NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

 

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE
 

 
PRAZNICI I SVAKODNEVICA
 
Baćuška! Uskoro će Nova godina, a mi znamo kako ona kod nas, kao i obično prolazi u razuzdanosti, pijančenju i pucnjavi. I svi kao da su obavezni da u tome učestvuju. A čime se sve završava? Teškim mamurlukom za mnoge, trotoarima punim smeća, a što je najglavnije – ponovo otpočinje ona ista potištena svakodnevica. Priča se da se pred revoluciju tako dešavalo i na crkvene praznike. Zašto se ovo dešava? Kakav užas, no i bez praznika čoveku nema života.
 
Gvozdkov P. 3., g. Lobnja
 
Odgovor: Kada u duši nije praznik, kažu Sveti Oci, ničim spoljašnjim ga ne možeš sazdati. Koliko često ljudi žive po principu „kako da ubiju vreme“, a smisao života hrišćanina je kako oživeti vreme.
U vezi sa ovim razmislimo danas o tajni vremena. Kod Svetih otaca ima jedno interesantno rasuđivanje koje objašnjava tajnu praznine i dosade u ljudskom životu. Ova tajna je u tome što je vreme u kome živi čovečanstvo lišeno veze sa večnošću i dani nemaju blagoslova Božijeg. Ovo se dešava ljudima koji ne znaju za Boga i onima koji učestvuju u crkvenim praznicima samo formalno (spolja), ali i onima koji su se dotakli blagodatnog života, no on nije ispunio njihovo postojanje i nije istisnuo onu obmanu i smrt, prisutnu u svakome čoveku.
U početku Adam je imao sve, no smatrao je da mu još nešto nedostaje i zato se dosađivao. Potom su se Adam i Eva dosađivali zajedno. A zatim su se Adam, Eva, Avelj i Kain dosađivali u porodici. A kada se na zemlji uvećavao broj ljudi, dosada se još uvećavala. Šta je bilo posledica ovoga? U početku se dogodio čovekov pad u greh, a zatim i pad čovečanstva u Vavilonsku zbrku.
Uzrok pada je bilo što je čovek u očajanju tražio lažnu sreću i lažnu radost, neznajući uzroke dosade koja ga je ispunjavala, no jasno svestan da nikakva zemna briga, nikakav trud, nikakav spoljašnji sjaj života, nikakvi uspesi ne mogu ispuniti pustoš, koja u njemu prisustvuje. I danas čovek vrlo slabo shvata, da je on toliko značajan, da može biti ispunjen samo Samim Bogom i onim životom koji mu daje Gospod.
Čovek pokušava da ispuni prazninu alkoholom, narkoticima ili kakvim drugim grehom, čak i najmrskijim. A što je više tako ispunjava, to se praznina više produbljuje, tako da čovek može doći čak i do stanja bezumlja. Jedan sveštenik je pričao o čoveku koji je okončao sa sobom, samo zato što mu je postalo nesnosno da svaki dan čini isto: ponovo ustaje, ponovo se umiva, ponovo odeva. Kada se kida poslednja nit koja povezuje vreme sa večnošću, čovek može dospeti do stanja mračnog očajanja.
Čoveku je po njegovoj prirodi svojstveno da svagda učestvuje u prazniku, da bi njegov život bio radostan i prazničan. Čovek se guši u trodimenzionalnom prostoru, njemu je nesnosno ovo „zamorno ponavljanje“ zemnog bivstvovanja o kojem govori Sveto Pismo. Njime ovladava takva čamotinja od koje on silazi sa uma. A on treba nečim da ispuni prazninu koja se u njemu obrazovala, jer je čovek stvoren za život večni. No, šta on čini i na kakve se surogate (zamene) rešava?
Na primer nedeljom. Za hrišćanina je ovo dan kada je Gospod pobedio smrt koja caruje u vremenu i kada se priopštava (učestvuje) u večnosti.
A za većinu ljudi živećih samo u vremenu to je takozvani neradni dan – samo dan odmora od rada, mrtvo vreme. No, priroda čoveka ostaje neizmenjena. U pamćenju takvih ljudi živi nekakvo sećanje na sreću i oni se osećaju moralno obaveznim da se vesele i budu srećni. No, radost koju nalazi takav čovek može biti opasna. Starajući se da nečim ispuni odsustvo radosti u svom životu, on je nalazi na primer u vinu. I tako ne nalazeći utehe u vremenu, čovek se sve više pogružava u lažne sladosti i što se više pogružava u njih, to veću dosadu oseća.
Ovo ponekad zadobija bezumne forme. Zašto se danas dešava toliko opijanje našeg naroda i nema nikakvog protivljenja tome? Zato što ljudi bez Boga ne mogu naći ni u čemu životnu radost. Ovde je i objašnjenje zašto se tako rasprostranjuje posvuda greh nasilja. Eto simptoma strašne bolesti čovečanstva koje je pritisnuto smrtnom dosadom koja ničim ne može biti isceljena.
Na dan građanske Nove godine Crkva praznuje spomen Svetog mučenika Bonifatija i mučenice Aglaide. Ovim Svetim moli se za izbavljenje od alkoholizma i bludne strasti, zato što su oni sami stradali dugo vremena od tih poroka. No, Gospod im je otkrio gde je blago života i najviša radost za čoveka i oni su bili sposobni na samoodricanje i posvećivanje svog života Hristu, radi večnog života.
Samo ovo može ograničiti svako obesmišljavanje našeg postojanja. No, dok ne bude u nama ustremljenosti na večnost, mi smo osuđeni da živimo u mrtvom vremenu.
Daj Bože, da se mi svesni približavanja smrti ne ledimo od straha, kao ljudi koji ne znaju Hrista, već da se ispunimo radošću što se približavamo susretu sa našim Gospodom. I da reči „Srećna Nova godina i puno sreće!“ zvuče za nas istinski jer označavaju novinu onog večnog, neprolaznog život koji nam daje Gospod u vremenu i otkriva ga u svoj punoći u večnosti.

Jedan komentar

  1. Branko Milošević

    Kakav nesuvisli odgovor. Zbog jezuitskog duha u visokim slojevima društva i crkvenim velikodostojnicima Poslat je ovaj sveti čovek. Toliku mržnju koju pokazuju komunisti, zapadni liberalisti i ekumenisti i toliki sklad u mišljenju zapanjuje i osvešćuje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *