NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

 

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE
 

 
BESEDA O SLEPOROĐENOM
 
Hristos vaskrse! Shvatamo li mi šta znači biti slepim od rođenja, živeti zauvek u mrkloj (bezizlaznoj) tami? Od toga se ne može pobeći – nema ničega i nikoga, postoji samo beskrajna tama za kojom ide večna tama posle smrti.
„Ko sagreši, on ili roditelji njegovi?“ (Jovan 9,1-38) pitaju zabrinuti učenici Gospoda o čoveku slepom od rođenja. Sve nesreće povezane su sa grehom; čak i zemljotresi, poplave i suše nastaju zbog naših grehova; postoji tajanstveni zakon pravde po kojem kazna za greh ide do trećeg i četvrtog kolena, a milost Božija prema pravedniku prostire se na hiljadu generacija. Međutim, ovaj zakon je uvek skriven i tajanstven, te se moramo čuvati od pravolinijskih zaključaka. Zar se neopravdano žali Eklezijast da često mnogi pravednici trpe nesreće, a nečasni uživaju!
Ovde je kamen spoticanja za mnoge, ne samo za dojučerašnje profesionalne ateiste koji poricahu postojanje Boga zbog strašnih stradanja i nepravdi u svetu, iako je u njihovom revoltu moguće videti kadkad dobru oslepljenost, tj. nesvesno stremljenje ka Bogu: naše željenje savršenstva i više pravednosti jeste već nekakva svetlost Božija unutar nas. „Ne sagreši ni on ni roditelji njegovi, nego je ovo da se jave djela Božija na njemu“ – kaže Gospod. A to ne znači da se neko od ljudi rađa bezgrešnim, već znači da je Bog beskonačno milostiv. Priča o pravednom mnogostradalnom Jovu sva je svedočanstvo upravo ove tajne. Viši promisao Božiji može se dotaći čovekovog puta još pri rođenju. Bog ga je kaznio da podnosi lakomislenu osudu ravnodušne okoline, koja ne vidi da ga je Gospod posetio ili drukčije reći – sa naročitom ljubavlju pogledao na njega. Ili kako bi rekao blaženi Avgustin: mi vidimo zato što Bog vidi nas. Bog vidi nas i On hoće da mi vidimo Njega.
Jedan teško bolestan mladić pričao mi je kako je u detinjstvu bio pobožan; često je hodio u crkvu, i dato mu je bilo da oseti blagodat i da zna kako je milostiv Gospod. No, zatim mu se desila nesreća: pao je sa drveta i ostao zauvek paralizovan. U početku ovo je bilo strašno i nesnosno: on je bio veliki i jak, stid i gnev kipteli su u njemu. Mesecima je omalovažavao Boga. No, to što mu se desilo uspeo je da shvati kroz molitvu. U jednom trenutku rekao je sebi: „do ovoga trenutka znao sam da me Bog voli, a šta se promenilo sada?“ I postepeno je počeo sve da saznaje tj. postalo mu je savršeno jasno da se Bog dotakao njega lično i da hoće da mu nešto kaže kroz ovu bolest. I mladić se molio ne bi li pronikao u promisao Božiju o njemu i uvideo da ne strada uzalud. Počeli su da mu se otkrivaju gresi u kojima je živeo. Njemu je bilo potrebno da spozna – baš to što ga je udaljilo od Boga. Možda će neko reći: ta kakvi naročiti gresi mogu biti kod dečaka? Ali mi znamo da sveti po meri svog približavanja svetlosti Hristovoj sve više uviđaju svoju grehovnost. Ponekad se stradali mladić ovako obraćao Gospodu: „Ako bih ja ozdravio, pa onda ponovo počeo da se udaljujem od Tebe, više volim da ne ozdravim“ – i zato njemu čak ni smrt nije bila strašna. Konačno ona nije stvarno zlo ukoliko nam daje mogućnost da se približimo Bogu.
„Kad bi znao čovek“ – kaže prepodobni Serafim Sarovski – „šta znači videti Boga, to bi pristao da ide ka Njemu kroz bilo kakvu tamu.“ Stradanja bivaju različita, a najstrašnije je da se zauvek lišiš božanske svetlosti. Mnogi misle da je put ka Bogu – samo mir, sijanje i svetlost, no Bog davši jednom da se vidi svetlost, ispituje dušu. Jedno je primiti Boga u njegovom ličnom otkrivenju, sa radošću i likovanjem, a drugo – ići, kako te Bog vodi, dok se duša ne nauči da sa smirenjem odgovara na volju Božiju. Sijanje svetlosti koja otkriva čudesni svet, gasne, bez obzira na sve naše napore da sačuvamo vernost Gospodu i sve što nam ostaje je vera. Ovo ispitivanje može potrajati i smenjivati se kratkim utehama, posle kojih duša može dospeti u još veći mrak. U nekim slučajevima ova tama može biti povezana sa neprijatnim spoljašnjim prilikama: porodični razdor, bolesti, potpuni neuspesi u poslovima, nesrećni slučaj. Ovde se može javiti sablazan – da se naša tama objašnjava spoljašnjim teškoćama. Mi moramo proniknuti mnogo dublje od nedaća zemnog postojanja, ako hoćemo da pobedimo tamu duše. Samo se tako može otkriti tama bogoostavljenog raspetog Hrista, bez koje nema svetlosti vaskrsenja. Samo na tom putu moguće je istinsko progledavanje duše kroz njenu sposobnost da ostane sa Hristom, ma koliko nepodnošljive bile spoljašnje okolnosti; a takođe i kroz sposobnost duše da sastradava sa svima u „tami i senci smrtnoj prebivajućim“. Mi živimo u osobenim vremenima i ljudima se daje da upoznaju osobene teškoće i žalosti: večna tama, to najmrskije zlo koje potmulo ugrožava dušu (dok se ona do kraja ne oslobodi od greha) potpuno otvoreno, dakle, prisustvuje u spoljašnjem svetu. Nastupa noć i već je kasnije nego što se misli. Milioni ljudi rađaju se kao slepi – jeli njihova krivica ili njihovih roditelja što se rađaju i žive u tami bezbožja? A danas se sve čini da bi to najstrašnije slepilo bilo kao nešto prirodno za čoveka.
Ugledavši jevanđelskog sleporođenog, Hristos ne naglašava vezu greha i stradanja, greha i slepila kako ga on obično čini. On govori da se to desilo da bi se javila na njemu slava Božija. Šta nam je činiti, kako Boga umoliti, da bi oličavali Hristovo prisustvo u svetu, da bi se slava Božija otkrila ljudima? Kada nam život nanosi teške udarce, mi smo dužni da pokažemo svetu, kako hrišćani mogu živeti i ako je potrebno – kako umirati. Niko ne može videti bez svetlosti, isceljuje samo svetlost, samo ljubav. „Dogod sam u svetu, Ja sam svetlost svetu“ – govori Hristos, i mi smo dužni po reči Njegovoj, i po daru Njegovom, da budemo svetlost svetu kako bi i drugi progledali. No niko od nas to ne može, dok ne prođe kroz sopstvenu tamu, trudeći se da je pobedi do kraja do tame krsta u kojoj je tama svih od iskoni slepih, do tame Krsta Hristovog, a to znači do svetlosti Njegovog Krsta i Vaskrsenja. Jedan pogled Hristov isceljuje – ako bi ti mogao da Mu pogledaš u oči! – i tvoj brat, tvoj bližnji – kako je on prelep, kada bi to mogao videti! O, samo kada bi progledao poznao bi u svakom ljudskom licu Hristovo sveto Lice!
 
Na nedelju o slepom, 2002. godine

Jedan komentar

  1. Branko Milošević

    Kakav nesuvisli odgovor. Zbog jezuitskog duha u visokim slojevima društva i crkvenim velikodostojnicima Poslat je ovaj sveti čovek. Toliku mržnju koju pokazuju komunisti, zapadni liberalisti i ekumenisti i toliki sklad u mišljenju zapanjuje i osvešćuje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *