NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

 

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE
 

 
KAKO SE MOŽE POMAGATI INOVERNIMA?
 
Može li pravoslavni hrišćanin (mirjanin) posećivati bolesne u bolnicima, ako su Šo ljudi drugih veroispovesti: katolici, muslimani, evangelisti i drugi?
Treba li se u takvim prilikama starati o spasenju duša tih ljudi? Može li im mirjanin doneti Sv. Pismo?
Može li se u takvim prilikama pozivati u pomoć pravoslavni sveštenik da ih poseti, pouči i urazumi?
Ili treba jednostavno posećivati bolesnike ukazujući im najnužniju moralnu i materijalnu pomoć, ne dotičući se pitanja veroispovesti i spasenja?
 
Valentina Kozlova, g. Tomsk
 
Odgovor: Ovde je nekoliko pitanja, mada su ona objedinjena. Pre svega, Gospod kaže da želi da se svi ljudi spasu i dođu u poznanje istine. A ako mi sami znamo šta je najviše dobro, to smisao naših dobrih dela prirodno će biti želja da kroz njih otkrijemo to dobro i drugim ljudima.
Što se tiče propovedanja Sv. Pisma – ono mora biti nenametljivo, ne po sektaški; već po pravilu onda kada bolesnik podstaknut svojim stradanjima, sam zadaje ova pitanja. Treba osetiti kakvo je tlo srca čoveka – tj. je li ono spremno da primi seme Reči Božje. Ili kako je to tačno primetio Puškin: uman čovek razlikuje se od glupoga time što zna kome, šta i kada treba govoriti. Što se tiče pozivanja pravoslavnog sveštenika kod bolesnika, razume se to ne može biti bez njegove molbe.
No, meni se čini naročito važnim prvo pitanje i na njega bih hteo da odgovorim podrobnije. Tačnije, odgovor na njega daje Sam Hristos u priči o milosrdnom Samarjaninu (Lk. 10, 25-37). Ova priča govori o tajni Rođenja Hristovog i tajni Drugog dolaska Gospoda i tajni vaploćenja Božijeg – o tome da Bog postaje čovekom i nedovoljna je samo spoljašnja pobožnost da bi nam se ova tajna otkrila.
Dva čoveka, služitelji Crkve – sveštenik i levit idu u Jerusalim da bi učestvovali u bogosluženju i vide na putu ranjenog čoveka. Ko zna šta je sa ovim čovekom, možda je mrtav? A zakon jasno govori da onaj ko se takne mrtvoga, prlja se i ne može učestvovati u bogosluženju. Na taj način ovi ljudi radi vernosti Zakonu, radi čuvanja čistote svoga duga blagočestija prelaze na drugu stranu puta, tj. prolaze mimo ranjenoga.
I tada nam se otkriva to što Gospod Hristos govori početkom priče (začala) besedeći sa zakonicima o tome kako ući u Carstvo Božije. Šta je nužno za to? Nužno je ljubiti Boga svim srcem, svom mišlju, svom snagom svojom i bližnjeg svojega kao samoga sebe, tj. druga zapovest mora se ispunjavati podobno prvoj. No, mi vidimo da se u priči o Samarjaninu to podobije narušava i zapovest o ljubavi prema Bogu odeljuje se od zapovesti ljubavi prema bližnjem. Ovde počinje ne samo lažna pobožnost. S jedne strane, mi shvatamo da nam ova zapovest otkriva tajnu vaploćenja Hristovog, a s druge strane zapovest o ljubavi prema Bogu neodeljiva je od zapovesti o ljubavi prema čoveku; i samo onda kada Bog postane čovekom, mi saznajemo do kraja da je ovo jedna te ista zapovest i samo onda je možemo ispuniti. Ova tajna je tako velika da je svaki čovek, čak i ako on ne zna za Boga, uključen u ovu tajnu.
Samarjanin koji spašava stradaloga, u očima zakonika je jeretik, i to se čini potpuno tačnim, zato što su Samarjani lažno učili o Tajni spasenja. Oni se drže samo pisanog Zakona Mojsijevog, Petoknjižja, odbacujući Bogonadahnuto predanje. No, Bog nam pokazuje da se tajna spasenja sastoji u jednoj zapovesti o ljubavi prema Bogu i čoveku – u tajni da Bog postaje čovek da bi spasao sve ljude – svaki čovek čak i neznajući Boga, već je na putu ka Njemu, kada projavljuje sastradavanje i milosrđe prema drugom čoveku. I obratno svaki čovek koji čini pobožna dela: moli se, posti i sve ispunjava, no ne približava se milosrđem i sastradavanjem drugome (bližnjem) čoveku – ne samo da iskrivljuje tajnu pobožnosti, nego i učestvuje u tajni bezakonja. Mi znamo da su učitelji Bogoizabranog naroda, poznavaoci Pisma i molitvoslova, sačuvavši sve postove, no nemajući sastradanja prema onima koji ginu, na kraju krajeva dolaze do toga da ubijaju Onoga, ko je došao da te grešnike spasi. A to isto dešava se i danas i dogodiće se na kraju krajeva.
Sva tajna bezakonja, kaže Sv. Teofan Zatvornik nalazi se pre svega unutar Crkve. A ono što se dešava u Crkvi, određuje u prvome redu sudbinu celoga čovečanstva. Tajna bezakonja je u tome, što se u Crkvi i čoveku čuva samo spoljašnja forma, a unutra je pustoš. Čovek se ne približava sastradavanjem drugome čoveku, a ispunjava se takvom samopravednošću koja na kraju krajeva postaje ništa manje pogubnom od one sa kojom su književnici i fariseji i prvosveštenici predali smrti Samoga Boga koji je postao čovekom.
Ovo lažno učenje dovodi do primanja antihrista u Crkvi – kako uči apostol Pavle i Sv. oci. I zato budimo pažljivi prema onome što nam govori danas Gospod. Obratimo pažnju i na to šta se dešava danas sa našim narodom, koji je upravo taj isti čovek iz Jevanđeljske priče, ranjen ne samo telesno, nego i moralno i duhovno. Ne jedan čovek, već čitav narod krvari. Zapitajmo sebe, kako mi doživljavamo ova stradanja? To jest ima li kod nas istinske pobožnosti i približavanja Tajni poznanja Bogovaploćenja? Ili obratno sačuvavši, kako se nalaže, sve postove i moleći se Bogu, mi sve više tonemo u grehovnost i bezakonje.
Mi smo već više puta govorili o opasnosti – da se ide putem iz Jerusalima u Jerihon sa pogledom uprtim u nebo, tj. da se ne vidi ništa i niko oko sebe. A ko zna? Možda nisu jevanđelski sveštenici bili ravnodušni i nemilosrdni ljudi i možda su se njihove oči maglile od sastradalnih suza, no oni nisu učinili ništa da bi pomogli ranjenom čoveku. Postoji, dakle takva opasnost – uznemiravati se i sastradavati zbog onoga što se dešava sa našim izranavljenim narodom, a pri tome čak i ne pomisliti da se te rane pomažu bar običnim uljem i vinom.
Mi preživljavamo vrlo ozbiljne događaje i daj Bože da poznamo najglavniju tajnu života: Bog je postao čovekom i Njegovo milosrđe kao pečat svih naših molitvi koje mi čitamo u crkvi prostire se nad svim ljudima. Svaki od nas dužan je da lično sazna Tajnu: kako je milostiv Gospod i šta znači Njegova blagodat i zašto Sv. Otkrovenje kaže kada se ruši sve: „Ulja (jeleja) i vina ne uskranyj“ (Otkp. 6, 6). Amin.

Jedan komentar

  1. Branko Milošević

    Kakav nesuvisli odgovor. Zbog jezuitskog duha u visokim slojevima društva i crkvenim velikodostojnicima Poslat je ovaj sveti čovek. Toliku mržnju koju pokazuju komunisti, zapadni liberalisti i ekumenisti i toliki sklad u mišljenju zapanjuje i osvešćuje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *