NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

 

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE
 

 
O GOMILI
 
Baćuška!
Ove godine sam po prvi put počeo da postim Božićni post. Saznavši za to, mnogi na radnom mestu su počeli da mi se podsmevaju i dosađuju zapitkivanjima. Jedan je izjavio „Šta neće uraditi, samo da ne bude kao svi. Konačno je postao originalan“. A zašto kada neko pola godine drži dijetu da bi smršao, niko mu se ne smeje. Još mi i poznanici govore: „Mi takođe verujemo u Boga, dolazimo u hram, prislužujemo sveće, no Bogu nije nužan naš post, glavno je verovati u duši“. Kući su me posmatrali kao ludog i rekli: „Veruj koliko hoćeš, a za jelo te Bog neće kazniti…“ Jednom rečju od Božićnog posta ostale su samo neprijatne uspomene.
Dolazi Veliki post i ja sa strahom čekam njegov početak. Kako opstati u atmosferi kada te sve vreme nešto ometa i više od svega – izbeći strah da se ne bude predmet podsmeha. Posavetujte me, jer ljudska govorkanja nisu baš sitnice, kao što se čine.
 
Aleksej Andrijanov, ekonomista, G. Moskva
 
Odgovor: Veliki post zauzima toliko važno mesto u našem životu da Crkva započinje da nas priprema više od mesec dana pre njegovog početka. I pored svakodnevnih briga, mi moramo da se naviknemo na misao da ih ne možemo izbeći. Na njih treba da se unapred pripremamo kao i na najglavniju molitvu od koje zavisi sve što će biti sa nama ovde i u večnosti; ili kao na odlučujuće iskušenje našeg srca, koje nije lako pobediti. Kao na smrt kojom ćemo umreti tih dana, priobštavajući se Hristovoj smrti. Kao na naše vaskrsenje, koje će nam biti darovano u pashalnu noć Njegovim Vaskrsenjem.
Put ka Velikom postu započinje u nedelju kada mi na Liturgiji slušamo kratku i uzbudljivu jevanđeljsku priču o Zakheju (Lk. 19, 1-10). U ovoj priči se može naći i odgovor na Vašu nedoumicu.
Hristos prolazi kroz grad, a na ulici pred očima svih trči čovek malenog rasta, prestižući gomilu, zato što ne može ništa da vidi iza tuđih leđa i glava. Zakhej – maloga rasta ne može zbog gomile da vidi ko je Isus i takođe ne može biti ugledan od Njega. Starešina carinika kao dečačić juri, zaboravljajući svoj položaj i dostojanstvo i na čuđenje svih pentra se na smokvu. On je vrlo tačno predvideo da će upravo tada proći proslavljeni Učitelj, te Ga samo sa vrha drveta može dobro videti.
Zakhej je grešnik i carinik – načelnik mitara, i pri ovome on je još i bogat. Mi znamo kakvom preprekom može biti bogatstvo, da bi se neko probio do Hrista: „Lakše je kamili, proći kroz iglene uši negoli bogatome ući u Carstvo Božije“ (Mt. 19, 24).
Međutim, prva prepreka koju Zakhej sreće na ovome putu je gomila. I stvarno, ona je jedna od glavnih pregrada koje nas odeljuju od istinskog života. Svaki čovek je, ma koliko on bio visok rastom sličan Zakheju; tj. on je „malog rasta“, ne samo fizički i neće videti Hrista dok ne iziđe iz gomile.
Šta je gomila? Kolebljiva i promenljiva stihija kao more; more koje guta sve. Svaka gomila strašna je svojom promenljivošću i skoro prirodnom spremnošću da se rastvori u bezličnim lažima. Što kažu jedni, oni koji stoje napred, to ponavljaju svi. Gomila – to je tzv. „javno mnjenje“ koje vlada nad ljudima. Ona lako prevraća sve u jednoličnu masu, a čovek se gubi i ponavlja ono što govori gomila.
Kako nas ovo podseća na naše nedavne godine! Ljude su hapsili, streljali – „nećemo ništa o tome da znamo“! I danas se ništa nije izmenilo. Narod razvraćuju, uništavaju – „o tome ne možemo da slušamo“!
Gomila neće da misli i analizira, tako joj je spokojnije. „Kako partija kaže“! ili „kako kažu oni koji su sada na vlasti“? Postoji, naročita opasnost da ruski narod postane gomila.
Ljudi postaju gomilom u onoj meri u kojoj su odvojeni (otpali) od Boga i potčinjavaju se zlu i smrti. Uopšte, svi ljudi do određenog momenta predstavljaju gomilu čak i ako ih je sabrano samo dvoje ili troje. Evo karakterističnog razgovora u prodavnici među osobama (uzrasta dostojnog poštovanja) – koje posmatraju kako se deca psuju: „Mi sada nemamo prava da im zamerimo, jer je to dozvoljeno“. Ovo je tipično za svest gomile: „Sada je ovo ozakonjeno“. Ako budu ubijali, kao što su ubijali nedavno gomila ćuti ili odobrava likujući.
Gomila je strašna time što može svakoga oklevetati i ismejati. Kako je smešan bio za nju maleni Zakhej koji juri po ulici i vere se uz drvo!
I gomila može svakoga uzvisiti. Gomila traži idola. Ista gomila koja je nekoga prihvatila, može ga kroz minut odbaciti.
Vođena najružnijim instinktima masa ljudi se prevraća u stado koje se sutra već može povesti u cirkus da posmatra kako hrišćane bacaju na rastrzanje lavovima. Kada se masa ljudi prevraća u stado, besovi se mogu useliti u njega i gurnuti ga u bezdan.
Kako se može odvojiti od gomile? Treba se odlučiti na čin (delo). To delo je – ne biti kao svi, kada su svi – gomila.
No, ovo je nedovoljno. Mnogi su išli do kraja u svojem odricanju gomile i završili su u još većoj pustoši, u još strašnijem adu usamljenosti. Proklinjajući gomilu, oni su prokleli na kraju krajeva čitavo čovečanstvo.
Dok čovek ne ugleda Hrista, on ovako ili onako ostaje „čovekom gomile“. Zato treba imati hrabrosti za protivljenje tami koju nameće Gomila i jaku želju da se iščupamo iz nje. Ovo se može ostvariti samo onda, kada je čovek ustremljen na glavni cilj (smisao).
Kao što kaže Blaženi Avgustin, mi vidimo Boga zato što On vidi nas. Nismo ga mi prvi zavoleli, već On nas. Da Hristos nije primetio Zakheja i obratio mu se, život starešine carinika ozario bi se za trenutak nadom, koja bi se opet ugasila u tami.
No, Hristos je došao u Jerihon da bi u njemu našao Zakheja. Sveti oci kažu: „Kada mi učinimo jedan korak ka Bogu, On čini deset koraka u susret nama„. Ili kako kaže jedan propovednik, Zakhej se popeo na dva metra u zemno nebo i istog trena Nebo nebesa prišlo je njemu. „Zakheju, siđi brzo, jer mi danas valja biti u domu tvome“ (Lk. 19, 4). Sve se određuje ovom novinom, ovim prisustvom Boga.
Čudesni vetar je poneo sve što je bilo njegovo i on ne može više reći: „Ovo je moje – moje znanje, moja vera“ – jer sve pripada Gospodu.
Ranije se on brinuo o sabiranju bogatstva, a sada nastaje novi život. Sve pređašnje se okončalo, on se odriče od svega da bi napravio mesta Novom bogatstvu: „Gospode, evo pola imanja svoga daću siromasima, i ako koga nečim oštetih, vratiću četvorostruko“ (Lk. 19, 8). Bogatstvo je za njega već siromaštvo, a siromaštvo – bogatstvo.
Vaistinu – gomila je Jerihonski zid na putu ka Gospodu. Ako želimo da saznamo kako sila Božija može sve pobediti, setimo se kako su zidovi Jerihona pali ne od mača ili opsade, već od pobedonosnog krika u ime Gospodnje (Nav. 6, 15).
Ista sila Gospodnja uvek pripada svakom nemoćnom čoveku – „jer Sin Čovečiji dođe da traži i spasi izgubljeno“ (Mt. 18, 11) i mi koji propadamo, tražimo Njega; mi mrtvi – priopštavamo se Njegovom životu.
Od ove blizine Božije potiče i sva snaga promena. Nemoguće postaje moguće, mrtvi postaju živim. Hristos je svagda među grešnicima, isceljujući svaku bolezanju i svaku nemoć kod ljudi. On je uvek usred gomile, čak i kada ta gomila menja usklik „Osana!“ u krik „Raspni Ga!“.
Zakhej ispunjen likovanjem, sada može sam ući u svaku gomilu. Sada nekome drugome ona ne da da vidi Hrista; kao što slepom Vartimeju u Jerihonu, pri približavanju Gospoda gomila naređuje da ućuti (Mk. 10, 46).
I možda će se od isceljenja Zakheja i od progledavanja Jerihonskog slepca desiti veliko čudo – da gomila postane narodom. I možda će oni, koji su govorili sa mračnim ropotom o Hristu, da On ništa ne shvata zato što je otišao kod grešnog Zakheja – najzad kao posle čuda progledavanja slepog Vartimeja sa divljenjem reći:
 
„Bog je posetio narod Svoj“.

Jedan komentar

  1. Branko Milošević

    Kakav nesuvisli odgovor. Zbog jezuitskog duha u visokim slojevima društva i crkvenim velikodostojnicima Poslat je ovaj sveti čovek. Toliku mržnju koju pokazuju komunisti, zapadni liberalisti i ekumenisti i toliki sklad u mišljenju zapanjuje i osvešćuje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *