NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

 

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE
 

 
O PRAVILNOM ČITANJU BIBLIJE
 
Baćuška! Vi pišete mnogo o kulturi i literaturi. Ne, osnova kulture je „Knjiga knjiga“, Biblija. Jedan moj poznanik je probao da čita Bibliju; babuška mu je često govorila: „čitaj, čitaj sinko Jevanđelje i sve ćeš razumeti“. Započeo je, pa ostavio knjiga mu nije bila jasna: „nikakvog Boga ja tamo nisam našao“.
A drugi, vrlo obrazovan čovek, sve je pročitao i smatra da je Biblija najgenijalnija knjiga na svetu, „dragoceno nasleđe svetske kulture i sramota je da je kulturan čovek ne poznaje, ali to nema veze sa Bogom“.
Recite, molim Vas, kako treba pravilno čitati Bibliju, pošto Vi već mnogo godina, kao što je poznato, predajete Sv. Pismo za buduće sveštenike.
I drugo, kod nas se sada prodaje mnogo katoličkih i protestantskih knjiga posvećenih Sv. Pismu. Mogu li se one čitati i kako se treba odnositi prema njima?
 
Stela Borisovna Arnautskaja, g. Rjazanj.
 
Odgovor: Knjige se mogu čitati na dva načina. Prvo – kada čitalac potčinjava tekst svojem umu i razumevanju (odnosno postavlja svoj um za sudiju teksta), a zatim upoređuje ono što je saznao sa onim što mu je već poznato. Drugi način je kada čitalac razmatra tekst kao nešto što prevazilazi njegovo razumevanje i stara se da potčini sebe datom štivu koje je njegov sudija i predstavlja za njega – apsolutni kriterijum istine.
Prvi način odgovara svakoj svetskoj knjizi – naučnoj ili beletrističkoj, a drugi je potreban isključivo za Sv. Pismo. Prvi označava da čovek vlada nad svetom, što mu je po njegovoj prirodi i dato. Drugi način ishodi iz podvlašćenosti čoveka Bogu kao Tvorcu čija su mudrost i sila beskonačni.
Ako čovek meša ova dva načina čitanja, on se onda neizbežno zapliće (zbunjuje) kako u prvom, tako i u drugom slučaju – jer ako bude čitao naučno ili umetničko delo kao Jevanđelje, ne samo da će lišiti svoj um prirodnih saznajnih sposobnosti, nego će i izgubiti ljudsko dostojanstvo „krune stvorenog“.
S druge strane, ako čovek bude čitao Sv. Pismo kao naučnu knjigu, on će „umanjiti“ Boga u svome doživljaju (u mislima i osećanjima). Ono najglavnije u Sv. Pismu – Bog i Njegovo veličije, biće tada nedostupni za njega. Sv. Oci ističu da će se kod takvog čoveka pojaviti varljivo osećanje nadmoći nad Božanskim stvarima i na taj način on će postati žrtvom one iste zablude zbog koje je Adam pao u greh.
Što se tiče protestantskih i katoličkih autora kod njih može biti mnogo korisnog na planu spoljašnjeg izučavanja Sv. Pisma (Sv. Teofan Zatvornik). No, mi moramo imati u vidu: prvo, ono odstupanje od istine koje je proizašlo u zapadnom hrišćanstvu i drugo (o tome ćemo reći nešto podrobnije) intelektualno tumačenje kod njih preovladava nad duhovnim razumevanjem.
Razumevati Sv. Pismo znači potčinjavati mu se. Ne treba ga čitati da bi ga izučavali, istraživali – jer Sv. Pismo postoji da bismo ga razumeli a ne studirali. Duhovno razumevanje sastoji se u prihvatanju (primanju, doživljavanju) Božanske istine koja se otkriva po blagodati. Ako je čovek odlučan da živi po istini, Božanska istina, dotiče se njegovog srca i po meri vernosti istini ispunjava ga. Ili kako kaže Apostol: „Da bi mi mogli poznati ljubav Hristovu koja prevazilazi svaki razum“.
Poznanje Boga, ljubav Božija i uopšte sve što se odnosi na Boga, prevazilazi svako znanje. Ono je beskonačno više od običnog ljudskog razumevanja. Zato Sv. Oci kažu da je bezumno i beskorisno podvrgavati spoljašnjem istraživanju Božanske istine, to jest pokušaju da se jedino svojim umom razumeju (bolje reći potčine svojem umu).
Naprotiv, čovek treba da potčini sebe ljubavi Božijoj, tako što će se njegov duh otvoriti za Božansku istinu. Ovo podrazumeva da čovek mora biti pripremljen za primanje ovog beskonačnog znanja: „Da biste, ukorijenjeni i utemeljeni u ljubavi“; kaže apostol Pavle „mogli razumjeti sa svima svetima šta je širina i dužina, i dubina i visina“ (Ef. 3, 18).
A čisto intelektualno znanje dovodi do toga da čovek neizbežno prelazi od potčinjavanja istini do gospodarenja nad njom, i može tako „ovladati“ Sv. Pismom da oseća sebe sopstvenikom istine. No, takav pristup vodi umanjivanju istine i njenom ograničavanju. U stvari, to je put suprotan hrišćanskom podvigu koji nam jedino daje „poznati ljubav Hristovu koja prevazilazi razum, da bi se ispunili svakom punoćom Božijom“. (Ef, 3,18).
Teoretsko izučavanje Biblije, koje je odvojeno od duhovnog života (izučavanje Pisma kroz poslušanje njemu), vodi apstraktnom poklonjenju istini. Ono pokreće um, ali se ne dotiče srca. Ono može probuditi želju za Istinom, no ne brine se o tome kako doći do nje. „Približavaju se meni ljudi ovi ustima svojim, no srce njihovo daleko je od Mene“. Žalosno je što se ovakva vrsta čitanja, tumačenja, izučavanja Sv. Pisma javlja preovlađujućim ne samo kod katolika i protestanata, već je česta i u duhovnim institucijama naše Pravoslavne Crkve. Jevanđelje se umanjuje do izvornika iz koga se mogu citirati odvojeni stihovi. Njegove ideje postaju predmet akademskih izučavanja, članaka i referata.
Mi, ni u kome slučaju ne istupamo protiv teoretskog izučavanja Sv. Pisma, no svagda treba pamtiti reči Sv. Ignjatija (Brjančaninova) „Može se biti potpuno zaslužnim profesorom bogoslovlja… a dogodi li se ovom bogoslovu neka nesreća, on zbunjeno pita: pa, postoji li Bog?“ i Sv. Ignjatije dodaje: „i kako doći do svetlosti u ovoj tami!“
Svi mi trpimo veliku štetu kada ostavljamo praktično izučavanje Jevanđelja za račun teoretskog. „Pazite, kako slušate“, – kaže Gospod. Najbolju ilustraciju ovoga daje apostol Jakov, kada upoređuje čoveka koji sluša reč Božiju, pa je potom zaboravlja, sa onim koji videvši svoje lice u ogledalu – odlazi od ogledala i istog trena zaboravlja kako izgleda. Ko se ne stara da živi po reči Božijoj, ne vidi istinskog (stvarnog) sebe.
Može se čitati Jevanđelje svakodnevno i istovremeno osećati neprelazni (neprohodni) bezdan između onoga što čitamo i što u životu činimo.
U stvarnosti ova tema je vrlo ozbiljna. Sam satana majstorski vlada tekstovima Sv. Pisma i pokušavao je da njima iskuša ne bilo koga, već samoga Spasitelja. A šta će tek biti sa našim bednim glavama, ako budemo samovoljno pristupali reči Božijoj, kako kaže Sv. Kirilo Aleksandrijski. Poznato je da se većina jeresi zasniva na pogrešnom tumačenju Sv. Pisma.
Sv. prvomučenik arhiđakon Stefan optužuje najbolje znalce Biblije,tj. Sinedrion koji mu sudi: „Ljudi sa neobrezanim srcima, vi ste se svagda protivili Duhu Svetom“. Duh Sveti govori nam kroz Jevanđelje. Svojevoljno, „neobrezano“ srce ne sluša Duha Svetog i ne odgovara na Njegov zov, zato što se čovek boji da Duh Sveti ne zatraži od njega da ostavi sve što nije po Jevanđelju, sve one lažne principe i sve odnose iz kojih on hoće da izvuče korist i nasladu – ono, što mu je tako drago. On se boji da Duh Sveti ne bude zahtevao od njega da ide protiv sebe ili protiv sveta, u to vreme kada on više od svega na svetu voli sebe i ono što je u svetu.

Jedan komentar

  1. Branko Milošević

    Kakav nesuvisli odgovor. Zbog jezuitskog duha u visokim slojevima društva i crkvenim velikodostojnicima Poslat je ovaj sveti čovek. Toliku mržnju koju pokazuju komunisti, zapadni liberalisti i ekumenisti i toliki sklad u mišljenju zapanjuje i osvešćuje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *