NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

 

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE
 

 
PRAVOSLAVNI POGLED NA NIČEA
 
Niče je bio tipični lažni prorok, preteča antihrista, jedan od mnogih preteča antihrista. Vrlo talentovan, kadkad genijalni pesnik i mislilac, evo, na primer, njegovog oštroumnog zapažanja o mislima u stihovima većine pesnika: „Poet svečano veze svoje misli u stihovima na kolesnicama ritma, obično zbog toga što oni ne idu na svojim nogama“. Nemoguće je poreći mu psihološku pronicljivost i viđenje slabosti ljudi. Samo što on ne vidi ništa dobro u ljudima. Ali se vrlo dobro razume u slabosti i rđavo. Tačno kao i između ostalih i drugi lažni prorok velikih potresa i prevrednovanja vrednosti – Frojd. Oba su oni slepi za dubine i tajne života.
Svi veliki lažni proroci – preteče velikih katastrofa 20 veka (Marks, Niče, Frojd) odlikuju se time što uzimaju neki aspekt života, odvojen od celine, i predstavljaju ga, kao da se sav život sastoji samo u tom aspektu. Ova laž može izgledati vrlo slična istini, sa mnogim dubokim otkrićima, no ona ostaje uvek laž, tim više čudovišna što je više odvojena od celine – tvoreći naprsline kroz koje se život rasparčava na komade i uništava.
Niče ne voli čoveka, već poput đavola, hoće da ga ismeje. Čovek je za njega ništavno i žalosno biće. On ismejava i brak: „To je za mediokritete“. A pri tome je sam bio slab i nemoćan. On nikad nije znao za ženu, no duh njegov je bio iskvaren. Evo kako Niče jarkim bojama oslikava propovednike erotike: „Svinje se valjaju u naslađivanju. Ko propoveda naslade, taj neizostavno nosi i svinjsko rilo“. No, nije čudo da se isto rilo ponekad pojavljuje i kod samog Ničea. Jedan poznanik, koji se nedavno okrenuo Pravoslavlju rekao mi je: „Spalio sam Ničeove knjige kao pornografsku literaturu“.
Nije slučajno što se u tako velikim tiražima sada izdaju za omladinu pornografija i pisci poput Ničea i Frojda.
Ima kod Ničea nešto štetno po ličnost. Čitati ga, to je kao gutati otrov, trovati sebe moralno i duhovno. Niče napada na najsvetije i ne samo da napada – on mrzi Hrista. „Po plodovima njihovim će te ih poznati“. A njegov plod je bio bezumlje: on je sišao sa uma. Uistinu on je poet budućnosti, kako je samog sebe nazivao. Sav ateizam komunističkog doba bledi pred ovim satanizmom. Da su u staljinističko vreme izdavali Ničea kao što čine danas, to bi bila potpuna pogibelj za mnoge. A sada slava Bogu stoji mu kao suprotnost Istina – Crkva. No doći će vreme kada će biti zabranjena Istina, i po svuda će se slušati samo lažni proroci slični njemu!?
Ima kod Niče dirljivih rečenica: „Pre se „JA“ skrivalo u stadu, a sada se u “ JA“ skriva stado“. Treba verovatno dodati: ono isto (gore pomenuto) svinjsko koje traži samo naslađivanje.
Šta se može još kazati o Ničeu? Nije slučajno da ga je Hitler voleo; on je bio inspirator nacizma svoje vrste, kao što je Marks bio ideolog komunizma. Ko još ne zna za njegove reči: „Onoga koji pada gurni“. Ili čujte na primer ove aforizme Ničeove, kao da sam Hitler izgovara – i obratite pažnju kakvom sabalazni oni mogu biti za omladinu:
„U šta ti veruješ? – u to da sve stvari moraJu bitiponovo prevrednovane (tj. sve moralne i duhovne vrednosti moraju biti preispitane)“. U kojem pravcu se toostvaruje? Niče daje odgovore: „Gde je potrebna surovost?Ko hoće da postane veliki, taj je surov prema svojim vrlinama“ (tj. neophodno je da bezpoštedno uništava princip dobra radi viših ciljeva).
,,U čemu je za tebe najveća opasnost?
– U sastradavanju“, tj. u onome, blagodareći čemu se čovek još može nadati da ostane čovekom.
– „Koga ti nazivaš rđavim?
– Toga ko se večno stidi“.
– „Koji je pečat dostignute slobode?
– Ne stideti se više samoga sebe“.
Nemoguće je ne primetiti koliko je ovo saglasno savremenoj propagandi oslobođenja čoveka i čovečnosti od stida i savesti.
Niče ne skriva svoju satansku mržnju prema čoveku: „Čovek je ništa, potpuno ništavilo i služi za podsmeh“. Pravo na život ima samo nadčovek, taj koji je stavio sebe sa one strane dobra i zla, tj. onaj koji je prezreo sve predrasude morala i religije. Dolazi novi nadčovek koji će biti bezpoštedan i zgaziti sve male ljude.
Svima je razumljivo o kome on govori – o antihristu. A njegova slova o hrišćanstvu su čudovišna: „Posle hrišćanstva sve je postalo protivnim“. Čudnovato je kako ova mržnja prema Hristu i hrišćanstvu i mržnja prema čoveku postaju jedno u njemu.
“ Ja volim onoga ko je tako sastradalan“ – piše Niče „da od svoje surovosti stvara vrlinu i klanja joj se“.
Evo njegovog obraćanja rodu ljudskom: „Ja brzo prolećem nad vama kao pogled preko blata“. Ovo je glas samog ludila (bezumlja).
Niče je prvi izjavio da je Bog mrtav – što je posle prihvatila sva iskvarena (dekadentna) zapadna filozofija i kultura. Konačno ovde izbija krajnje čovekovo očajanje: „Svinje šta smo učinili![1] Mi smo ga ubili“! U ovom njegovom očajanju, u ovom zaživotnom adu možda će neko videti jedva primetnu svetlost pokajanja: „Ja vas ne priznajem za ljude“ – govori Niče ljudima – „one koje ja priznajem za ljude i za kim čeznem – to su viši ljudi“.
Međutim, viši ljudi su oni koji su sa Bogom… Možda će neko reći da je nadčovek hrišćanin? Bog je postao čovekom, da bi čovek mogao postati nadčovekom? No, užas je u tome što Niče odbacuje i Boga i Hrista i čoveka. On može govoriti samo protivrečne stvari, kao onaj bes, koji nikad istinu ne govori. U ovom njegovom svojstvu i njegovoj podvlašćenosti zlu može se videti još jedno negativno proročanstvo o našim danima.
Ovo nije prisutno samo kod Ničea. On je samo maksimalno projavio sobom stanje krajnjeg raspada ljudskog duha i ljudske kulture kakvo je bilo prisutno u njegovo vreme. Obratite pažnju na primer na junake Dostojevskog; Konstantin Močuljski vrlo tačno zapaža: „Raskoljnikov, Stavrogin, Ivan Karamazov stavljaju sebe sa one strane dobra i zla. To je ničeanstvo pre Ničea“ kaže on. A evo šta kaže on o Stavroginu, junaku „Zlih duhova“:
„Stavrogin predstavlja silu koja ne bledi. To je čovek novog eona, čovekobog u poređenju sa kojima se Ničeov nadčovek čini samo senkom. To je gredući antihrist, knez ovoga sveta, strašno proročanstvo o približavanju kosmičke katastrofe“.
Čovek bez Boga nikad ne može biti čovekom. Bog postaje čovekom zato što se pad i bezumlje čoveka sastoje u pokušaju da, po zmijskom savetu, postane „kao Bog“ i u neželjenju da se bude čovek. Bog postaje čovekom i spasava nas praštanjem našeg greha, greha neprihvatanja našeg ljudskog dostojanstva i odbacivanja onoga što pripada ljudskosti svakog čoveka, koju javlja i sam Hristos.
Savršenstvo Njegove ljudskosti ne postavlja Ga u položaj nadčoveka, nego mu omogućava da bude potpuno jednim od nas, zato što On nosi u Sebi, u jedinstvenosti Svoga bića, celo čovečanstvo koje mi predstavljamo. On – bez greha je više čovek, nego mi sami, jer greh obezčovečuje.
 


 
NAPOMENE:

  1. Opet one iste „svinje“ – prim. Autora

Jedan komentar

  1. Branko Milošević

    Kakav nesuvisli odgovor. Zbog jezuitskog duha u visokim slojevima društva i crkvenim velikodostojnicima Poslat je ovaj sveti čovek. Toliku mržnju koju pokazuju komunisti, zapadni liberalisti i ekumenisti i toliki sklad u mišljenju zapanjuje i osvešćuje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *