Питање:
Помаже Бог! Часни оци, у суботу, 18. августа, на телевизији Спектрум је у емисији у којој се говорило о Влашкој магији, као представник Цркве гостовао уважени отац Љубомир Ранковић, иначе уредник Гласа Цркве. Поменути господин је са чуђењем изјавио да, он, пошто не мора (због чина који има у СПЦ) и не жели да носи браду, и да му уз то никако не може бити јасно зашто свештена лица треба да носе браду. При том, рекао је да му се нимало не свиђа што мора до носи црну боју и да му није јасно кога то свештеници треба да жале носећи црне мантије. Да ли је овакав став исправан и који су одговори на његова питања? Са дубоким поштовањем, Д. Ш.
Д. Ш.
Одговор:
Бог помого! Како живим далеко од Отаџбине ја нисам сигуран да ли је «отац» још увек протођакон или свештеник, ако је и даље ово прво онда га морамо ословљавати са отац протођакон, а ако је свештеник онда само са «отац», или о. Љубомир. Из овога како овде преносите очигледно је да отац Протођакон није сигуран шта прича, да се уздржимо и не кажемо да не зна шта прича. Незнање није нека срамота све дотле док га наметно набацујемо другима, или у њему самоубеђено учимо, што је у суштини показивање или откривање правог незнања. Отац протођакон би морао без чуђења да зна да све оно ушта верује, нада се и очекује, да је засновано на апсолутном послушању Цркви. У том духовном односу, као подвигу крије се однос чеда према Цркви, и у њему нема места за нека «приватна мишљења», и то у организму који се у својој суштини увек бори са индивидуализмом. Дакле, то послушање треба да буде у љубави, а када се инспирише и мери њом оно уопште није тешко. Када се воли, за ту љубав не постоје препреке и услови, јер смо на све спремни само да њу покажемо, и она је испуњавајућа када нам се у крајњем исходу њом пружа радост и задовољтво.
Овде се јавља легитимно питање: Да ли се уважени протођакон стиди браде, мантије, црне боје…, и да ли је то за њега проблем? Или нека тежина тог малог подвига због којег јадикује? Можда неко понижење? Да ли овај уважени протођакон у тој исконско-покајничкој боји губи свој духовни идентитет? Добро, можда боја и не игра неку улогу, мада у Цркви бележимо светле и тамне боје (тамна покајања) , па се у неким помесним црквама строго користе у зависности од триода. Такође и ношење мантије. Још код светог Јутина Мученика налазимо да људи од учења носе «философске (дугачке) хаљине». Али ни та историјска чињеница нас не обавезује ако на њу Црква није обратила пажњу. А када то учини, то већ престаје да буде обичај, или предмет «индивидуалног истраживања» (најчешће самооправдања) , него обавезно и безусловно испуњавање њене воље, што је у крањем исходу свето послушање. То спасоносно послушање о којем просто бруји богословље светоотачког подвига и искуства! Послушање је ломљење индивидуалзма, што је уствари ломљење свог «его»; и оно је и ломљење страсти за неким сталним «штрчањем» и самодоказвиањем преко «система» на којем Црква живи, ствара и уређује. Постоје људи који у њеном јавном животу увек нешто предњаче над њом, као да желе да покажу како више знају од ње: како су важнији, како су бољи од ње.
Уважени отац Протођакон изгледа да има проблема са канонима, да он ни мање ни више јавно изражава чуђење и неслагање са њима. 27 правило VI Сабора, каже да клир има да употребљава оджеде «које су већ опредељене за сословије». Епископ Никодим тумачи ово правило овако: «Ово правило је јасно. Како је у временима Трулског сабора била прописана форма одеће за свештенике, тако је и сада регулисано црквеним законодавством». Матеј Властар коментарише ово правило тако што каже да, клирик мора да носи одећу «коју су време и обичаји признали за одговарајућу чину сословија». Он тражи да одећа мора да буде скромна, чиста, и «ЈЕДИНО црне, а не неке друге боје» (Синтагма, слово Е, гл. 9) . И на VII Сабору ово се питање подиже и из њега формира уредба: «Свака раскош и украшавање тела треба да је непозната свештеничком чину. Ради овог, епископ, или сословије, који се украшавају светлом и богатом одећом, да се исправљају». (16 правило) . Тумачећи ово правило наш еп. Никодим Милаш говори да су иконоборци у 8 веку подкопавали црквену дисциплину, и «одбацивши прописану одећу», почели да носе «светле и раскошне у свили…». Нешто слично видимо и данас: пад дисциплине; разна новачаења и мудровања над црквеним предањем, која су могућа само у отвореном непослушању Цркви, т.ј у психолошком стању отуђености од љубави и канонске једообразности.
А тек брада? Она још изискује и то далеко важније литургичко послушање Цркви, која нас враћа оном истом првом дану када се успоставља старозаветно свештенство. Мојсеј излива уље (благодат) на свог брата: «на браду, браду Аронову», које се слива низ његову браду, и тај библијски моменат овековечује и Новозаветна Црква, која тражи од својих благочестивих свештеника да приликом одевања епитрахиља изговарају молитву сећања на Божију установу свештенства. То је врло важно духовно преживљавање свештеника пред Приношење, да не кажем психолошко, када га Црква овом молитвом потсећа ко је уствари он. По литургичарима, како подвига и молитвеног искуства, тако и новијим академцима, епитрахиљ је копија те слике, те улепљење дугачке браде Аронове у миро (благодат) , и зато је он дугачак јер изображава управо илзив благодати коју нама Господ изобилно пружа. Брада је просто визуелни сведок о свештенству. Њу данас носе они који су у послушању примили на себе свету Тајну свештенства, као и они који се у својој служби «исуњавају» у свештенику, што су данас ђакони. Ђаконе нико није ослободио послушања ношења браде осим у посебним случајевима када за то постоји опредељен благослов епископа.
Хистерија кабинетског схватања вечних истина, – те природне простоте позива Христовог, просто замара и баца у безнађе данашњег најобичнијег православног хришћанина. Наши савремени «књижники» који увек одважно подвлаче своје обарзовање такмичарским интелектуализмом (као да пред Богом има разлике између «пет» или «два таланта») , као и академским формализмом (трка за дипломама по неправославним срединама – јеретичким) , у отсуству основне духовности и послушања као подвига, откиривају свој неприродан однос према свему оном што вековима Црква нуди. Обично се оваквом литургичком симболизму подмеће да је он небитан за суштину, што је само непромишљен и теолошки јефтин опортунизам који има за циљ да оправда индивидуализам у Цркви. А индивидуализам јесте непослушање! Индивидуализам јесте «издвојено мишљење» – управо као индивидуални духовни проблем, да га Црква не мора увек јавно открије и осуди; него он и без тога као јерес може да остане погубан и тако изведе из Цркве. Тако и овде када говоримо о стварима у Цркви које уређује дисциплина (канони) , кроз које Она саборно сматра да су врло важне, и наравно, кроз које Она учи о послушању као светом подвигу. Тај интелектуализам у свом гносису није способан да мирно прими и ову старозаветну симболику, коју је Господ директно регулисао, нпр. од размере и изгледа Скиније, до најситинијих детаља, рецимо као изображења првих икона – херувима на Ковчегу Завета (Левит 35 и 36 гл.) , или тог изливања мира на главу Аранову које се сливало низ његову браду. Новозаветни свештени симболизам врло тесно је везан за старозаветни, и одрицати се њега исто је што и падање у протестатски евангелизам, који је постао до те мере раздевен да се јасно назире та западна духовна голитиња и од Бога отуђена хладноћа. Индивидуалне реформе и обнове свих врста управо ударају на суштину Правосалвља, па и на овај овде подигнут свештени симболизам. И наш уважени Протођакон много би другачије говорио да пред сваку Литургију облачи епитрахиљ. Барем би кроз то посушање богослужбеном литургичком поретку, док одева епитрахиљ, дубоко созерцавао речи молитве: «Благословен Бог који излива благодат своју на свештенике своје као миро на главу, које се слива на браду, браду Аранову, које се слива на скут од хаљине његове». Та молитва теба да га мисаоно враћа на књигу Левит, и на врло важан историјски догађај којег она богонадахнуто описује. Поражавајуће је да у ово време, чак хистеричног јавног кирка за удаљавањем од латинске теологије, управо са свим новотарским покретима у Цркви никада ближе њој нисмо били. У томе предњачи «литургијска обнова» која слабићки скрива намерену реформу, која има за циљ да озваничи литургичке изопачености, то кршење дисциплине, које се код нас тако одомаћило, и сада под вешто пласираним видом неког неодређеног и ван-предањског континиуитета сурогатно се имитирају искуства духовног живота хришћана «досаборског периода», а да се уствари ништа заједничко у овом нуђењу не спаја. Ако Црква својим канонима уређује, и данашњи епископи траже пуну браду и мантију, то за правог благочестивог свешетеника или ђакона треба да буде амин, а не да се мудрује, и тако стиди свог позива и изгледа.
о.Љубо
