NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

 

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE
 

 
POVODOM KNJIGE „ČUDA CARSKIH MUČENIKA“
 
Dragi oče Aleksandre!
 
Sudeći po svemu, Vi dobijate mnogo pisama sa zahvalnošću za Vaša izdanja „Čuda Carskih mučenika“. D evo sada izašla su dva obimna toma od skoro hiljadu stranica, gde su sabrana većina njih. Moje pismo će se razlikovati od ovih pohvala – kod mene su jedino pitanja i nedoumice.
Prvo pišanje: Zašto tako mnogo čuda? Kod koga još svetitelja ste videli toliko čuda?
Drugo pitanje: Koliko su trajna isceljenja koja su opisana u Vašim knjigama? Ne vraća li se isceljenima, posle nekog vremena pređašnja bolest?
I najglavnije: Čini mi se da se duhovni život ne sastoji u traženju čuda, već u tome da se naučimo da sve smireno primamo kao iz ruke Božije. Nesumnjivo, čuda nam pomažu kada činimo prve korake u veri. No, u opšte, ona su ubedljivija za proste ljude i zato po pravilu više raspoređena među njima. Ne preobraća li takav prilaz, Boga u magijskog iscelitelja? Iako se mi nadamo i u čudo, zašto onda postoji medicina? Sada su svi opsednuti čudima, svuda se ištu čuda. Neće li se od ovoga naša vera preobratiti u očima mnogih u utopiju svoje vrste? Shvatite me pravilno, ja znam da je od samog početka bilo mnogo čuda u Crkvi, no to je bilo potrebno radi neznabožaca, koji su tek prilazili veri. Zar za nas nije važnije unutrašnje blagodatno prosvećenje?
 
N. Samohin, g. Moskva
 
Odgovor:
 
Dragi Nikolaj! Pre svega, ja hoću da naglasim da je najveće čudo blagodat Božija, zapovesti Hristove i Sv. Tajne Crkve, a svi koji pišu o čudesnoj pomoći svetoga Cara – mučenika kao da kažu: „Mi vam pišemo o tome što smo slušali i videli svojim očima, što smo razmatrali i opipali svojim rukama“. Svedoka ovih čuda je na hiljade. Često i neverujući lekari uzvikuju: „Ništa ne shvatamo! Medicinski je ovo neobjašnjivo. Stvarno, ovde mora biti ruka Božija“. Sigurno da ovo ne znači da svi dobijaju pomoć i isceljenje čim se obrate Sv. Caru mučeniku. Prosto ovo se ponekad daje, ovde ili tamo, no kao znamenje za sve: u našim telima mi nosimo život predznačen za slavu. Može biti i da su ova isceljenja privremena, no to ne poništava njihovu istinitost. Ja znam za mnoge slučajeve ozdravljenja, medicinski posvedočena i koja su trajala od nekoliko meseci do nekoliko godina, za koje je vreme Gospod darovao zdravlje ovim ljudima, da bi oni mogli ispuniti određeno služenje. Pa šta onda, što se bolest ponovo navraćala! Ako se slepom povrati vid na nekoliko meseci, čak i na nekoliko dana, zar to nije za radovanje? U principu, u bilo kojoj medicini izlečenje se samo daje privremeno. Šta god da bilo, dolazi za svakog vreme smrti – ulazak u večno isceljenje. I može biti, blagodareći ovoj bolesti od koje se čovek čudesno privremeno izbavi, da će mu biti dano večno isceljenje!
Pitanje ne treba da bude: Zašto tako mnogo čuda, već zašto ih je tako malo? Zašto nam nije javljena Božija milost i sila kroz ovoga svetoga? Zbog njegove strogosti ili zbog naših grehova? O svetome Caru – mučeniku Nikolaju sabrano je toliko svedočenja, zato što se sećanje i molitva pravoslavnih ljudi usredsredila na njegovo ime u ovo vreme. A Gospod ne samo o Sebi, već i o svim svojim ugodnicima kaže: „Kada bi se o tome pisalo podrobno, to napisane knjige ne bi mogle stati u svet“. Verujemo li mi uistinu da Bog može tako čudesno ući u naš život? Kada je Hristos došao u svoj zavičaj, On se čudi neverju svih i kao rezultat istoga ne može tu učiniti čuda. Zar mi danas nismo slični žiteljima ondašnjeg Nazareta? Zar Vi mislite da bolest treba primati kao iz Božije ruke, ništa ne preduzimajući, ne uzimajući aspirin i analgin i ne podvrgavati se operaciji. Vi pišete: „To je dobro za proste ljude i primitivan svet“. A zar kod nas nije mnogo prisutnija primitivna svest, ako je zatvorena za Boga?! I ne treba govoriti da traženje čudesne pomoći preobraća Boga u magičnog iscelitelja. Obratno, ovde ti počinješ da shvataš da sve zavisi od tvog učešća od tvoje molitve i tvoje vere. I Bog očekuje da ne budeš bezučastan. A ti se sa svoje strane ispunjavaš poverenjem prema Bogu. Čudno zvuči Vaše pitanje: „Zašto služi onda medicina“? A zar, kroz medicinu ne dejstvuje taj isti Bog? I suviše je kategoričan Vaš zaključak: „Svi su opsednuti čudima, svuda se ište čudesno“.
Da, Crkva postojano upozorava na opasnost od lažnih čuda, naročito u naša poslednja vremena. No, život je nemoguć bez čuda ili bolje reći on je moguć samo na nivou čuda. Odreći se takvog viđenja života – znači, izgubiti detinju prijemčivost. No samo deca imaju pristup u Carstvo Hristovo. Vi pišete: „To je svoje vrste utopija“. No nema ničega manje utopijskog od čuda savršenih blagodaću Božijom. To su činjenice, fizičke proverene, hemijski konstatovane, medicinski posvedočene. „Ovo je bilo dobro u početku Crkve, za neznabošce koji su dolazili u nju“. A zar danas naš svet nije više neznabožački, nego u prvim vekovima hrišćanstva? Tako smo otupeli, da su nam nužna zaslepljujuća čuda, da bi se svima otvorile oči. I Bog ih svagda daje radi obraćenja neverujućih, kakvim smo i mi u nekom delu svoga srca. „Unutrašnje obraćenje – eto šta je suštinsko“. Zbog čega biti više „duhovnim“ od Boga? Ako bi isceljeni bio tvoj brat, ili sin, ili ti sam, da li bi i dalje ostao pri takvoj duhovnosti? Ili je bolesnik koga napušta nedug, tebi nebitan?
U stvarnosti sve je jednostavno. Kako kaže reč Božija: „Dođi i vidi“. U našem hramu[1] je čudotvorna ikona Svetoga Cara – mučenika i do danas ona povremeno mirotoči. Šta čini Hristos kada mu dolaze sa pitanjem od Sv. Jovana Preteče: „Jesi li ti Onaj što će doći, ili drugoga da čekamo“(Lk.7,19)? I šta On odgovara:
„Idite i kažite Jovanu što videste i čuste: slepi progledavaju, hromi hode, gubavi se čiste, gluvi čuju, mrtvi ustaju, siromašnima se propovijeda Jevanđelje“ (Lk.7,22). Dakle, siromašni duhom primaju blagu vest o spasenju. Oni imaju pravo na takva čuda. Oni imaju potrebu da vide, osete, čuju, dodirnu. I milosrđe Božije se odaziva. Gospodu je milo da im daruje da vide, čuju, dodirnu očima, ušima, rukama i srcem, pre svega, čuda novoga života. Ne treba oduzimati Bogu pravo da javlja Svoje milosrđe, naročito danas, kada je u svetu toliko surovosti i ravnodušnosti. Ne treba oduzimati niščima duhom čudesno znamenje Božije ljubavi. Ti koji se ne mogu radovati radošću niščih (siromašnih) duhom, kako oni mogu čuti: „Blaženi nišči duhom, jer je njihovo Carstvo nebesko“ (Mt 5, 3)?
 


 
NAPOMENE:

  1. Svetog Nikole u Pižama, Moskva – prim: N. Ć

Jedan komentar

  1. Branko Milošević

    Kakav nesuvisli odgovor. Zbog jezuitskog duha u visokim slojevima društva i crkvenim velikodostojnicima Poslat je ovaj sveti čovek. Toliku mržnju koju pokazuju komunisti, zapadni liberalisti i ekumenisti i toliki sklad u mišljenju zapanjuje i osvešćuje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *