NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

 

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE
 

 
O NEVIDLJIVOM SVETU
 
Oprostite na mome, možda, naivnom pitanju. Ja sam u Crkvi početnica (novonačalna), te sam nedavno saznala da postoji i crkvena nova godina. Znam da Crkva živi po starom kalendaru i istovremeno praznuje sa svima građansku novu godinu. Vi ste jednom pisali da je to zbog toga što hrišćani žive u svetu(iako nisu od sveta) i u vremenu, i u večnosti. No, pokazuje se da postoji još jedna dimenzija – crkvena nova godina, koja započinje 14. septembra (1. septembra po starom). Uvezi sa ovim htela bih da pitam: iz godine u godinu ponavljaju se jedni isti praznici – je li to povezano na neki način sa ponavljanjem godišnjih doba, koje zapažamo u prirodi? Zašto na radiju govore: danas je dan tog i tog svetitelja i sa njim su povezana takva i takva verovanja?
 
E. Pereverzjova, g. Elektrostal
 
Odgovor: Narodnih verovanja ima raznih. Kod jednih su tačna zapažanja o prirodi, a kod drugih – pokušaj da se pomešaju neznabožačka sujeverja sa hrišćanstvom. No, ako govorimo po suštini Vašeg pitanja: sve što postoji u Bogom sazdanoj prirodi to je svojevrsni odraz nevidljivog sveta.
Zato, iako je sada jesen, dobro nam je setiti se proleća na crkveno novoletije. Samo jednom u godini, i to svake godine, svet koji mi vidimo izbija sa svojom skrivenom snagom i donekle se otkriva. Ma koliko bila surova i duga zima – pojavljuju se cvetovi, razlistava se drveće i sve se ispunjava bezbrojnim nijansama bilja i cveća, koji obećavaju još isto toliko slatkih plodova. Postoji u prirodi taj iznenadni proboj, izlazak napolje sakrivenog života koji Bog održava u materijalnom svetu.
A mi znajući za blagodat Hristovu, zajedno sa svim svetim, koji su pisali o tom čudu (od svetog Jerme iz II veka, do sv. Ignjatija Brjančaninova sa njegovom „Baštom u zimsko doba“) shvatamo sa čitavom Crkvom, da je to slika onoga što može dostići svet, povinujući se zapovestima Božijim. Naša zemlja će se jednom preobraziti u novi svet svetlosti i slave, u kome ćemo ugledati svete i anđele.
Ko bi mogao pomisliti da će dva ili tri meseca do proleća, priroda koja se činila mrtvom, može postati tako velelepnom i gde je svaka šara neponovljiva? Tačno tako nam sveta Crkva govori o večnom proleću koje očekuje sve hrišćane. Ono dolazi, mada se čini da kasni. Svakoga dana mi se molimo: „Da dođe Carstvo Tvoje!“ i to znači: „Da, dođi, Gospode Isuse. Javi nam Sebe, Ti Koji sediš na heruvimima“. Javi Svoju silu, dođi i sokruši naše neprijatelje i izbavi nas od lukavog.
Zemlja koju mi vidimo, ne može nas utešiti. Ona je samo početak, samo obećanje onog što je iza njenih granica. Čak i usred svoje najveće radosti, kada je pokrivena svim svojim cvetovima i pokazuje nam svoje skrivene riznice – za nas tu nema utehe. Mi znamo da postoji nevidljivi svet; svet anđela i svetitelja, svet slave Božije, nebeski Jerusalim, presto Gospodnji, sva večna čudesa, najdragocenija i najtajanstvenija, koja su sakrivena iza vidljivog sveta. Ono što mi vidimo, samo je spoljašnja površina večnog carstva. A prema tome carstvu ustremljen je pogled naše vere.
Da, mi hrišćani, živimo u dve dimenzije: zemaljskoj i večnoj; i prema dva kalendara, zemnom i nebeskom. Ponovo i ponovo, od prve godine našeg života do poslednje, menjaju se godišnja doba, da bi došlo do nas jednom zaista, ono što je jedinstvenom tajnom života – proleće. U krugu bogosluženja crkvene godine su u centru Roždestvo Hristovo i Vaskrsenje. Opet i opet ponavljaju se oni u našem životu, da bi mi mogli jednom da dostignemo punoću onoga, što oni označavaju.
Da, i ove godine će se Gospod javiti onima koji Ga ljube, kao u dane Roždestva, kada su anđeli sišli pastirima sa neba. Neka nam bude dato da još jednom čujemo usred Pashe Gospodnje, pjenije svetih „Dnes vesna blagouhaet“. Neka se sijaše slave Božije širi kao cveće i kao lišće na drveću. No, ma koliko jarko sijali sunce, nebo i oblaci, ma koliko bila zelena polja i šume, ma koliko očaravajuće pevale ptice, mi znamo da sve nije ovde i mi nikada ne doživljavamo deo kao celinu. Sve ishodi iz jednog centra Roždestva i Vaskrsa, iz ovoga centra ljubavi, koji je Sam Bog. Sve zemaljsko i nebesko. No, sve zemaljsko postoji da bi mi naučili Božije zapovesti. I sva zemaljska krasota nije Njegova punoća. Ona govori o nebu, ali ona nije nebo, već samo rasejani zraci, bledi odraz njegove slike. Zemaljska lepota su samo mrvice koje padaju sa nebeskog stola. A mi žudimo da okusimo punim ustima sladost Božanskog života za trpezom Gospodnjom..
 
„Ruski Dom“,
9/2004. g.

Jedan komentar

  1. Branko Milošević

    Kakav nesuvisli odgovor. Zbog jezuitskog duha u visokim slojevima društva i crkvenim velikodostojnicima Poslat je ovaj sveti čovek. Toliku mržnju koju pokazuju komunisti, zapadni liberalisti i ekumenisti i toliki sklad u mišljenju zapanjuje i osvešćuje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *