NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

 

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE
 

 
„KADA POSLEDNJI PUT ZATVORIM OČI POVERLJIVO, KAO ŠTO SAM IH U DETINJSTVU OTVARALA …“
(Uspomeni A. I. Cvetajeve)[1]
 
Anastasija Ivanovna Cvetajeva je proživela dug život. A ceo njen život bio je kao stranstvovanje, često i u doslovnom smislu: u neprestanim dalekim i nedalekim putovanjima do same smrti. To je bio čudesan život proslavljen Bogom. Koliko on samo sadrži obilnih darova susreta, druženja; koliko stradanja, smrti i rastanaka.
U prvim minutima posle smrti, lice umrlog čoveka čuva izraz tek odletele duše. I lice Anastasije Ivanovne posle dolaska do kraja svih iskušenja – spoljašnjih i unutrašnjih – odražavalo je nekakvu duboku umudrenost večnošću, veličinu i poverljivost prema Bogu.
Svako ko se sretao sa Anastasijom Ivanovnom verovatno će reći o njoj, pre svega, da je ona bila čudesno lako i svetlo biće. Ona je posedovala prefinjeno osećanje humora; nikada ne klonuti duhom bilo je njeno prirodno svojstvo. Ipak u toj lakoći i veselosti bilo je nečeg većeg, nego što se to moglo zapaziti spolja. Dostojevski je rekao: „Ko je veseo, taj veruje u Boga“. Takvo viđenje života bilo je svojstveno i Anastasiji Ivanovnoj. Šta god da se dogodi, ma kako da je gorko i crno, svejedno je, postoji druga glavna dubina – Bog, i sve će na kraju krajeva biti dobro. Tako je ona doživljavala i ljude: rđavo u njima kao da je slučajno, ono ne može potpuno prekriti čoveka i obmanuti, zato što je čovek i pored svega u suštini dobar. Između ostalog, u ovome je i njena razlika od sestre Marine i od svih onih koji su poznavali mistiku, ali nisu znali za Iskupitelja, te su bili prepuni očajanja.
Ona je uvek tokom poslednjih godina potpisivala svoja pisma odnekud iz Kjazme, ili Koktebelja, ili Peredelkina: „Celivam vašu ruku. Vaša 82godišnja (ili vaša 97godišnja) kći Anastasija. Razume se tu nema moje zasluge. Ruku sveštenika blagosiljajuću Hristovim blagoslovom, ona je celivala kao ruku Boga prema Kome je bila ispunjena beskonačnim poverenjem. Ona je dobro znala da život čoveka zavisi pre svega od milosti Božije, i bila je toga svesna svagda! Od mladosti je bolovala od srca i tuberkuloze, ipak Gospod joj je podario skoro 100 godina života. Kada joj je islednik (ona je uhapšena zato što je bila „bogomoljka“) pretio: „Uništićemo te, poslaćemo te na mesto odakle nema povratka“, odgovarala je: „To nije vaša zasluga. Bog me je predao vama za moje grehe, i vi me možete poslati samo tamo kuda me šalje Bog, ne možete mi učiniti ništa, izuzev onoga što bi mi učinio Bog“.
Dobila je 18 godina sibirskih logora, gde su svi bili osuđeni na umiranje usred malaričnih močvara – koje su zatvorenici morali sami isušivati. A dogodilo se da su nastupila tri sparna leta i močvare su bile isušene suncem. Tako je život prognanika bio zaštićen Gospodom.
Kad se bližio kraj roka od 18 godina, bilo joj je dosuđeno „večno“ progonstvo. I mnogi od logoraša koji su živeli nadom na slobodu nisu izdržali. Slomljeni dugim tamnovanjem umirali su od očajanja. Anastasija Ivanovna se sa čudesnim spokojstvom suočila sa novom presudom. Razume se, bilo je i kod nje slomova, no Gospod ju je uvek učio tajni nadanja na Boga. Kada je u logoru saznala za smrt Marine (1941. godine) u njoj se nešto iznenada slomilo; te je plakala, plakala danima i noćima. A u snu joj se javi sestra pokazujući na svoj grob: „Zašto me zalivaš suzama? Prosto me topiš svojim plačem“.
Njoj je bilo dano da sazna strašnu, adsku zavisnost ljudi jednih od drugih, kada su u ogromnoj baraci bili sabijeni logoraši kao sardine u kutiji. Ako bi neko hteo da se, izmučenim telom okrene sa boka na bok, to je isto morala da učini i cela baraka. Njoj je bilo dano da upozna i drugu, dobru zavisnost u ljubavi, gde sva radost života ishodi od opštenja sa Bogom i drugim ljudima. Kod Anastasije se sticalo uvek mnogo naroda. Ona je svagda bila zaokupljena time da dobavi nekome lekove ili pošalje što mu je nužno: novac, stvari ili bilo šta drugo. Često bi me pozivala sa molbom da se pomolim za nekog bolesnika ili tek preminulog. Na koverti je uvek zapisivala napomenu, kao naslov, tamo gde se piše adresa: „molim Vaših molitvi za raba tog i tog“.
Njena veselost i nekakva detinjasta poverljivost, bile su povezane sa drugom njenom osobinom koja se otkriva u poslednji čas, kad Crkva poje: „Carevi i siromasi ravni su dostojanstvu“, kada se daje novi život čoveku. Druge ljude je prihvatila ne razlikujući ko su – carevi ili nišči. A sama je umela da živi po carski: bila je štedro obdarena životom, naročito u mladosti. No znala je i za najgoru logorsku bedu. Ali posle povrataka iz progonstva bila je organski ravnodušna prema svemu što se ticalo odeće, hrane ili ličnog blagostanja. Nije slučajno što je njen život zapečaćen osobenim poštovanjem blažene Efrosinije, prijateljice Katarine Velike, koja je proživela preko 100 godina.
Život ove skoro kanonizovane svetiteljke, po duhu svojem, vrlo je sličan životu Anastasije Ivanovne. Poznavši Hrista, Efrosinija ostavlja dvor i prima monaški postrig, a potom po bogoslovu mitropolita Filareta moskovskog uzima na sebe podvig jurodstva i dostiže visine istinske svetosti i čudotvorstva. (Živela je kod ograde Serpuhovskog Svetovavedenjskog ženskog manastira u teskobnoj kolibi sa kravom, kokoškama, vranama i psima. Išla je i zimi bosa, a hranila se samo hlebom i čajem. Prebivala je u stalnoj molitvi prekidanoj kratkim snom na golim daskama. Ikona blažene starice – čudotvorke koja stoji nad njenim kivotom neprekidno danas toči miro).[2] Materijal za njenu kanonizaciju bio je štampan kao knjiga, koja je dospela do Anastasije Ivanovne, baš u vreme njenog prebivanja u „večnom“ progonstvu. Ona je prepisala ovu knjigu i uskoro osetila čudesno zastupništvo Blažene Efrosinije, koja joj je više puta pomagala. I samo što je bila oslobođena od prognanstva, prvo što je naumila po dolasku u Moskvu je da potraži mesto pogrebenja Blažene i kapelu na mestu gde je rukama podvižnice bio iskopan izvor (istočnik). (Nedavno je tu proizašlo čudo isceljenja dečaka slepog od rođenja – posle molebana za zdravlje i čitanja akatista Blaženoj Efrosiniji).[3]
U toku mnogih godina mi smo putovali zajedno do moštiju prepodobne Efrosinije. Prvo vozom do Tule, zatim autobusom prepunim naroda, i još peške mnogo kilometara do sela Koljupanovo (g. Aleksino). Anastasija Ivanovna se svaki put svečano pripremila za ovo pokloništvo, cele noći sabirajući stvari za svaku priliku. Prijatelji su se osmehivali, no sa poštovanjem su ćutali, shvatajući da joj je iskustvo progonstva i lagera ušlo u krv i naučilo da bude spremna na sve.
Blažena Efrosinija kao da joj je bila stalna saputnica svih tih decenija. Pre 20tak godina, za vreme jednog od naših putovanja, Anastasija Ivanovna je započela vrlo ozbiljno razgovor o tome da se sprema da napusti Moskvu i sve poznanike i naseli se blizu Blažene Efrosinije da bi ostatak svojih dana provela u molitvi i pokajanju. Između ostalog, od svoje 28. godine Anastasija je nosila osobeni podvig: postrig nije primala, no dala je zavet celomudrija, nejedenja mesa i nesticanja. U suštini to su sve podvizi koje je dužna nositi svaka monahinja.
Ljubav prema literaturi, moskovska druženja pokazali su se na kraju jačim, no ona je sa dostojanstvom i poverljivošću primala sve to što je dolazilo od Boga. Nikakva sujeta i nikakva iskušenja nisu mogla pomutiti njenu poverljivost prema Bogu i sprečiti je da svedoči Hrista: iz ogromnog broja poštovalaca Marine i njenih sopstvenih knjiga ona je mnoge privela krštenju ili prvoj ispovesti.
Stvarno, sva tajna života i smrti hrišćanina objašnjenje su rečima Gospoda na krstu: „U ruke Tvoje predajem duh Moj“. I kao što je ona sama u mladosti proročki zapisala o svojem završnom danu:
„Kada poslednji put zatvorim oči poverljivo, kao što sam ih u detinjstvu otvarala.“
 


 
NAPOMENE:

  1. Rođena sestra pesnikinje Marine Cvetajeve.
  2. Iz časopisa „Ruski dom“ 5/2000
  3. Isto

Jedan komentar

  1. Branko Milošević

    Kakav nesuvisli odgovor. Zbog jezuitskog duha u visokim slojevima društva i crkvenim velikodostojnicima Poslat je ovaj sveti čovek. Toliku mržnju koju pokazuju komunisti, zapadni liberalisti i ekumenisti i toliki sklad u mišljenju zapanjuje i osvešćuje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *