NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

 

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE
 

 
PODVIG DOBROVOLJNOG MUČENIŠTVA
 
Život svih svetih, čitave Crkve povezan je sa tajnom Krsta Gospodnjeg. I pre svega – životom mučenika. Zato tokom celog Velikog posta, ushodeći ka Pashi, mi se molimo, pre svega, mučenicima, a naročito toržestveno 40 mučenika Sevastijskih – radi sećanja na to da nam se u vreme Svete Četrdesetnice daje mogućnost da svaki dan umiremo za greh i budemo ispovednici Hristove istine. Od drugih svetitelja mi izdvajamo one koji su prineli sebe Gospodu, priopštavajući se Njegovom Krstu. Druge nedelje Velikog posta sećamo se Sv. Grigorija Palame koji je učio o tome, kako se dostiže Tavorska svetlost, pete nedelje – prepodobne Marije Egipatske koja daje primer kako se može uzići pokajanjem iz grehovnih bezdana ka visinama svetosti.
Posle Krstopoklone nedelje, Crkva savršava spomen prepodobnog Jovana Lestvičnika, igumana gore Sinajske. U svojoj znamenitoj knjizi „Lestvica“ (što znači – stepenice) ovaj svetitelj VII veka govori nam o trideset (po broju Hristovih godina) stepenika duhovnog ushođenja. Hrišćanin je dužan da dođe do mere Hristovog uzrasta, priopštavajući se onome što je Hristovo. Bog je postao čovekom, da bi mi, po Njegovoj blagodati, postali onim kojim se On javlja po Svojoj prirodi. Tako se savršava penjanje po lestvici koja je u stvari Krst Hristov. Eto tajne Krsta, mučeništva i sve svetosti. Hristos kaže da niko od Njega ne otima život, već ga On Sam daje. Svetost i mučeništvo se sastoji u tome da se mi postepeno i postojano ushodeći lestvicom vrline, nađemo sposobnim, po daru Hristovom i podobno Njemu, da voljno prihvatimo stradanja i samu smrt, koje niko ne može izbeći u ovome životu, i da bi kroz trpljenje, smirenje i pokajanje skupili snagu da kažemo kao On: „Niko od nas ne uzima život, nego ga mi sami dajemo“.
„Lestvica“ – klasika svetootačke literature, duhovne tablice u kojima su sabrane riznice opitog bogoslovlja o podvigu prepodobništva, rasejane u izrekama svetih od I-og do HHI-og veka, jer hrišćanin, u ma kome veku živeo, raspoznaje jednu istu Božansku i ljudsku mudrost, jednim istim Duhom Svetim. U kratkome žitiju ave Jovana Raitskog, monah Danilo kaže da je od mladosti, zavolevši Hrista, „on prineo sebe kao čistu i svojevoljnu žrtvu Velikom Arhijereju – telom uzašavši na Sinajsku, a dušom na nebesku goru. Prepodobni Jovan Lestvičnik, kao i svi Sveti oci, kaziva podvig prepodobništva dobrovoljnim mučeništvom. Sveti Kipijan Kartaginski kaže da postoji mučeništvo crveno i mučeništvo belo. Mučeništvo crveno je kada hrišćanin prinosi svoj život na žrtvu u vrenje gonjenja za Hrista. Mučeništvo belo je kada on delatnom ljubavlju i sastradavanjem savršava svoj podvig u vreme mira za Crkvu.
Oci drevne Pravoslavne irske Crkve su govorili o tome da pored crvenog i belog mučeništva, postoji i zeleno. Mučeništvo crveno je kada hrišćanin prima u vreme gonjenja smrt za Hrista. Mučeništvo belo je kada se čovek voljno odriče od onoga što mu je draže od svega na svetu, da bi postao stranikom i izgnanikom na zemlji, radi Hrista. I mučeništvo zeleno, govorili su ovi svetitelji, je kada čovek podvizima posta, truda i molitve dostiže oslobađanje od svih grehovnih strasti. I ovo je podvig prepodobništva. Nije slučajno da je u dan spomena prepodobnih, boja odeždi kod nas (kada nije post) zelena. Podvig prepodobništva je podvig koji govori o tajni priopštavanja Samome Istočniku života – Svetoj Trojici. Svi ovi vidovi mučeništva su u suštini isti.
Poznata je priča o prepodobnom Antoniju Velikom (Egipatskom). Jednom je on ostavio pustinju, gde se podvizavao postom i molitvom, i došao u Aleksandriju, zato što je tamo počelo veliko gonjenje hrišćana. On je došao iz pustinje, gde se molimo usamljen, da zajedno sa svim hrišćanima svedoči o svojoj veri i podrži ih u gonjenjima, ohrabri ih u nevoljama i ispovedi svoju spremnost da podeli njihovu sudbinu, kako kaže Sveti Atanasije Veliki, pisac njegovog žitija, da bi svojim unutrašnjim, beskrvnim mučeništvom, u sve preostale dane života, produžio tim istim putem.
I drugi primer. Jedan od drevnih podvižnika pričao je da, kada je video svoga oca kako prima podvig mučeništva, to je otišao da se moli u pustinju, da bi prineo Gospodu umesto toga podviga, koga ga Gospod još nije udostojio, molitveni podvig i pripremio sebe za buduća stradanja, ako započnu nova gonjenja. A ako takvih ne bude – da Gospod primi podvig njegove usamljene molitve kao podvig beskrvnog mučeništva.
Kada čitamo „Lestvicu“ prepodobnog Jovana Lestvičnika, razumemo sve što je u njoj napisano, i shvatamo da je ona napisana za sve hrišćane. No, u nama ostaje čudno osećanje, da iako se sve u njoj odnosi na nas, mi ipak ne možemo da dostignemo život koji je tu opisan. Prepodobni Jovan Lestvičnik govori o ovome ovako:
„Neophodno je izabrati mesto i način života saobrazno svome duhovnom stanju“.
Gospod uređuje naš život tako da mi ushodimo po lestvici savršenstva, priopštavajući se mučenicima, voljnom stradanju Gospoda, kakav god način života da izaberemo: bilo to monaštvo, bilo brak, bilo to kakav drugi život.
Kada se savršava monaški postrig, duhovnik baca na pod nožnice (makaze) i govori: „Uzmi nožnice i daj mi ih“. Onaj koji se postrigava podiže ih i daje ih svome duhovnom ocu. Ovo se ponavlja tri puta. Zatim duhovnik govori: „Vidiš čedo, niko te ne prinuđuje, ti sam biraš ovaj krst“. Ili kao što kaže Sv. Petar Aleksandrijski (svetitelj iz XII veka), niko ne prinuđuje monaha na ovu „dobrovoljnu smrt“. On se sam odriče od svoje slobode, čineći prvi akt dobrovoljnog mučeništva radi Hrista, da bi se priopštio Njegovom Krstu.
To isto se događa i u crkvenom braku. Smisao ovog tajanstva je da stupajući u brak, supružnici budu spremni da podele među sobom i decom, koju Gospod daje u ovom blagoslovenom braku, ne samo radost nego i sposobnost odsecanja svoje volje jednog pred drugim, bez koje ne može biti istinske ljubavi. Reč je o onoj istoj žrtvenosti.
Radost braka – to je radost Krsta Hristovog. Tako se i čita u molitvi: „Da bude im dana radost koju je imala Jelena kada je pronašla Časni Krst. I venci koji ukrašavaju glave stupajućih u brak, označavaju pobedu Krsta Hristovog nad svim grehovnim strastima. Istovremeno oni označavaju vence mučenika, zato što stupajući u brak voljno primaju stradanja i nevolje kojih će neizbežno biti u braku. Za vreme svršavanja Svete tajne, ženik i nevesta tri puta obilaze oko analoja, napred ide sveštenik i Crkva poje:
„Svjati mučenici, dobre stradavše i venčavšesja, molitesja ko Gospodu, pomilovtisja dušam našim“. Ovo je onaj isti podvig mučeništva.
No postoji još jedan način života, kada čovek nije ni u monaštvu, ni u braku. Ili se on lišava braka, ili ga uopšte ne ostvaruje: ne zato što bi on hteo da čitav život provede u devstvu, već zato što ga Gospod lišava mogućnosti da stupi u brak. Takvih ljudi u naše vreme je sve više i više, naročito u Crkvi. Ovde, kao i u svakom podvigu mučeništva, mudrost se sastoji u tome da se bude sposobnim da se ovaj nevoljni krst primi kao voljni, čime lišavanje postaje dobitkom, i da bi odsustvo opštenja koje se daje u braku, nadoknadilo opštenjem koje čovek može ostvariti u Crkvi: učestvovanjem u bogosluženjima ili u delima milosrđa, ili drugim poslušanjima u hramu, brigom o bolesnima. Ovde se ljudsko opštenje otkriva već na novom nivou, nesravnjivo više blagodatnim. No, biva i neizbežnih žalosti, zato što usamljenost postaje ponekad vrlo osetna, dok čovek ne izađe iz nje i uđe u istu zajednicu (opštenja) sa Bogom i drugim ljudima. No, ništa vredno ne postiže se bez nevolja. Kao što kaže prepodobni Jovan Lestvičnik, i ovu misao često ponavlja prepodobni Serafim Sarovski: „Gde nema žalosti, tamo nema spasenja“.
Nijedan čovek, ma kakvim putem on išao ka spasenju, ne može izbeći žalosti: razočarenja, gubitak voljene osobe, fizičku ili duhovnu bol, a sve se sadrži u tome kako mi to prihvatamo: kao iz ruku Gospodnjih, ili se očajno protiveći i tako uništavajući dušu mračnim uninijem. Ili ćemo sve primati sa takvom pasivnom pokornošću do gubljenja samih sebe i olakom podvrgavanju svakom moralnom „zombiranju“.
Mi treba da se naučimo da primamo naše nevolje, tako kao da nam ih daje Sam Gospod. Novi blagodatni život i jest put našeg duhovnog ushođenja, koji se bez obzira na način života koji bira čovek, neizbežno javlja mučeništvom, to jest svedočanstvom o Krstu Hristovom i svedočanstvom o Njegovom vaskrsenju.

Jedan komentar

  1. Branko Milošević

    Kakav nesuvisli odgovor. Zbog jezuitskog duha u visokim slojevima društva i crkvenim velikodostojnicima Poslat je ovaj sveti čovek. Toliku mržnju koju pokazuju komunisti, zapadni liberalisti i ekumenisti i toliki sklad u mišljenju zapanjuje i osvešćuje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *