NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

 

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE
 

 
SLOVO NA NEDELJU SVETIH ŽENA – MIRONOSICA
 
Hristos Voskrese! Mnogi misle da bi bilo dobro, kada bi Crkva postala više dinamična i više savremena. No, život onih koji čine slavu Crkve, govori o drugome. Sva naša dostignuća su kratkotrajna bez ljubavi Hristove, koja je jedino jača od smrti, i koja u nama rađa želju da odgovorimo na ovu ljubav našom ljubavlju do smrti. Samo Bog spašava – ne spašavamo mi, već Bog. Bog nas spašava Svojom ljubavlju, krstom. Kada je Hristos javio svoju ljubav do kraja, kada se činilo da je srušeno sve i umrla svaka nada, sveti Josif Arimatejski i Nikodim su odjednom uvideli ovu od svih odbačenu, poruganu, raspetu ljubav i zaboravivši sve pređašnje strahove, otvoreno ispovedili sebe Njegovim učenicima i pošli hrabro ka Pilatu da izmole telo Hristovo radi pogrebenja. Priđite, proslavimo sa prisnopamjatnim Josifom i svete žene mironosice, koje su za sve vreme Spasiteljeve propovedi, služile Njemu – učeći se od Njega jednojjedinoj zapovesti o ljubavi, o kojoj nisu imale nikakvog pojma u svome pređašnjem, pravednom ili grešnom životu. Istovremeno kada su se apostoli razbežali, bojeći se da podele sudbinu svoga Učitelja; i Petar zaklinjući se na vernost do smrti, tri puta Ga se odrekao, ženemironosice su odvažno išle za Njim na Golgotu, i stajale su kod krsta do samog Njegovog pogrebenja – gledajući gdje Ga polagahu. U ljubavi nema straha, već savršena ljubav izgoni strah; i tek što je minuo dan subotnjeg pokoja, one kupiše aromate i još pre izlaska sunca požuriše na grob da Ga pomažu blagovonijem.
U treću nedelju po Vaskrsu, mi ponovo slušamo na večernjoj likujući pashalni kanon i žalosne stihove pogrebenja Velike Subote. Ova žalost ne umanjuje našu radost, već obratno, produbljuje je. Što veća ljubav, to veća žalost za svetom koji leži u zlu. Što veća žalost za Hristom u ovom svetu, gde se ponekad može pokazati, da Njemu na zemlji nema mesta, to veća radost. I žaleći za Gospodom, kao Josif Arimatejski i Nikodim, kao svete ženemironosice, pokazuju se dostojnim one prve ljubavi, o kojoj govori Otkrovenje, i prvi se raduju o Vaskrsu. Krst je neodvojiv od radosti, jer priđe krstom radost čitavome svetu. Spasiti svet – ne znači dati mu sreću – prividnu i varljivu, koja neretko u sebi krije početak žalosti. Spasiti svet – znači dati mu smisao stradanja i radosti, koju mu niko ne može oduzeti.
U nedelju žena-mironosica mi razmišljamo o visokom prizvanju žena-hrišćanki u Crkvi. Koliko je bilo svetih žena u čitavoj istoriji Crkve! Koliko ih je bilo u Svetoj Rusiji za deset vekova hrišćanstva! Kakav su podvig one projavile u nedavnim godinama gonjenja! Setimo se bar osnovateljke Marto-Marijine obitelji u Moskvi, velike kneginje Jelisavete Fjodorovne. Posle pogibije muža, ona već slavna zbog svoje dobrotvorne delatnosti, rešila je da do kraja posveti svoj život služenju Bogu i ljudima. Za nju je bila jedina radost u svetu: priopštavati se Gospodu i druge privoditi Njemu. Od svojih sredstava ona je osnovala obitelj milosrđa, koja je po ustavu podsećala na manastir, gde je vodila zajedno sa drugim sestrama asketski život podvižnice.
Gospod je prizvao matušku Jelisavetu poslednjem iskušenju, odmah posle strasnih dana i svetlog Vaskrsenja. Na treći dan posle Pashe, posle Liturgije koju je odslužio Patrijarh Tihon, ona je bila uhapšena i ubrzo prognana na Ural. Noću 18. jula, kada su zveropodobni ljudi pristupili da bi je bacili u rudarsku šahtu, ona je proiznela najvišu molitvu ljubavi, ponavljajući reči Spasiteljeve na krstu: „Gospode, oprosti im, jer ne znaju šta čine!“ Ostaci mnogostradalne nastojateljke Marto-Marijine obitelji milosrđa tokom vremena su upućene u Jerusalim, u hram svete Marije Magdalene u Getsimaniji. Pre nekoliko godina, pri otvaranju grobnice pokazalo se da su njene mošti netljene, prostorija u kojoj su se nalazile ispunila se, po rečima očevidaca, silnim mirisom kao od meda i jasmina. Eto tajne ljubavi prema svetu prepodobnomučenice velike kneginje Jelisavete, ljubavi svetih žena-mironosica.
Što se više hrišćani razlikuju od sveta, tim više imaju mogućnosti da preobražavaju ovaj svet. I što se više slivamo sa svetom, time mu postajemo beskorisniji. I nas, danas Gospod šalje onima koji stradaju, neznajućim o Njemu ljudima, upravo zbog toga da bi oni imali života u izobilju. Mi ovo ne možemo ostvariti upodobljujući se onima koje hoćemo da prosvetimo; to bi bilo više, nego greška. Jevanđelje je apsolutno suprotno svetu, i čak najbolji porivi i najnadahnutija dostignuća čovečanstva bez Boga, ma koliko ona bila privlačna, ne daju nam da zaboravimo da je centar našeg života – na drugoj strani. U našoj zemlji se ponovo osnivaju na desetine bratstava i sestrinstava, i trudove samopožrtvovanih žena prima Gospod:“ Sve što ste učinili drugome, to ste učinili Meni“. No, glavno što smo dužni da shvatimo i naučimo iz života svetih je: „Ako razdam sve imanje svoje, i telo moje dam da se sažeže, a ljubavi nemam – ništa sam.“. Ovde je jedini odgovor na pitanje, šta ometa Crkvu da javi punoću svojeg milosrđa i zašto drugo krštenje Rusije ne može isceliti bolesti naroda.
Mi znamo za čudesnu ulogu, koje su igrale žene u našoj Crkvi poslednjih decenija. Može se reći, da u značajnom stepenu Crkva duguje svoje postojanje ženama, njihovoj vernosti Gospodu, njihovom služenju Telu Hristovom. Mučenice i djeve, žene i majke, a takođe i udove, monahinje i mirjanke, – one ne daju da se prekine živi istočnik vere. Sa snagom uistinu proročkom, one napominju o dugu u odnosu na sveštenike i episkope, čak ako se ovi ponekad pokazuju i nedostojnim, ne ostavljajući ih u progonstvu i gonjenima, i sadašnjim nevoljama. U staljinskim godinama terora, njima je uspevalo da ponekad svojom hrabrošću spasu hramove od uništenja, u vreme hruščevljevskih gonjenja – od zatvaranja, a sada herojskim naporima one se probijaju do njihovog vraćanja Crkvi i podizanja iz ruševina. Čitavim bićem svojim, žene osećaju da je ovde – života dubina, i ništa ih ne može zaustaviti. Kada se rušilo sve, činilo se ponekad da jedino bele marame, po reči stihotvorca, drže hramova svodove. I sada možda, zbog toga mi vidimo u našim hramovima i muškarce, koji su po reči apostola, žitijem žena bez reči pridobijeni bili. Naše Marte i Marije trude se ovde, i ravnoapostolno je to služenje – pjenije, ikonopisanje u ponovo otvorenim svetilištima, predavanja u nedeljnim školama. No, za njih je velika radost i pripremanje trpeze za sve, kao za Samoga Gospoda – posetivšeg dom svojih prijatelja u Vitaniji, i za njih je čast – kako kaže prep. Serafim Sarovski – u hramu pod krpom potirati, dotičući se tako dvorova Gospodnjih.
U Jevanđelju po Luci, koje se čita na jutrenju Bogorodičinih praznika, Gospod odobrava Mariji što je ostavila sve, da bi se posvetila glavnome: slušanju Reči Božije, radi čijeg blagovešćenja, apostoli u svoje vreme ostavljaju „služenje kod stolova“. Najglavnije služenje je skriveno i ćutljivo. I ženski dar – prodirati u svet, kao što niko drugi to ne može, bez kompromisa sa svetom. U sredu Strasne sedmice, u mnoge grehe pala žena, pred licem čitave Crkve savršava proročko pomazivanje pogrebenja Gospoda, i vlasima kose otire noge Njegove. I u ovome se može videti, kako je rekao jedan sveštenik, posvećivanje na žensko služenje: proroštvo i sastradavanje, i dodajmo: celomudrije i milosrđe. Marija je učinila ono, što je samo ona mogla učiniti – ono, što se odnosi na služenje žena, i to treba da se produži u čitavom svetu, zajedno sa apostolskom propovedi blaženstava. Sećanje na ovaj sastradalni čin trajaće uvek, po reči Spasiteljevoj, i svuda gde se propoveda Jevanđelje, kao što je Tajna Večera za svagda ostala u pamćenju po smirenoj ljubavi, umivajućoj noge svojih učenika. Dva omivanja su neodvojiva, jedno – proročko, ostavljeno prvenstveno ženama; drugo – svešteničko, ostavljeno apostolima. Jedno – sa suzama sastradavanja, drugo – sa vodom tajanstva. I čitav dom, sva Crkva do skončanja veka ispunjava se blagouhanijem ove vernosti i ljubavi prema Gospodu, silnim zapahom „kao od meda i jasmina“.
Blagodatni dar – biti ženom, znači biti u najvišem stepenu pričasnoj milosrđu i celomudriju. U naša nečovečna vremena, upravo je ženama data harizma milosrđa i sastradavanja, koja treba da bude priznata i ostvarena u Crkvi, kao istinsko služenje. I od žena zavisi moralna klima u društvu, celomudrije svih. Ako žena izgubi stid, onda je kraj nacije. Ko je bliži deci od žene, i porodici, čijom se čuvarkom javlja pre svega žena? Ovo je poslednja granica, gubitkom koje se ruši sve. Sačuvati danas porodicu – spasiti Rusiju, obnoviti Crkvu.
Po tome će znati, da ste Moji učenici, ako budete imali ljubav među sobom, – kaže Gospod. Kako će svet saznati lik Hristov, tamo gde je ljubav ohladnela? Možda se toliko ljudi okrenulo od Crkve, zato što mi tako često ne dostižemo vernost Hristu, a ne samo zbog toga što su tamu više zavoleli od svetlosti. Tako je lako, čak i kada se oseti jednom pashalna blagodat, ostati bez ljubavi u ovom bezljubavnom, zbog umnožavanja bezakonja, veku. Svi mi, koji stojimo u svetlosti Vaskrsenja, dužni smo da ispitujemo postojano sebe u svetlosti ljubavi, koju nam je Gospod javio. Zbog toga što nas je Bog tako zavoleo i zbog toga što se Hristos proslavio na krstu, mi smo prizvani da se naučimo ovoj vernosti, da bi nam se u pashalnoj svetlosti otkrila svetlost, koja prosvećuje svakog čoveka koji dolazi u svet.
 
15. Maja 1994.g

Jedan komentar

  1. Branko Milošević

    Kakav nesuvisli odgovor. Zbog jezuitskog duha u visokim slojevima društva i crkvenim velikodostojnicima Poslat je ovaj sveti čovek. Toliku mržnju koju pokazuju komunisti, zapadni liberalisti i ekumenisti i toliki sklad u mišljenju zapanjuje i osvešćuje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *