NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

 

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE
 

 
PRELAZ OD ATEIZMA KA SATANIZMU
 
Poštovani oče Aleksandre, hoću pre svega da Vam zablagodarim na redovnim istupanjima na radio „Radonježu“ i u časopisu „Ruski dom“. Ne mogu, a da se ne složim u osnovi sa Vašom ocenom onoga što se sada dešava u svetu. Zaista je „već kasnije, nego što se čini“. Verovatno, svaki čovek koji je neravnodušan prema sudbini Otačastva, muči se sada ovim pitanjima: kako smo do ovoga došli, je li moglo biti drugačije i šta je moguće sada učiniti?
Uveren sam da su nade na preporod koje su mnogi gajili krajem 80tih, bile suviše površne. Sedamdeset godina ateizma, još ima posledice. Vi ste jednom nazvali naše vreme „prelazom od ateizma ka satanizmu“. Ja teško mogu da prihvatim ovu formulaciju, jer znam čime se razlikuje jedno od drugog? Zar nije bilo projava satanizma u ateizmu iu drevna vremena i za vreme boljševika.
Uopšteno posmatrajući istoriju poslednje aecenije, ja sa gorčinom mislim da je sve što se dešava u našoj zemlji, u stvari zakonomerno. Drukčije nije ni moglo biti. Sami smo krivi. Ostaje pitanje, može li se još nešto ispraviti? Svi smo slušali mnogo puta da je verujućim u Boga sve moguće. Tako često mi slušamo ove reči, no one se katkad toliko razilaze sa našom svakodnevicom, tako da ih mi i ne uzimamo u obzir. A šta nam je činiti?
 
V. Šapovalov, g. Moskva
 
Odgovor: Zaista, mi više ne preživljavamo „prelaz od socijalizma ka komunizmu“, već prelaz od ateizma ka satanizmu. Vi ste tačno primetili da je glavno što je bilo u našoj istoriji u XX veku, a što se i sada dešava – ateizam i njegov rat protiv Crkve.
Ima raznih vidova ateizma. Postoje ateisti na delu, koji misle da veruju u Boga, ali poriču Njegovo postojanje svim svojim postupcima i čitavim svojim životom. Ovaj „praktični ateizam“ klanja se svetu, vlasti i novcu.
A ima i takvih ateista koji misle da ne veruju u Boga, no koji na samom delu nesvesno veruju u Njega. Zato što ono što oni poriču nije Bog, već nešto drugo. Oni se u stvari ne odriču Boga, već svoje lažne predstave o Bogu.
Postoje i apsolutni ateisti. Oni zaista poriču postojanje Boga, u Koga veruju verujući – Boga Tvorca, Promislitelja, Spasitelja i Oca, ime Koje je beskonačno više od svakog imena, koje mi možemo izgovoriti. Zato su oni prinuđeni da potpuno izmene svoj sistem vrednosti i unište u sebi sve što ih podseća na odbačeno ime. Oni biraju put svedozvoljenosti, svesno nastupajući protiv Božanske pravde i nebeske krasote.
Postoji ateizam potpunog odbacivanja samr ideje Boga, koju zamenjuju praznina (pustoš). Najstrašnije, što sada postoji u svetu, je ta filozofija praznine koja se prirodno ispunjava najstrašnijim crnilom (tamom). Takav ateizam može biti površnim i tako reći empirijskim. U toku vekova, on stvara pustoš u centru sveta ideja, jer se ljudska misao više ne razvija od ideje Boga, već iz praznine. Takav ateizam još ne postavlja za svoj cilj promene ovog sveta, već je jedina njegova briga – da omogući čoveku da živi udobno (komforno) u empirijskoj slobodi, tj. da čini sve što mu se dopada. Međutim, ovaj ateizam potpunog odricanja može biti dubokim i čak mističnim, jer pustoš koju on stvara u centru svega, širi se svuda po čitavom svetu ideja i pustoši ga bez ostataka. I sloboda koju on proglašava je apsolutna nezavisnost vrsta božanske slobode, tako da ljudsko „ja“ ne nalazi boljeg načina samopotvrđivanja od slobodnog negiranja svega (primer toga je samoubistvo Kirilova u „Zlim dusima“ Dostojevskog).
Postoji takav ateizam koji vodi aktivni rat protiv svega što mi nazivamo Bogom. To je pre antiteizam, negoli ateizam. Anti-teizam antihrista. On čini očajni, ili bolje reći herojski pokušaj da sve preuredi, sve ljudske misli i čitavu skalu vrednosti, u saglasnosti sa ovim neprestanim stanjem rata protiv Boga. Ovakav ateizam projavio se u tragičnim ateizmu Ničea i ateizmu egzistenzijalista (Sartr, Kami i dr.)
Od naročitog značaja za nas je revolucionarni ateizam dijalektičkog materijalizma, utoliko pre što je njemu uspelo da privede veliki broj ljudi, da žive po ovom novom tipu vere i da joj se odaju požrtvovano. Ovaj ateizam je najupečatljivija istorijska pojava bez presedana. Po Rusiji su u XX veku prošle bure ovog ateizma, zahtevajućeg od čoveka da živi svom dubinom lažne vere bezbožja, koje je izmenilo lice zemlje.
Na kraju krajeva, suština ateizma je prosta. Draga ateistima, stara neukusna šala, da „naučno objašnjenje sveta izbavlja od postojanja Boga“, danas više ne važi; ona i ranije nije važila za razumne ljude. Mi se sećamo izreka velikih naučnika prošlosti na ovu temu: „Samo malo znanje udaljuje od Boga, a veliko samo približuje Njemu“[1]; „Ja mnogo znam, a verujem kao prosti bretonski seljak. Kada bih znao više ja vih verovao kao prosta bretonska seljanka“[2]; „Bog Avrama, Isaaka i Jakova, a ne Bog filozofa i naučnika“[3].
Međutim, svako pozivanje na nauku i svi tzv. filozofski argumenti za ateistu su drugostepena zaštita i sporedni motiv. Neka oni ne izdrže nikakvu kritiku, ateista se i onako ne drži njih. Zašto i radi čega on dela tako? Zbog akta unutrašnje slobode u koju je uvučena čitava njegova ličnost. Ishodište apsolutnog ateizma je fundamentalni čin (akt) moralnog izbora, slobodno samoopredeljenje, isto ono koje je bilo kod palog denice i angela koji su pali sa njim. Živeti kako ja hoću i ničim ne ograničavaši sebe, neka to bude i razvrat, ubistvo, magija – eto najviše slobode koja se proglašava danas.
Savremeni ateizam u kome su jednovremeno svi vidovi ateizma, već pokazuje skoro potpuno šta znači ničim ne ograničavati zlo. Ovde ateizam postaje satanizam
Šta nam je činiti i na kraju krajeva, kako se suprotstaviti ovome zlu? Upravo u tajni ateizma sadržan je odgovor. U najsurovijem projavljivanju apsolutnog ateizma, nužno je uvideti čudesno, nemilosrdno, osvetničko ogledalo „praktičnog ateizma“ mnogih verujućih, koji lažu (obmanjuju) svoju veru. Upravo zato je možda Gospod popustio sve potrese, sve bure i u budućnosti nas očekuju još veće nevolje. Gospod sve šalje radi našeg dobra i sve što se dešava u svetu, treba da nas podseća na ovu tajnu. Ne predstavljamo li mi „praktične ateiste“ usled čega se i umnožava zlo?
U apsolutnom ateizmu je pre svega, možda, plod osuđivanja Bogom „praktičnog ateizma“, odraz gneva Božijeg zbog naše nevernosti Njemu.
Ako je to tako, to je jedini način da se izbavimo od apsolutnog ateizma – oslobađanje od praktičnog ateizma. Kome sada nije jasno da je spoljašnje, dekorativno hrišćanstvo, nedovoljno za svet! Vera treba da postane realnom verom, praktično živom. Verovati u Boga, kako kažu sveti oci, treba da znači – živeti tako, da život ne bude moguć ni na jedan dan, ako Bog ne bi postojao.
Pamtimo uvek da Gospod sve drži i misli (seća se) na svakog čoveka. Kako kaže Sv. Jovan Zlatoust, Bog dopušta zlu da se raskrije do kraja, da bi omogućio da se projavi sloboda svakog razumnog bića i da bi ispitao našu vernost Bogu u najočajnijim prilikama, i da bi potom javio Svoju svepobednu silu i moć.
Da, onima koji ljube Boga sve sadejstvuje na dobro. I što veće žalosti i nevolje, to nas očekuje veća uteha u večnosti. No i zemaljska nada na ovaploćenog Boga, mogla bi postati oživotvoravajućom snagom savremene istorije – u nemogućem za čoveka, no ne za Boga, preporodu Rusije.
 


 
NAPOMENE:

  1. Isak Njutn.
  2. Luj Paster
  3. Paskal.

Jedan komentar

  1. Branko Milošević

    Kakav nesuvisli odgovor. Zbog jezuitskog duha u visokim slojevima društva i crkvenim velikodostojnicima Poslat je ovaj sveti čovek. Toliku mržnju koju pokazuju komunisti, zapadni liberalisti i ekumenisti i toliki sklad u mišljenju zapanjuje i osvešćuje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *