NIHILIZAM

 

NIHILIZAM
 

I. UVOD:
PITANJE ISTINE

 
Šta je to Nihilizam, u kojem smo mi uvideli koren Revolucije modernog doba? Odgovor, na prvi pogled, ne izgleda težak; nekoliko očiglednih primera nam odmah pada na pamet. To su sumanuti Hitlerov program uništenja, boljševička revolucija, dadaistički atak na umetnost; to je tlo, na kojem su izrasli svi ovi pokreti, najizražajnije predstavljeno nekolicinom „opsednutih“ pojedinaca poznog devetnaestog veka – pesnicima poput Remboa i Bodlera, revolucionarima poput Bakunjina i Nečajeva, ‘prorocima’ Ničeovog kova; to je, na skromnijem nivou, među našim savremenicima, mutno nespokojstvo, koje jedne nagoni da idu tragom mađioničara kao što je bio Hitler, a druge da nalaze ubežište u narkoticima ili lažnim religijama, ili da čine „besmislene“ zločine, koji sve više postaju karakteristika našeg vremena. Sve to, ipak, nije ništa drugo, do spektakularna površina problema Nihilizma. Objasniti čak i samo njih, jednom, kada se prodre ispod te površine, bez sumnje, nije nimalo lak posao; zadatak, pak, koji smo sebi postavili u ovom poglavlju je širi: razumeti prirodu celog pokreta, čiji pomenuti fenomeni predstavljaju samo ekstremne primere.
Da se to uradi, biće neophodno izbeći dve velike jame, koje leže sa obe strane puta kojeg smo izabrali, u koje je – u jednu, ili u drugu – upadala većina komentatora nihilističkog duha našeg doba: odbranu i osudu.
Svako, ko je svestan previše očiglednih nesavršenstava i zala savremene civilizacije, koja su poslužila kao neposredan povod i uzrok nihilističke reakcije – mada ćemo videti da su ona takođe bila plodovi Nihilizma, samo u njegovoj početnoj formi – ne može a da ne oseti izvesnu dozu saosećanja sa nekim, barem, ljudima koji su uzeli učešća u toj reakciji. To saosećanje može da poprimi formu sažaljenja prema onim koji, sa određene tačke gledišta, mogu da se posmatraju kao „žrtve“ uslova protiv kojih su bili usmereni njihovi sopstveni napori; ili, opet, može da se izražava u opšteprihvaćenom mnenju da neke nihilističke pojave imaju „pozitivno“ značenje, i igraju ulogu u nekakvom „novom razvitku“ istorije ili čovečanstva. Ovaj poslednji stav je, opet, sam po sebi jedan od očidlednijih plodova upravo tog Nihilizma, o kojem se ovde govori; ali onaj prvi stav, na kraju krajeva, bar delimično nije lišen istine ili pravednosti. Tim pre, međutim, moramo biti oprezni da mu ne pridamo prekomerni značaj. Jer, suviše je lako, u atmosferi intelektualne magle koja danas prožima liberalne i humanističke krugove, od saosećanja prema nesrećnom čoveku, preći ka prihvatanju njegovih ideja. Nihilist je, sigurno, u određenom smislu, bolestan, i njegova bolest svedoči o bolesti veka, čiji najbolji – baš kao i najgori – elementi padaju u Nihilizam; ali bolest se ne može ni izlečiti, pa čak ni dijagnostikovati, pomoću „simpatije“. Ni u kojem slučaju, pak, ne može biti ni govora o potpuno „nevinoj žrtvi“. Nihilist je previše očigledno upetljan u sve grehove i krivnje čovečanstva, koji su proizveli zla našeg vremena; a dižući ruku – kao što svi nihilisti rade – ne samo na postojeće ili umišljene „nepravednosti“ i zloupotrebe socijalnog ili religioznog poretka, nego i na sam taj poredak i istinu, koja je njegov temelj, nihilista uzima aktivno učešće u đavoljoj raboti (jer drugačiji i ne može biti), što se već nikako ne može objasniti mitologijom o „nevinoj žrtvi“. Na kraju krajeva, niko ne služi đavolu protiv svoje volje.
Ali, ako je daleko od naše namere da „opravdavamo“ Nihilizam, naš cilj nije ni njegova puka osuda. Nije dovoljno, naprimer, osuđivati nacizam ili boljševizam za njihovo „varvarstvo“, „gangsterizam“ ili „antIIntelektualizam“, a umetničku i književnu avangardu za njihov „pesimizam“ i „egzibicionizam“; niti je dovoljno štititi „demokratiju“ u ime „civilizacije“, „napretka“ ili „humanizma“, ili zbog njihove borbe za zaštitu „privatne svojine“ i „građanskih sloboda“. Takvi argumenti, mada neki od njih i poseduju izvesnu dozu istinitosti, zaista su daleko od toga da pogode u cilj; Nihilizam zadire suviše duboko, njegov je program mnogo radikalniji, da bi mu se samo tim argumentima mogao zadati protivudarac. Nihilizam sadrži greh u samom korenu, a taj greh može biti pobeđen samo Istinom. Veći deo kritike Nihilizma uopšte nije usmeren protiv njegovog korena, a razlog za to je – kako ćemo videti kasnije – da je Nihilizam danas toliko rasprostranjen i sveprožimajući, toliko je duboko i temeljno pronikao u umove i srca današnjih ljudi, da nije ostalo više ni jedne sfere, ni jednog ‘fronta’, na kojem bi bilo moguće suprotstaviti mu se; a oni, koji misle da se bore protiv Nihilizma, u stvarnosti često uzimaju u svoje ruke oružje istog tog Nihilizma, i obraćaju ga protiv sebe.
Neki će možda da nam prigovore – kada vide opseg našeg projekta – da smo našu mrežu postavili suviše široko: da mi ili precenjujemo razmere Nihilizma, ili, naprotiv, da je ta pojava toliko univerzalna, da mi sa njom uopšte ne možemo izaći na kraj. Moramo priznati da je naš zadatak zaista veoma ambiciozan, posebno zbog dvosmislenosti mnogih nihilističkih pojava; i zaista, kada bismo pokušali da detaljno izučimo ovaj problem – naš rad nikada ne bi došao do kraja.
Ipak, moguće je široko postaviti mrežu, a ipak uloviti ribu koju gonimo, tim pre, što je to jedna, jedinstvena, i veoma velika, riba. Nemoguće je ovde dati kompletnu dokumentaciju svih nihilističkih pojava, ali je sigurno moguće istražiti jedinstvenu nihilističku svest koja stoji iza njih, kao i izvor njenog neospornog uticaja na hod savremene istorije.
Za početak ćemo pokušati da opišemo tu svest – u nekoliko njenih najvažnijih vidova – i predložiti skicu njenog istorijskog razvoja; a zatim pokušati da prodremo mnogo dublje u smisao samog Nihilizma i u njegov istorijski program. Ali pre nego što pristupimo izvršenju tog zadatka, moramo jasnije da znamo o čemu govorimo; moramo, dakle, da počnemo od definicije Nihilizma.
Na tom se poslu nećemo morati dugo zadržavati; Nihilizam je definisao, i to vrlo jezgrovito, osnivač nihilističke filosofije – Niče.
„Nema istine, nema apsolutnog stanja – nema ‘stvari po sebi’. Eto, to je Nihilizam, i to u svom najvišem smislu.“[1]
„Nema istine“: sa tom se frazom ne srećemo po prvi put u ovoj knjizi, i ponavljaće se ona često i dalje. Zato što pitanje Nihilizma – i jeste, u svom najdubljem značenju, pitanje istine, ono je, zaista, osnovno pitanje istine.
Ali šta je istina? To je pre svega pitanje logike: pre nego što počnemo da govorimo o sadržini istine, moramo razmotriti samu mogućnost istine i uslove njenog postulisanja. A pod „istinom“ mi, naravno, podrazumevamo – kako to postaje jasno iz Ničeove negacije – apsolutnu istinu, koju smo već odredili kao meru početka i kraja svega.
„Apsolutna istina“: fraza koja je, za pokolenje, vaspitano na skepticizmu i nenaviknuto na ozbiljno razmišljanje, obavijena aurom izanđalosti. Niko više, sigurno – opšte je mišljenje – niko danas ne može biti toliko naivan, da bi još uvek verovao u apsolutnu istinu; svaka je istina, za naš prosvetljeni vek, „relativna“. Poslednji izraz – „svaka istina je relativna“ – primetimo, nije ništa drugo, do popularni prevod Ničeove fraze „Nema (apsolutne) istine“; upravo ova doktrina služi za osnovu – kako nihilizma masa, tako i nihilizma intelektualne elite.
U našem veku „relativna istina“ je predstavljena prevenstveno naučnim znanjima, koja počinju proučavanjima, uopštavaju se logikom i u organizovanom poretku prelaze od poznatog ka nepoznatom. Ona su uvek nestalna, uslovna, ograničena, izražena u „relaciji“ sa nečim drugim, nikada samostalna, nikada kategorična, nikada „apsolutna“. Nesklon ka uopštenom razmišljanju, naučnik-specijalista ne oseća potrebu za bilo kakvim drugim vidom znanja; preokupiran zahtevima svoje uske specijalnosti, on, verovatno, nema ni vremena ni sklonosti ka „apstraktnim“ pitanjima koja ispituju, naprimer, osnovne pretpostavke te specijalnosti. Ako je i prisiljen da ih razmatra ili ga um slučajno odvede na takva pitanja, najprostiji i najočigledniji odgovor obično može da zadovolji njegovu znatiželju: svaka je istina empirijska, svaka je istina relativna.
Obe ove tvrdnje, nesumnjivo, protivreče same sebi. Prva tvrdnja, sama uopšte nema empirijski, nego metafizički karakter; druga je tvrdnja apsolutna. Pitanje apsolutne istine niče, za kritičnog istraživača, prvenstveno iz takvih tvrdnji, koje protivreče same sebi; i prvi logički zaključak do kojeg on mora doći je: ako uopšte postoji istina, ona ne može da bude prosto „relativna“. Osnovni principi savremene nauke, kao i bilo kojeg sistema znanja, neizmenjivi su i apsolutni; da nije tako, nikakvog znanja ne bi moglo da bude, čak ni „najapstraktnijeg“, zbog toga što, prosto, ne bi bilo kriterijuma – kako klasifikovati bilo šta kao znanje ili istinu.
Aksiom ima posledicu: apsolutno se ne može dostići posredstvom relativnog. Odnosno, osnovnim principima bilo kojeg sistema znanja ne može se pristupiti pomoću samog tog znanja, nego oni moraju biti dati odranije; oni nisu predmet naučne demonstracije, nego vere.
U prethodnom poglavlju smo govorili o univerzalnosti vere, koja leži u osnovi svake ljudske delatnosti i znanja; i svhatili smo da vera, ako samo ona ne padne kao žrtva subjektivnih zabluda, obavezno mora biti ukorenjena u istini. Iz ovoga proističe legitimno, čak i neizbežno, pitanje: jesu li prvi principi naučne vere – takvi, naprimer, kao što su koherentnost i uniformnost prirode, transsubjektivnost čovekovog znanja, sposobnost razuma da izvodi zaključke na osnovu proučavanja – zasnovani na apsolutnoj istini; ako nisu, onda oni nisu ništa više od pretpostavki koje se ne mogu dokazati. Ne sme se smatrati zadovoljavajućom „pragamatična“ pozicija mnogih naučnika i humanista koji, ne želeći da se zamaraju konačnim stvarima, tvrde da ti principi nisu ništa više od eksperimentalnih hipoteza, koje kolektivni opit pokazuje pouzdanim; ona može dati samo psihološko objašnjenje vere koju ti principi inspirišu, ali – zahvaljujući tome, što ne uspostavlja tu veru na istini, ona ostavlja celo naučno zdanje da stoji na rastresitom pesku, ničim sigurnim nezaštićeno od iracionalnih vetrova koji ga periodično potresaju.
U stvarnosti, pak – dešava li se to zbog proste naivnosti ili, naprotiv, zbog duboke proniknutosti u suštinu problema, koju oni prosto ne mogu da opravdaju argumentima – većina naučnika i humanista bez sumnji veruje da njihova vera ima veze sa istinom stvari. Da li je takva vera opravdana ili ne – to je, naravno, drugo pitanje; to je metafizičko pitanje, ali ono što je sigurno, to je – da se ona ne može opravdati prilično primitivnom metafizikom većine naučnika.
Kako smo već videli, svaki čovek živi verom; isto tako, svaki čovek – što je manje očevidno, ali zato ne manje istinito – je metafizičar. Polaganje prava na bilo kakvo znanje – a niko od živih ljudi ne može da se u potpunosti odrekne od toga – pretpostavlja teoriju i kriterijum znanja, a takođe i pojam o tome, šta je moguće spoznati u potpunosti i šta je istinito u poslednjoj svojoj instanci. Ta poslednja, konačna istina, tumači li se ona kao Hrišćanski Bog ili prosto kao sveopšta uzajamna povezanost stvari, i jeste prvi metafizički princip, apsolutna istina. Ali sa priznanjem tog principa, logički neizbežnog, teorija „relativnosti istine“ doživljava kolaps, jer sama sebe razobličava kao apsolut koji je protivrečan samom sebi.
Proglašenje „relativnosti istine“ na taj način može biti nazvano „negativnom metafizikom“, ali, ovako ili onako, to je ipak metafizika. Postoji nekoliko osnovnih tipova „negativne metafizike“, i pošto svaki od njih protivreči sebi na način koji se pomalo razlikuje od drugih tipova, i svakom od njih odgovara različiti način mišljenja, bilo bi mudro posvetiti im se pojedinačno. Možemo ih podeliti na dve opšte kategorije: „realizam“ i „agnosticizam“, od kojih se oba mogu podgrupisati na „naivni“ i „kritički“.
„Naivni relizam“, ili „naturalizam“, ne negirajući u tačnom smislu reči apsolutnu istinu, sam pravi neke nedokazive apsolutne tvrdnje. Odbacujući bilo kakav „ideal“, ili „duhovni“ apsolut, on u isto vreme utvrđuje apsolutnu istinitost „materijalizma“ i „determinizma“. Takva filosofija još uvek je u opticaju u nekim krugovima – to je oficijalna doktrina marksizma, a podržavaju je i neki ne baš previše istančani naučni mislioci Zapada – ipak, osnovni tok savremene misli ostavio ju je daleko pozadi, ona predstavlja čudnovatu relikviju prošlih, prostijih, ali davno minulih dana, dana viktorijanske epohe, kada su se prema „nauci“ gajila podanička osećanja, kakva su se nekada odavala religiji. Formulacija „naučna“ metafizika je nemoguća, zato što je nauka, po svojoj prirodi, znanje pojedinačnog, konkretnog, a metafizika ono, što iza tog pojedinačnog stoji, što njemu biva pretpostavljeno. Takva filosofija je usmerena na samouništenje, jer „materijalizam“ i „determinizam“ koje ona postulira obescenjuju svaku filosofiju; s obzirom da insistiraju na „determinisanosti“ filosofije, kao i svega ostalog, njeni zastupnici mogu samo da tvrde da, ako već njihova filosofija postoji, to znači da je i „neizbežna“, ali uopšte ne i da je ona „istinita“. U suštini, ako sledbenici te filosofije budu do kraja dosledni, moraće da se u potpunosti odreknu od kategorije istine; ali oni, oslobođeni od doslednosti i temeljitosti, čini se, ni svesni nisu te fatalne kontradikcije. Na manje apstraktnom nivou tu kontradiktornost možemo videti u altruističkoj i idealističkoj praksi, naprimer, ruskih nihilista prošloga veka, praksi koja se nalazila u flagrantnom protivrečju sa njihovom čisto materijalističkom i egoističkom teorijom. Vladimir Salavjov vešto je izrazio tu nedoslednost sledećim silogizmom: „Čovek je proizašao od majmuna, iz čega sledi da bi trebali da volimo jedni druge!“.
Bilo koja filosofija pretpostavlja, do određenog stepena, autonomnost ideja; filosofija „materijalizma“ je, dakle, na svoj način, vrsta „idealizma“. Ona, može se reći, predstavlja samo-ispoved onih, čije se ideje ne uzdižu nad očiglednim, čija se žudnja za istinom tako lako utoljuje naukom, da je pretvaraju u svoj apsolut.
„Kritički realizam“ ili „pozitivizam“ je otvoreno poricanje metafizičke istine. Ishodeći iz istih naučnih pretpostavki kao i naivniji naturalizam, on se skromnije odriče od apsoluta i ograničava se samo na „empirijsku“ ili „relativnu“ istinu. Već smo uočili protivrečnost takve pozicije: odricanje apsolutne istine samo po sebi je „apsolutna istina“. I opet, kao i u slučaju sa naturalizmom, samo postulisanje osnovnog principa pozitivizma predstavlja sopstveno poricanje.
„Agnosticizam“, kao i „realizam“, može biti podeljen na „naivni“ i „kritički“. „Naivni“ ili „doktrinarni“ agnosticizam postuliše apsolutnu nemogućnost spoznaje bilo kakve apsolutne istine. Mada ta tvrdnja izgleda skromnija od one pozitivističke, ona ipak pretenduje na previše: ako agnosticizam zaista zna da je apsolut nemoguće spoznati, onda je upravo to znanje „apsolut“. Ustvari, takav agnosticizam je vrsta pozitivizma koji pokušava, bez većeg uspeha, da prikrije protivrečja ovog poslednjeg.
Samo u „kritičkom“, ili „čistom“ agnosticizmu nailazimo, napokon, na nešto što je nalik na uspešno odricanje apsoluta; nažalost, takvo odricanje povlači za sobom i – ako je dosledno – završava totalnim solipsizmom. Takav agnosticizam je prosta konstatacija činjenice: mi ne znamo da li postoji apsolutna istina i, ako postoji, kakva je njena priroda; pa, dajte, onda – ovo je posledica – da se zadovoljimo onom relativnom istinom koju možemo znati. Ali šta je to istina? Šta je to znanje? Ako nema nikakvog apsolutnog kriterijuma za njihovo određivanje, oni čak ne mogu ni biti određeni. Agnostik pak, ako i prizna ovu kritiku, ne dozvoljava da ga ona uznemiruje; njegova pozicija – to je samo „pragmatizam“, „eksperimentalizam“ i „instrumentalizam“: nema istine, ali čovek može da preživi, da napreduje u svetu i bez nje. Ta se pozicija štiti na visokim mestima – i na vrlo niskim, takođe – u našem anti-intelektualnom veku; ali najmanje, što se za nju može reći, je da je intelektualno neodgovorna. Ona predstavlja definitivno napuštanje istine ili, pre, predaju istine vlasti, bila ta vlast predstavljena nacijom, rasom, klasom, ljubavlju prema životnim udobnostima ili bilo čim drugim, sposobnim da apsorbuje energiju koju su ljudi, nekada ranije, posvećivali istini.
„Pragmatik“ i „agnostik“ mogu da budu potpuno iskreni i dobronamerni, ali oni varaju sebe – i druge – ako, opisujući to, što oni traže, produžavaju da koriste reč „istina“. Njihovo postojanje je, ustvari, dokaz da je potraga za istinom, koja je toliko dugo animirala evropskog čoveka, došla do kraja. Više od četiri veka savremene misli bili su, sa jedne tačke gledišta, svojevrsni eksperiment, koji demonstrira mogućnosti znanja dostupnog čoveku koji podrazumeva da nema Istine date u Božanskom Otkrovenju. Zaključak tog eksperimenta – koji je još Hjum uvideo i pred kojim je pobegao u komfor „zdravog razuma“ i konvencionalnog života – a koji danas mnoštvo ljudi oseća, nemajući tako pouzdano sklonište – predstavlja apsolutnu negaciju: ako nema Istine, date u Božanskom Otkrovenju, znači, istine uopšte nema; potraga za istinom izvan granica Otkrovenja zašla je u slepu ulicu. Naučnik priznaje taj zaključak, ograničavajući sebe na što je moguće užu specijalnost, i biva zadovoljan ako uvidi barem izvesnu dozu koherentnosti u ograničenom skupu činjenica, ne uznemiravajući se pitanjem o postojanju bilo kakve istine, velike ili male; mase to ispoljavaju očekujući od naučnika ne istinu, nego tehnološku primenu znanja koje poseduje samo praktični značaj i tražeći u drugim, iracionalnim izvorima sveopšte vrednosti, za koje se čovečanstvo nekada nadalo da će ih pronaći u istini. Despotizam nauke nad praktičnim životom praćen je nastupanjem cele serije pseudo-religioznih „otkrovenja“; to dvoje su uzajamno povezani simptomi iste bolesti: napuštanja istine.
Logika nas, dakle, može dovesti dovde: poricanje ili sumnja u apsolutnu istinu (ako se samo bude do kraja dosledan i pošten) vodi ka ambisu solipsizma i iracionalizma; jedina pozicija koja ne uključuje logička protivrečja je priznanje postojanja apsolutne istine, koja leži u osnovi i koja čini sigurnim sve pojedinačne istine; i tu, apsolutnu istinu, nemoguće je dostići relativnim, čovekovim sredstvima. Na ovoj tački logika nas napušta, i ako hoćemo da produžimo, moramo preći u potpuno drugačiji univerzum rasuđivanja. Ali jedna je stvar konstatovati da nema nikakve logičke prepreke postojanju apsolutne istine, a druga stvar je potvrditi apsolutnu istinu. Takva tvrdnja može biti osnovana samo na jednom izvoru; pitanje istine, na kraju, mora postati pitanje Božanskog Otkrovenja.
Ovde počinje da se koleba kritički um. Moramo li tražiti izvan sebe ono, što ne možemo dostignuti samo svojim, nepotpomognutim, silama? To je udar po našoj gordosti, pre svega po onom što se danas lažno predstavlja kao „skromnost“ naučnika koji, navodno, „sedi pred činjenicom kao malo dete“, a odbija da prizna bilo kakvog arbitra o toj činjenici, osim onog, koji ishodi iz gordog čovekovog razuma. Međutim, samo jedno otkrovenje – Božansko Otkrovenje, Hrišćansko Otkrovenje – izaziva tako silno gnušanje kod racionaliste; druga otkrovenja on ne pobija.
Zaista, čovek koji ne prihvati, potpuno i svesno, koherentno učenje o istini, kakvo pruža Hrišćansko Otkrovenje, prisiljen je – ako ima ikakvu težnju za znanjem – da učenje traži negde drugde; takav je bio put savremene filosofije, koja je skončala u opskurnosti i konfuziji, zbog toga što nikada i nikako nije htela da se časno suoči sa činjenicom da ona nije u stanju da za sebe obezbedi ono, što može biti dato samo izvana. Slepilo i konfuzija moderne filosofije u odnosu na osnovne principe i dimenzije apsoluta bili su direktna posledica njihove prve pretpostavke – nepostojanja Božanskog Otkrovenja; ta pretpostavka čini ljude slepim pri sunčevoj svetlosti, baca senku i zatamnjuje sve, što se nekada ranije tako jasno videlo u svojoj svetlosti.
Za onoga, ko baulja u tami, postoji samo jedan izlaz – ako, naravno, ne bude izlečen od svog slepila – da traga za svetlošću usred te tame. Mnogi tada pribegavaju treperavoj sveći „zdravog razuma“ i konvencionalnog života i prihvataju – jer nekako se mora živeti – trenutna mnenja i norme socijalnih i intelektualnih krugova kojima pripadaju. Ali mnogi, nezadovoljni takvom, bledom svetlošću, obleću oko magičnih fenjera koji isijavaju zavodljiva, šarena gledišta koja, ako ništa drugo, odvraćaju pažnju; oni postaju privrženici ovog ili onog političkog ili religioznog ili umetničkog pokreta, koje „duh vremena“ izbacuje u modu.
Ustvari, svaki čovek živi pri svetlosti nekog otkrovenja, bilo ono istinito ili lažno, bilo da ono služi prosvetljenju ili pomračenju. Onaj, ko ne živi po Hrišćanskom Otkrovenju, mora živeti po lažnom otkrovenju; a sva lažna otkrovenja vode u Bezdan.
Istraživanje smo započeli logičkim pitanjem: „šta je istina?“ To pitanje može – i mora – da bude sagledano sa potpuno drugačije tačke gledišta. Skeptik Pilat postavlja to pitanje, mada ne sasvim zaozbiljno; ironično po njega, to pitanje postavlja Samoj Istini. „Ja sam Put i Istina i Život; niko neće doći k Ocu sem kroz mene“[2]. „I poznaćete Istinu, i Istina će vas osloboditi“[3]. Istina u ovom smislu, Istina, koja daruje večni život i slobodu, ne može se dostići nikakvim ljudskim sredstvima; ona može biti data samo u Otkrovenju, odozgo, od Onoga, Koji ima vlast da je da.
Put ka toj Istini je uzak, i većina ga ljudi – zato što idu „širokim“ putem – mimoilazi. Ipak, nema čoveka – jer ga je takvog Bog, Koji je Sam Istina, i stvorio – koji ne traži Istinu. U sledećim glavama razmotrićemo mnoge lažne apsolute, lažne bogove koje su ljudi stvorili i poštovali u našem idolopokloničkom veku; i uverićemo se da možda najjači utisak o njima ostavlja to, što je svaki od njih – daleko od toga da bude novo otkrovenje – razvodnjena, iskrivljena, izopačena slika, ili parodija Jedine Istine, prema Kojoj čovek ne može a da se ne obraća, čak ni u svojim najvećim zabludama, huli i gordosti. Pojam o Božanskom Otkrovenju potpuno je diskreditovan za one koji se pokoravaju diktatu „duha vremena“; ali ni oni ne mogu da ugase žeđ za istinom, koju je Bog usadio u čoveka, da bi ga vodila ka Njemu, i koju je moguće utoliti samo prihvatanjem Njegovog Otkrovenja. Čak se i oni koji ispovedaju zadovoljavanje „relativnim“ istinama i sebe smatraju previše „sofisticiranim“, „časnim“, ili čak „skromnim“, da bi tragali za apsolutom, na kraju umaraju od jelovnika sastavljenog od parčadi koja ne zasićuju, na koji su se svojevoljno ograničili, i čeznu za hranljivijom ponudom.
„Zdrava hrana“ Hrišćanske Istine dostupna je, međutim, samo veri; a glavna prepreka za veru nije logika, kako to površno smatra moderno doba, nego druga, njoj suprotna, vera. Videli smo da logika ne može da negira apsolutnu istinu, ne negirajući sebe samu; logika koja sebe postavlja protiv Hrišćanskog Otkrovenja je samo sluga nekom drugom „otkrovenju“ lažne „apsolutne istine“ ili, da budemo konkretniji – sluga Nihilizmu.
Na sledećim stranicama okarakterisaćemo kao „nihiliste“ ljude raznih, reklo bi se, pogleda: humaniste, skeptike, revolucionare svih masti, umetnike i filosofe različitih škola; ipak, sve njih objedinjuje jedan opšti cilj. Bilo da se radi o pozitivističkoj kritici Hrišćanske Istine i institucija, revolucionarnom nasilju, usmerenim protiv Starog Poretka, apokaliptičkim vizijama sveopšteg razrušenja i nastupanja raja na zemlji, ili objektivnim naučnim radovima, koji su u interesu „poboljšanja života“ na ovom svetu – uz prećutnu pretpostavku da drugog sveta nema – cilj je njihov isti: uništenje Božanskog Otkrovenja i pripremanje novog poretka, u kojem neće ostati ni traga od „starih“ shvatanja, poretka u kojem će Čovek biti jedini bog.
 


 
NAPOMENE:

  1. The Will to Power, Vol. I, in The Complete Works of Fridrich Nietzche, New York, The Macmillan Company, 1909, Vol. 14, p. 6.
  2. Sveto Jevanđelje po Jovanu, gl. 14, 6.
  3. Sveto Jevanđelje po Jovanu, gl. 8, 32.

 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *