NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

 

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE
 

 
BOGORODIČINA PASHA
 
Dragi oče Aleksandre, iskreno Vam blagodarim za Vašu novu knjigu „Poslednje oružje“, jer sam u njoj našao odgovore na mnoga pitanja koja su me mučila. Ali postoji jedno pitanje na koje mi verovatno niko nikada ne može odgovoriti. Tačnije odgovori su dati i kod Vas, ali ja ih očigledno ne mogu usvojiti. S jedne strane, meni je razumljiva bol, Vama nesimpatičnog Ničea: „Umoljavam vas sve, čuvajte vernost zemlji. Ne verujte onima koji govore o nadzemaljskim nadama. Znali to oni ili ne, oni su trovači“. I još ovako on piše: „Gde je moje stanište, eto šta ja pitam, eto šta ja tražim, što sam tražio i nisam našao“. Postoji reč „entropija“. Sve iščezava i može se reći da je čitava istorija neprestana sahrana čovečanstva. Ovo je naučna slika sveta, ali odviše nemilosrdna i bezradosna. A svet je zanet samo traženjem radosti i njegova jedina briga je kako zaboraviti na smrt. Zar je život toliko besmislen? Ja shvatam da nije sve tako prosto. Moja nedavno umrla babuška je bila duboko verujući čovek i istovremeno istaknuti naučnik, doktor astrofizike. Ona je naročito poštovala Božiju Majku i sve njene praznike. Pred svoju smrt, ona mi je govorila: „Ne ustupaj neverju, to je entropija. Moli se Božijoj Majci, pobeđuj sebe i ona će te izvesti iz svih ćorsokaka“. Više od svega na svetu hteo bih da shvatim, od kuda verujući dobijaju toliku radost u Pashalnu noć i na praznik Uspenja Bogorodičinog, koji Vi nazivate Bogorodičinom Pashom.
 
Aleksej Zabeljskij, G. Gomelj
 
Odgovor: Mi savršavamo radosni praznik Uspenja Bogorodičinog u svetu gde nema radosti. Svet ima kraj. I on ima početak u vremenu. Naučnici danas govore, da je vaseljena započela svoje postojanje pre 14 milijardi godina „velikom eksplozijom“, do koje svet nije postojao. I kroz milijardu godina (a možda i znatno ranije – može biti usled pričinjene samim ljudima „nove eksplozije“) on će prekinuti svoje postojanje. Posle toga neće biti ničeg. I sav svet po merilima večnosti predstavlja samo kratkotrajno čudo.
Mi smo takođe smrtni. Jednom smo bili začeti i rodili se na svetu. Svaki od nas je jedinstveno, neponovljivo, novo biće, kakvog nije bilo nikada i neće biti nikada. Od momenta kada je Bog prizvao svakog od nas iz nebića. Zar ja do tada nisam postojao? Nije li bilo ovoga „ja“, koje je u momentu začetka svog postojanja, započelo bitisati?
No jednom, i to se više puta ponovilo, Bog mi je dao da doznam ono što beskonačno prevazilazi svako znanje. U Roždestvu, kod Krsta i sv. Plaštanice, i na Vaskrs, i u Bogorodičinoj Pashi, On mi je javio Svoju svetlost, Svoju ljubav, Svoj život. I milioni ljudi, takvih kao što sam ja, kada ih se dotakla blagodat – saznali su da nikada neće umreti i da su sazdani Bogom i za Boga. I da samo u njemu mogu obresti pokoj. Ja postojim u Božanskoj večnosti kao onaj, koga je Bog zamislio u Svojem srcu i Svojoj misli. Pre nego što sam bio začet u stomaku moje majke, ja sam bio željen i voljen od Boga.
Razume se, moj život će se završiti. Ja treba jednom da umrem i šta će biti posle toga? Zar će se sve pretvoriti u prosto i ništa? Hoće li sve iščeznuti, ne ostavljajući nikakvog traga – tačno onako kao što će vaseljena jednom postepeno ugasnuti?
Sada ja znam zašto Crkva govori drugačije. Ona zna da smrt nije poslednja reč. Praznik Uspenja Božije Majke može se nazvati pobedom nad entropijom. Reč „entropija“, po naučnicima znači neumoljivo kretanje sveta ka ne“stajanju i smrti. Na poslednjoj stranici Sv. Pisma je čudesno obećanje: „I vidjeh nebo novo i zemlju novu… I reče Onaj što sjedi na prijestolu: Evo sve činim novim“ (Otkrov. 21; 1,5). Čak ako sve što mi vidimo danas – naša zemlja i sve zvezde, i sve galaksije, i mi sami iščeznemo, ipak neće sve biti progutano smrću.
Zašto mi toliko volimo i poštujemo Bogorodicu? Ona je početak ove pobede, zora novog stvaranja. 25. mart po st. kal. (a takođe 8. decembar, dan začeća Presvete Bogorodice, sv. pravednom Anom i 8. septembra – dan Rođenja presvete Bogorodice) i 15/28. avgust su povezani jedan sa drugim. U Vaploćenju telo Božije Majke nije bilo prosto nosiocem materinstva. Ona je dala Svoje telo ploti Svojeg Božanskog Sina. U njoj su se Bog i čovek sjedinili. Zar je posle toga mogao Bog ostaviti Njeno prečisto telo, gde se Božansko sjedinilo sa ljudskim? Uspenje je prirodna posledica Blagovesti. U Blagovesti, Reč je postala plot u Presv. Djevi i prebivala sa nama. U Uspenju, ljudsko se obožilo u Njoj i počelo da prebiva sa Bogom.
Božija Majka nije znala za greh. To znači da u Njoj nije bilo semena truleži, koje mi nosimo u sebi. Na večernjoj praznika Uspenja, mi slušamo obično Bogorodičino Jevanđelje, zato što praznujemo ulazak Božije Majke u novi dom. „Blagoslovena si Ti među ženama, – tako je pozdravlja sv. pravedna Jelisaveta, kada se one obe bremenite susreću, – blagosloven Plod čreva Tvoego“.Ona nosi pod srcem, Onoga, Ko će Svojom smrću pobediti našu smrt. Na mnogim drevnim ikonama Uspenja Bogorodičinog, prikazani su apostoli kako stoje oko praznog groba. Smrt nije mogla zadržati telo One, Koja je radi nas rodila svetu Hrista, Život. Eto zašto je Božija Majka – nada svega stvorenoga i 15/28. avgust – tako radostan praznik. Najradosniji posle Vaskrsenja Hristovog.

Jedan komentar

  1. Branko Milošević

    Kakav nesuvisli odgovor. Zbog jezuitskog duha u visokim slojevima društva i crkvenim velikodostojnicima Poslat je ovaj sveti čovek. Toliku mržnju koju pokazuju komunisti, zapadni liberalisti i ekumenisti i toliki sklad u mišljenju zapanjuje i osvešćuje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *