NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

 

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE
 

 
RAZGOVOR UOČI VELIKOG POSTA
 
Nastupa Veliki post i u Crkvi će se čitati Veliki kanon Sv. Andreje Kritskog i Jerusalimskog. Slušao sam više puta o velikoj važnosti ovih službi i da bih što svesnije proživeo pročitano u hramu, kupio sam knjigu sa tumačenjem teksta kanona. Kada sam je pročitao shvatio sam da je osnovna misao kanona: „ja gori od svih“. U meni se potom javilo pitanje: A ko su ti „svi“? Zar treba biti slep pa ne videti svirepe, divlje zločine koji se čine svakodnevno pred našim očima. Ja sam više nego uveren da većina parohijana naših hramova nisu ničeg sličnog učinili. Zar su oni gori od trgovaca drogom, terorista, makroa ili NATO političara? Ovo nije ni izdaleka potpun spisak. Čini se da pred savremenim zločinima blede svi gresi biblijskih prestupnika o kojima se govori u Velikom pokajnom kanonu.
Ako smo mi koji dolazimo u hram „gori od svih“ (možda i gori od ovih izroda ljudskog roda) onda zašto mi dolazimo u hram?
Jedino objašnjenje je verovatno u tome da sam ja grešnik, što je shvatljivo. Imam zašta da se kajem, i pre povratka Crkvi, a nažalost i sada kada dolazim u hram već više godina. Svakog Velikog posta ja ponovo shvatam da je jedna godina prošla idaseu meni nije ništa promenilo. Kako da se zbog toga ne bude očajan?
Verovatno da ja nešto važno ne razumem.
 
M. V., G. Moskva
 
Odgovor: Setimo se reči prepodobnog Serafima Sarovskog koji ne rasuđujući ni o čemu, ne bogosloveći i ne govoreći o moralnom ili duhovnom stanju naroda, ne razjašnjava nikakve socijalne i političke uzroke, već kaže da Rusiju očekuje velike nesreće zbog toga što se ne posti sredom i petkom. I naš Veliki post je neprekidna sreda i petak; tj. mi tu stojimo pred Tajnom izdajstva Hrista i pred tajnom Njegovog raspeća. Mi neprestano, na neki način učestvujemo u ovim događajima i to do samoga kraja, do poslednjeg momenta kada se bude javio Gospod u slavi.
U ovome predstojanju mi ispovedamo grehe. A reči kanona, vrlo jake, čine se da ponekad prevršavaju meru, pogotovo kada govorimo: „Sagreših više od svakog čoveka, jedino sagreših Tebi…“. Ja, dakle gori od svih i pored svega što se dešava u svetu – kako to razumeti?
U toku celoga posta mi se molimo glavnom velikoposnom molitvom: „Gospode, Caru, daruj mi da sagledam sagrešenja svoja i da ne osuđujem brata svoga.“ Ne osuđivati dugoga čoveka – to ne znači ne razlikovati loše od dobroga. To, obratno znači razlikovati dobro od lošega – i u nama, i u tome što se dešava u svetu. Mi se moramo naučiti u toku celoga posta biblijskom viđenju sveta.
Pokajni kanon podseća nas na vrlo sagrešivše ljude pred Bogom, a daje nam i primere pravednika. Čoveku je svojstveno da potpada pod uticaj drugih i mi vrlo zavisimo jedni od drugih u tome pogledu („s kim si onakav si“ kako kaže poslovica). I loše društvo, razume se, kvari dobru narav. Mi vidimo kako se bukvalno od iskre širi po svoj našoj zemlji nekakav genski oganj kvareži.
Mi smo dužni danas, da se učimo ne samo od pravednika nego i od grešnika; u tome se sastoji biblijska mudrost. Primeri ovih ljudi i njihovi grehovi, daju nam se radi toga da bi smo se naučili pokajnom viđenju samih sebe. A isto tako moramo se naučiti da vidimo, u našoj sadašnjoj iskvarenoj okolini, ono što nas primorava da oplakujemo sebe. Neka neki među nama ne poznaju dobro Bibliju, a imena i događaji koji se pominju u Velikom pokajnom kanonu neka su nam malo razumljiva; no i pored toga mi se moramo naučiti iz ovoga kanona da shvatimo da se to događa u svetu stvorenom Bogom, svetu koji je oskvernjen padom u greh; u svetu gde se savršilo naše iskupljenje i gde neodstupno dejstvuje milosrdna Promisao Božija.
Samo onda, kada mi razlikujemo dobro od zla u samim sebi i vidimo zlo koje se događa u svetu, počinjemo da se učimo nauci neosuđivanja drugih ljudi. Sv. prorok David se molio: „Gospode, razoriše zakon Tvoj, toga radi zavoleh zapovesti Tvoje većma od zlata i topaza“ (Ps. 118, 126-127) tj. dragocenija mi je Tvoja pravda, upravo zbog tolikog vređanja pravde Božije i bezakonja koje je svuda okolo, duša moja ne može ne ostati Tebi verna.
Ako čovek uđe u sebe, vidi svoj greh. Mi moramo da uvidimo šta je to greh i da shvatimo da je on uvek pretpostavljanje đavola Bogu, koje mi sami činimo. A greh, ako ga posmatramo duhovno po blagodati Božijoj – je ono što može pogubiti čoveka. Tebe i svo čovečanstvo može ubiti greh.
No, možda mnogi od nas ne pripadaju onima koji kažu da su bez greha, već onima koji su skrušeni zbog grehova. Takvi mogu i često misle: „Neizagladivo je zlo koje sam učinio, suviše je velika moja pogreška, dubok je bezdan u kome se nalazim i ne mogu se izvaditi iz njega, tj. nema mi praštanja. Otišao sam suviše daleko i suviše je kasno“.
No, Gospod kaže da nema nijednog greha neoprostivog. Ima, istina, jedan greh koji se ne prašta: to je odbijanje pokajanja za svoje grehe i neželjenje da se primi Božije praštanje. Od toga greha boluje sam đavo. A to je ono najstrašnije, jer očajanje je strašnije od svega. A pokajanje je po Sv. ocima odbacivanje očajanja. Svet gine od očajanja no ne poznaje pokajanje. Tako mnogi od nas prebivaju u uniniju (klonulosti), ne zato što su žalosti velike ili nam se čini da kod nas nema naročitih grehova, već zato što kod nas nema pokajanja.
Pokajanje je moguće samo pred savršenom ljubavlju, pred svetlošću u kojoj nema nikakve tame, pred ljubavlju kojoj se mi možemo poveriti u svemu i do kraja.
Daj Bože, da se usred ovoga strašnog rata koji se dešava u svetu i gde svi trpe poraz, makar se u jednome čoveku desio „prodor“ Hristov, tj. prinelo se iskreno pokajanje.
I Hristos bi ušao u njegov život i Bog bi počeo dejstvovati u tome čoveku i kroz tog čoveka! I Carstvo Božje bi tako bilo već među nama, a to je važnije od svih događaja na svetu.
Ako bi se to desilo sa svima nama, sa svom našom Crkvom, tada bi mi stvarno shvatili o čemu je reč kada se pomene svenarodno pokajanje. Tada bi mi razumeli molitvu svetih, molitvu prepodobnog starca Siluana Atonskog i njegov plač da bi se svi ljudi spasli.[1]
 


 
NAPOMENE:

  1. Kako primećuje prepodobni starac Siluan (11/24. septembra, dan spomena) „moliti se za ljude – to znači krv prolivati… A mi znamo, da ko više voli, više i strada“. Ovde nije reč o pročitavanju imena, nego se od nas zahteva posredništvo sa suzama. „Molimo se za sve ljude“ označava „plakati za sve ljude…“ „Srce moje boluje za ceo svet, i molim se, i suze prolivam za ceo svet da bi se svi pokajali“. Ep. Kalistos (Ver): Spasenje sveta po učenju starca Siluana, časopis „Alfa i Omega“ br. 3(17) 1998.godine.

Jedan komentar

  1. Branko Milošević

    Kakav nesuvisli odgovor. Zbog jezuitskog duha u visokim slojevima društva i crkvenim velikodostojnicima Poslat je ovaj sveti čovek. Toliku mržnju koju pokazuju komunisti, zapadni liberalisti i ekumenisti i toliki sklad u mišljenju zapanjuje i osvešćuje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *