NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

 

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE
 

 
TRAJNO ŽIVOTNO DELO[1]
(Povodom 195 godina od rođenja Nikolaja Vasiljeviča Gogolja)
 
Gogolj je tajanstvena pojava. Tajanstven je njegov život, njegovo stvaralaštvo, njegov odlazak. Njegov otac, ukrajinski veleposednik Vasilije Afanasijevič Gogolj Janovski, sanjao je kako je Presveta Bogorodica dovela do njega jednu devojčicu i rekla: „Ovo je tvoja suđenica“. Ovu devojčicu Vasilije Afanasijevič je upoznao kod ćerke spahije Kosjarovskog, Marije. Sačekao je da odraste i oženio se njome. A kroz nekoliko godina, 1. aprila 1809. godine, njima se rodio sin – budući veliki pisac Nikolaj Vasiljevič Gogolj.
Čitavog života Gogolj je smatrao da se nalazi pod naročitim pokroviteljstvom Božijim. Još u mladićkim pismima on više puta ponavlja: „Osećam da nezemaljska volja upravlja mojim putem“.
On zna da je njegovo prizvanje povezano sa sudbinom Rodine: „Rusijo! Šta hoćeš od mene? Kakva se nedokučiva veza krije među nama?“ („Mrtve duše“).
Šaljući Pletnjovu rukopis „Izabrana mesta iz prepiske sa prijateljima“, on piše: „Prijatelju moj! Ja sam delovao čvrsto u ime Božije kada sam sastavljao moju knjigu; u slavu Njegovog Svetog Imena sam uzeo pero, a potom su se preda mnom razmakli svi prizraci (opsene), sve ono što slabi čoveka“.
Gogolj je smatrao glavnim pozitivnim svojstvom svoje duše „želju za boljitkom“.
Od ranih godina on proniče u politički poredak svoje zemlje. On u potpunosti deli uverenje Puškina o tome da je „država bez moćnog monarha – automat poput Sjedinjenih Država i lešina u kojoj čovek iščezava. Država bez vrednog monarha – isto je što i orkestar bez dirigenta“.
Gogolj se bavio u toku života mnogim delatnostima, bio je: činovnik, glumac, umetnik i pisac. Pojava „Večeri na Majuru“ odmah mu je donela slavu i učvrstila ga u pozivu pisca. Neobično ushićena je bila reakcija Puškina:
„Upravo sam pročitao „Večeri pokraj Dikanjke“ – one su me oduševile. Evo istinske veselosti, iskreno, neusiljeno, bez izveštačenosti i nadmenosti. A mestimice, kakva poezija i osećajnost! Sve je ovo tako neobično u našoj literaturi, da ja još ne mogu doći sebi“ (iz pisama).
Gogolj piše: „Zablagodarite Bogu pre svega za to, što ste Rus. Ako samo Rus zavoli Rusiju, zavoleće i sve što u njoj postoji. Toj ljubavi nas sada vodi Sam Bog… No, ako ne zavolite Rusiju, nećete zavoleti ni svoju braću, ako ne zavolite svoju braću, neće se u vama rasplamsati ni ljubav prema Bogu; a ako se ona u vama ne razgori, nema vam spasenja“ (iz Prepiske sa prijateljima).
Zato Gogolj nagoveštava tako veliki moralni račun svojim zemljacima – ismevajući duhovnu malograđanštinu i dovodeći je do apsurda i groteske. „Mrtve duše“ – su poema o raznoobraznim – jednoobraznim duhovnim mrtvacima, koji su toliko ogrezli u materijalnom, da već sebe smatraju besmrtnima i misle da će njihova proždrljivost, pijančenje i bogaćenje trajati večno. Ili svađe Ivana Ivanovića sa Ivanom Nikiforovićem zbog sitnica. Gogolj raskriva komičnost ova dva bivša prijatelja koja traće sav preostali život na svađu, zaboravljajući na postojanje Boga i smrti. Kako gorko zvuči autorov zaključak priče: „Dosadno je na ovom svetu Gospodo“.
Da, bezduhovan život je sitničarski i dosadan. Takav je život bezličnog Bašmakčina[2], koga zbog nečega, učili su nas u školi, žalimo i smatramo žrtvom socijalne nepravde. Ovo je priča o činovniku kome je njegov pretpostavljeni i jedan materijalni predmet – šinjel, zamenio Boga.
Čičikov[3] – to je onaj isti Akakije Akakijevič Bašmakčin, samo što je napravio uspešnu karijeru. Snovi o budućnosti se kod Čičikova svode na „kočije, luksuzne kuće, ukusna jela“. I kao kod Akakija Akakijeviča, kod njega se sve na kraju ruši, zato što oni žive u tako živoj, duhovnoj, raznolikoj, ogromnoj Rusiji. Sam Duh zemlje ih ne prihvata, videći u njima „mrtve duše“ koje se mogu kupiti za pare.
Ovaj činovnik – đavo koji kupuje ruska prostranstva je naročito aktuelan u naše vreme. „Mrtve duše“ su bile zamišljene kao epopeja u tri knjige. Gogolj je pisao Žukovskom, da prvi deo „Mrtvih duša“ predstavlja samo stepenište u dvorac kolosalnih razmera“. Čičikov je trebalo da se podigne iz ada i zagleda u skrivene oblasti raja. Gogolj je bio rešio da oživi svoj personal i pokaže da je „Bogu sve moguće“.
Nečeg strašnijeg od gogoljevskog „Vija“[4], „Strašnog mesta“ i „Majske noći“ – verovatno da nema u čitavoj svetskoj literaturi. Užas uticaja ovih sočinenija je u tome što se kod Gogolja ništa ne može zaboraviti. Nikakvih sitnica i još sve to pri takvom savršenstvu literarne forme. Homa Brut[5], gine rastrzan besovima, jer je iz radoznalosti pogledao na Vija i ovaj je njega odmah ugledao (vidi kraj priče „Vij“).
Pisati ovakve priče mogao je samo čovek koji je „pogledao na Vija“. Očigledno je da je ovo ostavilo traga u Gogoljevoj duši. Gogoljev lekar Tarsenjkov svedoči da je posle spaljivanja drugog toma „Mrtvih duša“ Gogolj zaplakao i žalosno rekao: „Eto šta sam uradio! Hteo sam da spalim samo neke stvari, a izgorelo je sve! Kako je lukavi silan – eto na šta me je podstaknuo. A to je bila kruna mog dela. Iz njega bi svi mogli razumeti ono što im je bilo nejasno kod mene u pređašnim knjigama“.
Poslednje njegovo delo je „Razmišljanje o Božanskoj Liturgiji“. Možda se tada njegova duša praštala sa svetom. Gogolj je nazvao ovo delo „zavetnim sočineniem i zaveštao je da se prodaje po niskoj ceni od bezimenog autora, jedino radi koristi svih staleža.
Reč je, po tvrđenju Gogolja, najviši dar Boga čoveku. I „Razmišljanje o Božanskoj Liturgiji“ su podvukla crtu ispod čitavog njegovog stvaralaštva. Nije slučajno što je on još u mladićkim godinama smatrao: „Ja nisam rođen da bih učinio epohu u literarnoj oblasti. Delo je moje u tome, o čemu bi trebalo da razmisli pre svega svaki čovek, a ne samo ja. Delo moje je duša i trajno životno delo“ (iz „Pisama“)
Nezadugo do smrti, Gogolj je više puta pismeno upozoravao da ga ne sahrane živog, tj. da letargijski san ne „uzmu“ za smrt. Kovčeg sa Gogoljevim telom je bio postavljen u Univerzitetskoj crkvi Svete mučenice Tatijane. Čitav grad, svi staleži došli su da se oproste. Dva dana je bilo nemoguće da se prođe kroz Nikitsku ulicu. On je ležao sa lovorovim venčićem na glavi, čiji su listići bili rasprodati posle sahrane za velike pare. „Svako je hteo da obogati sebe ovom uspomenom“, – pisao je poznati ruski graver F. I. Jordan.
Godine 1927, novi gospodari Rusije su odredili Novodevičje groblje „za sahranjivanje lica na javnim položajima“. Ovde su 1931. godine iz Danilovskog manastira dovezli ostatke Gogolja i otvorili. Njegov skelet je ležao na boku. Možda su ga sahranili živog, ili se možda on prevrnuo u grobu videvši šta se dešava sa Rusijom. Prisutni pri ovome „svečanom poduhvatu“ sovjetski pisci su razgrabili „za uspomenu“ svu preostalu Gogoljevu odeću. A prevodilac Stjenič je po tvrđenju J. Oleše „učinio bogohulnu stvar: ukrao Gogoljevo rebro, koje je bilo u obliku jatagana“.
Tridesetih godina, u doba najjarosnijeg uništavanja manastirskih nekropola, na Novođevičko groblje su prevezeni takođe i ostaci i spomenici niza istaknutih kulturnih poslenika: A. Homjakova, Aksakova, Venevitinova i dr. Pri tome su sa spomenika bili odvaljeni krstovi.
U ovoj slici sahrana i prekopavanja kao da su se, po gogoljevski, groteskno odrazile dve Rusije.
Istraživači Gogoljevog stvaralaštva mnogo su pisali o njegovim čudnim viđenjima „tajni tamnih strasti“, i o tome da on vidi svet „pod znakom smrti“, optuživali su ga za „religiozni humanizam“, „asketsku napregnutost“ i romantičnu strasnost s kojom on piše o hrišćanskoj veri. Međutim, nesumnjivo je jedno: on je beskonačno voleo svoju Rodinu i verovao u osobeni put Rusije. Takođe je sa krajnjom jasnoćom shvatao da joj bez Boga predstoji samo pogibelj.
Za Gogolja, kao i za Puškina, Dostojevskog, Tjutčeva, Bloka i druge ruske genije, Rusija nije bila literaturna tema, već deo njihove duše. Zato sa takvom snagom zvuče njegove reči, kao da su napisane danas:
„Otvori knjigu Starog Zaveta i naći ćeš tu u svakoj reči sadašnje događaje i uvideti jasnije od dana, u čemu je prestupanje pred Bogom i očigledno izobraženje Suda Božijeg „nad našim vremenom“. Novi Zavet za njega nije samo blagovest Hristove ljubavi, nego u krajnjem stepenu Apokalipsa.
Čini se da nema izlaza iz duhovnih i istorijskih ćorsokaka Rusije. No, nije joj uzaludno dato Sveto Pravoslavlje. Gogolj veruje u sledeće: „Sve će pomiriti i razmrsiti naša Crkva“. „Crkva je jedino sposobna da razreši čvorove, nedoumice i pitanja naša“.
Njegov izoštreni „apokaliptički sluh“ jasno raspoznaje da je u Pravoslavlju – jedino spasenje našeg otačastva. Samo se obraćanjem njemu (Pravoslavlju) može dogoditi nemoguće čudo – da mrtve duše postanu žive.
 


 
NAPOMENE:

  1. U pismu P. P. Skosarjovu iz 1827. godine, Gogolj dečački iskreno priznaje: „Još od najranijeg detinjstva izgarao sam od želje da svoj život učinim korisnim za dobro države… Oblivao me je hladan znoj pri pomisli da mi se može desiti da propadnem i svoje ime ne obeležim ni jednim značajnim delom. Postojati u svetu, i ničim ne obeležiti svoje postojanje – to bi za mene bilo užasno“.
  2. Akakije Akakijevič Bašmakčin, glavni junak priče „Šinjel“.
  3. Čičikov – glavni junak „Mrtvih duša“.
  4. „Vij“ je kolosalna tvorevina prostonarodne mašte. Tim imenom Ukrajinci nazivaju zapovednika gorskih duhova kome se očni kapci spuštaju do same zemlje. Cela ova priča je narodna legenda – prim. N. V. Gogolj.
  5. Homa Brut, filozof – bogoslov iz Kijeva, glavni lik „Vija“.

Jedan komentar

  1. Branko Milošević

    Kakav nesuvisli odgovor. Zbog jezuitskog duha u visokim slojevima društva i crkvenim velikodostojnicima Poslat je ovaj sveti čovek. Toliku mržnju koju pokazuju komunisti, zapadni liberalisti i ekumenisti i toliki sklad u mišljenju zapanjuje i osvešćuje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *