NIHILIZAM

 

NIHILIZAM
 

PREDGOVOR UREDNIKA
 
Početkom 1960-ih, u jednoj od podrumskih prostorija u poslovnom delu San-Franciska, za stolom, pretrpanim knjigama i gomilama papirnih fascikli, sedeo je Judžin Rouz, budući otac Serafim. Soba je bila uvek u tami, jer svetlost gotovo da nije ni prodirala kroz prozor. Nekoliko godina pre nego što se Judžin tu bio preselio, u toj sobi se desilo ubistvo, i govorilo se da u njoj još uvek živi zli duh. Ali Judžin je, kao da je bacio izazov tom zlom duhu i večno mračnom duhu grada koji ga je okruživao, jedan od zidova prekrio ikonama, pred kojima je uvek svetlucalo crveno kandilo.
U toj sobi Judžin je započeo da piše monumentalnu hroniku rata modernog čoveka protiv Boga: čovekovog pokušaja da sruši Stari Poredak i sazda novi, bez Hrista, da porekne postojanje Carstva Božijeg i da umesto njega sazda sopstvenu zemaljsku utopiju. Planirani projekat je naslovljen „Carstvo Čoveka i Carstvo Boga“.
Samo nekoliko godina pre toga sam Judžin je bio uhvaćen u klopku Carstva čovekovog i patio je u njemu; i on je bio u ratu protiv Boga. Odbacujući kao slabo i jalovo hrišćanstvo Protestantizma svog mladalačkog uzrasta, on se ulio u kontrakulturu boemije 1950-ih godina i udubio se u izučavanje istočnih religija i filosofija, koje uče da je Bog potpuno bezličan. Poput slikara i pisaca apsurda tog vremena, i on je eksperimentisao sa ludilom, lomeći proces logičkog mišljenja da bi „prodro na drugu stranu“. Iščitavao je reči bezumnog „proroka“ Nihilizma Fridriha Ničea, sve dok te reči nisu odjeknule u njegovoj duši poražavajućom električnom, paklenom silom. Putem svega toga, on je pokušavao da postigne Istinu ili Realnost u svojoj svesti; ali svi njegovi pokušaji završavali su neuspehom. Došao je do takvog očajanja, da je, kada su ga kasnije molili da opiše to svoje stanje, mogao samo da kaže: „Bio sam u Paklu“. Napijao se i hvatao u koštac sa Bogom, za Kojeg je izjavljivao da je mrtav; bacao se na pod i urlao Bogu, da ga On ostavi na miru. Jednom, u pijanom stanju, napisao je: „Ja sam bolestan, kao što su bolesni svi koji prebivaju izvan ljubavi Božije“.
„Ateizam, – pisao je Judžin kasnije – pravi ‘egzistencijalni’ ateizam, koji gori mržnjom prema navodno nepravednom i nemilosrdnom Bogu, duhovno je stanje; to je stvarni pokušaj da se bori protiv istinitog Boga, Čiji su putevi neobjašnjivi čak i za najveće vernike, a takva borba je više nego jednom dovela do zaslepljujuće vizije o Bogu, Koga, zapravo, i traži pravi ateista. Upravo u takvim dušama dejstvuje Hristos. Antihrista prvenstveno možemo naći – ne u dušama velikih negatora – nego u dušama onih malih klimača glavom, kod kojih je Hristos samo na usnama. Niče, nazvavši sebe Antihristom, tim samim je dokazao svoju neutoljivu žudnju za Hristom…“
U takvom stanju neutoljive žudnje se našao i Judžin krajem 1950-ih godina. I tada, kao pod nekim iznenadnim naletom vetra, u njegov život ušla je realnost koju ranije nikako nije mogao da predvidi. Na kraju svog života on se sećao tog trenutka:
„Dugo godina ja sam se u svojim izučavanjima zadovoljavao time, da budem ‘iznad svih tradicija’, kako bih na neki način ostao veran njima… Kada sam posetio Pravoslavnu crkvu, bilo je to samo zato, da bih bacio pogled na još jednu ‘tradiciju’. Ipak, kada sam prvi put ušao u Pravoslavnu Crkvu (Ruska Crkva u San Francisku) desilo mi se nešto, što nikada ranije nisam doživeo ni u budističkom, ni u bilo kojem drugom istočnom hramu; nešto u mome srcu je reklo da je to moj ‘dom’, da je sva moja potraga završena. Nisam znao šta je to zaista značilo, zato što je služba bila meni potpuno nepoznata i išla je na stranom jeziku. Počeo sam mnogo češće da posećujem Pravoslavna bogosluženja, postepeno učeći jezik i običaje… Sa mojim otvaranjem Pravoslavlju i Pravoslavnom narodu, nova ideja je počela da prodire u moju svest: da Istina nije prosto apstraktna ideja, koja se traži i spoznaje umom, nego je ona nešto lično, čak i veće od toga – Ličnost – koja se traži i voli srcem. Tako sam ja sreo Hrista“.
Radeći u svom podrumskom stanu nad „Carstvom Čoveka i Carstvom Boga“, Judžin se borio sa onim što je pronašao. Našao je Istinu u Neiskrivljenom Liku Hrista, koji se sačuvao u Pravoslavnoj Crkvi, ali je, u isto vreme, strastno želeo da uđe u ono, što je sam nazivao „srce srca“ te Crkve, u njenu mističnu dimenziju, a ne u dosadnu, svetovnu organizacionu strukturu. Tekstovi iz tog perioda bili su za njega nešto poput katarze: način izlaska iz neistine, iz tame podzemlja na svetlost. Mada su ona filosofska po tonu, mnogo više nego njegovi kasniji radovi, ta rana ostvarenja su bila rođena u silnoj patnji, još uvek vrlo svežoj u njegovoj duši. Prirodno je da je on tada više pisao o Carstvu čoveka, u kojem je propatio sav svoj život, nego o Carstvu Božijem, čiji odbljesak tek što je bio pao na njega. Carstvo Božije on je tada još uvek gledao kroz prizmu Carstva čoveka.
Od svih četrnaest glava, koje su po zamisli Judžinovoj trebale da uđu u njegov magnum opus (pogledaj plan na kraju), u kompletnoj formi je odštampano samo sedmo poglavlje; ostalo je sačuvano u rukopisu. Sedma glava, koju ovde predstavljamo, bila je posvećena filosofiji Nihilizma. Nihilizam, vera u to, da nema apsolutne istine, da je svaka istina relativna, kako Judžin utvrđuje, osnovna je filosofska doktrina XX veka. „Nihilizam je danas toliko rasprostranjen i sveprožimajući, on je toliko duboko pronikao u umove i srca današnjih ljudi, da nije ostalo ni jedne sfere, ni jednog ‘fronta’, na kojem bi bilo moguće suprotstaviti mu se“. Suština te filosofije, pisao je on, „najjasnije je bila izražena kod Ničea, i kod jednog od likova Dostojevskog: ‘Bog je mrtav, zbog toga čovek postaje Bog i sve je moguće'“.
Na osnovu sopstvenog iskustva, Judžin je znao da moderni čovek ne može potpuno prići ka Hristu, dok ne postane svestan, koliko su on i njegovo društvo pali daleko od Njega, to jest, dok se prvo ne suoči sa nihilizmom u sebi. „Nihilizam naše epohe postoji u svemu“, pisao je on, „i oni, koji, s pomoću Božijom, ne izaberu borbu protiv njega u ime punoće pripadnosti Bogu Živomu, već su progutani Nihilizmom. Mi smo se našli na ivici bezdana ništavila, i bilo da prepoznajemo njegovu prirodu ili ne, zbog afiniteta prema večno prisutnom ništavilu unutar nas samih, bićemo uvučeni u njega, bez ikakve nade na spasenje, ako se ne priklonimo u punoj i čvrstoj veri (koja, sumnjajući, ne sumnja) Hristu, bez Kojeg smo mi, zaista, ništa“.
Kao pisac, Judžin je osećao da mora da pozove svoje savremenike, da se vrate nazad iz tog bezdana. On je pisao, ne samo radi sopstvenog stremljenja Bogu, nego i radi onih, koji su takođe Njega želeli – čak i radi onih, koji su, kao nekada on sam, odbacili Boga i ratovali protiv Njega, zbog velike žudnje za Njim.
Oslobodivši se bola u svom srcu, izašavši iz tame svog pređašnjeg života, obraća se Judžin savremenom čovečanstvu, koje se našlo u istom bolu i tami. Danas, tri decenije od kako je on ovo napisao, dok sile Nihilizma i anti-Hrišćanstva još dublje prodiru u tkivo našeg društva, njegove reči su potrebnije nego ikada. On, koji se suočio i borio sa nihilizmom u samom sebi, u stanju je da pomogne i spreči da nas zarobi taj po dušu pogubni zloduh, i da nam pomogne da se priopštimo Hristu, Ovaploćenoj Večnoj Istini.
 
Jeromonah Damaskin (Hristensen)
 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *