NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

 

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE
 

 
ŠTA ZNAČI POMIRITI SE SA SVIMA?
 
Pred otpočinjanjem Velikog posta, mi treba da se pomirimo sa svima i da svima oprostimo. Nedelja praštanja je toliko važan događaj da bi bilo dobro da se zna štaje to istinsko praštanje? Vi ćete reći verovatno kao i uvek: sve naše nevolje dolaze od toga što ne opraštamo jedni drugim. A meni se sve čini da je užas našeg položaja u tome što je odviše ljudi koji će pre oprostiti „svima“ nego li susedu najbezazleniju sitnicu.
Ili evo slike koja se pojavila u TV-novostima: dečak umotan u sto ćebadi u sobi na čijim zidovima je led, zbog isključenog grejanja. Njega pokušavaju da povrate uz pomoć grejalica, no ništa ne pomaže. Javljaju da u Rusiji, 300 hiljada ljudi živi bez grejanja – i to pri mrazu od -30C. Ili onih više od 300 beskućnika koji su se za nekoliko dana smrzli u Moskvi.
Kako je moguće u ovakvim uslovima praštati kome? Ičemu će nas takvo praštanje odvesti?
N. Makogin, g. Moskva
 
Odgovor: Vaše pitanje – šta znači pomiriti se sa svima – je vrlo razumljivo i uvek aktuelno. Otkuda uzeti snagu i pre svega razumevanje, da bi se moglo oprostiti onima koji čine genocid nad narodom, nasilje nad našom decom, moralno i fizičko ubijanje mladeži, izdajstvo Rusije? Zar je moguće ikakvo pomirenje sa neprijateljima Božijim i neprijateljima Otačastva?
Sveti Jovan Šangajski i San Franciski kaže da je to ipak moguće. U besedi o Strašnom sudu on opisuje karakter mirotvoračke delatnosti antihrista. Antihrist će „činiti svima što im je prijatno, pod uslovom, odobravanja njegove delatnosti i priznavanja njegove vrhovne vlasti. On će dopustiti mogućnost života Crkve, dozvoljavaće njena bogosluženja i izgradnju predivnih hramova pod uslovom priznavanja njega kao „vrhovnog bića“ i poklonjenja njemu. A u njemu će biti lična mržnja prema Hristu koja će se hraniti atmosferom ovog opšteg mira. On će živeti ovom mržnjom i radovaće se odstupanju ljudi od Hrista i Crkve. Biće masovnog odstupanja od vere, pri čemu će mnogi episkopi promeniti veru, a kao opravdanje navodiće izvanredan položaj Crkve“.
„Traženje ovoga mira (kompromis) biće karakterističnim nastrojenjem ljudi – kaže svetitelj Jovan, istinsko ispovedanje će iščeznuti. Ljudi će prefinjeno opravdavati svoju nadu na umiljato zlo (obratite pažnju kako Svetitelj naziva svet „čoveka bezakonja“). Umiljato zlo će podržavati ovakvu opštu nastrojenost u ljudima koji će se radovati ovom pomirenju i navići se na odstupanje od pravde i sladost kompromisa i greha“.
Dakle, važno je kojom se cenom dostiže mir. „Antihrist će sve dozvoljavati ljudima, samo da oni padnu i poklone mu se“. Ovo nije novi način uspostavljanja sveopšteg mira. Rimski imperatori su bili spremni da daju slobodu hrišćanima samo da oni priznaju božanstvenost njihove vrhovne vlasti. Oni su mučili hrišćane samo za to što su oni ispovedali:
„Jednom Bogu se poklanjaj i Njemu jedino služi“.
A kakvi su plodovi ovog mira? Kada „mu se sav svet bude poklonio, tada će on otkriti lice svoje mržnje prema Hristu i hrišćanstvu. Eto čega mi treba da se setimo u Praštalnu nedelju pre nego što se pomirimo sa svima.
Monahinja Ana (Tepljakova) mi je pričala o protoprezviteru Mihajlu Poljskom – svedoku slave Ruske Crkve, i sastavljaču dva toma žitija novomučenika. Jednom je dvadesetih godina, kod njih u hram na nedelju praštanja došao da služi episkop Antonije (Granovski), obnovljenac. „Pun je hram bio naroda“, pričala je matuška Ana, „i baćuška Sergije, nastojatelj hrama je sasluživao, takođe i otac Aleksej. A otac Mihajlo nije došao da služi. Po njega su poslali, on ne ide. I po drugi put ga pozivaju, no on se nije odazvao da služi večernju Praštalne nedelje sa Granovskim. A kroz nedelju dana su ga uhapsili.
Istinsko praštanje je nemoguće bez ispovedanja punoće vere i istinsko praštanje je nemoguće bez života po veri, bez odbacivanje svake laži i svakoga zla. Što čovek dublje živi duhovnim životom, a to znači što više saznaje kako je strašan greh i tim jače on potrebuje praštanje od Boga i od drugog čoveka. I utoliko je spremniji da oprosti.
Dragi prijatelji! Mi nismo sa vama prosto braća i sestre u Hristu, mi smo braća i sestre po nesreći greha, bliski jedni drugima tom vezom koja nas objedinjuje kao grešnike. Kao što se kaže „sva Crkva je Crkva onih koji se kaju i propadaju“. Ispunimo se sastradanjem jedni prema drugima i molimo Boga da nam svima oprosti. Svaka nemoć drugoga otkriva i moje sopstveno nesveto lice i moju bespomoćnost i krhkost. I naše pokajanje i naše revnovanje za pravdu Hristovu, pomaže nam da shvatimo: čak i ako čovek pogreši jednom ili dvaput, ili sedam puta sedamdeset sedam puta – nije tačno da će on uvek grešiti. Oprostimo jedan drugom. Ad – to je prošlost koja ispunjava sadašnjost, uništavajući je tamo gde nema praštanja.
Mi smo prizvani da shvatimo dve stvari. Prvo – da je praštanje nemoguće tamo gde nema priznavanja greha i drugo praštanje je nemoguće ako ono ne ishodi od Boga.
Odricanje greha čini praštanje u krajnjoj meri izlišnim. Mi živimo u svetu, gde se sve čini da se izbriše u masovnoj svesti i sam pojam greha i ponište Zapovesti Božije i moralni zakon. Ako više ne postoji moralni zakon, to ne postoji ni greh i nerazumljivo je o kakvom praštanju može biti reč.
Ne treba da budemo obmanuti i time da se vrlo često u naše lukavo vreme odricanjem greha vrši čak priznavanje greha. Mi svi bez izuzetaka, u ovoj ili onoj meri, narušavamo zapovesti Božije. U Svetom Pismu je rečeno: „nema čoveka koji nije sagrešio“ (3 Car. 8,46). I ukoliko svi tako postupaju, greh nije strašan i on već kao da nije greh.
Savremeni čovek često ište pomirenje da ne bi bio zahvaćen neprijatnim, negativnim osećanjima i da ne bi sebi komplikovao život. Ovo znači „praštati ne praštajući“, obmanjivati i sebe i druge. Strašnije od svega kao i uvek je ravnodušnost, praviti se kao da je sve u redu, želja da se ne vidi čovek, da se on zaboravi, misliti da se oprostilo okretanjem od čoveka i zatvaranjem srca. No, gorčina koja ostaje može prerasti u mržnju.
Kao što je u pokajanju opasnije od svega samoopravdanje, tako je i ovde. Naša duša – psiha palog čoveka je tako ispunjena samoopravdanjem ili kako se sada govori „ima toliko mehanizama odbrane“, da je naše praštanje kao kameleon. Ono može primati boju svakog okruženja i mimikrirati u pseudo – praštanje, čak i do potpunog gubitka svojeg lica. Ovo može prisustvovati u našim ličnim odnosima jednih sa drugim i u našim ocenama događaja i lica u kojima se otkriva savremena Apokalipsa.
Da bi oprostili čoveku koji nas je uvredio, treba početi od maloga – osmeliti se da se pogleda u ono što se dogodilo. A nadalje, postarati se da se uvidi sve u stvarnom svetlu i realnoj dimenziji, ni u kome slučaju ne čineći od muve slona, da se oganj neprijatnosti i prezrenja ne bi premetnuo na sve ljude i sve vrednosti.
Dragocenije od svega je učiniti prvi korak ka drugome, i taj korak će biti čvrst ako mi pođemo potirući svaki greh. Tako i stupimo u Veliki post, i tako idimo čitavog života, kao što kažu sveti oci: makar i puzeći, ali tuda.
Mi znamo da je nemoguće rešiti bilo koji ozbiljan problem bez ljubavi i postoji samo jedno sredstvo protiv mržnje – ljubav. Samo na tome putu proishodi postepeno rađanje ljubavi, kao preobražaj gusenice u leptira. Post i molitva – su dva krila. To je potpuna promena (takva je tajna pokajanja), to je umiranje za sebe, no ono daje krila! Praštanje je čudo. Ono se tvori Bogom iz ničega. Mi uvek govorimo da se za nedelju praštanja treba unapred pripremiti. No, praštanje nije rezultat pripreme, ma kakva ona bila. Praštanje se ne može sazdati. Ono se dobija iznad smrti, iznad mere, iznad očekivanja. Ono poniče iz ničega. Ono je blagodat. Ovde je tačka našeg ličnog dodira sa Bogom. I sa Krstom, jer „gde se umnožio greh, tamo izobiluje blagodat“. I ova blagodat nas preobražava i čini drugačijim. I samo primivši od ovog života suviškom, ja mogu štedro davati drugome. Na samome delu, kako se moliti za one koji nas ubijaju, ako praštanje ne ishodi od Boga? To je Božiji dar, a ne naše dostignuće. Zato se naše pomirenje, jednih sa drugima, utvrđuje u Svetoj Tajni ispovesti – Tajni pokajanja i u toku Velikog posta ono treba da bude naročito dubokim.
Eto visine praštanja – obretanja Gospoda i jedan drugog u Njemu. Pomirenje koje ima za cilj samo zemaljsko, na kraju krajeva, svodi se na tajnu antihrista, na priču o vinogradarima u kojoj se kaže:
„Ovo je naslednik. Hodite da gaubijemo i da prisvojimo nasledstvo njegovo“ (Mt. 21, 38). Njih već ne interesuje Hristos nego samo vrednosti koje je On ostavio.
Govoriti da treba okrenuti levi obraz kada nas udare po desnom – je najčistiji idealizam, maštarija, ukoliko vernošću pravdi Hristovoj, ne otvorimo sebe ljubavi Hristovoj, mučenog zbog osuđivanja svih nepravdi sveta i ako ne primimo blagodat Boga koji je veći od srca našeg, kako kaže Sv. Jovan Bogoslov (1 Jn. 3, 20).

Jedan komentar

  1. Branko Milošević

    Kakav nesuvisli odgovor. Zbog jezuitskog duha u visokim slojevima društva i crkvenim velikodostojnicima Poslat je ovaj sveti čovek. Toliku mržnju koju pokazuju komunisti, zapadni liberalisti i ekumenisti i toliki sklad u mišljenju zapanjuje i osvešćuje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *