NOMOLOGIJA

 

NOMOLOGIJA
 
NARODNA SHVATANJA ZAKONA
 
Svaki narod ima svoje umotvorine, a to su pesme, priče, poslovice, molitve, tužbalice, bajke i dr. Kroz te svoje umotvorine narodi Božji na zemlji trudili su se da dadu izraz odnosu ili stavu čoveka prema čoveku, prema božanstvu (u jednini ili u množini), prema živoj prirodi i stihijama prirodnim. Iako su te umotvorine različne kod raznih rasa, religija i kultura, jedna sličnost jasno se zapaža kod svih. a to je ubeđenje da priroda reaguje na vladanje ljudi. Srpski narod spada, po raskoši svojih umotvorina, među najbogatije narode na svetu. Pa kako god da se uzmu te umotvorine, bilo s gledišta verskog ili praktičnog ili umetničkog, one predstavljaju jednu dragocenu vrednost. U našem slučaju mi ih uzimamo za dokaz onoga što tvrdimo. U istini jedan snažan dokaz. Jer je rečeno: glas naroda, glas Sina Božjega. To jest, kao da sam Bog govori kroz narod. Svojim umotvorinama srpski narod je jasno posvedočio moć moralnog zakona Božjeg, moć nad ljudima i moć nad prirodom. Bog je zakonodavac i osvetnik zakona.
Bog ne plaća svake subote.
Bog je spor ali dostižan.
Da Bog naspori i berićet učini.
Bolje nepravdu trpeti nego nepravdu činiti.
Bolje siromašno poštenje no bogato nepoštenje.
Ko se ne ume Bogu moliti neka pođe na more.
Ispred Božije volje nikud ni kamo.
Šta ko radi ono će i patiti.
Bog se brine o sirotima.
Grijeh jednoga sve selo plaća.
U pesmi Rođenje Hristovo kaže se da se zemlja po
tresla zbog tog događaja:
„Oda šta se potrese „Vedro nebo i zemlja? „Rodi sveta Prečista „Hrista Boga našega“.
U pesmi Sveci blago dijele govori se kako se zbog ljudskih bezakonja u Indiji nebo zatvorilo za tri godine, te je od gladi i bolesti postradao mnogi narod.
U pesmi Bog nikad dužan ne ostaje govori se o čestitoj sestri oklevetanoj od zavidljive žene. i o krajnjoj plati jedne i druge. Sestra je rastrgnuta konjma na repove, no tamo gde je ona pala, crkva se sagradila i čudotvorna voda javila (Sestroljin, u selu Poljani kod Požarevca), a klevetnica se razbolela i teško bolovala za devet godina, dok nije poželela da i nju vežu konjma za repove i rastrgnu. Tamo gde je telo njeno palo, otvorilo se jezero puno zmija i akrepa.
Sa istim su motivima pesme:
Ognjena Marija u paklu,
Ljuba bogatog Gavana,
Jovan i divski starešina,
Nahod Momir,
Car Konstantin i đače samouče,
Car Stjepan hoće sestru da uzme.
Ženidba Kralja Vukašina,
ceo Kosovski ep
i mnogobrojne druge.
Kako u pesmama tako i u pričama i bajkama. U svojim pričama i bajkama – od kojih su neke indijskog porekla – srpski narod je izrazio apsolutnu vlast božanskog načela i moralnog zakona nad vascelim vasionim svetom. O nekom prirodnom ili fizikalnom zakonu, mimo toga božanskog načela i moralnog zakona, ne postoji nijedan izraz, čak ni jedna slutnja, u narodnom iskustvu od više hiljada godina. Bog je tvorac i gospodar vasionskog sveta. Sve stihije i svi elementi, iz kojih je vasioni svet izgrađen. stoje pod Njegovom svetom vlašću i služe odbrani Njegove svete pravde. Srpski narod, u hrišćanskom dobu svoje istorije, jasno je to uvideo, i dao je tome jasna izraza u svojim umotvorinama.
Bolja je i jača istina od laži. Bolja je i jača pravda od nepravde. Bolja je i jača vera od bezverstva. Bolja je i jača milost od surovosti. Bolja je i jača dobrota od zlobe. Bolja je i jača ljubav od mržnje. Bolja je i jača nevinost od pokvarenosti.
I to u tolikoj meri bolje je i jače sve ono prvo od onog drugog, da sva priroda, tj. sav zbir stihija i elemenata vasionskog sveta, služi odbrani istine, pravde, vere, milosti, dobrote, ljubavi i nevinosti, s jedne strane; i sva priroda opet s druge strane služi suzbijanju i kažnjavanju laži, nepravde, bezverstva, surovosti, zlobe, mržnje i pokvarenosti. Drugim rečima: bolji je i jači nesravnjivo Bog od satane, i bolje je i jače carstvo nebesno od carstva zemaljskog. Nesvesna priroda mogla bi biti i ravnodušna prema dobru i zlu u svetu, da ju svest Tvorčeva ne nadahnjava i ne upravlja na odbranu dobra i suzbijanje zla. Priroda je oruđe dobra u rukama svesilnoga Boga.
Priroda je sluga, nije gospodar.
Priroda je oruđe zakona Božjeg, nije zakonodavac.
Priroda nije ni samobitna ni samostalna. Niti je sebe stvorila, niti sebe drži, niti je postavila sebi svrhu, niti je propisala zakone sebi i čoveku. Priroda je sluga, nije gospodar.
Priroda ne zna za zakone, ali služi zakonu Božjem, vođena i upućivana na to nevidljivom i svemoćnom rukom Stvoritelja svoga.
Ove istine su poznate više ili manje svima hrišćanskim narodima. No te istine su upijene u duh i u krv pravoslavnih naroda, naročito srpskog naroda.
Pravoslavni seljak na Balkanu bogat je jasnom vizijom promisla Božjeg u svima stvarima i događajima, i bogat je samostalnim posmatranjem i poznavanjem prirode. On svaki dan misli o onim istinama, i posmatra svet i sebe u svetlosti onih istina. Posvednevno opštenje sa srpskim seljacima daje nam pouzdano svedočanstvo o tome. Priroda je za nj šator sastanka ili šator sukoba njegovog s Bogom. U prvom slučaju taj šator štiti ga od tuđeg zla, u drugom obara se na nj i bije ga teškim krilima svojim zbog njegovog sopstvenog zla. Sve ono što zapadni naučnici nazivaju prirodnim zakonom on smatra samo kao detaljan opis toga šatora sastanka i kao način dejstva njegovoga od Boga na čoveka.
I narodi islamski ne veruju u postojanje prirodnih zakona, niti je taj termin ikada bio popularan kod ovih. Alahova volja jedini je zakon koji oni priznaju. I kao što nema boga osim Boga, tako za njih nema zakona osim volje Božje.
Narodi Velikog Istoka, Kitajci i Japanci, Tibećani i Mongoli, takođe ne veruju u prirodne zakone. Bezbrojni duhovi stanuju u planinama, u rekama, u drveću, u životinjama, u moru, u stenama, u svakoj humci i na svakom mestu, te otuda dejstvuju na ljude kroz ova svoja obitališta shodno vladanju ljudi, čas na korist čas na štetu. Svevišnji Bog, po njihovoj mašti, razbijen je kao neko sunce u mirijade komada, u mirijade duhovnih monada, koje su se sakrile u prirodne stihije i elemente, i otuda kontrolišu život ljudski. Naravno, ovo je u glavnom zabluda. No i u toj zabludi krije se ono zrno istine koje svedoči protiv samobitnosti i samostalnosti prirode i protiv postojanja prirodnih zakona.
Poremećen je pojam o jednome istinitome Bogu i kod raznih starosedelačkih plemena Severne i Južne Amerike, Kanade i tihookeanskih ostrva. Pa ipak ni oni ne veruju u postojanje prirodnih zakona nego u mnoge duhove koji obitavaju u prirodi, vladaju prirodom i opredeljuju sudbe ljudi shodno vladanju ljudi. Zakon dakle ne dolazi od prirode nego od tih duhova, odnosno od „Velikog Duha“, načelnika svih ostalih duhova.
Pa ma koliko da je i ovo verovanje haotično i nečisto, ipak smatramo ga vrlo poučnim. Ono je poučno time što nam svedoči kako su narodi, čak i najprimitivniji, od pamtiveka tražili objašnjenje prirode izvan prirode i gospodara prirode iznad prirode. Nisu se povodili za očima. Nisu mogli verovati u materijalna načela. Nisu se uplašili od ogromnosti vasione, da bi nju proglasili samobitnom i samostalnom. Nisu se dali zbuniti poretkom u prirodi, da bi priznali neke prirodne zakone. Nisu pokorili svoj razum čulima, da bi fizičku prirodu proglasili nekakvim zakonodavcem. Nisu dozvolili da im duh kapitulira pred čulima kao što su to učinili mnogi zapadni naučnici. Nego su tražili duhovno načelo. Našli su ga u duhovima. Pogrešno? Da; no daleko manje pogrešno od priznanja prirodnih zakona i prirode kao zakonodavca. I bliže istini.
Na Strašnom Sudu Božjem ovi će narodi biti pre opravdani nego li kršteni Evropejci, koji prezreše Boga pa od prirode napraviše telca idola i pokloniše mu se.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *