NOMOLOGIJA

 

NOMOLOGIJA
 
POSLEDNJI LEK
 
Veliki ruski svetitelj i tajnovidac otac Serafim Sarovski (upokojen 2. januara 1833. godine) u razgovoru sa učenim arhimandritom Makarijem, rektorom seminarije, objašnjavao je kako ima bolje od boljega. Ovu svoju tezu on je stavio na dugačku liniju svečovečanske drame, od početka do kraja. Ima bolje od boljega, radosti moja, govorio je on. Ovo je istina i pod vodom, i na zemlji, i na nebesima. Pod vodom alge su dobre, ribe su bolje, biser je najbolji. Na zemlji rastinje je dobro, životinje su bolje, čovek je najbolji. Na nebu stoji čin nad činom, lik nad likom, kolo nad kolima, sve bolje od boljega. Taj poredak važi i za svu istoriju roda ljudskog: detinje doba trajalo je do Zakona, mladićko pod Zakonom, a kada se navrši vreme, tj. u zrelom dobu, posla Bog Sina Svog Jedinorodnog. Od tog vremena, radosti moja, i otpočeli su poslednji dani, koji će se završiti večernjom svetlošću“.
*
Prepodobni Kasijan u svojim razmišljanjima o praocima pre danog Zakona na Sinaju pita se: Čime su se rukovodili ljudi pre toga Zakona? Na osnovu čega su oni tvorili Zakon i bez Zakona? Na osnovu čega je Avelj mogao biti dobrog vladanja? I kako je on mogao znati, da treba da prinese žrtvu Bogu od prvina stada svojega! Kako je Noje umeo razlikovati čiste od nečistih životinja? Kako su Sim i Jafet znali, da je stidno otkrivati nagotu oca svojega? Kako je Avram znao da treba da da Melhisedeku desetak od svega? Ko mu reče, da se otkaže dobiti od plena neznabožačkog posle pobede nad neznabožcima? Ko ga nauči da bude gostoljubiv? Šta je naučilo Jova da bude smeran, trpeljiv, celomudren i čovekoljubiv? Kako to, da nijedan od pravednih ljudi pre Zakona nije narušio Zakon?
Savest. To je odgovor na ova pitanja. Zakon Božji bio je pečaćen u dušu čovečju i pre pisanog Zakona. Nije bio potreban spoljašnji Zakon onima koji su nosili Zakon u sebi. Kao što mudri Pavle objašnjava u pogledu neznabožaca: Jer kad neznabošci ne imajući zakon, sami od sebe čine što je po zakonu, oni zakona ne imajući sami su sebi zakon: oni dokazuju da je ono napisano u srcima njihovijem što se čini po zakonu, budući da im savjest svjedoči (Rimlj. 2, 14).
Tako je dakle savest bila čuvar Zakona i pre Zakona. Savest je bila regulator svih misli, želja i postupaka kod praotaca od Avelja pa do Mojseja. Taj period istorije ljudske naziva prepodobni Serafim detinjskim dobom.
Onda je došao Zakon. To jest spoljašnji Zakon. Došao je onda, kada je savest kod ljudi toliko oslabila, da više nije bila u stanju da upravlja ljudima. Kad su urezi volje Božje u savesti ljudskoj bili oplićali ili izglađeni, onda je nastala potreba, da se volja Božja ureže u tablice Zakona. No to ne znači, po našem mišljenju, da je Zakon trebao potpuno da zameni Savest, tako kao da bi Savest bila izlišna i nepotrebna. Ne. Nego je Zakon trebao da oživi Savest, da je podseti, da se osnaži, da je produbi i utvrdi.
Taj Zakon, čija je suština u Dekalogu, urezanom u ploče na Sinaju, bio je regulator ljudskih misli, želja i postupaka do vaploćenja Sina Božjega. Dakle, hiljade godina. Ovaj period istorije ljudske naziva prepodobni Serafim mladićskim dobom čovečanstva.
*
Ali je i pisani Zakon na kraju iznemoćao. Jer kroz Zakon dođe poznanje grijeha. I tako baš pod Zakonom umnoži se grijeh, i rod ljudski pade u krajnju iznemoglost i zbunjenost. Trebao je da se pruži treći lek. I treći lek pružen je kroz Jevanđelje, ili Radosnu Vest Sina Božjeg, vaploćenog i lično javljenog među ljudima. I tako su otpočeli, po sv. Serafimu, poslednji dani. Naravno, u tom smislu, da se neki četvrti lek čovečanstvu od Božije strane neće i ne može davati. Jer se Zakon dade preko Mojseja, a blagodat i istina prispede od Isusa Hrista. Zalutalim i iznemoglim putnicima nije bilo dovoljno samo pokazati pravi put nego još i osnažiti ih za putovanje. Istina osvetljava, a blagodat osnažava. I svetlost i snaga dođe kroz Gospoda Isusa, koji se ne javi da ukine Savest nego da je ispravi, niti da poništi Zakon nego da ga ispuni. Ne mislite, rekao je Spasitelj, da sam ja došao da pokvarim zakon; nisam došao da pokvarim nego da ispunim. Da ga ispuni i preispuni. Da odseče ne samo grane zla, koje zakon zabranjuje nego baš koren. Na primer: ako zakon zabranjuje ubistvo, Hristos zabranjuje i gnev kao koren ubistva. Ako zakon zabranjuje preljubu, Hristos ne dozvoljava ni pogled sa željom, jer je želja roditelj preljubnog dela. Na taj se način zakon ispunjava i preispunjava, naime, kad se zlo u korenu odseca. Jer se drvo zla samo kreše, ono kao da još bujnije raste, onako kao što biva i sa običnim drvećem. Ako je duša čovekova ispunjena ubilačkim mislima i preljubnim željama, ne može zakon sprečiti ubistvo i preljubu, kao što se pokazalo pre Hrista i kao što se pokazuje danas kod onih koji nisu uzeli lek Hristov u sebe. Došao je Hristos Gospod, da nam bude On i savest i zakon, i još nešto više preko toga. Njegov mudri apostol Pavle, svetski jevanđelist i misionar, kaže: Jer je Hristos svršetak zakona (Rim.10, 4). Pa šta onda? Šta je stavljeno mesto zakona? Opet taj mudri Pavle odgovara: Jer se sav zakon izvršuje u jednoj riječiljubav (Gal.5).
*
Ovo pišemo zbog dve vrste ljudi među nama. Jedno su oni koji se pozivaju samo na svoju savest, a drugo su oni koji se čuvaju da se ne ogreše o propise zakona. Ne bi mogli reči reći protiv prvih, kad bi nam oni mogli dokazati, da je u njih savest nepovređena kao u Avelja, Avrama i Melhisedeka. Niti bi imali šta da se sporimo sa onima koji se samo na zakon pozivaju, ako bi nam oni mogli dokazati, da oni shvataju zakon onako kao Mojsej i Isus Navin, ili kao Isaija, Jeremija i Danilo.
Ali šta da se radi kad neko učini rđavo delo pa ga pravda i govori:
– Ja sam to učinio po svojoj savesti.
Ili kako da se snađemo, kada dva čoveka misle i čine dve sasvim suprotne stvari, a obojica tvrde, da tako misle ili čine „po svojoj savesti“ ili što je još gore, „po svome ubeđenju“, to jest po svom intelektualnom zaključku? Samo im jedno možemo reći: Savest vaša mora se ceniti i meriti Jevanđeljem. Savest je sporna; Jevanđelje je besporno. Ako se vaša savest protivi Jevanđelju, onda je ona slepi vođ vaš i pakleni savetnik. Ako li se saglašava sa Jevanđeljem, onda je sve dobro. U ovom slučaju znači, da je Jevanđelje ušlo u dušu vašu i pojačalo ureze i pismena svesti, koje je Tvorac u početku stvaranja urezao i upisao, ali koji su se vremenom istrla i izgladila.
Ili, dalje, kako da mislimo o ljudima, koji se hvale da ne lažu, ne kradu i ne čine preljubu, međutim, odriču Hrista i Njegovo Jevanđelje? Ono isto što mislimo i o jevrejskim starešinama, koji su se hvalili zakonom, međutim, osudili su Gospoda slave na smrt i raspeli na krstu.
*
Savest je bila umrtvljena i zakon ispražnjen onda kada se svemoćni Mesija sveta rodio u pećini vitlejemskoj. On je došao, da savest oživi ljubavlju i zakon ispuni duhom i istinom. On je veći od savesti i zakona. On je udahnuo savest u Adama i On je dao zakon Mojseju. Pa kad su ljudi slomili oba ova poštapača na putu životnom, i kad su zalutali na stranputice laži i bili isprebijani od adskih razbojnika i bačeni ukraj puta, javio se On i objavio: Ja sam put, istina i život.
Jasno je, dakle, da je Gospod Hristos poslednji lek iz ruke Onoga koji je preko proroka objavio: Ja sam vaš lekar.
Jasno je, da se ljudi ne mogu osloniti na savest mimo i nasuprot Hrista.
Jasno je, da nikakav zakon nije spasonosan, ako je samo u formama i paragrafima, ispražnjen od Hristova duha.
Hristos je oživitelj i regulator savesti. Hristos je ispunitelj i prepunitelj zakona. On je nadsavest i nadzakon. Zato se sveti apostol Pavle ne hvali ni savešću ni zakonom nego Hristom. Ne živim, veli, ja nego Hristos živi u meni.
Hristos je i život naš. Izvan Njega život je smrt, kao što je izvan Njega i savest i zakon samo namalan leš.
Hristos je savest naša.
Hristos je zakon naš. Hristos je život naš.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *