NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

 

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE
 

 
O „JEDINSTVU VEROISPOVESTI“
 
Za savremeni crkveni život u Rusiji karakteristične su dve osobenosti. S jedne strane, pojavili su se neki novi bogoslovi, koji sve upornije prizivaju Crkvu da propovedi jevanđelje na jeziku bliskom nivou razumevanja savremenog čoveka. S druge strane, jasno se uočavaju tendencije uticaja okolnog sveta na Crkvu. Ideološka pustoš posttotalitarnog društva ispunjava se idealina zapadnog sveta, izgnani bes komunizma doveo je sa sobom još sedam zlih duhova. Crkva ostvaruje svoju misiju u svetu, i njeni članovi neizbežno su podvrgnuti ovim novim ideološkim atacima, koji se mogu izdržati samo kroz vernost duhu i slovu Sv. pisma i apostolskog i svetačkog predanja. Kakve su osnovne bogoslovske i psihološke tendencije ovoga pravca u Ruskoj Crkvi?
Glavna sekularna fundamentalna vrednost demokratskog pogleda na svet, koji zastupa Zapad i koji je uzor svih vrednosti u Rusiji danas – jeste princip političkog i ideološkog pluralizma, ideološke trpeljivosti koja čak i ne proniče u suštinu ideologije – princip koji po svojoj suštini poriče apsolutne istine. Dakle, nema vladajuće ideologije, postoje mnoge ideologije od kojih je svaka deo istine. Nema jedne istine, ima mnogo delimičnih istina. Prenešen u religijsku svest, ovaj princip navodi na pomisao da nije drugačije ni u religiji – a otuda izniče ideologija religioznog univerzalizma koji se zasniva na spekulaciji da je u svakoj religiji prisutno otkrovenje i odblesci Božanske svetlosti; a to zamagljuje zadatak nas hrišćana (braće svih ljudi na zemlji) u razobličavanju laži i zla koje su u našem vremenu dostigle krajnje granice. Ako se delovi slože zajedno možemo li dobiti celostnu istinu? Takvo shvatanje je protivno hrišćanskom principu krsta i ono je odricanje od njega, jer vodi religioznom individualizmu i egoizmu: moje je pravo da verujem ovako ili drugačije. Psihološki individualizam vidi veru kao svoje lično delo koje se tiče ličnih, intimnih strana moje duše. Ovo gubljenje sabornosti logički proističe iz duhovnih pozicija protestantizma, tog mističnog individualizma koji se otpavši od vaseljenske Crkve, razdelio na stotine sekti. A sada je ta centrifugalna sila razdrobila ove zajednice na mnoštvo individua koje čak i ne osećaju potrebu da usaglase svoje poglede sa pogledima svoje jednoverne braće.
Iz ovog religioznog individualizma očito prisutnog u svim sferama delatnosti zapadnog čoveka, proizilazi još jedna važna psihološka crta savremene pseudohrišćanske svesti – religiozni utilitarizam i egoizam. Ova utilitarna pozicija zakonomerno odražava opštu degradaciju ličnosti u savremenom svetu i nizvodi religioznu svest hrišćana na nivo prvobitnih divljaka koji se klanjaju idolima da bi izbegli zla od njih, a i da bi dobili blaga od istih, pre svega materijalnih.
Druga sekularna vrednost pred kojom metaniše savremeni svet jeste zemaljski uspeh: dobar i sit život. „Horizontalne“ težnje zauzimaju vanredno veliko mesto kod zapadnih hrišćana, zaklanjajući im, u suštini, izvorni duhovni život. A ovo proizilazi iz preuveličavanja nesumnjivog fakta da hrišćani moraju kakotako na principima pravednosti uređivati svoj socijalni život no, tako da njihov zemaljski trud ne zaklanja Grad Nebeski. Kada osnovnom vrednošću postane traženje blagostanja, to hrišćani traže pre svega zemno u nadi da će im se Carstvo Božije dodati kao nagrada za mravlju marljivost. Nije slučajno što se u poslednje vreme u našoj demokratskoj štampi pojavilo takvo mnoštvo članaka, čiji autori kritikuju Pravoslavlje zbog odbacivanja praktičnog života i odsustva onog pragmatizma kojim se ponose protestantizam i katolicizam.
Drugim projavljenjem raslabljene vere, ljudi koji grade tvrđavu ovde na zemlji, predpostavljajući je „vazdušnim zamcima“ zagrobnog života, jeste religiozni hedonizam, izražen u želji da se bilo kojim sredstvima dobiju mistička osećanja kao tobože naročiti vid duhovnosti. Ovo je osobeno vidno kod sekti Pentakostolaca, Kvekera i u Rusiji kod Hlista, koji u religioznom životu traže pre svega izoštravanje estetskih osećanja na Bogosluženjima, dok se u mnogim religioznim knjigama Hristos prikazuje više estetski – tj. brišu se granice između svetovnog i duhovnog stvaralaštva. Tako se istinska vera, zasnovana na dogmatima u Predanju zamenjuje nekakvim religioznim osećanjem koje se ni prema čemu ne obavezuje i ne odnosi ozbiljno. Tako po ovome puteljku mističnog individualizma i egoizma nije teško doći do budizma i hinduizma, jer njihovi koreni su upravo religiozni egoizam i utilitarizam. Uzgred rečeno, u knjizi jednog od lidera ovog reformatorskog pravca, sveštenika Aleksandra Borisova, budizam i islam se otvoreno nazivaju bogootkrivenim religijama. A na nedavnom susretu demokratskih pisaca sa Jeljcinom, on je izjavio da ga uznemiravaju anti-ekumenistička raspoloženja u Crkvi.
Emocionalna preopterećenost savremenog tempa života, i obilje stresnih situacija – dovode do toga da se od vere u prvom redu traže psihoterapeutska olakšanja, što mi smatramo u opštem pravilnom orijentacijom, jer je Pravoslavlju svagda bila svojstvena funkcija utehe. Tako sveštenik zauzima u svesti čoveka počasno mesto pored domaćeg psihoanalitičara. No, gore pomenuti Borisov preveo je i deli u svojoj parohiji knjigu katoličkog sveštenika Džona Pauela: „Kako ostati u ljubavi“, koja je očiti primer zamene osnovnih hrišćanskih dogmata psihološkim teorijama. Ostati u ljubavi, znači po Pauelu: zavoleti sebe, ispuniti se istinskim samouvažavanjem sve do osećanja praznika u duši. Između ostalih, katoličke i protestantske knjige prodaju se u tome hramu u većem broju negoli pravoslavne!
Sva ova slika patološke religiozne svesti koja se ne odlučuje da prizna svoje bezverje i lukavo nosi masku hrišćanstva – stvara opštu atmosferu dvosmislenosti, subjektivnosti i maglovitosti u kojoj se rasplinjuju kriterijumi istine i dobra. Otuda proizilazi i neshvatanje zakona duhovnog života, preskakanje faza, traženje hrišćanske ljubavi bez krsta, tj. njena zamena sa uobraženom i samoobmanjivom ljubavi; kao i zamena uma uobraziljom, zdravog razuma – subjektivnom voljom. Uzeti u svojoj sveukupnosti, ove pojave dovode u duhovnom i duševnom životu do vaistinu razornih posledica za ličnost, koje su utoliko više opasne što, kao i u slučaju prelesti, čovek ne primećuje njihove pogibeljne posledice. Kao rezultat toga čovek počinje da iskazuje sudove koji nisu zasnovani na dogmatima i racionalnim dokazima, već samo na emocijama srca, sekularnim vrednostima – tj. u predstavu o Bogu unosi svoje antropomorfne sudove i prilagođava istinu svojim pogledima. Ova sekularizacija svesti i podvlašćenost uma emocijama dovode do otvorene jeresi, jer se savest i život ne proveravaju dogmatima, već se naprotiv dogmati prihvataju i odbacuju u zavisnosti od
toga odgovaraju li mojoj savesti i mojoj predstavi o Bogu. Ličnost tim samim čini jeretički izbor, dejstvujući po ličnom ukusu i kapricu – tj. odabira iz sistema veroučenja one dogmate i moralne zahteve koji joj se dopadaju, odbacujući druge ukoliko oni protivreče modernoj ideološkoj orijentaciji. Naročito se izostavljaju dogmati o prvorodnom grehu i iskupljenju, što je i razumljivo, pošto su oni osnova stvarnog hrišćanskog morala.
Savremeni svet projavljuje porazno neosećanje greha i neće da vidi svoju grehovnost koja ga razobličuje. Što je više greha u svetu, to je veće ovo neosećanje. Nije slučajna pojava, na primer, bogoslovlja Tejara de Šardena (1881-1955) koja neizbežno vodi panteizmu, i otvoreno protivreči hrišćanskom učenju po mnogim važnim tačkama. U oblasti teoretskih ideja ovo premetno stanje uma, neposredno nalazi izraz u adogmatizmu – odricanju praktične neophodnosti dogmata za hrišćanski život i gnoseomahiji – mržnji prema racionalnom saznanju koje tobože isušuje dušu. Prirodnom zamenom zdravog razuma onda služi intuitivizam, kojim se tako ponose savremeni ljudi, kako ne verujući tako i mistici tipa pijetista, jogina i drugih. Primat intuicije nad razumom, i to ne duhovne intuicije na planu opažanja očiglednih istina, već intuicije osećanja dovodi do orobljenosti uma strastima i rasparčanosti (mozaičnosti) saznanja (svesti).
Šta ovo znači? Rasparčanost svesti označava prekid u celostnom usvajanju veroučenja i kulta, uopšte svih životnih pojava, kako duhovnih tako i materijalnih. Potpuna dogmatska prijemčivost označava monizam prilaz svemu iz jednoga – u kakvom stepenu je to korisno ili štetno za spasenje duše ili koliko me to odvlači od hrišćanskog puta. Rasparčana svest ne brine se mnogo o spasenju duše, a nije u mogućnosti da dođe do jedinstvenog kriterijuma – ona prilazi raznim sferama života sa potpuno različitim merilima. Kao posledica toga, čovek može ići na bogosluženja i tako reći zadovoljavati svoje religiozne potrebe u hramu, i istovremeno nalaziti estetsko zadovoljstvo u trivijalnim holivudskim filmovima ili teškom „hrišćanskom“ roku (čija se audio produkcija takođe može videti u pomenutim hramovima) – u svojoj naučnoj delatnosti, recimo, može propovedati panteizam, darvinizam, ili druge nehrišćanske poglede. U oblasti rasuđivanja, gubljenje vlasti (samoderžavija) uma u spoju sa intuitivizmom dovodi do spontanosti, tj. do toga da čovek ne promišlja svoje izražavanje, te se dešava da se kroz nekoliko dana odriče od svojih misli ili crveni zbog istih. Takva spontanost, po neospornom zakonu psiholoških antiteza, nepristupačna za logičke zaključke postaje uzrokom jake sugrestivnosti, tj. spremnosti čoveka da bude ubeđen u bilo kakve gluposti, ukoliko se one lepo ukrase i propovedaju sa velikom samouverenošću. Ovi primeri masovne sugestije dobro su bili poznati mnogim demagozima 20. veka: Hitleru, Staljinu i drugim, više bliskim našem vremenu. Na kraju krajeva prava čoveka, pluralizam, sloboda u njenom sadašnjem izrazu, kao sinonim za svedozvoljenost i druge demokratske vrednosti postaju za takvu svest više važne, nego zakoni života Crkve. Ako se ovim stanjima dozvoli da se razvijaju bez prepreka, ona se završavaju klasičnom kliničkom slikom autističkog mišljenja, – razdvojenošću čoveka od stvarnosti, sveta drugih ljudi i Boga.
Priziv reformatora Crkvi da bude bliže životu sve se češće projavljuje u stvarnosti na najneočekivanije i najstrašnije načine. Nedavno je časopis „MK“, koji prednjači u razvratu i magiji, saopštio svojim čitaocima, objavivši na naslovnoj strani veliku fotografiju, o osveštanju redakcije sveštenicima Aleksandrom Borisovim i Petrom Kolomijcevim. A sasvim nedavno nova informacija u istom časopisu: pravoslavna parohija Kolomijceva sprijateljila se sa „MK“ preko poklona skupocene ikone redakciji časopisa. Razume se, kao i uvek svi navodi u novinama praćeni su gnusnim reklamama nepristojnih videofilmova, škola erotskog plesa, abortusa, vračanja i dr. Ovo osvećenje može se uporediti samo sa osvećenjem javne kuće ili osvencima (konc. logora). Blagoslov i osvećenje kao i bogosluženje i bogoslovlje – nisu predmet sopstvenog izvora ili meditacije – već je to nešto što je kupljeno Krvlju Hristovom i pripada samo Crkvi.
Naše kratke beleške po ovome pitanju razmatraćemo sledećim jasnim rečima velikog učitelja Crkve, Sv. Jovana Damaskina:“U svemu, braćo, da se držimo Crkvenog predanja kao kamena vere naše, ne pomerajući granice koje su postavili sveti oci naši i ne dajući mesta onima koji žele nova učenja i razrušenje zdanja Sv. Božije Vaseljenske Apostolske Crkve, jer ako svako bude postupao po svojoj volji, malo-pomalo razrušiće se svo delo Crkve. „Samo kada nadahnuto saznanje odgovornosti za istinu ne bi bilo odvojeno od našeg života po istini! Ako naš unutrašnji pogled nije prosvećen, to sve naše spoljašnje učenje nema značaja. Čovek ište novo lice istine i hoće da iskusi i preoseti očiglednost toga što stoji u dogmatima. Ako se mi ne obnovimo – a nećemo se moći obnoviti ako se ne protivimo svim snagama svakome zlu u svetu – nećemo ni moći opstati i pobediti u ovoj neizbežnoj konfrontaciji sa svim lažnim učenjima, za koje je hrišćanski dogmat – neugodna prepreka na putu stvaranja jedinstvene super–religije.
Nedovoljno je da se veri predaje spolja kao nešto racionalno, već je neophodno da se istina osvetljava iznutra kako bi postala očigledna za hrišćanina. U naše vreme možda je Crkva izgubila tako mnogo verujućih ne samo zbog pokrivanja zacrtanih istina usred agormatskih tendencija, nego i zato što se Otkrovenje o Bogu hladno pripovedalo.
 
po Vidovdapu, 2002. godine.

Jedan komentar

  1. Branko Milošević

    Kakav nesuvisli odgovor. Zbog jezuitskog duha u visokim slojevima društva i crkvenim velikodostojnicima Poslat je ovaj sveti čovek. Toliku mržnju koju pokazuju komunisti, zapadni liberalisti i ekumenisti i toliki sklad u mišljenju zapanjuje i osvešćuje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *