NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

 

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE
 

 
DOSTOJEVSKI – PROROK NAŠEG VREMENA
 
Iskreno preživljavam probleme i bol otačastva, čvrsto ubeđen u neophodnost pravoslavnog puta Rusije kao jedinog izlaza iz ćorsokaka i pri tome sve se više učvršćujem u misli o izuzetnom značaju u buđenju svesti našeg naroda imenom F. M. Dostojevskog. Njegovo ime je postalo neodvojivi deo pravoslavne Rusije i silom koja donosi poštovanje ruskom narodu od strane njenih prijatelja, a kod neprijatelja, koji nemaju razumevanja za rusku dušu – panični strah i gluvu mržnju prema svemu što je rusko: narodu, njegovoj istoriji, kulturi. Zato me interesuje da li se možda u RPC razmišlja o kanonizaciji Dostojevskog? Ime ovog genija ruske pravoslavne filozofske misli pri njegovom pričislenju liku svetih dalo bi još jednog zastupnika zemlje Ruske.
 
A Ivanov, rez. kapetan I kl.
 
Odgovor: Nesumnjiva je zasluga Dostojevskog pred Crkvom da je mnoge priveo hrišćanstvu. Dostojevski primorava da se zamislimo o najglavnijem. Misaon čovek ne može, a da ne postavlja pitanja o životu i smrti. Fjodor Mihajlović je veliki jer se ne boji da se zagleda u dubine ljudskog postojanja. Sećam se da mi je jedna, neverujuća u Boga, žena rekla: „A zašto misliti na smrt? Kad dođe, dođe“. Međutim, dubina čoveka, po tačnom zapažanju Lava Tolstoja određuje se time, koliko je on osetljiv prema tajni smrti. Uistinu „mudrac se razlikuje od glupaka, time što vidi sve do kraja“. A Dostojevski se starao da pronikne do kraja u problem zla koje poprima sve tragičnije značenje za ljudsku svest. Ovaj problem je izvor raznih vidova ateizma, a takođe ostaje mučan i za one koji tek ulaze u Crkvu, sve dok im se ne otkrije blagodat Istine. Mnogi veliki pisci doticali su se ove teme, i to ponekad mnogo jače nego filozofi, pa čak i bogoslovi. Oni se javljaju kao proroci svoje vrste, a kao najveći među njima (mučen ovom problematikom) bio je Dostojevski. Mi moramo biti vrlo pažljivi prema tim piscima, jer kada bi oni živeli u naše vreme oni bi sigurno obnovili svoje viđenje zla. Treba poznavati dubine zla da se ne bi gradile iluzije na socijalnom i moralnom planu; a treba poznavati i dubine dobra da bi se čovek mogao suprotstaviti ateizmu, i to sada ne ateizmu marksista, ili pretencioznom i samouništavajućem ateizmu egzistencijalista, već otvorenom satanizmu. Dostojevski svedoči da se čovek duboke duše i razvijenog intelekta, no bez Boga, prevraća u besa. On ne može živeti na „dosadnom nivou uljudnosti (prosečnosti)“. Dostojevski pokazuje do kakvih bezdana može doći neobična ljudska priroda.
„Ako Boga nema, sve je dozvoljeno“. Najuspešniji je psihološki u tom smislu lik Raskoljnikova („Zločin i kazna“) Izvršivši ubistvo on oseća da je sve svršeno sa njegovom dušom. Kada čovek prelazi crtu i pada pod vlast besova, njemu preostaje ili samoubistvo (kao kod Stavrogina i Svidrigajlova) ili pokajanje (kod Raskoljnikova).
Dostojevski je vrlo ruski pisac. On voli ruski narod i kao niko proniče u dušu naroda. Čak do bolećivosti. „Bez Hrista ruski čovek je đubre“. Njemu je mnogo bilo otkriveno, on je uvideo opasnosti koje prete ruskom narodu, te jegovorioo „bratstvu bez braće“… Ispunjava se i njegovo predviđanje u odnosu na „inorodce“: „Je li nepravda što su oni ugnjeteni u Rusiji? – piše on jednoj jevrejskoj devojci – Ako im se da na volju, oni će pretvoriti Ruse u robove i žive će ih drati“. „Zli Duhovi“ – proročko delo koje predskazuje ne samo revoluciju, nego i nove besove koje mi vidimo danas. Lunačarski[1] je ozbiljno predlagao da se postavi spomenik Dostojevskom sa natpisom „Od blagodarnih besova“. U ovom smislu zbila su se i predskazanja pisca povodom „ruskog mesijanstva“ – osobena iskušenja pala su u udeo, upravo ruskog naroda. I šta god da se desi sa neumrlom verom u silu Pravoslavlja i dalje važi: „Rusija će tek kazati svoju poslednju reč svetu“.
Dostojevski je tačno primetio širinu i talentovanost ruskog čoveka. On piše o ruskoj omladini i deci koja govore o Bogu. On pokazuje koliko je celomudrena ruska žena – ako ona to izgubi, ona strada. Kod Dostojevskog nema lakih odnosa između muškarca i žene, kako se to često može videti u zapadnoj literaturi. On ne pretvara tajnu života u vodvilj „Obeščastiti nevinu devojku – to je ravno rušenju hrama Božijeg.“ – toliko on oseća svetotajstvo pola. Koliko samo ima njegovih rečenica koje prosto određuju samu suštinu događaja. Svi znaju za njegove reči o „suzama dečijim“. Videći milione bezprizorne i obeščašćene dece, okean detinjih suza, mi dobijamo tačnu ocenu današnje „nadgradnje“. Novo opredmećenje nalaze i njegove poznate reči: „Lepota će spasiti svet“. Lepota, tj. pravda i blagodat Hristova biće spasenje za mnoge koji prebivaju u stalnoj izopačenosti, tj. grehu kao normi.
Kako se tek savremenim pokazuje Dostojevski u „Dnevniku pisca“ po svim gorućim pitanjima naših dana. On se zalaže za Srbiju, istupa protiv agarjanske invazije, protiv lažne zapadnjačke demokratije i ekspanzije katolicizma. Ili uzmite njegovu legendu o Velikom Inkvizatoru u „Braći Karamazovim“. Kako je tačno ovde ocrtana tajna bezakonja: „Neka nam se samo Hristos ne meša u život, svima će biti spokojniji život po pređašnjim navikama“.
Najgore od svega je što se ovo odnosi na Crkvu. U samom „Velikom Inkvizatoru“ mnogo je od katolicizma i farisejstva, od ugađanja svetu, povlađivanja ljudskim strastima do kompromisa sa lažju. Takva će Crkva sve više postajati, po rečima Sv. Teofana Zatvornika, „spoljašnje obličje“ iz koje će izaći, saglasno Sv. Pismu, antihrist.
Jednom rečju, bezbrojna su genijalna predskazanja Dostojevskog. On je uvideo strahote života, no takođe da je izlaz u Bogu. On ne govori o odbačenosti ljudi. Pri svoj njihovoj poniženosti i ožalošćenosti postoji za njih izlaz – kroz veru, pokajanje, smirenje i uzajamno praštanje. Najveća vrednost Dostojevskog je u tome što je on pokazao da ako Boga nema, to i čoveka nema.
No, evo zanimljive pojave, Dostojevskom su skloni ne samo hrišćanski orjentisani filozofi, poput Solovjeva, Leontjeva ili Rozanova. A zašto je Japancima tako blizak Dostojevski? Egzistencijalisti su svi poklonici Dostojevskog bez Boga. Sartr je zapisao: „Zar nije sve dozvoljeno pošto Boga nema! Kami i Žid su ga nazivali svojim učiteljem, zato što im se dopadalo da razmatraju do kakvih dubina može doći čovek. Junaci Dostojevskog ulaze u opasnu igru, postavljajući pitanje: „Mogu li ja ili ne prestupiti granicu koja deli čoveka od besova“? Kami prelazi ovu granicu: ni života nema, ni smrti nema, ničega nema, ako Boga nema.
S jedne strane, Dostojevski predskazuje šta će biti u poslednja vremena. Život bez Boga je potpuni raspad. A s druge strane – on tako jarko opisuje i živopiše greh, kao da čitaoca uvlači u njega. On kao da čini porok privlačnim i očaravajućim. Interesantno da su i nacisti voleli Dostojevskog; zar ga i Niče nije prevodio. Kod Dostojevskog, u njegovim opisima ponekad ima vrlo bolesnog i istančanog sladostrašća, ili kako bi rekli dekadenti „aromata greha“. Ovo je saglasno negde sa poznatim „cvećem zla“ Bodlerovim i „lepotom zla“ kod Ničea. Interesantno je da je glava u kojoj se podrobno opisuje, kako Stavrogin sablažnjava dvanaestogodišnju devojčicu bila zabranjena cenzurom, a tek posle revolucije je bila dozvoljena za objavljivanje. U određenom smislu, ne samo Tolstoj, no i Dostojevski je bio „ogledalo ruske revolucije“. Ljubav ruskog čoveka ka zagledanju u bezdan o kome je tako nadahnuto govorio Dostojevski, obrnula se kod njega u pad u baš taj bezdan. Najstrašnija protivrečnost kod junaka Dostojevskog je da shvataju šta je „ideal Madone“, a ne odriču se „lepote Sodoma“. Navešćemo još jedan sablažnjiv primer neshvatanja moralnih normi Crkve od strane Dostojevskog. Po mišljenju pisca Sonječka Marmeladova (iz „Zločina i kazne“) čini žrtveni podvig kada se prostituiše da bi spasla decu od gladi. Pred nama se tu javlja pitanje: je li moguće odstupanje od zapovesti Božijih radi dobra drugih? Bivaju li prilike kada je to neophodno učiniti? Za pravoslavnu svest savršeno je jasno, da su zapovesti Božije i prilike koje daje Bog – jedna te ista volja Božija. Zato nema okolnosti kada je ispunjavanje zapovesti Božijih nemoguće. I Sv. Pismo uverava nas u ovu istinu: „Ne govori, radi Gospoda sam zgrešio. To što On nenavidi, ne treba činiti“. Mnogi istraživači Dostojevskog tačno primećuju da se preobražaj čoveka u smislu njegovog prilaženja veri daje kod pisca mnogo slabijim nego opis poroka. Pozitivni heroji su kod Dostojevskog mnogo bleđi.
I konačno, jedan vrlo ozbiljan momenat koji se tiče tajni naše vere. Poznato je da se pod uticajem Dostojevskog u pravoslavnom bogoslovlju razvila liberalna ideja tzv. „sastradalne ljubavi“. Mitropolit Antonije (Hrapovicki) koji je posle revolucije bio predstojatelj Ruske Zagranične Crkve, strasni poklonik Dostojevskog i kao mladić išao je k njemu kao starcu na ispovedanje – u svojim delima dolazi do misli da je naše spasenje učinjeno u Getsimaniji „sastradalnom ljubavlju“ Hrista prema rodu ljudskom. Sledstveno tome Golgota se javlja nepotrebnom, tj. moglo se i bez nje. Protiv ove „krstoboračke jeresi“ oštro su nastupili: mitropolit Elefterije („Dogmat o iskupljenju“) arhiepiskop Serafim (Soboljev), episkop Teofan Poltavski i drugi vodeći bogoslovi 20. veka. Kod mitropolita Antonija bila je prisutna zamena duhovnog duševnim. Vera se zamenjuje napregnutošću osećanja, iako je spasenje od greha i smrti moguće samo silom Božijom javljenom na Krstu i našim priopštavanjem toj sili kroz život po zapovestima Božijim, kroz pokajanje i Sv. Tajne Crkve. Je li Dostojevski dao povoda za ovakvo tumačenje? Nesumnjivo, nešto raskolničko prisustvovalo je u njegovim delima (ili simpatija prema raskolu) i prenelo se na bogoslovlje mitropolita Antonija i njegove sledbenike, projavljujući se u njihovoj religioznoj zabludelosti.
Velika je uloga pisca. „A ja vam kažem, da će za svaku praznu riječ koju reknu ljudi dati odgovor u dan Suda“ šta onda reći o rečima koja ostaju na papiru. Strašna je odgovornost biti piscem.
Mi ni u kom slučaju ne želimo da umanjimo podvig Dostojevskog. Tako i toliko napisati – ravno je podvigu. On je pisao zato što je hteo da donese do ljudi istinu koja se njemu otkrila. I mi ne sumnjamo u njegov blaženi udeo u večnosti. Prepodobni Amvrosije Optinski je rekao o Dostojevskom: „Ovaj se kaje“. On je umro, čitajući Jevanđelje, i na samrtnom odru njegovo lice je prosijalo.
Svetost može biti i netradicionalna; Bogu je vidljivije ko je svet, a ko to nije. Crkva ne stvara nove svetitelje, već svedoči ono što je javljeno Duhom Svetim.
Svetost – to je kada se posle smrti čoveka dešavaju čuda, te se njemu možemo molitveno obraćati. Katolički metod je – pribrojavati svetima po delima i dostignućima. No, ne može se zaobići činjenica da će dela Dostojevskog ostati na zemlji do kraja veka i da ne prestaju da utiču na dušu mnogih.
 


 
NAPOMENE:

  1. Lunčarski, Vasilije Anatoljević (1875-1933) – književni kritičar.

Jedan komentar

  1. Branko Milošević

    Kakav nesuvisli odgovor. Zbog jezuitskog duha u visokim slojevima društva i crkvenim velikodostojnicima Poslat je ovaj sveti čovek. Toliku mržnju koju pokazuju komunisti, zapadni liberalisti i ekumenisti i toliki sklad u mišljenju zapanjuje i osvešćuje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *