NOMOLOGIJA

 

NOMOLOGIJA
 
NEMOGUĆNOST PRIRODNIH ZAKONA
 
1. Kada naši savremenici govore o prirodnim zakonima, oni govore iz dva suprotna i neprijateljska tabora. Iz jednoga tabora dolazi tvrđenje, da je priroda sama sebi i zakonodavac i zakonoprimalac. Iz drugog tabora, pak, dolazi tvrđenje, da je Bog zakonodavac prirodnih zakona, a priroda zakonoprimalac.
2. Ljubitelji istine, kojima vid nije zaslepljen prašinom taborske, partizanske borbe, spotiču se i o jedno i o drugo tvrđenje. Njihovi prigovori i jednom i drugom taboru veoma su teški.
3. Oni se obraćaju i jednom i drugom taboru zajedno sa ovom jasnom činjenicom, iza koje stoje i stvarnost i logika: Onaj ko daje zakone i onaj ko prima zakone moraju biti svesna bića. Ne može nesvesan propisivati zakone za svesnoga, niti svesan može davati zakone nesvesnome.
4. Jer je zakon u suštini svojoj stvar svesnoga razuma. Sa obe strane zakon pretpostavlja svesan razum: sa strane onoga ko daje zakon i sa strane onoga ko prima zakon. Nedostaje li svestan razum bilo na jednoj bilo na drugoj strani, zakon nije zakon nego nešto sasvim drugo sa drugim i drukčijim nazvanjem.
5. Posle ovog opšteg prigovora i jednom i drugom taboru obraćaju se ljubitelji istine sada posebno onom prvom taboru pa kažu: Ako je priroda i zakonodavac i zakonoprimalac, onda to znači da ona bez svesnog razuma i daje sebi zakone i usvaja ih. To se pak protivi samom pojmu zakona. Jer je zakon po samoj svojoj suštini stvar svesnoga razuma svesnih bića, na obe strane.
6. Onom drugom taboru čine ljubitelji istine ovaj prigovor: Vi kažete, da je Bog propisao i dao prirodne zakone. To bi se s jedne strane moglo uzeti kao logično, no s druge ne bi. To jest zaista zakonodavac je u ovom slučaju svesno biće, ali zakonoprimalac je nesvesna tvar. I to se kosi sa pojmom zakona, koji pretpostavlja svesna bića sa svesnim razumom na obe strane.
7. Prema tome, niti priroda može dati zakone niti ih može usvojiti. A iz toga sleduje, da takozvani prirodni zakoni i ne postoje. Jer ti zakoni nazvani su prirodnim ili zato što ih je sama priroda ustanovila i dala, ili pak zato što ih je priroda od Boga prihvatila i usvojila. Ali kako je priroda bez svesnog razuma, to ona nije mogla ni ustanoviti i dati niti pak prihvatiti i usvojiti zakone.
8. Na jednom skupu filosofa beše oštra prepirka o prirodnim zakonima. Posle duge prepirke ustade jedan od prepirača, pa reče: Jedni su od nas za zakone prirodine, a drugi su za zakone prirode. Začudiše se svi, pa će reći: mi ne vidimo razliku između ta dva nazvanja. A onaj im odgovori: razlika je velika. Za prirodine zakone stoje oni od vas koji smatraju prirodu zakonodavcem, a za prirodne zakone stoje oni koji smatraju Boga zakonodavcem u prirodi. Oba mišljenja imaju verovatnoće no oba podležu i kritici. Ja ne znam kome bi se mišljenju privoleo.
9. Tu se desio i jedan ljubitelj čiste istine. On ustade i reče: Ja se ne bih mogao privoleti ni jednom ni drugom mišljenju. O prirodinom zakonu ne može biti govora, jer se tom pretpostavkom negira Bog kao nadprirodno, svesnorazumno i samostalno biće, a na njegovo se mesto stavlja priroda, kojoj se pripisuje jedna svesnorazumna, zakonodavna radnja. Na taj način priroda se obogotvorava i čini svojim sopstvenim tvorcem i zakonodavcem. A to ništa drugo nije do besmisleno idolopoklonstvo.
10. No isto tako ne može biti govora ni o prirodnom zakonu, danom prirodi od Boga. Ko bi od nas pomislio, da daje zakon kamenju, ili drveću, ili pticama i ribama, ili ovcama i kozama, ili slonovima i kamilama? Nesumnjivo, niko. Kako onda možete pripisivati Bogu takvu jednu nerazumnu radnju?
11. Zakon ide od razuma razumu, od svesnoga bića svesnome biću, od ličnosti ka ličnosti, od sličnoga sličnome. Prema tome, priroda nije mogla niti sama sebi dati zakone, niti ih primiti i usvojiti od Boga. Istina je, da se jedini Bog može zamisliti kao zakonodavac, što On u stvari i jeste. Ali kao zakonodavac Bog je mogao dati zakone jedino čoveku od svih stvorenih bića u vidljivoj vasioni.
12. I Bog je zaista i dao zakon čoveku, i samo čoveku. To i jeste jedini zakon koji postoji. Ono pak što je Bog dao svoj ostaloj prirodi i što ima sličnosti sa zakonom, nije u stvari zakon nego nešto drugo, što naučnici nazivaju silom, instinktom, nagonom, impulsom, podsvesnim ili podrazumnim osećajem. Iz rečenoga je dakle jasno, da niti postoji prirodin ni prirodni zakon, pošto bi se i jedan i drugi suprotili logičnom i stvarnom poimanju zakona.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *