NIHILIZAM

 

NIHILIZAM
 

V.POSLE NIHILIZMA
 
Do sada opisan lik „novog čoveka“ bio je isključivo negativan. Mnogi, koji izučavaju savremeno stanje čoveka, priznavajući istinitost nekih naših zaključaka, neizostavno će ih u celini odbaciti kao „jednostrane“. Pravednosti radi, moramo da razmotrimo i drugu, „pozitivnu“ stranu.
I zaista, neosporno je da se pored očajanja, razočarenja i a-čovečnosti proisteklih, kako smo opisali, iz ere Nihilizma, razvija i paralelni pravac optimizma i idealizma koji je proizveo svoje sopstvene „nove ljude“. To su mladi ljudi, idealisti i praktičari istovremeno, koji su spremni i žarko žele da rešavaju teške probleme današnjice, da šire američki, ili sovjetski ideal,( ili neki drugi, još univerzalniji, koji stoji iznad oba), na „zaostale“ zemlje; to su naučnici-entuzijasti, koji metu sve moguće „pregrade“ u procesu „uzbuđujuće“ potrage i eksperimenata, koji se danas sprovode; to su pacifisti i idealisti nenasilja, koji krstaše za mir, bratstvo, svetsko jedinstvo i prevladavanje vekovnih mržnji; to su „gnevni“ mladi pisci koji ratuju za pravednost i jednakost i donose – onoliko uspešno, koliko mogu u ovom tužnom svetu – nove poruke o radosti i stvaralaštvu; ovde spadaju i umetnici čiju smo sliku savremenog čoveka tako nemilosrdno kritikovali, zato što oni streme da raskrinkaju svet koji je takvog čoveka proizveo, i da na taj način ukažu na put njegovog prevazilaženja; tu je i veliki broj običnih mladih ljudi koji sa entuzijazmom žive u ovom tako „ushićujućem“ vremenu, iskrenih, čestitih, dobronamernih, sa poverenjem i optimizmom zagledanih u budućnost u kojoj će svet, napokon, uznati sreću umesto patnje. Starije pokolenje, sa suviše dubokim ožiljcima iz epohe Nihilizma kroz koju je prošlo, da bi delilo entuzijazam ovih mladih ljudi, sve svoje nade polaže u njih. Pa, može li se desiti da, ako tome bude pogodovao „duh vremena“, njihovi snovi, posle svega, postanu stvarnost?
Pre nego što odgovorimo na ovo, postavimo sebi drugo, fundamentalnije pitanje: kakve su prirode vera i nada koje nadahnjuju ove snove? Odgovor je očigledan: one su u potpunosti ovozemaljske. Umetničke i naučne novotarije, prosperitet i komfor, istraživanje novih svetova, „mir“, „bratstvo“ i „radost“ u onom značenju, u kojem ih prihvata opštenarodna svest: to su blaga ovoga sveta, koja prolaze, blaga koja, ako se njima stremi tom predanošću, kojom to radi optimistički nastrojen „novi čovek“, postaju duhovno škodljiva. Čovekov istinski večni dom ne nalazi se u ovom svetu; istinski mir, ljubav i radost u Hristu, koje vernici upoznavaju još na ovom svetu, imaju sasvim drugu dimenziju, nego njihove ovozemaljske parodije, koje „novog čoveka“ pune uzaludnim nadama.
Postojanje tog „novog čoveka“, čija je vera i nada usmerena isključivo na ovaj svet, predstavlja samo još jedan dokaz uspeha nihilističkog programa. Fotografija tog „novog čoveka“ u njegovoj, da tako kažemo, „pozitivnoj“ formi, napravljena je sa negativa istog onog pod-čoveka, kojeg smo već opisali. Na negativu, mi ga vidimo pobeđenog nečovečnim svetom, sa izmenjenim prirodnim osobinama; pesimizam i očajanje, izraženi u tom liku, jesu poslednji slabašni protest protiv delatnosti Nihilizma (u tome se sastoji njihovo jedino pozitivno značenje) i, u isto vreme, svedočanstvo o uspehu Nihilizma. Na pozitivu, „novi čovek“ je krenuo da izmeni svet i istovremeno da sopstveni stav pretvori u prihvatanje savremenog sveta koji je, iako nesavršen, jedini kojeg on poznaje; u tom liku više nema konflikata, jer je čovek zakoračio na put temeljne transformacije i preorijentacije, a time postao savršeno „prilagođen“ novom svetu. Oba ova lika, i pozitiv, i negativ, jesu jedno, jer proizilaze iz smrti onog čoveka, koji je do sada bio poznat, čoveka koji je živeo kao hodočasnik na ovoj zemlji, gledajući u Nebesa kao u svoj istinski dom – i jer ukazuju na rođenje „novog čoveka“, koji pripada jedino zemlji, koji ne zna ni za nadu, ni za očajanje, koji se nalaze izvan sveta ovoga.
Pozitivni i negativni likovi „novog čoveka“ predstavljaju sumarnu sliku stanja savremenog čoveka, čoveka u kojem je posvetovljenost trijumfovala nad verom. Istovremeno, oni su znak prelaska, nagoveštaj velike promene u „duhu vremena“. Na negativu je otpadanje od Hrišćanske Istine, čini se, dostiglo svoju kritičnu granicu; Bog je „mrtav“, čovek, stvoren po Njegovom obličju, izgubio je svoju prirodu i stropoštao se u podljudskost. Sa druge strane, na pozitivu je, izgleda, vidan početak novog kretanja; čovek je otkrio svoju novu prirodu, prirodu zemaljskog stvorenja. Vek poricanja i nihilizma, počinivši sve, na šta je bio sposoban, se završio: „novi čovek“ je toliko ravnodušan prema Hrišćanskoj Istini, da je čak i ne poriče; sva njegova pažnja je usmerena prema ovome svetu.
Novi vek, koji mnogi nazivaju „posthrišćanskim“ – istovremeno je i vek koji sledi „posle Nihilizma“ – ta definicija istovremeno odražava i realnu čIInjenicu u sadašnjosti i nadu u budućnost. Realna činjenica sastoji se u tome da Nihilizam, negativan po svojoj suštini uprkos pozitivnom stremljenju, crpeći svu svoju snagu iz strasti prema uništenju Hrišćanske Istine, dostiže ciljeve svog programa upravo u onom trenutku, kada proizvodi mehanizovanu „novu zemlju“ i dehumanizovanog „novog čoveka“: Hrišćanski uticaj na čoveka i društvo je efikasno zatrt, Nihilizam mora da se povuče i ustupi mesto drugom, „konstruktivnijem“ pokretu, koji je sposoban da dejstvuje na osnovu autonomnih i pozitivnih motiva. Taj pokret, koji ćemo mi opisivati pod imenom Anarhizma, štafetu Revolucije preuzima od Nihilizma na mestu gde se ovaj zaustavlja, i pokušava da kretanje, koje je započeo Nihilizam, dovede do svog logičnog završetka.
Nada koja je sadržana u terminu „posle Nihilizma“ je naivna, njen duhovni i istorijski smisao sastoji se u tome, da novom veku predstoji da vidi ne samo zastarevanje, nego i prevladavanje Nihilizma. Bog Nihilizma, ništavilo, je praznina, vakum koji žudi da bude ispunjen; oni koji su živeli u tom vakumu i priznavali ništavilo za svog boga, ne mogu a da ne traže drugog boga, nadajući se da će ih on izvesti iz njihovog veka i iz vlasti Nihilizma. Takvi ljudi, želeći da iz svog položaja izvuku neki pozitivni smisao, nespremni da veruju da je prošli vek bio apsolutno besplodan, smišljaju opravdanja u kojima se Nihilizam, ma kako zloslutan bio, javlja kao neophodno sredstvo za dostizanje cilja koji leži iza njegovih granica, kao što rušenje prethodi obnovi i kao što mrak prethodi zori. Ako su današnji mrak, nesigurnost i patnja i neprijatni, oni su – tako se nastavlja opravdanje – ipak korisni i donose očišćenje; lišeni iluzija, usred „tamne noći“ sumnje i očajanja, mi moramo pretrpeti sva ova iskušenja i ostati „otvoreni“ i „sposobni za prihvatanje“ onoga što može da donese svemoguća budućnost. Nihilizam – zaključak sledi – to je apokaliptičko znamenje približavanja novog, boljeg veka.
Ova je apologija gotovo univerzalna, nju je moguće pripisati bezbrojnim savremenim teorijama. Kao ekstremni primer takvog prilagođavanja mogu da posluže već citirane Gebelsove misli o „pozitivnom“ značenju nacional-socijalizma. Druge, duhovnije njegove varijante, nailazimo svuda, još od vremena krize misli, izazvane Francuskom Revolucijom. Pesnici, nazovi „proroci“, okultisti, baš kao i ljudi mnogo prozaičniji, na koje su ovi vizionari uticali, dok se dave u agoniji u haosu našeg vremena, nalaze utehu u misli da je to, ustvari, prerušeni blagoslov. I opet možemo da citiramo Jeitsa, čiji je odnos veoma tipičan:
 
„Drage ptice grabljivice, spremajte se za rat… Volite rat zbog njegovog užasa; veru je moguće promeniti, civilizaciju obnoviti… Vera proizilazi iz potresa… Vera se postojano obnavlja pred užasom smrti“.[1]
 
Isti taj odnos hrani nade vezane za Sovjetski Savez. Većina ljudi, budući „realističnim“, prihvataju socijalne, političke i ekonomske transformacije, propisane marksizmom, osuđujući pri tom samo njegove nasilničke metode i ekstremističku ideologiju; u isto vreme, ispunjeni optimizmom i otvoreni za promene stvari na bolje, oni su pozdravili „otopljenje“, koje se pojavilo posle smrti Staljina, očekujući da će brzo uvideti prve znake dalekosežne transformacije marksističkog ideala. Od „koegzistencije“ se, verovatno, može preći ka kooperaciji i, konačno, stići do harmonije.
Takve ideje su rezultat bazičnog nerazumevanja prirode moderne Revolucije; Nihilizam je samo jedna od strana Revolucije. Nasilje i negiranje, razume se – samo su pripremna etapa još šireg plana, čiji ishod obećava da će biti, ne bolji, nego neuporedivo gori od veka Nihilizma. Ako u naše vreme i vidimo predznake toga, da era nasilja i negiranja prolazi, to uopšte ne znači da je Nihilizam „prevaziđen“, ili da je „iscrpeo sebe“, nego da je njegov zadatak praktično završen, i da potreba za njim prestaje. Revolucija, verovatno, prelazi iz svoje zlonamerne faze, u „dobronamerniju“ fazu – ali ne zato, što je izmenila svoju volju ili svoj pravac, nego zato, što se približava dostignuću svoga konačnog cilja, od kojeg se nikada nije ni odricala: opijena uspehom, ona se sprema da se opusti i naslađuje se tim ciljem.
Poslednja nada modernog čoveka je, ustvari, samo još jedna od njegovih iluzija; nada u novi vek, koji sledi „posle Nihilizma“, predstavlja izraz poslednje tačke u programu Revolucije. Marksizam uopšte nije jedini koji promoviše taj program. Danas nema ni jedne velike sile, čija vlada ne bi bila „revolucionarna“, neće se naći ni jednog lica na vlasti ili od uticaja, čija bi kritika marksizma išla dalje od predloga uspešnijih sredstava za dostizanje jednako „revolucionarnog“ cilja; odreći se ideologije Revolucije u savremenoj „intelektualnoj klimi“ značilo bi sasvim jasno osuditi sebe na političku nemoć. Od ovoga nema jasnijeg dokaza anti-Hrišćanskog duha našeg veka – a najdublje anti-Hrišćanstvo je, naravno, upravo ono pseudo-Hrišćanstvo koje je cilj Revolucije.
Sam Nihilizam, približavajući se završetku svog programa, ukazuje na cilj, koji leži iza njega; u njemu se i sastoji pravo značenje nihilističke apologije Jeitsa i drugih. I opet je upravo kod Ničea, tog strašnog „proroka“, koji je o Nihilizmu znao sve, osim njegovog smisla, ta ideja izražena najjačom snagom:
 
„Pod određenim okolnostima, pojava najekstremnijih oblika pesimizma i stvarnog Nihilizma može biti znak procesa izvanrednog rasta i prelaska čovečanstva u potpuno nove uslove postojanja. To je ono što sam ja shvatio.“[2]
 
Posle Nihilizma nastupiće „revalorizacija vrednosti“:
 
„U toj formuli svoj izraz će naći neki kontra-pokret, koji je takav po svom pricipu i misiji; u nekoj dalekoj budućnosti on će smeniti savršeni Nihilizam, kojeg uprkos tome doživljava kao neophodni korak, kako logično, tako i psihološki na putu ka sopstvenoj vlasti; taj kontrapokret može da nastupi samo kao kulminacija Nihilizma i izlaz iz njega“.[3]
 
Začudo, ta ista misao je izražena – u potpuno drugom kontekstu – kod Lenjina, kada on, posle oduševljenja nihilističkom idejem o univerzalnoj „fabrici“, produžava:
 
„Ali ta „fabrička“ disciplina, koju će proleterijat, pobedivši kapitaliste i svrgnuvši eksploatatore, rasprostraniti na celo društvo, ni u kom smislu nije niti naš ideal, niti je naš konačni cilj. Ona je samo oslonac, neophodan za radikalno čišćenje društva od prljavštine i gadosti kapitalističke eksploatacije, da bi se dalje napredovalo“.[4]
 
Upravo to „kretanje napred“ koje Niče i Lenjin, kao jedan, opisuju kao „savršeno nove uslove postojanja“ i jeste konačni cilj Revolucije. Taj cilj, pošto se nalazi „posle Nihilizma“, a takođe zbog toga, što sam po sebi predstavlja opširnu temu za razgovor, zahteva odvojeno poglavlje. Da bismo zaključili ovo poglavlje i našu diskusiju o Nihilizmu na odgovarajući način, dovoljno će biti samo dati skicu njegove prirode, i onda ocrtati opšti okvir našeg izlaganja u sledećem poglavlju; možemo to posmatrati kao trostruki ishod nihilističke misli.
 
Kao prvo, ishod nihilističkog uništenja Starog Poretka je koncepcija „novog veka“ – „novog“ u apsolutnom, a ne u relativnom smislu. Vek koji treba da počne, neće biti prosto poslednji ili čak najveličanstveniji u seriji vekova, nego čin svečanog uvođenja u sasvim novo vreme; on je suprotstavljen svemu što je do sada postojalo. Godine 1884. Niče je u jednom od svojih pisama rekao: „Može biti da sam ja prvi došao na ideju koja će da razdeli istoriju čovečanstva na dvoje“[5]; njena posledica će biti to „da će svi koji se rode posle nas, pripadati istoriji značajnijoj, nego što je bila sva prethodna „.[6] Naravno, Niče je bio zaslepljen gordošću; on nije napravio nikakvo originalno „otkriće“, nego je samo obukao u reči ono, što je već neko vreme „visilo u vazduhu“. Istu tu misao je izrekao Dostojevski, dvanaest godina ranije, kroz lik Kirilova, najekstermnijeg predstavnika „zlih duhova“:
 
„Tada će biti novi život, tada će biti novi čovek, sve će biti novo… tada će istoriju deliti na dva dela: od gorile do uništenja Boga, i od uništenja Boga do promene zemlje i čoveka fizički“.[7]
 
Ovde je već nagovešten drugi ishod nihilističke misli. Nihilistička pobuna i antiteizam, odgovorni za „smrt Boga“, daju život ideji koja treba da inauguriše taj „novi vek“: ideji transformacije samog čoveka u boga. „Svi su bogovi mrtvi“ – govori Ničeov Zaratustra – „sada mi želimo da živi Natčovek“.[8] „Ubistvo“ Boga previše je ozbiljan čin, da bi čovek mogao da ostane nepromenjen: „Ne sledi li nama da postanemo bogovi, da bismo bili dostojni toga?“[9] Kod Kirilova, Natčovek je bogočovek, zbog toga što, po njegovoj logici, „ako nema Boga, onda sam ja bog“.[10]
Upravo ta ideja „Natčoveka“ leži u osnovi i nadahnjuje koncepciju „transformacije čoveka“, kako u Marksovom Realizmu, tako i u Vitalizmu brojnih okultista i umetnika. Različite koncepcije „novog čoveka“ su, takoreći, serije preliminarnih skica Natčoveka. Jer, baš kao što ništavilo, bog Nihilizma, predstavlja samo prazninu i očekivanje ispunjenja u otkrovenju nekog „novog boga“, tako i „novi čovek“, kojeg je Nihilizam lišio oblika, redukovao, ostavio bez karaktera, bez vere, bez orijentacije – taj „novi čovek“, nezavisno od toga, ocenjuju li ga „pozitivno“ ili „negativno“, postaje „mobilan“ i „fleksibilan“, „otvoren“ i „prijemčiv“, postaje pasivni materijal koji očekuje novo otkrovenje ili naređenje, koje bi ga konačno preinačilo u njegov definitivni oblik.
Na kraju, ishod nihilističkog uništenja vlasti i poretka predstavlja koncepciju – koja se kao senka provlači kroz sve mitove o „novom poretku“ – potpuno novih vidova poretka, poretka, kojeg njegovi najvatreniji zaštitnici bez kolebanja nazivaju „Anarhija“. Po marksističkom mitu, nihilistička država treba da „odumre“, ostavljajući ljudskoj istoriji jedinstveni svetski poredak koji će se bez preuveličavanja moći nazivati „zlatnim dobom sreće i blagostanja“.
„Novo doba“, kojim upravlja „Anarhija“ i koje je nastanjeno „nadljudima“: to je onaj revolucionarni san, koji je gurao ljude u neverovatnu dramu moderne istorije. To je „apokaliptički“ san, i potpuno su u pravu oni koji u njemu vide čudno izopačenje Hrišćanskog nadanja u Carstvo Nebesko. Ali time se ne sme opravdati „simpatija“ koju kod mnogih izazivaju barem oni „iskreniji“ i „plemenitiji“ revolucionari i nihilisti; to je jedna od zamki, za koju smo našli za shodno da upozorimo na početku ovog poglavlja. U svetu koji jedva balansira na ivici haosa, u kojem izgleda da iščezavaju sva istina i blagorodnost, među dobronamernim, ali naivnim ljudima, vlada veliko iskušenje da se izaberu neki nesumnjivo izražajni predstavnici koji naseljavaju savremeni intelektualni pejzaž i – zbog nepoznavanja pravih kriterijuma istine i duhovnosti – da se od njih načine „duhovni giganti“, čija bi reč, makar i „neortodoksna“, bila barem „izazovna“. Ipak, stvarnost i ovog i budućeg sveta suviše je rigorozna, da bi mogla dozvoliti takvu neodređenost i liberalizam. Dobre namere suviše lako promašuju cilj, genijalnost i blagorodnost suviše često se izopačuju; kvarenje najboljih proizvodi – ne drugorazredne, nego najgore ljude. Mora se priznati talentovanost, revnost i čak i izvesna plemenitost takvima, kao što su Marks, Prudon, Niče; ali njihova je plemenitost – plemenitost Lucifera, nekada prvog među anđelima koji se, želeći da bude veći nego što je bio, survao sa svog uzvišenog mesta u bezdan. Njihove vizije, koje neki doživljavaju kao vrstu produbljenog Hrišćanstva, jesu vizije Carstva Antihrista, satanske imitacije i izopačenja Carstva Božijeg. Svi nihilisti – a pre svega oni najgenijalniji i najširih vizija – proroci su Satane; odbijajući da svoj talenat stave na raspolaganje smernom služenju Bogu, „Oni ratuju protiv Boga Njegovim sopstvenim darovima“.[11]
Teško se može poricati, a trezveni pogled na sve promene kroz koje su svet i čovek prošli u poslednjih dva veka samo potvrđuju tu činjenicu, da se rat neprijatelja Božijih pokazao uspešnim; da njihova konačna pobeda, ustvari, izgleda da je preteće blizu. Ali šta „pobeda“ može da znači u takvom ratu? Kakav „mir“ čeka čovečanstvo koje je toliko dugo učilo lekcije nasilja? Mi znamo da se u Hrišćanskom životu sredstva i cilj nalaze u harmoniji. Kroz molitvu i blagočestiv život, kroz Svete Tajne Crkve, Hrišćanin se menja, Blagodaću Božijom sve više se upodobljuje Gospodu svojem i postaje dostojan učestvovanja u tom Carstvu, koje je On pripremio svima koji istinski slede za Njim. Oni koji su Njegovi, prepoznaju se po plodovima koje ubiraju: po strpljenju, skromnosti, krotkosti, poslušnosti, miru, radosti, ljubavi, dobroti, ljubaznosti, praštanju – plodovima koji ih, svi zajedno, u isto vreme i pripremaju i čine već pričešćenim svoj punoći Carstva onoga. Cilj i sredstva su jedno; ono što je započeto u ovom životu, usavršava se u životu koji treba da nastupi.
Na isti način, postoji „harmonija“ i u delima Satane; „vrline“ njegovih sluga odgovaraju ciljevima kojima oni služe. Mržnja, gordost, buntovništvo, nesloga, nasilje, beskrupulozna upotreba vlasti: sve te osobine neće moći nekim volšebnim načinom da iščeznu odjednom, kada se, napokon, Revolucionarno Carstvo ostvari na zemlji; pre će biti da će se one, naprotiv, intenzivirati i usavršiti. Ako se revolucionarni cilj koji leži „iza Nihilizma“ i opisuje u protivurečnim terminima, ako nihilisti i vide u njemu carstvo „ljubavi“, „mira“ i „bratstva“, to je samo zato što je Satana – majmun Boga i, čak u svom poricanju, mora da prizna izvor, uzrok tog poricanja i – što je bliže našoj temi – zato što su se ljudi toliko izmenili pod uticajem nihilističkih „vrlina“, i prihvatanjem nihilističke transformacije sveta, da su praktično već počeli da žive u revolucionarnom carstvu, da vide sve onako, kako to vidi Satana, suprotno onome, što je u očima Boga.
Ono što sledi „posle Nihilizma“ i što je bilo san njegovih najvećih „proroka“, ni u kom slučaju nije prevladavanje Nihilizma, nego njegova kulminacija. „Novo doba“, budući u velikoj meri delo Nihilizma, u stvarnosti će se malo čim razlikovati od nihilističke ere koju mi znamo. Misliti drugačije, tražiti spasenje u nekom novom „razvoju“, bilo da ga donose neizbežne sile „progresa“ ili „evolucije“ ili neke romantične „dijaliktike“, ili da ono dođe kao besplatni dar iz riznice misteriozne „budućnosti“, pred kojom u sujevernom strahopoštovanju stoji moderni čovek – misliti tako, znači pasti kao žrtva monstruozne zablude. Nihilizam je sam po sebi duhovna pometnja, i on se može nadvladati samo duhovnim sredstvima; u savremenom, pak, svetu nije učinjen nijedan pokušaj da se primene ta sredstva.
Očigledno je da je nihilističkoj bolesti ostavljeno da se „razvija“ do samog svog kraja; cilj Revolucije, na početku tek halucinacija nekoliko grozničavih umova, danas je postao cilj čovečanstva samog. Ljudi su se zamorili, Carstvo Božije je previše daleko, Pravoslavni Hrišćanski put je suviše uzan i naporan. Revolucija je pronikla u „duh vremena“, a ići protiv tog moćnog kretanja je više, nego što je moderni čovek u stanju da ispuni, zbog toga, što su mu za to bezuslovno neophodne dve stvari, potpuno uništene Nihilizmom: Istina i vera.
 
Završiti naš razgovor o Nihilizmu ovakvom porukom – značilo bi izložiti se optužbama, da mi imamo svoj sopstveni nihilizam; naša analiza, moći će da se kaže, ekstremno je „pesimistička“. Kategorično pobijajući skoro sve što moderni ljudi smatraju cenjenim i istinitim, mi kao da se nalazimo u istoj onoj punoći negiranja u kojoj se nalaze i najekstremniji nihilisti.
I zaista, Hrišćanin je, u izvesnom smislu – u konačnom smislu – „nihilist“; zato što za njega, na kraju, svet ne predstavlja ništa, a Bog je sve. Takva pozicija, naravno, direktno je suprotna Nihilizmu koji smo mi ovde razmatrali; tamo je Bog – ništa, a svet – sve; taj Nihilizam ishodi iz Bezdana, a Hrišćanski „Nihilizam“ ishodi iz punoće. Pravi nihilist veruje u stvari koje prolaze i završavaju se u ništavilu; sav „optimizam“ na takvoj osnovi je potpuno jalov. Odbacujući takvu ispraznost, Hrišćanin veruje u jedino što ne prolazi, u Carstvo Božije.
Onome ko živi u Hristu mogu, naravno, biti data mnoga blaga ovoga sveta, i on može da uživa u njima, čak i kada svhata njihovu privremenost i prolaznost; ali ona njemu nisu neophodna, ona su za njega, zaista, ništa. Sa druge strane, onom ko ne živi u Hristu, već živi u bezdanu, ni sva blaga ovoga sveta nikada neće moći da ispune njegovu prazninu.
Ali to je samo literarni manir, kada ništavnost i siromaštvo Hrišćanina nazivamo „nihilizmom“; oni su, pre, punoća, izobilje, radost nezamisliva. I samo onaj, ko je pun takvog izobilja, može hrabro gledati u lice Bezdana, u koju ljude vodi Nihilizam. Najekstremniji negator, najrazočaraniji od svih ljudi, može da postoji samo ako od svoje destruktivne analize poštedi makar jednu jedinu iluziju. I u tome je, zaista, psihološki koren tog „novog veka“, u koji najpotpuniji nihilista mora da položi sve svoje nade; onaj koji ne može da veruje u Hrista, mora da veruje, i verovaće, u Antihrista.
Ali ako Nihilizam svoj istorijski kraj ima u Carstvu Antihrista, njegov konačni i duhovni kraj leži iza granica čak i tog poslednjeg satanskog ostvarenja na zemlji; i u tom kraju – Paklu – Nihilizmu predstoji da doživi svoj konačni poraz. Nihilista je poražen, ne samo zbog toga što njegov san o zemaljskom raju vodi ka večnoj pogibiji; jer je dosledni nihilist – za razliku od svog „oponenta“, anarhista – previše razočaran, da bi stvarno verovao u taj raj, i prepun gneva i buntovništva, da bi mogao da radi bilo šta drugo, osim da i taj raj, ako ikada on nastupi, uzme da ruši. Nihilista, pre, biva poražen zbog toga, što se u Paklu njegova zavetna želja – nihilizacija Boga, Njegovog dela i sebe samog – pokazuje jalovom. Dostojevski je dobro izrazio konačno opovrgavanje Nihilizma rečima umirućeg starca Zosime:
 
„O, ima onih, koji ostaju gordi i svirepi, čak i u Paklu, bez obzira na već neosporno znanje o njemu, i na sagledavanje apsolutne istine; postoje strašni, koji su se u potpunosti prepustili Satani i njegovom gordom duhu. Za njih je Pakao dobrovoljan i sveobuzimajući; oni su mučenici po sopstvenom izboru. Jer su sami sebe prokleli, proklinjući Boga i život. Zlobnom se gordošću svojom hrane, kao što bi izgladneli u pustinji sopstvenu krv sisati stao. I nezasiti vovjeki vjekov praštanje odbacuju, i Boga, koji ih zove, proklinju. Boga živog bez mržnje oni ne mogu da gledaju i zahtevaju da nema Boga života, traže, da uništi sebe Bog i svo sazdano delo Svoje. I goreće u ognju gneva svojeg večno, žudeće za smrću i poništenjem. Ali neće dobiti smrti…“[12]
 
Velika i nepobediva istina Hrišćanstva sastoji se u tome – da nema uništenja; sav je Nihilizam zaludan. Protiv Boga je moguće boriti se: to i jeste jedno od značenja modernog doba; ali On ne može biti pobeđen, i od Njega se ne može pobeći; Njegovo Carstvo trajaće večno, i svi koji odbijaju poziv u Njegovo Carstvo, moraće goreti u plamenu paklenom, zauvek.
Zbog toga je, naravno, primarna namera Nihilizma bila – isključiti Pakao i strah od Pakla iz svesti ljudi, u čemu je on, nesumnjivo, više nego uspeo; za većinu današnjih ljudi Pakao se pretvorio u glupost, predrasudu, ako ne u „sadističku“ fantaziju. Čak i oni koji još uvek veruju u liberalna „nebesa“, ne ostavljaju u svom univerzumu mesto za bilo kakvu vrstu pakla.
Ipak – čudnovato – modernim ljudima je mnogo bolje poznat i razumljiv Pakao, nego što su mu poznata Nebesa; sama reč, i pojam koji iza nje stoji, zauzima značajno mesto u današnjoj umetnosti i misli. Ni od jednog pažljivog posmatrača neće se sakriti ta činjenica, da su u nihilističkoj epohi, više nego ikada pre, ljudi od zemlje napravili prizor Pakla; i oni, koji shvataju da borave u bezdanu, bez kolebanja svoje stanje nazivaju paklenim. Muke i bede ovog života zaista jesu predosećanje Pakla, baš kao što su radosti Hrišćanskog života – radosti, koje nihilista ni zamisliti ne može, koliko su daleko one od njegovog iskustva – predosećanje Raja.
Ali ako nihilista mutno i zamišlja šta je to Pakao, on ga ne zna u njegovoj potpunosti, koju je u ovom životu i nemoguće iskusiti; čak i najekstremniji nihilisti, služeći demonima, pa čak i prizivajući ih, ne poseduju neophodni duhovni vid, da bi ih videli onakve kakvi oni, zapravo, jesu. Satanski duh, duh Pakla, u ovom svetu uvek se krije pod maskom; njegove zamke postavljene su duž širokog puta koji mnogima, čak, može da se učini i prijatnim ili, u krajnjoj liniji, uzbuđujućim; a onima koji slede njegov put, Satana nudi utešnu misao i nadu na – savršeno umiranje. Mada, bez obzira na Đavolovu utehu, ni jedan od njegovih sledbenika ne može biti potpuno „srećan“ u ovom životu, mada će poslednjih dana (za koje su bede našeg veka nešto poput male predpremijere) biti „velikog jada, kakvog nije bilo od početka sveta do današnjih dana“, ipak će tek u budućem životu sluge Satane spoznati svu gorčinu beznadežne patnje.
Hrišćanin veruje u Pakao i boji se njegovog plamena, ne – zemaljskog plamena, kakvim ga predstavlja pametnjaković-nevernik, nego plamena, beskonačno mnogo bolnijeg, zbog toga što će, kao i tela, u kojima će ljudi vaskrsnuti Poslednjeg Dana, on biti duhovni, i neće imati kraja. Svet prigovara Hrišćaninu zbog njegove vere u takvu neprijatnu stvarnost; ali, ne izopačenost, i ne „sadizam“, nego vera i iskustvo privode Hrišćanina k tome. Samo onaj može potpuno da poveruje u Pakao, koji potpuno veruje u Nebesa i život u Bogu, zbog toga što samo onaj, koji barem malo ima predstavu o životu u Bogu, može imati predstavu, šta će značiti njegovo odsustvo.
Za većinu ljudi današnji „život“ je mala stvar, prolazna stvar malog potvrđivanja i malog poricanja, odevena u utešne iluzije i nadu u apsolutno ništavilo u budućnosti; takvi ljudi ništa o Paklu neće saznati, dok se sami u njemu ne nađu. Ali Bog previše ljubi čak i takve ljude, da bi im tako prosto dao da Ga „zaborave“, i da „odu“ u ništavilo, izvan Njegove Prisutnosti, koja je sama – život čovekov; On nudi, čak i onima u Paklu, Svoju ljubav, koja je muka za one koji se u ovom životu nisu pripremili da je prihvate. Mnogi se iskušavaju i čiste u tom plamenu, čineći sebe dostojnim života u Carstvu Nebeskom; ali ostali, zajedno sa demonima, za koje je Pakao i bio pripremljen, moraće boraviti tamo večno.
Nema potrebe, čak ni danas, kada su ljudi, izgleda, postali tako slabi, da ne mogu da se suoče sa istinom, da se umekšavaju realnosti budućeg života; onim, pak – bili oni nihilisti, ili umereniji humanisti – koji se drznu da po svojemu tumače volju Boga Živoga, te da Ga osuđuju za „surovost“, može se ukazati na nepobitnu tvrdnju, u koju većina njih, barem, tvrdi da veruje: na dostojanstvo čovekovo. Bog nas je pozvao, ne ka savremenim „nebesima“ spokoja i sna, nego ka punoj i bogotvornoj slavi sinova Božijih; i ako mi, koje naš Bog smatra dostojnim toga, odbacujemo Njegov poziv – onda je za nas bolji plamen Pakla, mučenje poslednjeg i užasnog svedočanstva o visokom pozivu čovekovom i neugasivoj Božijoj Ljubavi prema svim ljudima, nego ništavilo kome teže ljudi od male vere i Nihilizam našeg doba. Ničega manje, do Pakla, nije dostojan čovek, ako on nije dostojan Nebesa.
 


 
NAPOMENE:

  1. A Vision, 1937, pp. 52-53.
  2. The Will to Power, p. 92.
  3. Ibid
  4. State and Revolution, p. 94.
  5. Citira se u Henri de Lubac, The Drama of Atheist Humanism, p. 24.
  6. The Joyful Wisdom, #125
  7. The Possessed, Part I, Ch. 3.
  8. Thus Spake Zarathustra.
  9. The Joyful Wisdom, #125
  10. The Possessed, Part III, Ch. 6.
  11. De Maistre, op.cit., p.85. Citira riječi (svetog) Luja IX.
  12. The Brothers Karamazov, Book VI, Ch. 3.

 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *