NIHILIZAM

 

NIHILIZAM
 

IV.NIHILISTIČKI PROGRAM
 
Rat protiv Boga koji proističe iz proglašenja carstva ništavila i čiji je cilj trijumf nedoslednosti i apsurda, cela zamisao kojom upravlja Satana – eto u čemu se, ukratko, sastoji teologija i smisao Nihilizma. Ipak, čovek ne može da živi sa tako grubim negiranjem; za razliku od Satane, on ga čak ne može želeti zbog njega samog, nego ga želi, pogrešno ga prihvatajući za nešto pozitivno i dobro. U stvari, nijedan nihilista – osim u retkim trenucima najvišeg nadahnuća, bezumlja ili možda očajanja – nije video u tom negiranju ništa, osim sredstva za dostizanje nekog višeg cilja; drugim rečima, Nihilizam teži svojim satanskim ciljevima posredstvom pozitivnog programa. Revolucionari najskloniji nasilju – Nečajev ili Bakunjin, Lenjin ili Hitler, pa čak i bezumni izvršioci „propagande delima“ – maštali su o „novom poretku“, kojeg će njihovo nasilničko rušenje Starog Poretka učiniti mogućim; Dada i „anti-literatura“ ne traže potpuno uništenje umetnosti, nego put ka „novoj“ umetnosti; pasivni nihilist, sa svojom „egzistencijalnom“ apatijom i očajanjem, produžava da živi samo zato, što se maglovito nada da će za sebe naći neku vrstu konačnog zadovoljenja u svetu koji, čini se, odriče takvu mogućnost.
Nihilistički san je, dakle, „pozitivan“ po svom sadržaju. Ali istina zahteva da ga sagledamo u odgovarajućoj perspektivi: ne kroz ružičaste naočari samog nihiliste, nego u realističkom maniru koji nam omogućava blisko poznanstvo ovoga veka sa pojavom Nihilizma. Naoružavši se znanjem koje to poznanstvo daje, i Hrišćanskom Istinom koja nam omogućava da ih pravilno ocenimo, pokušaćemo da pogledamo šta se skriva iza fasade nihilističkih fraza. U toj perspektivi, fraze koje jednom nihilisti izgledaju u potpunosti „pozitivne“, pojavljuju se pred Pravoslavnim Hrišćaninom u drugom svetlu, kao tačke programa, sasvim različitog od onog, kakvim ga predstavljaju apologete Nihilizma.
 
1. RUŠENJE STAROG PORETKA
 
Prva i najočiglednija stavka nihilističkog programa je rušenje Starog Poretka. Stari Poredak je bio tlo, koje se hranilo Hrišćanskom Istinom, i u kojem su ljudi bili ukorenjeni. Svi njegovi zakoni i ustanove, pa čak i običaji, bili su zasnovani na toj Istini i posvećeni su bili da uče Njoj: njegova zdanja dizana su u slavu Božiju i služila kao vidljivo znamenje Njegovog Poretka na zemlji; čak su i u principu „primitivni“ (ali prirodni) životni uslovi služili (ne namereno, naravno) kao podsećanje na skromno mesto čoveka ovde, na njegovu zavisnost od Boga čak i u tim malobrojnim blagoslovima, koje je posedovao, i na to, da se njegov pravi dom nalazi iza „doline suza“, u Carstvu Nebeskom. Zbog toga, efikasan rat protiv Boga i Istine zahteva uništenje svih elemenata tog Starog Poretka; upravo ovde ona posebna nihilistička „vrlina“ silovitosti ulazi u igru.
Nasilje nije samo jedan od slučajnih aspekata nihilističke Revolucije, nego deo njene suštine. Saglasno marksističkoj „dogmi“, „sila – to je babica bilo kojeg starog društva, bremenitog novim“[1]; revolucionarna literatura obiluje pozivima na nasilje, čak nekom vrstom ekstaze pred perspektivom njegovog primenjivanja. Bakunjin je prizivao „divlje strasti“ i tražio oslobađanje „narodne anarhije“[2], u procesu „sveopšteg rušenja“, a njegov „Katehizis revolucionara“ je bukvar nemilosrdnog nasilja. Marks je revnosno branio „revolucionarni teror“, kao jedino sredstvo za ubrzavanje dolaska komunizma[3]; Lenjin je definisao „diktaturu proleterijata“ (stadijum u kojem se Sovjetski Savez još uvek nalazi) kao „vladavinu, nesputanu zakonom i osnovanu na nasilju“.[4] Demagoško podjarivanje masa i podsticanje najnižih strasti u revolucionarne svrhe, odavno je opšteprihvaćena nihilistička praksa.
Duh nasilja u našem veku je svoje najpotpunije otelotvorenje našao u nihilističkim režimima boljševizma i nacional-socijalizma; upravo su njima dodeljene glavne uloge u ostvarenju nihilističkog zadatka rušenja Starog Poretka. Ma kakve bile njihove psihološke razlike i istorijske „prilike“ koje su ih postavile na suprotne strane, oni su se, u bezumnom stremljenju da izvrše svoj zadatak, pokazali kao saveznici. Boljševizam je, zasigurno, odigrao „pozitivniju“ ulogu, zato što je svoje čudovišne zločine opravdavao psudohrišćanskim, mesijanskim idealizmom, koji je kod Hitlera izazvao samo prezir; Hitlerova uloga u nihilističkom programu bila je uža i ograničena, ali ne manje bitna.
Čak i u porazu – ustvari, upravo u porazu njegovih navodnih ciljeva – nacizam je poslužio ispunjenju tog programa. Mimo onih političkih i ideoloških prednosti, koje je komunističkim vlastima dao nacistički „međučin“ u evropskoj istoriji (opšteprihvaćeno se i pogrešno smatra da komunizam, iako predstavlja zlo, ipak ne može biti takvo zlo, kao nacizam) nacizam je imao i drugu, očigledniju i direktniju, funkciju. Gebels je tu funkciju pojasnio u svom nastupu na radiu poslednjih dana rata:
 
„Teror bombi ne štedi ni domove bogatih, ni domove siromašnih; pred opštom radnom obavezom, proizašlom iz totalnog rata, morale su da padnu poslednje klasne barijere… Zajedno sa spomenicima kulture ruše se poslednje prepreke na putu ispunjenja našeg revolucionarnog zadatka. Sada, kada je sve u ruševinama, moraćemo da ponovo gradimo Evropu. U prošlosti nas je privatna svojina sputavala u buržoaskim ograničenjima. Sada su bombe, umesto da ubiju sve Evropljane, raznele samo zatvorske zidove koji su ih držali u zatočeništvu… Pokušavajući da uništi budućnost Evrope, neprijatelj je uspeo samo da razori njenu prošlost, a sa njom je otišlo sve staro i istrošeno“.[5]
 
Tako je nacizam, zajedno sa ratom koji je izazvao, učinio za Centralnu Evropu (i, ne u tolikoj meri, za Zapadnu) ono što je boljševizam svojom revolucijom učinio za Rusiju: srušio je Stari Poredak i očistio put za izgradnju „novog“. Boljševizmu nije bilo teško da produži tamo gde je nacizam stao i u toku nekoliko godina sva je Centralna Evropa prešla pod vlast „diktature proleterijata“ – tj. boljševičku tiraniju – kojoj je nacizam efikasno utro put.
Hitlerov nihilizam je bio previše čist, previše neuravnotežen, da bi imao nešto više od negativne, pripremne uloge u celom nihilističkom programu. Njegova uloga, kao i uloga čisto negativne prve etape boljševizma, sada je završena; sledeća etapa pripada vlasti koja ima potpuniju predstavu o Revoluciji u celini, sovjetskoj vlasti, kojoj je Hitler darovao svoje nasleđe rečima: „Budućnost pripada samo jačoj istočnoj naciji“.[6]
 
2. STVARANJE „NOVE ZEMLJE“
 
Ipak, za sada nećemo morati da se bavimo dalekom budućnošću, to jest, završetkom Revolucije; između Revolucije Uništenja i zemaljskog raja leži prelazni period, poznat u marksističkom učenju kao „diktatura proleterijata“. Na toj etapi možemo da se upoznamo sa drugom, „konstruktivnom“ funkcijom nasilja. Nihilistička sovjetska vlast najnemilosrdnije i najsistematičnije je stremila razvitku te etape, ali su upravo isti taj posao obavljali i realisti slobodnog sveta, potpuno uspevajući u preobraćanju i „uprošćavanju“ Hrišćanske tradicije u sisteme koji promovišu svetski „progres“. Sovjetski i zapadni realisti imaju identičan ideal, samo što oni prvi njemu streme sa prostodušnom revnošću, a drugi spontanije i sporadičnije, ne uvek neposredno kroz politiku svojih vlada, ali uz njihov podsticaj, oslanjajući se više na individualnu inicijativu i ambicije. Realisti svugde predviđaju potpuno „novi poredak“, koga će u celosti izgraditi ljudi „oslobođeni“ od Božijeg jarma, na ruševinama Starog Poretka, čije su osnove bile Božanske. Revolucija Nihilizma, voljno ili nevoljno, biva prihvaćena; trudom delatnika u svim oblastima sa obe strane „Gvozdene Zavese“ uzdiže se novo, čisto čovečansko carstvo, u kojem njegove apologete vide „novu zemlju“, nesanjanu u prethodnim epohama, zemlju totalno iskorištenu, kontrolisanu i organizovanu radi čoveka i protiv istinskog Boga.
Nema mesta, bezbednog od nadiranja imperije ovog nihilizma; svuda se ljudi koji se, ne znajući tome razloga ili o njemu samo mutno nagađajući, grozničavo trude da nastave delo „progresa“. U slobodnom svetu horror vacui je, verovatno, glavni razlog koji navodi ljude na takvu grozničavu delatnost, koja obećava zaborav duhovne praznine što prati sve ovozemaljsko; u komunističkom svetu još uvek veliku ulogu igra mržnja prema stvarnim i izmišljenim neprijateljima, ali prvenstveno prema Bogu, Kojeg je „svrgnula“ sa Prestola njihova Revolucija, mržnja koja ih inspiriše da prekrajaju celi svet uprkos Njemu. I u jednom i u drugom slučaju, svet koji pokušavaju da izgrade ljudi bez Boga, hladan je i nečovečan; to je svet, u kojem su svuda organizacija i produktivnost, a nigde ljubav i poštovanje. Sterilna „čistoća“ i „funkcionalizam“ savremene arhitekture su tipičan izraz takvog sveta; isti taj duh prisutan je i u bolesti totalnog planiranja, naprimer, „kontrole rađanja“, u eksperimentima usmerenim na kontrolu genetskog nasleđivanja, kontrolu svesti, u „državi blagostanja“. Neke odbrane takvih ideja opasno su bliske čudnoj vrsti lucidnog ludila, u kojem tačnost pojedinosti i metoda nema nikakve veze sa poražavajućom bezosećajnošću nečovečnog cilja kojem one služe.
Nihilistička „organizacija“ – totalna transformacija zemlje i društva pomoću mašina, moderne arhitekture i dizajna i nehumane filosofije „humanog inženjeringa“ koja ih prati – predstavlja posledicu neumešne primene industrijalizma i tehnologije, nosilaca svetovnosti koji, nekontrolisani, moraju da završe tiranijom. Ovde vidimo primenu u praksi one etape razvoja filosofije, koje smo se dotakli u I glavi: transformaciju istine u vlast. Ono što izgleda bezazleno u filosofskom pragmatizmu i skepticizmu, sasvim drugačije se ispoljava kod onih koji planiraju našu današnjicu. Jer, ako nema istine, vlast ne zna ni za kakve granice, osim onih koje joj nameće sredina u kojoj dejstvuje, ili druga, od nje jača vlast, koja joj se suprotstavlja. Vlast savremenih „planera“ će svoje prirodne granice naći, ako joj se ništa ne suprotstavi, tek u režimu totalne organizacije.
Takav je, zaista, bio san Lenjinov: pre nego što „diktatura proleterijata“ dostigne svoj cilj, „celo društvo će biti jedna kancelarija i jedna fabrika, sa jednakim radom i jednakom platom“.[7] Na nihilističkoj „novoj zemlji“ sva ljudska energija mora biti posvećena ovozemaljskim brigama; svo čovekovo okruženje i svaki objekat u njemu mora služiti cilju „proizvodnje“ i podsećati čoveka da njegova sreća leži jedino u ovom svetu; to jest, mora biti uspostavljen apsolutni despotizam svetovnosti. Takav veštački svet, uzdignut ljudima koji su „odstranili“ poslednje ostatke Božanskog uticaja u svetu i poslednje tragove vere u ljudima, obećava da će biti tako sveobuhvatan i sveprisutan, da čovek neće moći ni da vidi, ni da zamisli, pa čak ni da se nada bilo čemu izvan tog sveta. Sa nihilističke tačke gledišta, to će biti svet savršenog „realizma“ i potpunog „oslobođenja“; u stvarnosti, biće to najveća i najefikasnija robijašnica, koja je ikada bila poznata ljudima, iz koje se – po tačnim Lenjinovim rečima – „ni na koji način neće moći izaći, od koje se nikuda neće moći denuti“.[8]
Vlast sveta, kojoj nihilisti veruju, kao što Hrišćani veruju Bogu, nikada neće moći da oslobađa, ona može samo porobljava. Samo Hristos, Koji je „nadvladao svet“[9], oslobađa od te vlasti, oslobađa čak i tada, kada ona postaje praktično apsolutna.
 
3. OBLIKOVANJE „NOVOG ČOVEKA“
 
Rušenje Starog Poretka, mećutim, i izgradnja „nove zemlje“ nisu jedine, čak ni glavne postavke istorijskog programa Nihilizma. Oni predstavljaju samo pripremnu etapu za delatnost još značajniju i još zloslutniju nego što su oni sami: za „transformisanje čoveka“.
To je bio san pseudoničeovaca, Hitlera i Musolinija, da pomoću „stvaralačkog“ nasilja iskuju čovečanstvo „višeg reda“. Rozenberg, Hitlerov propagandista, govorio je: „Od mita o novom životu sazdati novi tip čoveka – eto u čemu se sastoji misija našeg veka“[10]. Nacistička praksa nam je pokazala kakav je to „tip čoveka“ i svet ga je, naizgled, odbacio kao brutalnog i nečovečnog. Ali, „masovna promena čovekove prirode“, kojoj stremi marksizam, malo čim se od njega razlikuje. Marks i Engels pišu veoma nedvosmisleno:
 
„Kako za proizvodnju komunističke svesti u masovnim razmerima, tako i za uspeh u dostizanju samog cilja, neophodna je masovna promena ljudi, promena koja jedino može proizaći kroz praktično delovanje, u Revoluciji: ova je Revolucija neophodna ne samo zato, što se vladajuća klasa ne može svrgnuti na neki drugi način, nego još i zato što ta klasa, koja će je svrgavati, može samo u Revoluciji da se očisti od svog đubreta vekova i postane spremna da iznova osnuje društvo.“[11]
 
Ostavimo, za trenutak, pitanje, kakav će biti čovek proizveden tim procesom; obratimo, za sada, posebnu pažnju na za to iskorišćena sredstva: to je opet nasilje, koje je neophodno za formiranje „novog čoveka“, ne manje nego za formiranje „nove zemlje“. Zaista, oni su tesno povezani između sebe, u determinističkoj Marksovoj filosofiji, jer „u revolucionarnoj praksi promena ličnosti podudara se sa promenom okolnosti“.[12] Promena okolnosti ili – tačnije – proces njihove promene kroz revolucionarno nasilje, transformiše same revolucionare. Uvidevši tu magičnu promenu koju u čovekovu prirodu upisuje udovoljavanje strastima gneva, mržnje, ogorčenosti i želje za dominacijom – Marks i Engels, kao i njihov savremenik Niče, a posle njih Lenjin i Hitler, priznaju mističnost nasilja. U tom smislu moramo da se podsetimo na dva svetska rata, čije je nasilje pomoglo da se zauvek uništi Stari Poredak i pređašnje čovečanstvo, ukorenjeno u stabilnom i tradicionalnom društvu, i da je upravo to nasilje odigralo veliku ulogu u sazdavanju novog čovečanstva bez korena, koje je tako idealizovao marksizam. Trideset godina nihilističkog rata i revolucije od 1914. do 1945. godine napravili su idealne uslove za odrastanje „novog tipa čoveka“.
Nije, naravno, za savremene filosofe i psihologe, nikakva tajna da se sam čovek menja u našem nasilničkom veku, pod uticajem, naravno, ne samo rata i Revolucije, nego i pod uticajem praktično svega ostalog što pretenduje da bude „moderno“ i „progresivno“. Već smo navodili primere poražavajućih oblika nihilističkog Vitalizma, čiji je kumulativni efekat proračunat na to, da čoveka liši korena i celovitosti, da „mobilizuje“ ličnost, da nadomesti njenu normalnu stabilnost i ukorenjenost besmislenim stremljenjem ka vlasti i kretanju, a normalna ljudska osećanja da zameni nervnom razdražljivošću. Delatnost nihilističkog Realizma, kako u praksi, tako i u teoriji, bila je paralelna i dopunjavala se delatnošću Vitalizma: standardizacija, specijalizacija, uprošćavanje, mehanizacija, dehumanizacija; njen je cilj bio da svede ličnost na „najprimitivniji“ i osnovni nivo, da od nje napravi roba svoje sredine, idealnog radnika Lenjinove svetske „fabrike“.
Ovi zaključci su opšte mesto danas; o njima je napisano stotine tomova. Mnogi mislioci su sposobni da uvide jasnu vezu između nihilističke filosofije, koja svodi realnost i ljudsku prirodu na najprostije moguće pojmove i nihilističke prakse, koja na sličan način redukuje konkretnog čoveka; nemalo je i onih koji shvataju svu ozbiljnost i radikalnost takve „redukcije“ i vide u njemu kvalitativnu promenu ljudske prirode, kao što o tome piše Erik Kahler:
 
„Nesavladivo stremljenje ka obezvređivanju i razaranju ljudske ličnosti… koje je jasno prisutno u najrazličitijim pravcima savremenog života: ekonomiji, tehnologiji, politici, nauci, obrazovanju, psihologiji, umetnosti – toliko je sveobuhvatno, da smo prisiljeni da priznamo u njemu pravu mutaciju, izmenu vida cele ljudske prirode“.[13]
 
Ali i među onima koji sve to shvataju, malo njih spoznaje duboko značenje i posledice tog procesa (jer one su teološke i leže iza granica puke empirijske analize) ili zna za mogući lek (zato što taj lek mora biti duhovne prirode). Upravo citirani autor, naprimer, nada se prelazu na „nekakvo nadindividualno postojanje“, time samo dokazujući da se njegova mudrost ne uzdiže nad „duhom vremena“ koji je, zaista, kako ćemo videti, lansirao ideal društvenog „Natčoveka“.
Šta u stvarnosti predstavlja taj „mutant“, taj „novi čovek“? To je čovek bez korena, odvojen od svoje prošlosti koju je razrušio Nihilizam, on je sirovina za san svakog demagoga; „slobodni mislilac“ i skeptik, zatvoren jedino za istinu, ali „otvoren“ zato za bilo kakvu novu intelektualnu modu, pošto je sam bez ikakve intelektualne osnove; „tragač“ za nekakvim „novim otkrovenjem“, spreman da poveruje u sve novo, zato što je prava vera u njemu uništena; planer i eksperimenator, idolopoklonik „činjenica“, pošto je istinu napustio, koji svet vidi kao široku laboratoriju u kojoj je on slobodan da određuje šta je „moguće“, a šta nije; to je autonomni čovek koji pod vidom skromnosti traži samo svoja „prava“, a ustvari je ispunjen gordošću i očekuje da dobije sve na svetu, svetu u kojem ništa nije izričito zabranjeno; on je – čovek ovog trenutka, bez savesti i vrednosti, čovek koji se nalazi u vlasti najjačeg „stimulansa“, „buntovnik“ koji mrzi sva ograničenja, autoritete i vlast, zato što je on sam sebi jedini bog; „čovek mase“, taj novi varvarin, potpuno „redukovan“ i „uprošćen“, sposoban samo za najelementarnije ideje, a istovremeno pun prezira prema bilo kome ko se usudi da ukaže na uzvišenije stvari ili na stvarnu složenost života.
Svi ti ljudi kao da sačinjavaju jednog jedinstvenog čoveka – čoveka, čije je formiranje bila sama svrha Nihilizma. Ipak, puko opisivanje neće nam dati potpunu predstavu, treba videti i njegovo lice. A to lice postoji i baš je nedavno portretisano; to je lice savremenog slikarstva i skulpture, rođenih uglavnom posle Drugog Svetskog rata, koji kao da daju formu realnosti, sazdanoj kulminacijom najkoncentrisanije ere nihilizma u ljudskoj istoriji.
Čini se da je u toj umetnosti „ponovo otkrivena“ forma čoveka, iz haosa totalne apstrakcije naziru se raspoznatljivi obrisi. Kao rezultat, dobijamo „novi humanizam“, „povratak čoveku“ koji, što je najvažnije nije – za razliku od mnogih drugih umetničkih škola XX veka – veštačka umotvorina, čija je suština sakrivena iza oblaka iracionalističkog žargona, nego spontano izrastanje koje izgleda da ima duboke korene u duši savremenog čoveka. Tako, naprimer, radovi Alberta Đakometija, Žana Dibufea, Frensisa Bekona, Leona Goluba, Hoze Luisa Kuevasa[14] predstavljaju autentičnu „modernu“ umetnost koja, zadržavajući haotičnost i „slobodu“ apstrakcije, skreće svoju pažnju od pukog bežanja na ozbiljno „posvećivanje čoveku“.
Ali, kakvom tipu „čoveka“ se ta umetnost „vraća“? To, svakako, nije Hrišćanski čovek, čovek stvoren po obličju Božijem, jer nijedan „moderni“ čovek ne može da poveruje u njega; niti je to tip slabašnog „čoveka“ starog humanizma, koga svi „napredni“ mislioci smatraju diskreditovanim i zastarelim. To nije čak ni tip „čoveka“ sa iskrivljenim oblikom i unakaženom prirodom, iz prethodne „kubističke“ i „ekspresionističke“ umetnosti našeg veka; pre će biti da se taj tip počinje nazirati upravo onde, gde se završava ta umetnost, i pokušava da uđe u novu oblast, da bi okarakterisao tip „novog čoveka“.
Pravoslavnom Hrišćaninu, kojeg zanima Istina, a ne ono što modernim ili sofisticiranim smatra sadašnja avangarda, neće trebati mnogo da razmišlja da bi pronikao u tajnu te umetnosti: u njoj se pitanje „čoveka“ uopšte ne postavlja; to je umetnost neljudska i demonska istovremeno. Predmet te umetnosti nije čovek, nego nekakvo niže biće koje je izronilo (po rečima Đakometija, „doputovalo“) iz neslućenih dubina.
Tela, čije oblike to biće uzima (a u svim svojim metamorfozama to je uvek jedno te isto biće) nisu obavezno nasilnički unakažena: izlomljena i izobličena, ona su često „realističnija“ od ljudskih figura iz ranije moderne umetnosti. Očigledno je da to biće nije žrtva nemilosrdnog napada, nego se ono rodilo tako deformisano, ono je pravi „mutant“. Ne možemo a da ne primetimo sličnost tog bića sa fotografijama degenerisanih novorođenčadi, koje su poslednjih godina rađale hiljade žena koje su u periodu trudnoće koristile preparat talidomid (thalidomide); i to, nesumnjivo, nije poslednja od takvih čudovišnih „podudarnosti“. Još više, nego tela, reći će nam lica tih bića. Bilo bi previše za njih reći da izražavaju beznadežnost; to bi značilo da im se pripisuje nekakav trag čovečnosti, koja njima naglašano nedostaje. To su, pre, lica kreatura više ili manje „prilagođenih“ svetu kojeg znaju, svetu, ne neprijateljskom, nego savršeno tuđem, ne nehumanom, nego ahumanom.[15] Agonija, bes i očajanje ranog ekspresionizma ovde kao da su zaleđeni; oni su odsečeni od sveta prema kojem su ranije imali barem odnos negiranja, da bi sagradili svoj sopstveni svet. U toj umetnosti čovek nije više ni karikatura sebe samog, on se više ne portretiše u mukama duhovne smrti, opustošen gnusnim nihilizmom našeg veka, koji napada ne samo telo i dušu, nego i samu ideju i prirodu čoveka. Ne, sve je to već prošlo; kriza je okončana; čovek je mrtav. Nova umetnost proslavlja rođenje nove vrste, bića iz najvećih dubina, bića subhumaniteta.
O toj smo umetnosti, verovatno, govorili nesrazmerno dugo, u poređenju sa njenom suštinskom vrednošću, zbog toga što ona pruža konkretna i nepogrešiva svedočanstva – za one koji imaju oči da vide – realnosti koja, izražena apstraktno, izgleda potpuno neverovatno. Nije teško proglasiti fantazijom „novo čovečanstvo“ koje su predviđali Hitler ili Lenjin; pa čak i zamisli veoma uvaženih nihilista među nama, koji danas spokojno razmatraju probleme uzgajanja „biološkog Natčoveka“ ili projektuju utopije za „novog čoveka“ koji će se razvijati uz pomoć najužeg „modernog obrazovanja“ i stroge kontrole svesti, izgledaju malo verovatne i tek neznatno zloslutne.
Ali kada se susretnemo sa realnim likom „novog čoveka“, likom brutalnim i odvratnim iznad svake imaginacije, u isto vreme toliko spontano, dosledno i široko prisutnim u savremenoj umetnosti, mi bivamo konsternirani, i sav užas savremenog stanja čoveka poražava nas tako duboko, da ga nećemo moći tako skoro zaboraviti.
 


 
NAPOMENE:

  1. Karl Marx, Capital, Chicago, Charles Kerr and Company, 1906, Vol. I, p. 824
  2. Pogledaj citat u E. H. Carr, op. cit., pp. 173, 435; cf. Maximoff, op. cit., pp. 380-381.
  3. Sinopsis Marksovog pogleda na nasilje može se videti u J.E. Le Rossignol, From Marx to Stalin, New York, Thomas Y. Crowell Company, 1940, pp. 321-322.
  4. Left-Wing Communism, citirano od Staljina, Foundations of Leninism, New York, International Publishers, 1932, p. 47. (Ili: The Proleterian Revolution and the Renegade Kautsky, Little Lenin Library, No. 18, p. 19.)
  5. Citira se H.R.Trevor-Roper, Last Days of Hitler, New York, The Macmillian Company, 1947, pp. 50-51.
  6. Ibid, p. 82.
  7. State and Revolution, International Publishers, New York, 1935, p. 84.
  8. Ibid
  9. Sveto Jevanđelje po Jovanu, gl. 16, 33.
  10. Mythus des 20 jahrhunderts, p.22
  11. Marx and Engels, The German Ideology, Part I, New York, International Publishers, 1947, p. 69.
  12. Ibid, p. 204 (n. 46).
  13. Erich Kahler, The Tower and Abys, New York, George Braziller, Inc.,1957, pp. 225-226.
  14. Mnogobrojne primere te umetnosti mogu se naći u knjigama njenih apologeta: Peter Selz, New Images of Man, New York, Museum of Modern Art, 1959. i Selden Redman, The Insiders, Luisiana State University Press, 1960.
  15. Termin je uveo Erik Kaler

 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *