NOMOLOGIJA

 

NOMOLOGIJA
 
MORALNI ZAKON U NE HRIŠĆANSKIM VERAMA
 
Svi narodi na zemlji, bez izuzetka, čak i oni sa pomućenim pojmovima o Bogu, priznaju i ispovedaju, da se prirodne stihije i sudbe ljudske upravljaju prema vladanju u životu ljudi. O tome nam svedoče naučni ispitivači, etnolozi, svetski putnici i misionari, i to ne samo drevni nego i savremeni.
No, mi ćemo se ovde zadržati na shvatanjima moralnog zakona kod onih naroda koji su u vezi sa Balkanom, balkanskom istorijom i balkanskom kulturom. To su stari Jelini i Muslimani.
Klasični pesnici, istoričari i tragičari, najverniji su izrazitelji verovanja i pojimanja života kod starih Jelina. Prema Omiru, Plutarhu, Eshilu i Sofoklu, Jelini su pripisivali svojim bogovima apsolutnu vlast kako nad prirodom tako i nad svim događajima u životu pojedinih ljudi i naroda.
Na primer: kad kuga mori, kad zemlja ne daje plodove, kad propadaju usevi i gine stoka i kad umire plod u majkama – sve to ne pripisuje se prirodi ni prirodnim zakonima nego zločinima ljudi.
U Sofoklovom Kralju Edipu žali se žrec kralju:
„U cvetu ginu nam zemaljski plodovi,
na paši ginu goveda, i gine plod u ženama;
a uz to –
ta kleta kuga grad nam hara, razara“.
U svom odgovoru kralj Edip podseća na zločin nad njegovim ocem i na nepronađenog ubicu, pa kaže: jer s njega kuga mori nas“.
U Antigoni govori se o neodoljivim Božjim zakonima, koji nisu prirodni nego moralni, i kojima se treba pokoravati većma nego zakonima ljudskim.
Kad je tiranin Kreont izdao zapovest, da niko ne sme sahraniti brata Antigoninog, sestra se nije obzirala na tu zapovest nego je pogrebla brata svoga. A kad ju je Kreont uzeo zbog toga na odgovor, Antigona mu je smelo rekla:
„Ja ne mišljah tvoj proglas da je tako jak da nepisane večne božje zakone, ti kao smrtni čovek nadmašiti smeš, jer oni traju ne od danas i juče, ne, već od uvek, i niko ne zna od kad su, Oda zbog njih, volje se ne bojeć ničije, ja ne hteh da kazna Božija stigne me“.
Hrabra devojka nije čak ni od smrti strepila:
Ta bolje treba mi,
Oda onom svetu sviđam se neg ovom,
jer tamo večno biću“.
Eshil u Agamemnonu govori kroz svoje junake gotovo kao da čita iz Biblije. Vojska koja ratuje protiv nepravde, ne sme biti nečista i pljačkaška, ako želi pobedu i srećan povratak:
-„Od zlata samo da se vojska sačuva, -od pohlepe da pljačka što ne treba“.
———————————————————-
-„A krene l’ vojska kući s čistim rukama, -sa cilja k cilju još će dospeti“.
Trojanski rat vođen je i Troja je propala sa svojim kraljem Prijamom zbog dve teške povrede moralnog zakona, zbog Perisovog gaženja gostoprimstva u tuđoj zemlji i zbog neverstva prema mužu odbegle Jelene –
-„Tako Zeus Atrejide šalje, -čuvar silni gostinskoga prava, -na Parisa zbog neverne žene“.
A kad je Troja pala, glasnik dolazi i javlja:
-„Ni Paris neće hvalit se ni ceo grad, -da nisu dela svoja okajali sva -greh Prijamida dvostruko plati se“.
Takav je moralni zakon, Božji zakon:
-„Ah da zakon Božji ne steže nas, -sudba sudbu da nije vezala, -srce bi mi pred jezik stizalo, -osećanje slobodno se lilo“.
Tako o ratu, o grehu, o odmazdi. I još ovo, što svedoči da za stara ubistva moraju potomci platiti:
-„Zar staro ubistvo zar ne plaća sada,
i zar ne pada drugi za pokojne one? Smrt mora da svojom okaje smrću“.
Posmotrimo sada šta piše u osnovnoj knjizi Islama, u Ćitapu ili Al-Koranu.
O Potopu. Da Potop nije došao po slepom slučaju niti po nekom prirodnom zakonu nego zbog nedela ljudskih. kojima se prljao sveti moralni zakon Božji, to se opisuje u Suri XXIX ovim rečima:
„U drevno vreme poslasmo Mi Noja njegovom narodu; hiljadu bez pedeset godina obitavaše on među njima, i Potop ih istrebi zbog njihovih nedela. Ali Mi spasosmo njega i koji behu s njim, i pokazasmo znak svima ljudima“.
O ratu. „Mi smo uništili u stara vremena pre vas pokolenja koja su živela bezbožno“ (Sura X).
„I koliko smo mi razorili gradova što behu bezbožni! Njihovi krovovi leže sada u razvalinama, i izvori napušteni kao i gorde tvrđave“ (Sura XXII).
Zemljotres. Ne biva ni slučajno ni po zakonu nemuštih stihija prirodnih nego po svetom moralnom zakonu Božjem za kaznu i znak ljudima.
„I Madijanima poslasmo brata njihova Šoaiba. Reče im on: O moj narode, bojte se Boga, i očekujte poslednji dan, pa prestanite sa nedelima na zemlji. Ali ga oni smatrahu za varalicu. Zbog toga snađe ih zemljotres, i ujutru oni su nađeni mrtvi opruženi u svojim stanovima“ (Sura XXII).
Kiša. Ne dolazi kiša poj želji oblaka ni po zapovesti prirode nego po želji i zapovesti živoga Boga, koji je jedan i jedini.
„Ako ih upitaš, ko šalje kišu s nebesa i kišom oživljava zamrzlu zemlju, oni će sigurno odgovoriti: Bog. Reci dakle: Slava neka je Bogu!“ –
„Zar ne znaju oni (oni iz Meke) da Bog daje što je potrebno sa otvorenim rukama, i da steže ruke i ne daje kome neće? Zaista ovo je znak onima koji veruju“ (Sura XXXIX).
Deca. Ko daje decu? Telo ili duh? Svakako Duh kroz telo, Jer je telo samo po sebi trava i prah, bez duha.
„On je stvorio što je hteo. On daje kćeri kome On hoće, i sinove kome On hoće. Ili On im daje decu oba pola, a čini bezdetnim one koje On hoće“ (Sura XLII).
Da spomenemo još i jedno osnovno verovanje Indijanaca, osnovno i zajedničko kako Vedantistima tako i Budistima i svima njihovim sektama. Rekli smo zadržati se na onim narodima koji su u vezi sa Balkanom. Tu spadaju i Indijanci, sada prostorno udaljeni od nas, no nekada bliski susedi naših srpskih prastarih predaka. Osnovno verovanje mnogih milijardi Indijanaca kroz hiljade godina jeste verovanje u Karmu.
Šta je Karma? Prevesti ovu reč teško je, ali nije teško shvatiti značenje njeno. Karma je zbir dobrih ili zlih dela jednoga čoveka, koji zbir opredeljuje dalji tok života njegova sa svima događajima, koji će mu se dogoditi, srećnim ili nesrećnim. To je jedno. A drugo, taj zbir dobrih ili zlih dela jednoga čoveka opredeljuje u kakvom će se telu roditi čovek posle svoje smrti. Jer Indijanci veruju, da čovek bezbrojno puta umire i ponovo se rađa na zemlji. Mi nećemo ovde ulaziti u ocenu ovog neobičnog verovanja, koje mi hrišćani ne držimo. Ali za nas je važno samo učenje o Karmi zbog moralnog sadržaja. Sluga ili prosjak u jednome veku ljudskom, ako je dobrog vladanja, rađa se po smrti kao bogataš, knez ili učitelj naroda. Nasuprot tome, jedan velikaš, ako je zlotvor i nasilnik, podložan niskim strastima, može posle smrti roditi se kao majmun ili papagaj ili slon ili tigar ili zmija. Svak se dakle ponovo rađa u onakvom telu, kakvo najviše odgovara njegovom moralu u njegovom ranijem životnom veku, Sve Vede to tvrde, i sav Budizam to ispoveda.
A šta ovo sve znači u pogledu zakona? Znači, da je moralni zakon apsolutan, neodoljiv i nesalomljiv. Prirodni zakoni, u smislu evropskom, zakon materijalne prirode, bez Boga i bez duha, u ovom strašnom procesu seljenja duša iz tela u telo (metapsihoza), nema nikakve uloge, nikakva dejstva, nikakva značaja. Prema indijskoj nauci o Karmi sva vasiona ne može sprečiti da se jedan čovek dobrog vladanja ne javi posle svoje smrti u savršenijem vidu, niti pak da se jedan čovek zlog vladanja ne javi ponovo u nižem i gadnijem vidu. To je indijska Karma, u koju veruje preko milijarde ljudskih bića u Indiji, Tibetu i Kitaju. A ta Karma je osuda evropske nauke o prirodnim zakonima.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *