, da je večna Reč, ili izraz punoće mudrosti Božije, koja je bila u početku, i sada u vezi sa svetom. I da je večni život, koji je živeo u početku, i sada u vezi sa svetom. I da večna svetlost, koja je sijala u početku, i sada sija. Da izvor nije izgubio vezu sa rekom. Da toplota nije izgubila vezu sa ognjem. Da dah nije izgubio vezu sa plućima. Da ljubav nije izgubila vezu sa srcem. No da se reka koleba i oseća da će skoro presušiti, zato što misli, da je izgubljena veza sa izvorom. I da se toplota mrzne, zato što misli, da je izgubila vezu sa ognjem. I da se dah ledi, zato što misli, da je izgubio vezu sa plućima. I da ljubav kuka i nariče, zato što misli, da je izgubila vezu sa srcem. Isto kao kad neko zaspi na sunčanoj poljani i u snu izgubi vezu sa suncem. Sunce nije izgubilo vezu sa njim, no on je izgubio vezu sa suncem. I sanja mrak, i užasnu trku po mraku, i bezumnu borbu u mraku, i znojenje da iz mračnih dubrava iziđe na svetlost sunca. A za sve to vreme sunce lebdi nad njim i obasipa ga svojom svetlošću. Kao što je i napisano: ,,Beše Videlo istinito što obasjava svakoga čoveka, koji dolazi na svet. Na svetu beše, i svet krozanj posta, i svet Ga ne pozna. K svojima dođe, i svoji Ga ne primiše.“ Jer behu potonuli u san, i u snu trčahu užasnu trku po mraku, i vođahu bezumnu borbu po mraku, i znojahu se krvavim znojem da izađu iz mraka na svetlost. Jednom rečju: behu izgubili u snu vezu sa svetlošću, koja nikad ne prestaje da lebdi nad njima i da ih obasipa sobom. No koji se probude, raduju se, jer se probudiše i videše svetlost veliku. I čuše, da ih večni život naziva svojim. Za njih sve bede, sva razočarenja, sve bolesti, sva glupost, i sve zmije na visoravni života, gube svoju žaoku, jer sve one pripadaju snu i mraku. I za njih, sa probuđenjem od sna i ugledanjem svetlosti, gubi se strašilo provale bez dna na kraju visoravni života. I oni dolaze do saznanja, da ono što je bilo pred početak i u početku sveta, naime: Reč, Život i Svetlost, ono i sada, i kroz sva vremena, prati stvoreni svet i ne gubi ga iz vida, kao što sunce prati svojim okom zemlju, i ne gubi je iz vida. – Zamislite, da vam neko tako kaže. Da li bi srce vaše našlo u tom objašnjenju život, koji se ne gasi? I da li bi volja vaša našla u tom objašnjenju svetlost – ne svetlucanje po svetlosti – koja je svojim varakanjem ne vodi zamršenim putevima? Ili se srce vaše steže od bola, i drhti od daha večne smrti, večnog ništavila i večnog bezumlja? I volja vaša zbunjuje pred zatvorenim putem ili pred zamršenim putevima?
Zaista, zaigralo bi srce vaše od radosti, i zatreperilo bi od daha večnog života, večne istine i večne mudrosti. I zaista, ispravila bi se volja vaša, jer bi videla prav i osvetljen put pred sobom, jedan jedini prav i osvetljen put.
Ona prva objašnjenja života, od kojih vam se srce steže od bola, i drhti od daha večne smrti, večnog ništavila i večnog bezumlja, i od kojih vam se volja zbunjuje i raslabljuje, daju vam svetski mudraci, koji su, kao i vi sami, najedanput izbili iz guste šume na veliki put, kome ne znaju ni početka ni kraja. Ova druga objašnjenja života, od kojih vam srce igra od radosti, i treperi od daha večnog života, večne istine i večne mudrosti, i od kojih vam se volja ispravlja, jer vidi prav i osvetljen put pred sobom, daje vam Očevidac, koji putuje sa početka, i koji zna iz koga grada put ide i u koji grad vodi.
Uzalud su sva svetska mudrovanja. Samo Očevidac može zadovoljiti um naš, i srce naše, i volju našu. Samo Očevidac može rasterati užas iz duše naše, kojim je duša naša ispunjena u zmijinjaku sna i tame; i ubrisati hladan znoj sa čela našeg na pogledu smrti. I niko drugi osim Očevica nije u stanju prosvetiti um naš i učiniti ga slovesnim; niti je iko drugi u stanju raširiti teskobu srca našeg i ispuniti ga radošću; niti je iko drugi u stanju, našoj od zabune raslabljenoj volji, dati snage i otvoriti prav i osvetljen put.
I tako, dakle, jevanđelsko obaveštenje zadovoljava i srce i volju našu onako isto kao što zadovoljava i um naš.
Zahvalimo se, braćo, Bogu Budiocu, koji nas pesmom svoje Reči i zracima svoje svetlosti budi iz sna na javu, i iz smrti u život. Njemu neka je slava i hvala sada i za navek. Amin.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *