НОМОЛОГИЈА

НОМОЛОГИЈА
 
МОРАЛНИ ЗАКОН У НЕ ХРИШЋАНСКИМ ВЕРАМА
 
Сви народи на земљи, без изузетка, чак и они са помућеним појмовима о Богу, признају и исповедају, да се природне стихије и судбе људске управљају према владању у животу људи. О томе нам сведоче научни испитивачи, етнолози, светски путници и мисионари, и то не само древни него и савремени.
Но, ми ћемо се овде задржати на схватањима моралног закона код оних народа који су у вези са Балканом, балканском историјом и балканском културом. То су стари Јелини и Муслимани.
Класични песници, историчари и трагичари, највернији су изразитељи веровања и појимања живота код старих Јелина. Према Омиру, Плутарху, Есхилу и Софоклу, Јелини су приписивали својим боговима апсолутну власт како над природом тако и над свим догађајима у животу појединих људи и народа.
На пример: кад куга мори, кад земља не даје плодове, кад пропадају усеви и гине стока и кад умире плод у мајкама – све то не приписује се природи ни природним законима него злочинима људи.
У Софокловом Краљу Едипу жали се жрец краљу:
“У цвету гину нам земаљски плодови,
на паши гину говеда, и гине плод у женама;
а уз то –
та клета куга град нам хара, разара”.
У свом одговору краљ Едип подсећа на злочин над његовим оцем и на непронађеног убицу, па каже: “јер с њега куга мори нас”.
У Антигони говори се о неодољивим Божјим законима, који нису природни него морални, и којима се треба покоравати већма него законима људским.
Кад је тиранин Креонт издао заповест, да нико не сме сахранити брата Антигониног, сестра се није обзирала на ту заповест него је погребла брата свога. А кад ју је Креонт узео због тога на одговор, Антигона му је смело рекла:
“Ја не мишљах твој проглас да је тако јак да неписане вечне божје законе, ти као смртни човек надмашити смеш, јер они трају не од данас и јуче, не, већ од увек, и нико не зна од кад су, Ода због њих, воље се не бојећ ничије, “ја не хтех да казна Божија стигне ме”.
Храбра девојка није чак ни од смрти стрепила:
Та боље треба ми,
Ода оном свету свиђам се нег овом,
јер тамо вечно бићу”.
Есхил у Агамемнону говори кроз своје јунаке готово као да чита из Библије. Војска која ратује против неправде, не сме бити нечиста и пљачкашка, ако жели победу и срећан повратак:
-“Од злата само да се војска сачува, -од похлепе да пљачка што не треба”.
———————————————————-
-“А крене л’ војска кући с чистим рукама, -са циља к циљу још ће доспети”.
Тројански рат вођен је и Троја је пропала са својим краљем Пријамом због две тешке повреде моралног закона, због Перисовог гажења гостопримства у туђој земљи и због неверства према мужу одбегле Јелене –
-“Тако Зеус Атрејиде шаље, -чувар силни гостинскога права, -на Париса због неверне жене”.
А кад је Троја пала, гласник долази и јавља:
-“Ни Парис неће хвалит се ни цео град, -да нису дела своја окајали сва -грех Пријамида двоструко плати се”.
Такав је морални закон, Божји закон:
-“Ах да закон Божји не стеже нас, -судба судбу да није везала, -срце би ми пред језик стизало, -осећање слободно се лило”.
Тако о рату, о греху, о одмазди. И још ово, што сведочи да за стара убиства морају потомци платити:
-“Зар старо убиство зар не плаћа сада,
и зар не пада други за покојне оне? “Смрт мора да својом окаје смрћу”.
Посмотримо сада шта пише у основној књизи Ислама, у Ћитапу или Ал-Корану.
О Потопу. Да Потоп није дошао по слепом случају нити по неком природном закону него због недела људских. којима се прљао свети морални закон Божји, то се описује у Сури XXIX овим речима:
“У древно време посласмо Ми Ноја његовом народу; хиљаду без педесет година обитаваше он међу њима, и Потоп их истреби због њихових недела. Али Ми спасосмо њега и који беху с њим, и показасмо знак свима људима”.
О рату. “Ми смо уништили у стара времена пре вас поколења која су живела безбожно” (Сура X).
“И колико смо ми разорили градова што беху безбожни! Њихови кровови леже сада у развалинама, и извори напуштени као и горде тврђаве” (Сура XXII).
Земљотрес. Не бива ни случајно ни по закону немуштих стихија природних него по светом моралном закону Божјем за казну и знак људима.
“И Мадијанима посласмо брата њихова Шоаиба. Рече им он: О мој народе, бојте се Бога, и очекујте последњи дан, па престаните са неделима на земљи. Али га они сматраху за варалицу. Због тога снађе их земљотрес, и ујутру они су нађени мртви опружени у својим становима” (Сура XXII).
Киша. Не долази киша пој жељи облака ни по заповести природе него по жељи и заповести живога Бога, који је један и једини.
“Ако их упиташ, ко шаље кишу с небеса и кишом оживљава замрзлу земљу, они ће сигурно одговорити: Бог. Реци дакле: Слава нека је Богу!” –
“Зар не знају они (они из Меке) да Бог даје што је потребно са отвореним рукама, и да стеже руке и не даје коме неће? Заиста ово је знак онима који верују” (Сура XXXIX).
Деца. Ко даје децу? Тело или дух? Свакако Дух кроз тело, Јер је тело само по себи трава и прах, без духа.
“Он је створио што је хтео. Он даје кћери коме Он хоће, и синове коме Он хоће. Или Он им даје децу оба пола, а чини бездетним оне које Он хоће” (Сура XLII).
Да споменемо још и једно основно веровање Индијанаца, основно и заједничко како Ведантистима тако и Будистима и свима њиховим сектама. Рекли смо задржати се на оним народима који су у вези са Балканом. Ту спадају и Индијанци, сада просторно удаљени од нас, но некада блиски суседи наших српских прастарих предака. Основно веровање многих милијарди Индијанаца кроз хиљаде година јесте веровање у Карму.
Шта је Карма? Превести ову реч тешко је, али није тешко схватити значење њено. Карма је збир добрих или злих дела једнога човека, који збир опредељује даљи ток живота његова са свима догађајима, који ће му се догодити, срећним или несрећним. То је једно. А друго, тај збир добрих или злих дела једнога човека опредељује у каквом ће се телу родити човек после своје смрти. Јер Индијанци верују, да човек безбројно пута умире и поново се рађа на земљи. Ми нећемо овде улазити у оцену овог необичног веровања, које ми хришћани не држимо. Али за нас је важно само учење о Карми због моралног садржаја. Слуга или просјак у једноме веку људском, ако је доброг владања, рађа се по смрти као богаташ, кнез или учитељ народа. Насупрот томе, један великаш, ако је злотвор и насилник, подложан ниским страстима, може после смрти родити се као мајмун или папагај или слон или тигар или змија. Свак се дакле поново рађа у онаквом телу, какво највише одговара његовом моралу у његовом ранијем животном веку, Све Веде то тврде, и сав Будизам то исповеда.
А шта ово све значи у погледу закона? Значи, да је морални закон апсолутан, неодољив и несаломљив. Природни закони, у смислу европском, закон материјалне природе, без Бога и без духа, у овом страшном процесу сељења душа из тела у тело (метапсихоза), нема никакве улоге, никаква дејства, никаква значаја. Према индијској науци о Карми сва васиона не може спречити да се један човек доброг владања не јави после своје смрти у савршенијем виду, нити пак да се један човек злог владања не јави поново у нижем и гаднијем виду. То је индијска Карма, у коју верује преко милијарде људских бића у Индији, Тибету и Китају. А та Карма је осуда европске науке о природним законима.