NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE

 

NIČEG VELIKOG NE BIVA BEZ ŽRTVE
 

 
RADOSTI MOJA
(1. avgusta navršilo se 250 godina od rođenja prep. Serafima Sarovskog)
 
Prepodobni Serafim Sarovski je nama jedan od najbliskijih i najomiljenijih ruskih svetih. Nema, verovatno ni jednog pravoslavnog doma gde nema njegove ikone na kojoj stoji u belom lanenom ogrtaču, smireni, sedokosi, pogrbljeni starac opirući se na štap ili sekiru. Na njegovim grudima je bakarni krst kojim ga je blagoslovila njegova majka otpuštajući ga iz kuće, a na leđima vreća u kojoj je on nosio sveto Jevanđelje. Krst i Jevanđelje su bili uvek sa njim. Sav njegov život bio je pred Krstom i Jevanđeljem, kao neprestana tajna ispovesti, a sa njegovim disanjem bilo je sjedinjeno ime Isusovo: „Bože milostiv budi meni grešnome“.
A zatim u zabiti tambovskih šuma, gde se prepodobni podvizavao, bio je i Jerusalim, i Getsimanija, i Golgota. Za njega je prirodnom potrebom bilo svakodnevno čitanje Jevanđelja u onoj meri u kojoj se to nalaže crkvenim ustavom posle četrdesetodnevnog posta i molitve, u Strasnoj sedmici, kada sva Crkva predstoji Krstu Hristovom. Čitav njegov život bio je na dubini Stradanja i Pashe. Svagda, čitava godina bila je Stradalna i zato svagda, čitava godina – Pasha.
Mi često iz navike ispovedamo naš Simvol vere, tako da njegove reči često klize po površini naše svesti, ne potresajući nas pri tome čudom istine. Međutim, sve što proiznosimo prevazilazi naše prirodno opažanje. Kako je munjevit prelaz od reči „Voplotivšegosja ot Duha Svjata“ ka rečima „i stradavša i pogrebena“. Od Roždestva odmah ka stradanjima na Krstu, kao da se ništa nije događalo u međuvremenu. Čitavo Jevanđelje kao da iščezava; trideset i tri godine na zemlji Sina Božijeg, o kojima Simvol vere ništa ne govori, ili tačnije, sve je sadržano u reči „Krst“. To je zbog toga što se Krst javlja jedinim i jedinstvenim merilom Boga na zemlji. Tu je Njegov centar i Njegov čas (Jn.12, 23).
Tu je suština svega. Tu se prep. Serafim moli sa uzdignutim rukama ka nebu, klečeći na kamenu usred Rusije. Tu njegovo lice sija kao Hristovo na Tavoru, usred mraka i hladnoće naših dana. Njegovo isceljenje Mihajla Vasiljevića Manturova, pošto je ovaj više puta ispovedio Simvol vere – je slika isceljenja svakog čoveka koji mu je dolazio….
Bog je punoća ljubavi, ljubavi do kraja; t. j. spremnosti da se umre za onoga koga voliš: „nema veće ljubavi…“ (Jn.15,13). On prinosi Sebe na žrtvu za sve nas. Ovo je neshvatljivo i ne prestaje da iznenađuje. I prep. Serafim je obreo blagodat zastupništva pred Bogom za razbojnike koji ga ubijaju. No, srodstvo sa Bogom i svim svetim i jeste Krst. Ne samo dani, nego i primljeni. Nedugo do smrti prep. Serafim je govorio pokazujući na ikone: „Ovo su sve moji srodnici, moji bliski“. I dva puta u viđenju Bogorodica ukazuje apostolima Petru i Jovanu na njega koji leži na bolesničkoj postelji: „Ovaj je od roda našega“.
Što je čovek bliži Bogu, tim se više orođuje sa svim ljudima. Sama Božija Majka blagoslovila je prep. Serafima, posle njegovog sticanja radosti u Duhu Svetome, da izađe pred ljude iz svog zatvora. Smisao života je sticati radost da bi tu radost davali drugima. Mi vidimo ovu njegovu pashalnu radost pred svakim čovekom. Ma ko da mu je dolazio – siromah u dronjama ili proslavljeni general, ma u kakvom grehovnom stanju se nalazio, on se svima klanjao do zemlje i blagosiljajući istovremeno celivao ruke svojih posetilaca kao da imaju svešteni čin, govoreći: „Radosti moja, Hristos vaskrse“!
A ovo je zvučalo kao reči sv. Jovana Zlatoustoga usred Pashe: „Priđite svi, i vi koji postite i vi koji ne posti
te, niko neka ne oplakuje svoju ništavnost, jer praštanje od groba zasija“. I sada, usred nebivale ravnodušnosti i rata protiv čoveka čuje se ono njegovo „Radosti moja“. Svaki čovek je radost, zato što je Hristos vaskrsao. Zato što preko Krsta dođe radost čitavom svetu.
Eto zašto je pre godinu dana čitav pravoslavni svet tako toržestveno praznovao 100 – godišnjicu proslavljenja prepodobnog Serafima, a sada se isto toliko radosno praznuje 250 godina od njegovog rođenja. Ovde su svakodnevno praznici – zato što se svakodnevno ovde stiču hiljade poklonika koji bi hteli da se poklone njegovim čudotvornim moštima i prođu molitveno Bogorodičinu „kanavku“. Svi znaju imena njegovih istočnika – Kazanjski u Divjejevu, Ciganovka, Satis. A sama Bogorodica, javivši se svojem vozljubljenom izabraniku kod reke Sarovke, udarila je o zemlju žezlom i obećala tom mestu veću blagodat od one koju je nekada imala voda banje Vitezde u Jerusalimu.
Od Božije Majke, on se naučio da pouči sve koji su mu dolazili da budu istočnik radosti za druge, koje susreću makar i trenutno. Bogorodica – Živonosni Istočnik, postoji praznik u Crkvi i ikona sa takvim nazivom, na koju je često prep. Serafim upućivao one koji su tražili spasenje od njega. A sam on je kao sv. istočnik ka kome svi dolaze za celebnu vodu. Pri tome jedni dolaze sa velikim sasudom, a drugi sa malim; no svi bivaju napunjeni do vrha; neki sasudi su prljavi, ali ih voda očišćuje. I niko ne odlazi praznim. Takvo je naše opštenje sa prep. Serafimom. Takav treba da bude i naš život. „Radosti moja, steci duh miran, i hiljade oko tebe će se spasti“.
Svaki koji nam se približava, treba da se od opštenja sa nama ispuni mirom. Svako ko nas posećuje u vreme bolesti ili prosto prijateljski, ili na radu, ili susedski, treba da ode od nas, makar malo više radostan nego što je došao. I u glavnom pogledu, od čitave Crkve i njenog blagodatnog doživljavanja Hrista i jedinstva sa Njim treba da ishodi radost, koju ništa ne može pomračiti. Nismo mi izvor radosti, već Bog i prep. Serafim vodi ka Njemu. Kada istočnik prestaje da daje vodu, on se prlja kao i du
ša koja prestaje da bude istočnikom mira za druge. Ovo se dešava zato što njeni odnosi sa Bogom nisu čisti. Ako u nama nema radosti i pobeđeni smo uninijem, onda to proishodi od neke prepreke između Boga i nas. Nije nesreća u tome što imamo mnogo nevolja, već u tome što mi nemamo odlučnosti da primimo Krst Hristov kao našu pobedu.
Ma kakva nas napred čekala iskušenja, ako je sa nama sila Krsta, onaće poslužiti samo većoj slavi vernih. Mi se svi sećamo proročanstva prep. Serafima o vremenu „kada anđeli neće moći primati duše“. No, ne znaju svi, verovatno za njegovo proročanstvo o predstojećim apokaliptičkim burama, koje on u svetlosti krsne blagodati upoređuje samo sa zrncima peska.
„Pogledaj na dno bunara – govori on dečaku (Andreju Filipoviču Leopoldovu) spašavajući ga od očajanja i neverja – i videćeš kako voda izvire iz zemlje, a zajedno sa njom podižu se zrnca peska. Oni se podižu i padaju, podižu i padaju, a voda ostaje čistom. Tako i oni, koji se staraju da uzmute Crkvu pravoslavnu i njeno čisto i sveto učenje, slični su ovim zrncima peska sa svojim učenjem koje će propasti na dno, a učenje sv. pravoslavne Crkve ostaće čistim do veka. Radost se rađa od ljubavi. Ljubav ima takvu snagu, da mi zaboravljamo na sebe i sećamo se onoga koga volimo. Ako je potrebno da podnesemo velike nevolje i trudove, znajući da su oni ugodni Bogu, mi ćemo ih radosno podneti. Oni će za nas biti slatkim. I mi ćemo čuti zavet Prepodobnog usred nebivalih nevolja: „Ne treba da klonemo. Hristos je sve pobedio, đavola posramio, smrt umrtvio. „I samo zbog Pravoslavlja – zbog vernosti Krstu Hristovom i vaskrsenju, zastupništvom Božije Majke, Bog će pomilovati Rusiju“.

Jedan komentar

  1. Branko Milošević

    Kakav nesuvisli odgovor. Zbog jezuitskog duha u visokim slojevima društva i crkvenim velikodostojnicima Poslat je ovaj sveti čovek. Toliku mržnju koju pokazuju komunisti, zapadni liberalisti i ekumenisti i toliki sklad u mišljenju zapanjuje i osvešćuje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *