NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » NOVE BESEDE POD GOROM

NOVE BESEDE POD GOROM

 

NOVE BESEDE POD GOROM
 
RAĐANJE ISPOLINA
(Mat. 1, 18; Luka, 1)
 
A rođenje Isusa Hrista bilo je ovako.
 
Reč Božija, braćo, pojavila se u telu, jedanput u istoriji čovečanstva i na ovoj našoj zemlji, pod imenom Isusa Hrista. Kao što ponekad jedna uobličena reč stoji u našem umu na kapiji telesnog sveta i čeka dok po nagonu duše um ne otvori kapiju i ne pusti je van obučenu u vibracije zvuka, u telo zvuka, tako je Reč Božija stajala dugo i dugo na kapiji između dva sveta, između sveta blagodatne istine i sveta zakona, dok Sveta Triada nije nagnala um, da pusti Reč njenu kroz kapiju i obuče je u telo. I kao što mi, kad čujemo reč jednog čoveka u telu vibracija zvuka, govorimo: – To je on, tako isto ljudi, kad su videli i čuli Reč Božiju u telu vibracija svetlosti i zvuka, u telu čovečijem, govorili su: – To je Bog. I tako i mi danas, osećajući te iste vibracije od telesne pojave Reči Božije u Isusu Hristu, govorimo: – Isus Hristos je Bog.
No kako se, braćo, pojavi Bog u telu? Nije li to najviša i načudnija tajna među tajnama neba i zemlje? Zaista, to je tajna i velika i uzvišena samo slična tajni pojave duše čovekove u izgovorenoj reči. Gle, od svih nauka na zemlji najčudnija je nauka o Reči. I dan danas ova nauka nam malo šta zna reći o tome, kako se Reč rađa iz duše, kako Reč izražava dušu, – i kako se reči sklapaju i čuvaju u riznici uma pred kapijom telesnoga sveta?
Nama ne stvara ni malo teškoće naivno pitanje: – Kako je Bog mogao ostaviti nebo i pojaviti se u očajnoj ograničenosti čovečijoj na zemlji? Jer Bog nikada u večnosti nije ostavio svoje mesto i pokrenuo se na drugo mesto. Za Boga i nema mesta, jer za Njega i nema prostora. Pitanje o mestu postavlja samo um čovečiji u kavezu vremena i prostora, u kavezu vremena i prostorne uzročnosti. No radi kolikog-tolikog olakšanja u razumevanju fakta, da je se Bog pojavio na zemlji i nije ostavio nebo, uzećemo opet najzgodniji primer čoveka i čovekove reči. Kad ja govorim vama u crkvi, moje ja stoji samnom i u meni. Moje celokupno ja u tom trenutku usredsređeno je u reči, koju vam govorim. I to moje celokupno ja samnom je i u meni. No za one, koji su u dnu crkve, zaklonjeni stubovima i ne vide me, za one sam sav ja u reči mojoj, koja iz mene izlazi i u njih ulazi. Reč moja ide od mene, no ipak se ne deli od mene. Ja sam na mestu, sa koga govorim u crkvi, no ja sam u isto vreme i na dnu crkve, prisutan i tu kroz moju reč. Duhovnim ljudima ovo nije teško pojmiti. Teško će pojmiti ovo ljudi neduhovni, koji dušu čovekovu istovetuju sa telom. Mada i telo čovečije nije ništa drugo do duša ovaploćena u svetlosnim vibracijama, isto onako kao što je Reč – duša ovaploćena u glasovnim vibracijama. Iz ovoga sleduje, da je Bog mogao i može biti na zemlji ne ostavljajući nebo. Bog na zemlji upravo znači: – Nebo produženo u zemlji ili carstvo istine obelodanjeno u carstvu zakona. Očajna ograničenost čovečija na zemlji! Kao što je telo moje očajno ograničen izraz moje duše, i kao što je Reč moja očajno ograničen izraz moje duše, tako je i Bog u telu na zemlji očajno stešnjen izraz Svete Triade iz oblasti blagodatne istine. Izraz Svete Triade u ličnosti Isusa Hrista savršen je i nenadmašan s gledišta zemlje, no s gledišta neba taj izraz je očajno stešnjen.
Mnogo je teže pitanje kako Bog, koji je istina i blagodat, sloboda i čistota, svetlost i krasota, – kako On može poniziti sebe i sići u carstvo prizraka istine i blagodati, prizraka slobode i čistote, prizraka svetlosti i krasote? Kako može Bog spustiti se u prljavu reku svetskog života, gde laž potire istinu, i pakost prkosi milosti, i očajno robovanje nosi samo ime slobode, i neizmerno neznanje skriva se iza jedne lepote znanja, i plačevna rugoba ponosi se krasotom? Mnogo je teže, dakle, pitanje etičko nego metafizičko. Kakav je užas za Boga postati čovekom, obući se u čovečije telo i sići među ljude, da ih uči, vodi i spasava, pojmićete kad vam kažem da zamislite sebe kao gusenicu, ili pauka ili zmiju. Zamislite dakle, da vam neko kaže: – Potrebno je, da ti, čoveče, postaneš gusenica, da se obučeš u telo gusenice i da se spustiš među gusenice, da ih učiš, vodiš i spasavaš. Ili: – Potrebno je, da ti, čoveče, postaneš pauk, da se obučeš u telo pauka i spustiš među pauke, da ih učiš, vodiš i spasavaš. Ili: – Potrebno je, da ti, čoveče, postaneš zmija, da se obučeš u telo zmije i da se spustiš među zmije, da ih učiš, vodiš i spasavaš. Zamislite, da morate ostaviti svoj čovečiji oblik, napustiti srodnike i prijatelje, ostaviti biblioteke, pesmu i muziku, izići iz svojih zidanih, ukrašenih i osvetljenih domova i progamizati kao gusenica među gusenicama u travi, ili početi presmikavati se kao zmija među zmijama po prašini, ili početi plesti svoje mreže za muve kao pauk među paucima. I još jednom zamislite, da postanete gusenica, od koje se svako ljudsko lice okreće kao od gada; ili da postanete zmija, od koje se svako ljudsko i životinjsko lice okreće sa užasom; ili da postanete pauk, koga gnev ljudski kao nečistotu sa metlom čisti iz zgrade. A pri svemu tome zamislite, da ostanete sa svešću ljudskom, to jest, da i kao gusenica mislite i osećate kao savršen čovek; i da kao zmija mislite i osećate i hoćete kao savršen čovek; i da kao pauk mislite, osećate i težite kao savršen čovek. Jelte, i od same pomisli na takvu jednu užasnu metamorfozu, ledi vam se krv u žilama? Jer izgubiti ljudsku svest i postati gusenicom, i živeti među gusenicama sa svešću gusenice, to je još i podnošljivo; i izgubiti ljudsku svest i postati zmijom i živeti među zmijama sa osećanjima zmije, to je još i podnošljivo; i izgubiti ljudsku svest i postati paukom, i živeti među paucima sa željama i htenjima pauka, to je još i podnošljivo. Ali ostati pri punoj i čistoj ljudskoj svesti, ljudskim mislima, osećanjima i htenjima, a biti gusenica, zmija ili pauk, i živeti među gusenicama, zmijama ili paucima – od toga se zaista ledi čoveku krv u žilama. Nije li večita smrt kud i kamo bolja od toga? Samo neobjašnjiva ljubav – ludost, rekli bi svi ljudi na zemlji – ljubav prema gusenicama, zmijama i paucima, valjda bi navela nekoga čoveka, da poželi biti gusenica, ili zmija, ili pauk, te da ove neposredno, kao ravan među ravnima, kao gmizavac među gmizavcima, kao gad među gadovima, uči, vodi i spasava. Poginuti u ratu za otadžbinu, ili skočiti u oganj za svoga prijatelja, nesravnjivo je manja žrtva prema ovoj užasnoj metamorfozi; ne, to i nije žrtva no sebičnost prema ovoj užasnoj metamorfozi.
Pa ipak ova užasna metamorfoza manji je užas od užasa da Bog postane čovekom, da bi ljude učio, vodio i spasavao. Jer u svojoj veličanstvenosti Bog je nesravnjivo uzvišeniji od čoveka – ovakva kakav je sada, pala u mrežu zakona – nego što je čovek od gusenice, zmije i pauka. Zato je apostolska propoved o Bogu pojavljenom u telu bila „sablazan za Jevreje i bezumlje za Grke“. Naravno, jer ljudi u svom poniženom položaju instinktivno osećaju neprebrodivu razdaljinu između sebe i Boga. Kud i kamo je čovek bliži i srodniji gusenici, zmiji i pauku nego Bog čoveku. Najveći deo svoga zemaljskog života čovek proživi isto kao i gusenica, zmija i pauk: hraneći se, strašeći se, boreći se i plodeći se. Zato bi pad čoveka u gusenicu, zmiju ili pauka bio nesravnjivo manji pad od pada Božijega u čoveka. Gle, gusenice, zmije i pauci su deca ovoga sveta kao i čovek; žive pod istim zakonima kao i čovek; dolaze i prolaze kao i čovek. A Bog nije od ovoga sveta; Bog ne živi pod zakonima; niti Bog dolazi i prolazi kao deca ovoga sveta i kao ceo svet.
Stoga i kažemo, da je etički problem vaploćenja Boga teži nego metafizički. Metafizički problem je samo pitanje Božije moći, naime: – Može li Bog postati čovekom? Zašto ne? Šta je nemogućno za Boga? Ako hoće Bog može postati i drvetom, i kamenom, i pčelom i jagnjetom. Ako hoće Bog može postati i čovekom. Ako hoće! Tu se javlja problem etički. Hoće li Bog da postane čovekom? Ako Bog ima dve osobine neizmerno jače od čoveka, onda – On hoće da se smanji u čoveka, da se snizi u čoveka, naime: – Ako On voli čoveka više nego što i čovek sam sebe može voleti, i ako milost Njegova i hrabrost Njegova nadmašuju milost i hrabrost čovekovu. Ako li pak Bog nema ove dve osobine, onda On neće da se smanji u čoveka, da se snizi u čoveka. No očigledno je iz Svetoga Pisma, da Bog ima ove dve osobine u savršenoj meri. Čovekoljublje Božije glavni je ton celog Novog Zaveta; čovekoljublje Božije glavni je temelj apostolske propovedi; čovekoljublje Božije ili Bog kao Čovekoljubac glavni je predmet opevanja u svima crkvenim knjigama, u oktoisima, u minejima, u svima psalmima i molitvama. Najnepismeniji čovek, koji od jednog bogosluženja ništa ne zapamti, svakako zapamti mnogo ponavljane reči: – Bog Čovekoljubac. I drugo, očigledno je – kako iz Novog zaveta, tako i iz cele istorije Crkve, kako starozavetne u svima narodima na zemlji, tako i novozavetne, da je Božija milost i Božija hrabrost nenadmašna i nedostižna za čoveka; da je i najveća milost i hrabrost čoveka na zemlji jedva senka Božije milosti i Božije hrabrosti. U stvari niko u oblasti zakona ne može se ni nazvati milostivim i hrabrim. Bog je milostiv do spuštanja u gusenicu; Bog je hrabar do samouništenja na krstu.
I tako, braćo, Bog je i mogao i hteo postati čovekom, obući se u čovečije telo i sići među ljude, da ih uči, vodi i spasava.
Za nas je sad samo pitanje istorijskog fakta: Kako se u istoriji ljudskoj Bog faktički pojavio među ljudima? Na ovo pitanje jevanđelisti daju sasvim jasan odgovor. Jevanđelisti tvrde: – prvo, da se Bog rodio kao čovek među ljudima, i,drugo, da se Bog rodio u devojci, bez muža.
1. Bog se mogao i ne roditi pa ipak pojaviti se kao čovek među ljudima. Onaj koji je stvorio prvog čoveka iz prašine mogao je i sebi stvoriti telo iz prašine, obući se u nj i pojaviti se među ljudima. Za Njegovu pojavu na zemlji nije bio potreban ni čovek, ni žena, niti devojka. No po svojoj mudrosti, On je izabrao rođenje kao put i način svoje pojave među ljudima. Zašto je Bog izabrao taj put i način nije teško pogoditi. Da što bolje poduhvati točak istorije u blatu i izvuče ga iz blata. Da bi što većim poniženjem svojim slomio gordost ljudi, nepojamnu gordost nemoćnih robova. Da bi, prošavši sav put ljudskog stradanja i jada mogao učiti, voditi i spasavati ljude kao jedan koji je proživeo čoveka i ostao neuprljan, bezgrešan. Da bi živeći u putima i stegama zakona od rođenja ostao moćni i slobodni Ispolin, i time dao primer robovima pod zakonom. Da bi se i kao nemoćni mladenac hrabro pojavio u carstvu kneza mira sego i time pokazao ovom, da On sa celim svojim organizovanim carstvom nije u stanju s Njim – s Bogom – ni kao nejakim detetom borbu voditi. Jednom rečju, da pokaže savršenu milost i savršenu hrabrost – nečuvenu i nepojamnu zemlji milost i hrabrost – što obe nerazdeljene čine savršenu žrtvu.
2. Bog se rodio od Boga. Rodio se u devojci, bez muža. Devojka Ga je začela u utrobi svojoj: – Devojka Ga je svojom krvlju odhranila; devojka Mu od svog tela telo izatkala; devojka Ga donela u svet. Jevanđelisti ovo svedoče bez ikakve dvoumice i dvosmislice. I za duhovnog čoveka, u kome ima ma i zračak blagodati i istine, ovo tvrđenje jevanđelista je jasno. Nejasnosti i dvosmislice u ovom tvrđenju nalazili su i nalaze samo ljudi neduhovni, koji ne mogu da dignu glavu ispod jarma zakona.
Da li je, braćo, mogla roditi devojka bez muža? Po svima poznatim zakonima – nije. Svi ljudi, koji žive u oblasti zakona, u službi zakona, u ropstvu zakona, reći će jednoglasno – nije mogla roditi devojka bez muža. Jer svi koji se rađaju u oblasti zakona, rađaju se od muža i žene. Istina je, da ima životinja, koje su jednopolne, i koje se množe od jednoga pola. No među ljudima se za takav slučaj ne zna. Istina je, da postoje pesme i legende među mnogim narodima na zemlji o rađanju velikih heroja samo od jednoga pola. Pa kako se sve opšte rasprostranjene legende na zemlji temelje na nekakvom faktu u pradrevnim vremenima, to verovatno i ove legende o rađanju velikih ljudskih heroja i vođa temelje se na nekakvom davno bilom faktu. No odkad ljudi jasno pamte i tačno beleže događaje u ljudskom mravinjaku na zemlji, nije ni zapamćen niti zabeležen događaj takvog rađanja, osim opet, naravno, samo u pesmama i legendama.
Da li je, dakle, mogla roditi devojka bez muža? Ako postoje nemogućnosti, onda je i ovo nemogućno. Ima li, braćo, nemogućnosti? U svetu blagodati i istine sve je mogućno. U svetu nebića sve je nemogućno. U svetu zakona pak, gde se svet blagodatne istine i svet nebića susreću kao na mostu, nešto je mogućno nešto je nemogućno. U ovome srednjem svetu, na mostu, pod vlašću zakona mi živimo. I u ovome svetu rodio se Bogočovek od devojke bez muža. Iz sveta svih mogućnosti On je prodro u svet polumogućnosti, i jednu polumogućnost učinio je mogućnošću. Da se čovek rodi od žene u ovome svetu to je samo jedna polumogućnost, jer treba i muž. Tu polumogućnost On je učinio celom mogućnošću. Kad je jedna lopta mnogo veća od sveće, onda sveća osvetljava samo jednu polovinu lopte dok druga ostaje u senci; a da se osvetle obe polovine lopte potrebne su dve sveće zapaljene na suprotnim stranama lopte. Kad je pak lopta mnogo manja od svetlosti, koja je osvetljava s jedne strane, onda je cela lopta od te jedne svetlosti osvetljena, i senke nema.
Neka je slava, braćo, božanskom Ispolinu, koji je po bezgraničnoj milosti i nenadmašnoj hrabrosti sišao među ljude, – kao što bi čovek bez gađenja sišao među gusenice, pauke i zmije,i što se obukao u telo ljudsko, da uči ljude, da vodi ljude i da spasava ljude. Neka je slava i hvala, braćo, Bogu Čovekoljupcu sada i za navek. Amin.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *