NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

 

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE
 

 
O ČITANJU SVETOGA PISMA
 
Može li se Sveto Pismo čitati sedeći i koliko ga treba čitati svaki dan?
 
Nikitina T. I. g. Kenerevo
 
Očekivao sam ovo klasično pitanje i dajem na njega trpeljivo takođe klasičan odgovor. Prepodobni Serafim Sarovski kaže da Pismo treba čitati na kolenima i sa suzama, a Sv. Filaret Moskovski – da je bolje sedeći misliti o Bogu, nego stojeći. Sv. Inokentije Moskovski kaže da duhovnu hranu treba uzimati onoliko koliko je možemo usvojiti, a svi Sv. Oci slažu se da Sv. Pismo treba čitati svakodnevno. Sv. Jovan Zlatousti kaže: „Poslušajte vi što živite u svetu (ne sveštenici i monasi, nego „obremenjeni“ ženom i decom), vama apostol Pavle naročito savetuje čitanje Pisma: Reč Hristova da se useli u vas obilno sa svakom premudrošću (Kol. 3.16)“. Sv. Amvrosije Mediolanski: „Kao u Raju Bog hodi u Sv. Pismu, tražeći čoveka. Otvaraj Pismo svaki dan i Bog će te naći. On hodi tamo i traži tebe da bi ti dao utehu i nadu.“
Danas, kada se vrši takvo razaranje Rusije, gde se sve čini da bi se čovek prevratio u beslovesno biće i mnogi su iznemogli od uninija, mi treba da cenimo ovo svešteno utočište.
„Jer, sve što se ranije napisa za našu se pouku napisa, da kroz trpljenje i utehu iz Pisma sačuvamo nadu (Rim 15.4).“
Najbolje svoje misli i osećanja ruska kultura duguje Sv. Pismu. F. M. Dostojevski je bio četiri godine na robiji u Sibiru, prolazeći, kako sam kaže, kroz neizreciva i beskrajna stradanja. Jedino blagodareći, čemu je preživeo, bila je malena knjiga Novog Zaveta, koju su mu dve žene hrišćanke dale na putu za Sibir. Ona ga je spasla od propasti.
Kada smo u žalosti i nesreći, treba da se naročito vraćamo reči Božjoj. Jedna parohijanka našeg hrama pričala je da joj je predstojala ozbiljna operacija. Ona se bojala, iako je znala da će je operisati najbolji hirurg i da će se za nju moliti mnogi prijatelji. Njen duhovnik se svim silama starao da je umiri, no sve je bilo uzalud – ona se i dalje plašila. U bolnici, ležeći sama u sobi, ona je otvorila Bibliju na mestu gde počinje Psaltir i pročitala ga je do kraja. Nekoliko dana posle operacije, rekla je svome duhovnom ocu: „Pred operaciju, ja sam cele noći čitala Psaltir. Ne sećam se ni reči od onoga što sam pročitala, no u meni se rodila čvrsta ubeđenost da je Bog blizu, uverenost da je On sa mnom i tako je strah iščezao“. Druga žena je pričala kako se udala za bogatog čoveka, „novorusa“ i doživela strašnu pustoš u svome životu. Ništa joj nije pričinjavalo radost i ona se odala alkoholu. Brak je došao do granice razvoda. Shvativši odjednom da joj nikakvi psihijatri ne mogu pomoći, počela je da čita Sv. Pismo i obrela čudesno osećanje mira i oslobođenja. Njenu prazninu ispunio je Bog. I muž se izmenio.
Mnogi od nas, verovatno se sećaju priče mitropolita Antonija Bluma, kako je on još kao neverujući čovek počeo da čita Jevanđelje i za vreme čitanja otkrio mu se Vaskrsli Hristos.
Mi uporno ponavljamo da se istinsko značenje Sv. Pisma otkriva samo u Crkvi. Konačno, Gospod upozorava svojom blagodaću i neverujuće ljude, ne samo da bi ih priveo Crkvi.
Neka svako zapita sebe:“Kako bih ja mogao doznati za ime Hristovo, da nije Crkve?“ I sve što otkriva tajnu Njegovog imena Sin Božji, Gospod, Spasitelj. Ne prosto ime, nego Njegov život i sam On. Bez Crkve čuo bih o Njemu kao velikom Čoveku, jednom od mnogih, i to bi bilo sve. Zato je druga opasnost – smatrati da nam sem Jevanđelja više ništa nije potrebno. Ne! Bez Crkve nema nikakvog Jevanđelja, reči Božje koja je nastala među verujućim ljudima koji su ga lično poznali kao Boga. I oni su nam je predali da bi i mi poznali Boga lično. A da je reč Božja došla do nas sama po sebi, ona bi bila samo interesantan istorijski dokument, bez blage vesti i ognjene blagodatne reči koja je jedino sposobna da oduševi ljudsku dušu zauvek i onog susreta sa Bogom živim koji je kadar da isceli dušu svakog čoveka od smrtnog očajanja.
Nema veće utehe od one koju daje Sam Bog. Međutim, mi treba da pamtimo da je reč Hristova – svagda krsna reč, i njeno primanje je isto što i pričešćivati se sv. Hristovim Tajnama – koje nam mogu biti ili na opravdanje i osvećenje, ili na sud i osudu. I bez obzira što čovek, prolazeći kroz veliko iskušenje ne ostaje onakvim kakvim je bio, tj. postaje ili jači ili slabiji, on sam konačno bira kakvim će biti.

Jedan komentar

  1. Branko Milošević

    Kakav nesuvisli odgovor. Zbog jezuitskog duha u visokim slojevima društva i crkvenim velikodostojnicima Poslat je ovaj sveti čovek. Toliku mržnju koju pokazuju komunisti, zapadni liberalisti i ekumenisti i toliki sklad u mišljenju zapanjuje i osvešćuje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *