NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

 

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE
 

 
NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE
 
Ime Aleksandra Matrozova poznato je svima. On je izvršio svoj podvig 27. februara 1943. godine, kada mu je bilo 19 godina. Posle je datum smrti heroja prenešen na 23. februar, dan Sovjetske Armije.
Šta nam je poznato o njegovom životu? On se rodio 1924. godine u Jekatarinoslavu (sada Dnjepropetrovsk) u seljačkoj porodici. Pošto je njegov otac raskulačen, smestili su ga u dečije prihvatilište. Može se pretpostaviti, sa velikom dozom uverenosti, da je Aleksandar bio kršten. Po popisu iz 1937. godine, 80% ruskih seljaka nazivalo je sebe pravoslavnim (iz tog razloga popis je smatran „štetnim“ i njegovi rezultati su poništeni). Za nas je važno da primetimo da je on proizašao iz samog jezgra ruskog pravoslavnog naroda.
Iz dečijeg doma dečak je pobegao, a zatim dospeo u Ufimsku dečiju radnu koloniju, gde je dobio obrazovanje i profesiju. Septembra 1942. godine, Aleksandar je bio pozvan u armiju i upućen u pešadijsko učilište, no uskoro je preveden u elitnu gardu. Razume se, on je bio kosmomolcem, obični sovjetski čovek sa svim standardnim (dokumentima potvrđenim) pozitivnim karakteristikama. Uporedite ovu činjenicu sa tvrđenjima „demokratske štampe“, da je on bio štrafnik (vojnik kaznenog odreda).
Njegov odred je, 27. februara 1943. godine, dobio zadatak da napadne uporišni punkt neprijatelja u rejonu sela Černuški, Pskovske oblasti. Samo što su vojnici izašli iz šume, dočekala ih je jaka mitraljeska vatra fašista. Na oči Matrozova poginuo je njegov bliski drug Andrušenko, a teško su ranjeni – Kopiljov i Malinkin. Matrozov se privukao sa boka otvoru bunkera i bacio dve granate. Mitraljez je zaćutao, no kroz neko vreme ponovo je oživeo. Tada je Matrozov ustao i bacio se na bunker pokrivši svojim telom otvor. Tako je Aleksandar Matrozov za svagda pribrojan spisku svoje jedinice, a puk gde je služio nazvan je njegovim imenom.
Do nedavnog vremena u kasarni gde se nalazio ovaj puk, stajao je njegov krevet i na večernjoj prozivci, po običaju se klicalo njegovo ime – na šta je sledio odgovor: „Heroj Sovjetskog Saveza, Aleksandar Matrozov je pao smrću junaka za Rodinu“. Sada je ova divizija rasformirana i na taj način je A. Matrozov isključen iz spiska ruskih vojnika. Jedan od američkih ideologa „hladnog rata“ je govorio: „Naš je zadatak da u Sovjetskom Savezu ne bude više matrozovih i kosmodemjanskih“. Ponekad se čini da su oni ovo ostvarili.
Kako je samo ovo saglasno sa uništavanjem poštenja, savesnosti, stidljivosti i hrabrosti kod ljudi! Početkom tzv. „perestrojke“ pojavio se niz „razobličavajućih članaka o našim herojima“. Vaš Matrozov je kriminalac. I uopšte ga nije bilo. I bolje bi bilo da su Nemci tada pobedili. I onako bi nas neko uskoro okupirao. Njima je mrzak sami fakt podviga“.
Rat pokreće duhovnu snagu kod ljudi, heroizam jednoga – obodruje duh mnogih. Ovaj podvig se ubrzo razglasio posle rata. Za vreme rata on je bio prirodan i svima razumljiv: žrtvovati sebe za Pobedu. Poznato je da je za vreme rata podvig Matrozova ponovilo više od 300 ljudi.
Zašto je bila postignuta pobeda u tom ratu? Zato što je bilo požrtvovanja koje je nasleđeno od prethodnih hrišćanskih pokoljenja.
A u sadašnjem ratu upravljenom na uništenje Rusije, neprijatelju je neophodno da uništi svaku žrtvenost, a radi toga – svaku moralnost.
Još do nedavno u sovjetskom ateističkom društvu smatralo se uzvišenim dati svoj život za Rodinu. U našem detinjstvu, ljudi kao Aleksandar Matrozov, Zoja Kosmodemjanskaja, Nikolaj Gastelo su bili idealima, zato što su dali svoje živote za druge. Za decu oni su bili kao sveci svog vremena i na primeru ovih heroja vaspitavali su se mnogi. Ipak, odmah istaknimo da svetost i heroizam nisu jedno isto. Naravno, sovjetska vlast je eksploatisala njihov podvig za svoje ciljeve. No, iako je ideologija prožimala sve, naši vojnici su umirali za Rodinu, a ne za Staljina. Mi razlikujemo „revolucionarni entuzijazam“ od požrtvovanog patriotizma.
U sadašnjem dobro organizovanom ratu protiv našeg otačstva prvi je zadatak da se demorališu svi. Srušiti moralnost, da ništa ne bude sveto – ni Rodina, ni porodica, ni Bog. Takve je lako pobediti i golim rukama. Dok ne bude požrtvovanosti u našem narodu, nemamo se čemu nadati. Takav je zakon života za sva vremena: ne biva ničeg istinski velikog bez žrtve, bez krvi, bez davanja sebe.
Mi verovatno nikada nećemo doznati pouzdano je li Aleksandar Matrozov bio kršten ili ne, i šta se dešavalo u njegovoj duši u odlučujućem momentu.
Možda je on kao blagorazumni razbojnik, kome se iznenada otkrila tajna života, „progledao“ u jednom trenutku. Čitav njegov život sveo se u jednom momentu – zaštititi svoje drugove od neprijateljske vatre. Zar ovo nije bio postupak svetog čoveka? Zar o ovome ne govori Hristos: „Nema veće ljubavi od one kada neko položi dušu svoju za drugove svoje“. Pa čak i ako on tada nije delovao kao svesni hrišćanin, u njemu je progovorio neki instinkt besmrtnosti koji prisustvuje u svakom čoveku, jer je duša ljudska po svojoj prirodi hrišćanska. I ne sumnjivo je da nije prosto istrgnuti iz duše našeg naroda, čak i kada on zapada u bezbožnost, hiljadugodišnje korene hrišćanske žrtvenosti.
Ja mislim da njegov podvig odgovara čežnji za obnovom dostojanstva savremenog čoveka, uprkos svim pokušajima da se ono uništi.
Postoji ovakva žrtvenost i danas u našem narodu ma kako se njegovi neprijatelji trudili da ga istrebe. Osamnaestogodišnji vojnik Sergej Burnjajev iz Tulske oblasti poginuo je 27. marta 2000. godine u Čečeniji ponovivši na svoj način podvig Aleksandra Matrozova. Njegova jedinica je obaveštena da su jednu od kuća zauzeli bojovnici. U podrumu kuće, osvojene na juriš, jedan od bojovnika je bacio granatu. Pre nego što je granata eksplodirala, Sergej ju je prekrio svojim telom da bi spasao drugove. Mi znamo i za mnoge druge požrtvovane mučeničke podvige mnogih drugih heroja ovoga rata. Isto se može kazati i o ljudima koji su ustali u zaštitu zakonitosti i otačastva 1993. godine, i o onima koji su platili svojim životima spašavajući ranjene u vreme ondašnjih sukoba. Nepoznato nam je takođe jesu li ovi ljudi bili kršteni i verujući.
Crkva sa strahopoštovanjem čuva uspomenu na nove hrišćanske mučenike i ispovednike – ubijene jeromonahe Vasilija, inoke Trofima i Teraponta, jeromonaha Grigorija, protojereja Anatolija, jeromonaha Nestora, jereja Igora, vojnika Evgenija Rodionova, Ljudmile Krjukove i mnogih pravoslavnih sveštenika i mirjana, među kojima ima i dosta dece.
Mi ne možemo poistovećivati hrišćansku svetost i blagorodni ljudski heroizam, smisao kojih može biti znan jedino Bogu u svakom posebnom slučaju. No, savršeno je očigledno da u današnjem ratu mi treba da objedinimo i jedno i drugo. U svakom slučaju, ako oni nisu poštedeli svoj život radi zemaljske otadžbine, kakvim mi onda treba da budemo radi Nebeske Otadžbine!
U sadašnjem suprotstavljanju „neprijatelju roda ljudskoga“, Crkva po svom prizvanju treba da bude duhovno objedinjujućim načelom.
Hristos kaže da su verujući u Njega – so zemlji. Mi znamo da bez soli, kao naizgled beznačajnog začina (dodatka), sve na svetu gubi ukus. Biti so zemlje označava za nas dva zadatka: ne gubiti svoju, jednom danu Bogom blagodatnu silu, i ne držati je neupotrebljenu u našem „slaniku“. Ako se mi, nadahnujući se ljubavlju prema Hristu i našoj zemlji i otadžbini, ugledamo na podvig Svetih i heroje, to će se sav naš narod „osoliti“. Tako se možemo nadati i na naše spasenje i na spasenje mnogih. No, ako se mi ne naučimo požrtvovanosti od Svetih i heroja, so neće biti upotrebljiva ni za šta, do da se izbaci van i pomeša sa prašinom.
Kada se postavlja pitanje, radi čega mi dolazimo na zemlju, hrišćani odgovaraju jednostavno: „da bi se naučili da volimo“. Postojanje čitave vaseljene u njenoj neizmernoj ogromnosti nema drugog smisla – izuzev što u nekom njenom delu ima ljudi koji raspolažu darom slobode.
Čovek je krhko biće na malenoj planeti i može biti uništen vaseljenom. No, on je veći od vaseljene, kako kaže Paskal, zato što on ne samo da zna da će umreti, nego zna da može umreti voleći, dajući život za druge.
Da bi ljubav bila moguća treba biti slobodno biće čiji je večni zadatak: „Ljubi Gospoda Boga svojeg svim srcem svojim, svom mišlju svojom i bližnjeg svojeg kao samog sebe“. Bez prvoga nema ni drugoga. No, postoji božanski instinkt u čoveku čak i neznajućem za Boga.
Čovek stremi onome što ima apsolutno značenje. Početak i cilj bitija je ljubav, koja se dostiže visokom cenom. Ljubav je krv zaveta večnog, Novog Zaveta, zasnovanog na žrtvi. Da nije bilo smrti Hristove, mi ne bi mogli dobiti ni jedan od Njegovih blagoslova i svaka bi žrtva bila bez smisla. Odlučujući momenat svakog čoveka je smrt. Sve što može učiniti hrišćanin proističe iz njega. I kod ljudi koji ne znaju za Boga dejstvuje isti tajanstveni zakon.
Crkva zna da što je bliža smrt, time nam je bliži Hristos. Samo oni koji su spremni da umru, spremni su za život.
A sa druge strane, hoću da znam kako treba živeti da bih se naučio kako treba umreti. Smrt Hristova naša smrt. Ovu smrt On je pretrpeo da bi pobedio našu i preobrazio je, da bi naša smrt postala javljanjem života i ljubavi. Nema drugog dobra do ljubavi. Jedina stvarna veza sa životom je ljubav. U ovome je tajna stvorenog i tajna Vaploćenja Božijeg. I svaki čovek, čak i neznajući za ovu tajnu, uključen je u nju. Ovde je jedina naša nada na zemnom i večnom planu.
Uoči poslednje bitke, redov Matrozov je predao kuriru pismo adresovano Lidi Kurganovoj, devojci koju je upoznao ne zadugo do odlaska na front. Evo nekoliko redova iz tog pisma:
„Video sam kako umiru moji drugovi. Danas je komandir baterije ispričao kako je poginuo jedan general okrenut licem ka zapadu.
Ja volim život i hoću da živim, no front je takav komad gde živiš – živiš i odjednom metak ili geler stavljaju tačku na tvoj život. No, ako mi je suđeno da poginem, hteo bih da umrem kao ovaj naš general: u boju i licem okrenutim ka zapadu“.

Jedan komentar

  1. Branko Milošević

    Kakav nesuvisli odgovor. Zbog jezuitskog duha u visokim slojevima društva i crkvenim velikodostojnicima Poslat je ovaj sveti čovek. Toliku mržnju koju pokazuju komunisti, zapadni liberalisti i ekumenisti i toliki sklad u mišljenju zapanjuje i osvešćuje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *